< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >

 

2. BIBLIJA ‑ BOŽJA REČ

 

        U ovom predavanju ćemo najviše vremena posvetiti tome kako se Bog otkriva čoveku putem Biblije ili Svetog Pisma. Sama reč "Biblija" je grčkog porekla i znači "skup knjiga". Dolazi od reči "biblos" što znači "knjiga". "Biblia" znači "skup knjiga". Biblija ima u sebi 66 knjiga. Neki Bibliju nazivaju bibliotekom. Dakle, 66 različitih knjiga. Neke od ovih knjiga su pisali isti autori, tako da ima u Bibliji oko 40 autora. Neki biblijski pisci su pisali više knjiga, kao npr. sveti apostol Pavle koji je napisao dobar deo poslanica Novoga Zaveta. Mi ćemo pokušati da odgovorimo na neka ključna pitanja. Ovo predavanje će biti više tehničke prirode, pokušaj da vas uvede u biblijsku literaturu. Zato moramo odgovoriti na neka suštinska pitanja: kada je pisana Biblija, ko ju je pisao, kako je razumeti, originalni spisi, Biblija i tradicija itd.

        Prvo, kada je pisana Biblija? Biblija je pisana u jednom dugom vremenskom razdoblju. Prvi biblijski spisi, smatra se danas, nastali su negde 1500 godina pre Hrista. Smatra se da je prva knjiga koja je ikada napisana, a koja pripada kanonu Biblije (reč "kanon" se koristi u teologiji i označava knjige koje se nalaze u Bibliji; "kanon" znači "zakon, merilo, aršin") bila Knjiga o Jovu. Ja verujem da vi koji studirate književnost ste imali priliku da čitate Knjigu o Jovu jer je zaista izvanredna, ali je i problematična, jer govori o problemu ljudskoga zla: ako postoji Bog, zašto onda nevini ljudi stradaju? Kanon Staroga Zaveta završen je negde 400 godina pre Hrista. Dakle, Stari Zavet je pisan u periodu od 1500 do 400 godina pre Hrista. Novi Zavet je nastao u periodu od sto godina posle Hrista. Ako uzmemo celi ovaj period, vrlo brzo ćemo zaključiti da je Biblija nastala u jednom dugom vremenskom periodu od 1600 godina.

        Ko su bili ljudi koji su pisali Bibliju? Mi danas, kao što vidite, imamo Bibliju u svojim rukama i možda često pomišljamo da je ona jednostavno oduvek bila takva. To nije istina. Vi možete pretpostaviti da onaj koji je živeo 1000 godina pre Hrista očito nije poznavao nekoga koji je živeo 500 godina pre Hrista, a još manje da je poznavao onoga koji je živeo posle Hrista, u periodu od 100 godina posle Hrista. Dakle, različiti istorijski periodi. Ko su bili ti ljudi koji su pisali Bibliju? U periodu Staroga Zaveta to su bili proroci, neki su bili sveštenici. Svi pisci Staroga Zaveta su bili Jevreji. Zašto? O tome možda drugom prilikom. Već u doba Starog Zaveta Bog je izabrao jevrejski narod da bude jedan poseban narod, preko koga je želeo da vest o sebi raširi svim drugim narodima ove planete. Zato su Jevreji bili jedan poseban narod, koji je ljubomorno čuvao biblijske spise. Pisci Starog Zaveta su bili carevi, proroci, a spominje se i jedan pastir, Amos, prorok Amos. U Novom Zavetu pisci su bili Hristovi učenici, apostoli, koji su bili sa Njim dok je bio na Zemlji. Neki od njih nisu bili sa Hristom, ali su pisali o Njemu.

        Fenomen Biblije, da podvučem odmah na samom početku, čudo ove knjige koja je nadživela vreme i prostor je u tome da postoji sklad misli, ne postoje suprotnosti, ne postoje kontradiktornosti između različitih knjiga Biblije. Iako je pisana u tako dugom periodu, kada čitate Bibliju sa iskrenim srcem, da bi u njoj otkrili vest Božju, vi imate utisak da je autor samo jedan. Pre nego što krenem dalje, kazao bih još i ovo. Svaki koji smatra sebe intelektualcem, dobro je da poznaje Bibliju. Biblija je u osnovi zapadne kulture kojoj mi pripadamo. Npr. ako uzmete područje likovne umetnosti, neko je kazao da se na svakoj "Mona Lizi" koju je slikao bilo koji umetnik sveta može naći bar četiri motiva koji su inspirisani Biblijom. Ako posetite Luvr ili Britiš mjuzeum, videćete mnoštvo motiva koji su nadahnuti Biblijom. Ili pogledajmo npr. svetsku književnost, literaturu. Kako razumeti jednog Dostojevskog ili jednog Tolstoja ili druge velike književnike bez poznavanja Biblije? Ili npr. muzika. Većina Bahovih dela su nadahnuta Biblijom. Ako uzmete Hajdnovo "Stvaranje", takođe je nadahnuto Biblijom. Mnoštvo dela na polju literature i muzike je nadahnuto Biblijom. Ako uzmete npr. kiparstvo, takođe; renesansa koja je volela više grčko‑rimski stil ipak je u Bibliji pronalazila motive za svoje stvaralaštvo. Ne možete, smatram, biti intelektualac a da ne poznajete Bibliju. Dobro je upoznati Bibliju iz raznih razloga.

        Ona je najveći bestseler, najprodavanija i najčitanija knjiga sveta, ali na žalost, moram reći da je ona ipak malo, vrlo malo poznata ljudima danas. Vi ćete naći ljude koji imaju Biblije u svojim kućama, i reći će vam: "Čitali smo Bibliju", ali kad malo bolje razgovarate sa njima videćete da oni ustvari ne poznaju Bibliju. Zato, ako postoji išta vredno u ovih dvadesetak predavanja, siguran sam da ćete posle ovih predavanja poznavati bolje svoju Bibliju. Dakle, čudo Biblije je jedinstvo misli, a ustvari, ja verujem da je autor Biblije niko drugi do sam Bog, koji je nadahnuo biblijske pisce.

        Sledeći odgovor koji moramo dati jeste: kako su biblijski pisci pisali Bibliju? Znamo ko je pisao Bibliju, znamo kada je pisana, ali kako je pisana? Postojala je jedna teorija koja je dugo bila prihvaćena u teološkim krugovima, a ta teorija se zove "mehanički diktat". Naime, dugo vremena biblijski stručnjaci, naučnici koji se bave biblijskom literaturom su smatrali da je pisac Biblije, čovek koji je pisao Bibliju, bio pasivni instrumenat u rukama Boga. To znači jednostavno, Bog mu je govorio i on je pasivno prenosio ono što mu je Bog govorio. Videćete mnoge srednjevekovne slike koje prikazuju biblijskog pisca kako drži pero u ruci i piše, a iza njega stoji anđeo koji mu diktira. Dakle, ova teorija biblijske inspiracije ili nadahnuća se zove mehanički diktat. "Mehanički", jer biblijski pisac ne sudeluje aktivno u pisanju, on jednostavno pasivno piše ono što mu Bog govori. Danas uglavnom biblijski naučnici ne prihvataju ovu teoriju, ona je izgubila svoj značaj u dobrom delu hrišćanstva. Danas se smatra da je biblijski pisac ipak igrao aktivnu ulogu u pisanju Biblije. Zato slobodno možemo reći da je Biblija božansko‑ljudska knjiga. Bog je u Bibliji govorio preko ljudi. Zbog toga ćete u Bibliji naći različite literarne vrste. Naći ćete i različite stilove pisanja, gde je ljudski elemenat ili elemenat pisca koji je pisao takođe prisutan u biblijskoj knjizi. Tako ćete naći u Bibliji istorijske tekstove, naći ćete poeziju, naći ćete literarni žanr kao što su poslanice, koje su bile opšta praksa pisanja dok su Rimljani vladali svetom. Naći ćete literarni žanr kao što je jevanđelje, naći ćete i jednu basnu u Bibliji. Biblijski pisci su koristili različite literarne vrste sa jednim jedinim ciljem, da ljudima ove planete prenesu vest Božju. To je vrlo važno prilikom shvatanja Biblije.

        Prilikom tumačenja Biblije, ono što ćete vrlo često čuti jeste sledeće: "Postoje toliko različitih crkava, konačno, svako Bibliju može tumačiti kako god hoće. Konačno, Biblija nema jednu istinu, ona ima istine." Ja moram večeras potvrditi i sa radošću vam reći, da postoji masa biblijskih naučnika danas koji se bave interpretacijom Biblije. Nauka koja se bavi principima interpretacije Biblije zove se "hermeneutika". To dolazi od grčke reči "hermeneo" tj. "tumačiti". Postoje čvrsti principi u današnjem naučno‑teološkom svetu, koje čovek, ako želi da pošteno priđe biblijskom tekstu, treba da poštuje. Ti principi nisu natureni biblijskom tekstu sa strane, oni proizlaze iz samog biblijskog teksta. Ja bih vas molio da nabavite Bibliju da bi ste mogli pratiti ono što budemo čitali ovde. Ako nemate, znam da je kriza, da su ekonomske nevolje, ali bih vas molio da kupite jednu Bibliju, dece svoje radi, vas radi, porodice vaše radi. Dakle, Bibliju ne možemo tumačiti kako god hoćemo. Postoje principi koji izviru iz samog biblijskog teksta. Ne postoji dve ili nekoliko istina sa Biblijom. Postoji samo jedna tačna interpretacija biblijskog teksta. Naravno, postoje tekstovi koje sada još ne možemo sasvim razumeti, tu postoji mogućnost mnogostruke interpretacije. Ali kada su u pitanju ključne, osnovne istine hrišćanstva, ne postoji dvostruka ili mnogostruka interpretacija biblijskog teksta. Jer ako je Bog autor Biblije, on nije Bog nereda i konfuzije. On je jasno želeo da ljudima saopšti određene istine koje se nalaze u Bibliji i to je veličina biblijskog teksta. Možda da spomenem samo neke principe interpretacije Biblije. Vrlo često će neko uzeti Bibliju i reći: "Evo, u Bibliji piše to i to", a da jednostavno nije pre toga tekst koji čita smestio u literarni kontekst. Na primer, imate jedan biblijski tekst, ovo važi i za drugu literaturu, i sada neko izvadi jednu rečenicu iz Biblije i kaže: "Biblija kaže to i to". Npr., da li znate da u Bibliji piše: "Nema Boga"? Piše u Bibliji: "Nema Boga", ali pre toga piše: "Reče bezumnik u srcu svojemu: 'Nema Boga'". E sad, neki ljudi prilikom interpretiranja Biblije izvade samo ovu rečenicu i kažu: "Nema Boga". Ja karikiram, namerno uzimam jednu sliku koja je drastična. Potrebno je, dakle, tekst smestiti u literarni kontekst, potrebno je čitati ono što piše ispred, potrebno je čitati ono što piše iza. Ako ni tada tekst nije dovoljno jasan, treba čitati celo poglavlje ili celu jednu knjigu ili celo Jevanđelje gde se nalazi posmatrani tekst, da bi smo ga ispravno shvatili. Ako tekst ponovo nije jasan, tako rade sistematičari, to se u teologiji naziva "sistematska teologija", mi smo dužni da tekst o kome govorimo smestimo u kontekst cele Biblije. Danas postoje tzv. "konkordansi". Šta su konkordansi? To su pomagala koja pomažu da jednu temu pronađemo u celoj Bibliji, i kada čitamo tekstove koji tretiraju jedan te isti predmet u celoj Bibliji mi možemo imati jasan biblijski stav u vezi sa određenim predmetom. Mnogo ljudi, ja ponovo kažem, neispravno tumače Bibliju jer jednostavno vade tekst iz njegovog konteksta. Dakle, prvo pravilo koje bi trebalo shvatiti jeste da tekst treba smestiti u kontekst. Vi ćete naći, zavisi koju Bibliju imate, ispod teksta, ili kao kod mene sa strane, oznake koje govore o drugim sličnim tekstovima, i dobro je čitati te tekstove.

        Drugo hermeneutičko pravilo, isto tako važno, jeste da posmatrani biblijski tekst treba smestiti u istorijski kontekst. To znači, dobro je čitati i drugu literaturu iz perioda kada je nastala određena knjiga. Tu vam arheologija može puno pomoći. Npr. kada sam otišao u Sjedinjene Države da studiram, sećam se da je na univerzitetu gde sam bio postojao jedan problem u arheologiji. Postojali su ljudi koji su želeli da veruju u Bibliju. Međutim, pojavila se jedna žena, ne znam tačno odakle je ona, mislim da je iz Sjedinjenih Država, koja se zvala Ketlin Keler, arheolog, koja je kopala blizu grada Jerihona (ako ste čitali Bibliju znate da Biblija govori o gradu Jerihonu, koji je na čudnovat način bio srušen, Božjim čudom). I Ketlin Keler je kopala sa svojom ekipom i došla do zaključka da su zidovi tog grada Jerihona pali u sasvim drugom pravcu od onoga kako je to opisano u Bibliji. Dakle, ona je došla do zaključka da biblijski izveštaj nije tačan. Dakle, "Bibliju treba odbaciti. Izveštaj o gradu Jerihonu je netačan." Koliko se sećam, punih deset do petnaest godina, čitave ekipe arheologa su prihvatile tumačenje Ketlin Keler kao zakon. Oni koji su verovali Bibliji stidljivo su razmišljali: "Možda to ipak nije tako", ali nisu mogli ništa da kažu, jer naizgled, činilo se da je ono što je Ketlin Keler otkrila tačno. Samo do pre nekoliko godina: jedan kanadski profesor je odlučio da preispita ono što je Keler tvrdila. On je kopao oko zidova Jerihona i došao do sasvim drugih zaključaka. Došao je do zaključka da je biblijski izveštaj tačan, i on je to potvrdio naučnim podacima. Ovo je vrlo važan podatak. Nauka, šta se sve podrazumeva pod naukom? Sve je danas nauka. Stavi se etiketa: "Nauka". Moj utisak jeste: treba verovati Bibliji. Nauka je jedno danas, sutra je drugo, a Biblija ostaje kroz vekove. Ovo sam ispričao da bih potvrdio drugo hermeneutičko pravilo, a to je istorijski kontekst. Dobro je kopati, dobro je istraživati, dobro je proučavati istoriju, period u kome je Biblija nastala. To će nam pomoći da bolje shvatimo biblijski tekst.

        Treće hermeneutičko pravilo koje bih spomenuo jeste "progresivnost otkrivenja Boga u Bibliji". Još jednom ću ponoviti: Bog se u Bibliji otkriva progresivno. Šta to znači? Mnogi ljudi su mi govorili u mojoj praksi sveštenika da, kada su počeli da čitaju Bibliju, da su prosto bili skandalizovani, da su naišli na ubistva, na ratove i na druge probleme. Evo za samo jedan trenutak ja ne mogu ovaj predmet u potpunosti obraditi, ali dozvolite da samo kažem npr. da u Starom Zavetu, kada čitate Stari Zavet, vidite da je postojala poligamija, dakle mnogoženstvo. Postojalo je robovlasničko društvo, postojala je upotreba alkoholnih pića, postojali su ratovi. Ako pođete od tih vremena, od 1500. godine pre Hrista, pa idete nadalje, videćete da sve više svetlosti postoji. Na primer, kada je reč o alkoholu, već u Pričama Solomunovim, ja ću to govoriti kasnije, reći će najmudriji čovek Solomun: "Nije vino za careve!" Ako nije za careve, zašto bi bilo za prost narod, misli se na alkohol. Kada je reč o mnogoženstvu ‑ poligamiji, Hristos je u Novom Zavetu govorio o tome. Jednog dana, kada su došli ljudi kod Njega i kazali Mu: "Mojsije je kazao da čovek može dati knjigu raspusnu svojoj ženi i rastati se od nje", Isus je rekao: "Nije bilo tako u početku. Nego Mojsije po tvrđi srca vašeg vam je to dozvolio." Kada je reč o robovlasničkom društvu, postoji jedna mala poslanica u Novom Zavetu koja se zove Poslanica Filemonu, gde Pavle govori da ropstvo više ne postoji, da je potrebno da gospodar koji se zvao Filemon primi svoga roba Onisima, verovatno ne više kao roba, već kao brata u Hristu. Šta to znači? Postojali su istorijski trenuci u životu naroda Božjeg ‑ Izrailja, kada taj narod jednostavno nije mogao da shvati više od onog što mu je Bog otkrio. Drugim rečima, svetlost, da je bila jača u tom trenutku, zaslepila bi taj narod. Zato postoji jedna maksima u teologiji koja kaže da je Bog koračao korakom koji je čovek mogao da sledi. Ovde malo, onde malo, ali je svetlost bivala sve jača i jača, i u ličnosti Isusa Hrista, deset hiljada vati svetlosti je došlo. Hristos je potpuno otkrivenje Boga čoveku. Bog je morao vrlo često u prošlosti da prosto gleda kroz prste. Pavle će reći u svojim poslanicama: "To je bilo vreme neznanja, kada ljudi nisu mogli zbog greha", naravno, o tome ćemo govoriti, zbog stanja u kome su se nalazili, "da potpunije shvate Boga." Zato je dobro da na umu imamo, kada čitamo Bibliju, i ovo hermeneutičko pravilo: Bog se u Bibliji otkriva progresivno, tj. postepeno. Najveća svetlost je u ličnosti Isusa Hrista, ali to ne znači da drugi delovi Biblije nisu vredni.

        Dakle cela Biblija, i Stari i Novi Zavet, su vredni za nas. U Bibliji, dakle, kao što sami znate ako imate Bibliju, ovde imate Sveto Pismo Staroga Zaveta i Novoga Zaveta. Stari Zavet je preveo Daničić, Novi Zavet je preveo Karadžić. Ovde imate pojedine biblijske knjige, na primer Stari Zavet počinje sa pet knjiga Mojsijevih, zatim postoje istorijske knjige, zatim imate knjige mudrosti i imate proročke knjige. Zatim ako pogledate negde iza sredine vaše Biblije, naći ćete da je drugi deo Biblije, Novi Zavet, takođe podeljen na knjige i poglavlja. Ako biste našli recimo ovakav izraz: Jevanđelje po Jovanu 5,16., šta to znači? Biblija je podeljena na poglavlja ili na glave. U originalnom tekstu to nije postojalo, ali kasnije zbog lakšeg snalaženja u biblijskom tekstu Biblija je podeljena na poglavlja ili glave i na stihove. To znači da je ovo 5. glava Jevanđelja po Jovanu, 16. stih. Ili imate npr. Prva Mojsijeva 34,2. To znači da je to Prva knjiga Mojsijeva, 34. glava, 2. stih. I ovo je dobro da imate na umu prilikom snalaženja u biblijskom tekstu. Vi znate da i dan danas judaizam prihvata Stari Zavet, ali ne prihvata Novi Zavet u kome se govori o Hristu. Stari Zavet po jevrejskoj podeli se delio na tri velika dela. Prvi deo je takozvana "Tora", što na jevrejskom jeziku znači "Zakon", to su pet knjiga Mojsijevih. Stari Zavet je pisan na jevrejskom jeziku, a Novi Zavet je pisan na grčkom jeziku. "Tora" je i danas najpopularniji deo Biblije koji prihvataju i Jevreji, zvanični judaizam. Drugi deo Starog Zaveta, kako su to Jevreji delili u svojoj Bibliji, je "ketubim", to su istorijski spisi, a zatim imate "nabiim", dakle "proroci", to je množina, dakle imate četiri velika proroka: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo, i imate 12 malih proroka. "Tora" ili "Zakon" je jedan od prvih tekstova koji su nastali i zato je dobro da "Toru" ili "Zakon" imamo kao kriterijum za sve drugo. O tome ćemo još govoriti kasnije. To je dakle velika podela Staroga Zaveta.

        Što se tiče originalnih spisa Biblije, danas se sve češće postavljaju pitanja da li za Bibliju postoje originalni manuskripti. Kada je u pitanju Stari Zavet, vi znate da su najveće žaoke i najveća neprijateljstva protiv Biblije upućena u periodu 18. i 19. veka, u periodu racionalizma. Ja sam spominjao Voltera, koji je verovao u Boga. On je bio deista; deisti su verovali da postoji Bog, ali zbog zla na ovom svetu oni nisu mogli prihvatiti činjenicu da Bog još upravlja ovim svetom. Zato su oni smatrali da je Bog stvorio svet i ostavio ga da živi kako god zna i ume. Zato je Volter odbacivao Bibliju. On je verovao u Boga, ali je odbacivao Bibliju kao reč Božju. Volter je smatrao da će Biblija nestati za nepunih sto godina. Ironijom sudbine, ne znam, ili se to neko poigrao, u kući u kojoj je on živeo u Parizu nalazi se danas prodavnica Biblija. Biblija ostaje i živi. Knjiga koja nosi opšteljudske istine.

        Kada je u pitanju Stari Zavet, svi ste verovatno imali prilike da čujete za takozvane "Kumranske spise". Ja bih želeo da vam samo nekoliko reči kažem o tim Kumranskim spisima, jer smatram da su vrlo važni. Naime, kada je u pitanju Novi Zavet, mi imamo mnogo više spisa, jer je Novi Zavet nastao mnogo kasnije, dakle u prvom veku posle Hrista. Pisali su ga Hristovi učenici i, zato što je nastao u tom periodu, mi imamo različite kodekse koji su nam bliži. Na primer "kodeks sinaitikus", "kodeks vatikanus", "česterbiti", zatim u Lenjingradskom muzeju postoji takođe nekoliko originalnih spisa sa kojima možemo uporediti tekst koji imamo danas. Međutim, kada je u pitanju Stari Zavet problem je bio mnogo veći. U periodu racionalizma se smatralo da tekst koji mi imamo u rukama danas nije isti kao originalni tekst. 1947. godine jedan mali Beduin je čuvao ovce i koze pored Mrtvog mora. Ovo je istiniti događaj. Smatra se da je imao nekog jarčića koji je bio posebno neposlušan, koji se penjao po onim stenama, vi znate, to je jako suv predeo. Vi znate da je Mrtvo more najniža tačka na Zemljinoj kugli. Dakle, ako je tu gore na brdu grad Jerusalim danas, dole ispod njega je Mrtvo more, i zbog velike gustine soli u njemu vi ne možete potonuti u njemu. Ja do nedavno nisam znao da plivam i to je za mene bilo dobro. Jedan mali dečak čuvao je koze. Jedan od tih jarčića se penjao i dečak ga je gađao kamenjem da bi se jarčić vratio. I onda je čuo kako je jedan od kamenova koje je bacio počeo da pada negde duboko. Dečak se popeo i video jednu rupu, kroz koju je počeo da baca kamenje, i kamenje je padalo negde duboko dole. On je pozvao roditelje i kada su roditelji došli oni su otkrili jednu veliku pećinu. U toj pećini su otkrili mnoštvo ćupova sa manuskriptima. Mnoštvo od tih manuskripata su bili u tim ćupovima, ali to su bili pergamenti koji su bili zamotani u još nekoliko koža. Odmah da kažem da je proces otvaranja manuskripata vrlo bolan, zato što ako prilikom otvaranja odlomite jedan deo, vrlo često se ovaj deo unutra pretvara u prah. Zato biblijski naučnici godinama istražuju i pokušavaju da u idealnim uslovima otvore ove originalne spise. Naravno, ljudi koji su to pronašli nisu znali vrednost toga. Verzija koju sam ja čitao kaže da je jedan od tih Arapa koji je pronašao ovaj originalni spis odlučio da na pijacu zajedno sa ostalim stvarima ponese i neki od tih originalnih spisa, nadajući se da će neki znatiželjni turista da ga kupi. Igrom slučaja, ili Božjim proviđenjem ja verujem, te nedelje, ili nekog drugog dana, prolazio je jedan poznati arheolog, biblijski naučnik. On je uzeo spis u svoje ruke i ono što je video posle kraćeg istraživanja bilo je zapanjujuće. Nije mogao da veruje da je spis tako star. Odneo ga je svojoj kući, počeo je da istražuje i shvatio je da ustvari spis datira iz drugog veka pre Hrista. To je bilo 1947. godine. Pozvao je svoje prijatelje jer i on sam nije bio siguran, i posle nekoliko analiza došli su do zaključka da je tekst zaista star. Onda su pokušali da nađu ljude, čoveka koji mu je to prodao. Kada su Arapi videli velike sume dolara koje su Amerikanci nudili, oni su često lomili ove manuskripte i prodavali male delove. Kasnije, kada se ipak shvatilo o čemu je reč, naravno, država se tu umešala, i tako su otkriveni čuveni Kumranski spisi. Ja sam duboko ubeđen da je Bog čuvao za 1947. godinu otkriće ovih spisa. Nikada, nikada u istoriji Biblije nije bilo neophodno da se pojave spisi kao u tom periodu. Kada su upoređeni tekstovi sa Mrtvoga mora sa Biblijom koju mi imamo u našim rukama, tačnost je bila neverovatna. Šta se događalo? Postoje i neke razlike, dobro je da ih spomenemo. Vrlo često, ako je prepisivač prepisivao Bibliju, ako je tekst bio težak, neki prepisivači su na margini upisivali neki svoj komentar, tako da bi čitaoc mogao da shvati šta se nalazi u tekstu. Međutim, par stotina godina kasnije dogodilo se da taj komentar koji je bio na margini uđe u tekst. Šta danas rade biblijski naučnici? Biblijski naučnici danas pažljivo upoređuju manuskripte. Ja mogu biti srećan da vam izjavim da kada su u pitanju velike biblijske istine, razlike su vrlo male. Mi možemo biti sigurni da u rukama držimo originalnu Bibliju. Zanimljivo je i to da su Jevreji kojima je Bog dao prepisivanje toliko pažljivo prepisivali da su brojali slova. Npr. postojalo je jedno slovo koje je moralo biti u sredini i tačno određeni broj slova koji je morao biti sa leve i sa desne strane. Takođe, isti broj slova je morao biti i sa svih strana. Nekoliko onih koji su prepisivali upoređivali su biblijski tekst, jer su želeli da se tekst prenese onakav kakav jeste pokolenjima koja su dolazila. Toliko o originalnim spisima.

        Nekoliko reči sada o Bibliji i tradiciji.

Ovo je vrlo osetljivo pitanje. Da li Biblija ili tradicija, ili Biblija i tradicija? Šta ako postoji suprotnost između Biblije i tradicije? Ja mislim da tu moramo biti vrlo, vrlo pažljivi. Moramo pošteno prići Bibliji. Dozvolite mi da čitam jedne od poslednjih reči Biblije, koje su zapisane na poslednjoj stranici. Otkrivenje Jovanovo, 22. glava, 18. stih: "Jer svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove; ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla koja su napisana u knjizi ovoj." Slušajte još jedan put reči: "Ako ko dometne ovome", misli se biblijskom tekstu, "Bog će nametnuti na njega zla napisana u knjizi ovoj; i ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetoga." Drugim rečima, mi kao ljudi nemamo pravo da domećemo biblijskom tekstu, niti da oduzimamo. Ovaj tekst nam jasno kaže da biblijski tekst mora biti norma, kriterijum, aršin na osnovu koga ćemo meriti sve druge realnosti. Kada je u pitanju tradicija i Biblija, svaka tradicija, mi nismo ljudi bez korena i bez istorije. Svaka tradicija u onoj meri u kojoj se slaže sa Biblijom i u kojoj pomaže ljudima da bolje upoznaju Hrista ima svoje mesto u hrišćanstvu. Svaka tradicija koja je dijametralno suprotna biblijskom tekstu nema svoje mesto u hrišćanstvu. Mislim da je to pošten pristup.

        Dozvolite mi da vam pročitam još jedan tekst iz Biblije, koji je zapisan u Drugoj poslanici Petrovoj, ja verujem da svi znate za apostola Petra, mi slavimo Petrovdan negde u našim krajevima. Apostol Petar u drugoj svojoj poslanici, u 1. glavi, 19. stih, kaže ovako: "Imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svetli u tamnome mestu, dokle dan ne osvane i danica se ne rodi u srcima vašima." Biblija je upoređena sa svetiljkom. Psalmista kaže mnogo ranije: "Reč je tvoja žižak nosi mojoj i videlo stazi mojoj." Ovde apostol Petar kaže: "Božja reč je svetlost u tamnom svetu." Dozvolite da kažem, dragi prijatelji, da ništa ne bi smo znali o nama samima, o ljudskoj istoriji, o budućnosti sveta da nemamo ovu knjigu. Zaista je ona svetlost. Petar dodaje i kaže u 21. stihu: "Jer nikad proroštvo ne bi od čovečije volje, nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božiji ljudi." Drugim rečima, nadahnuće ili inspiracija o kojoj govori Biblija, koju su imali biblijski proroci, ne može se poistovetiti sa nadahnućem jednog pisca. Ovde se govori o Bogu koji prosto zauzme um biblijskom proroku, a onda biblijski prorok svojim rečima, svojim načinom izražavanja piše ono što mu je Bog kazao ili pokazao.        Jedan drugi tekst koji je napisao sveti apostol Pavle, u Drugoj Poslanici Timotiju, 3. glava, 15. stih, tekst kaže ovako: "I budući da iz malena umiješ sveta pisma," ovde Pavle govori svom mladom saradniku Timotiju, "koja te mogu umudriti na spasenije u Hristu Isusu." Zašto postoji Biblija? Evo odgovora u samoj Bibliji: "Budući da poznaješ pisma koja te mogu umudriti", na što? "Na spasenje u Hristu Isusu." Cilj Biblije je da čoveku pomogne i pokaže put spasenja. I zatim Pavle dodaje, 16. stih: "Sve je pismo od Boga dano." Sve, a ne jedan deo manje, drugi više važan. "Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi." Zato sam ja kazao da nećete ostati isti posle proučavanja Biblije. Pre ili kasnije ćete osetiti da vas prati, jer je Biblija knjiga koja u sebi sadrži moć, tj. ne Biblija već Bog putem Biblije. 17. stih: "Da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen."

        Dozvolite da kažem nekoliko reči i o apokrifima. Nedavno sam imao seriju predavanja i ljudi me pitaju: "Da li su sve Biblije iste?" Ja sam tvrdio: sve su iste. Međutim, posle nekoliko večeri dobio sam jedno malo pisamce, gde se kaže: "Vi ne govorite istinu." Ja kažem: "Kako ja ne govorim istinu?" Kaže: "Ja imam neku drugu Bibliju koja ima neke druge knjige", i onda sam ja shvatio o čemu je reč. Neki prevodi Biblije, kao što je katolički prevod "Stvarnost", ima u sebi knjige koje se nazivaju apokrifi. "Apokrif" znači "lažni spis". Apokrifi su nastali negde od 3. do 1. veka pre Hrista. U te apokrife spada Prva knjiga Makabejaca, Druga knjiga Makabejaca, Juditina knjiga, Tobijina knjiga i tako dalje. O čemu je reč? Reč je o tome da u ovom intertestamentalnom periodu, znači kada je završen kanon Staroga Zaveta, a pre pisanja Novoga Zaveta, u tom periodu nastali su apokrifi. Sadržaj ovih spisa je različit od ostalih spisa. Postoje učenja koja se razlikuju od ostalih tekstova Biblije. Neke crkve, uključujući i katoličku, su u svoj biblijski kanon uvrstile ove knjige da bi opravdale neka svoja učenja. Zašto smatram da ne treba stavljati apokrife u Bibliju? Zato što jevrejska Biblija, za koje Biblija kaže da im je Bog poverio reči spasenja, u sebi ne sadrži apokrife. Apokrife možemo smatrati za literaturne ili istorijske tekstove, ali ne i nadahnutu reč Božju.

        Takođe postoje pitanja kada se govori o takozvanim "gnostičkim jevanđeljima". Verujem da znate šta je to "gnosticizam". Gnosticizam je postojao pre Hrista, bio je za vreme Hrista itd. Reč je o jednom dualističkom pokretu gde se negira materija i uzdiže se duh ili duša. Postojala je i hrišćanska forma gnosticizma, koja se zvala "docetizam", od reči "dokea" što znači "izgledati". Oni su smatrali da Hristos nije došao u pravom telu, nego je samo izgledao kao čovek. Ovo je jeres koja je bila osuđena na koncilu u Nikeji. Gnostička jevanđelja su nastala u drugom i trećem veku. Ova gnostička jevanđelja možete takođe čitati, ako hoćete, nisu ništa skriveno, ona postoje i dan danas, ali takođe, kao što je to slučaj sa apokrifnim spisima, njihov sadržaj je suprotan ostalim delovima Biblije, i ona nisu nikad bili prihvaćena od strane hrišćanske crkve kao sastavni deo biblijske literature ili kanona Biblije. Postoji jedna zabluda među mladima. Često me pitaju: "Jel' ima tu nešto skriveno?" Masa mladih i starijih ne poznaju ono što ima u Bibliji, a u potrazi su za nečim što je skriveno.

        I poslednje pitanje koje bih želeo da dotaknem je: kako znamo da je Biblija reč Božja? Ovo je najteže i najvažnije pitanje. Da li je to zaista pismo koje je Bog uputio ljudima? Dozvolite da spomenem dve maksime ili dva postulata u hrišćanstvu. Prvi postulat je sledeći: Bog postoji. Ali je nelogično, bio bi apsurd logike i kontradiktornost, ako Bog postoji da On ćuti. Neshvatljivo je da postoji Bog, a da jednostavno ćuti; da je stvorio čoveka i, kao što su deisti tvrdili, da ga je bacio u postojanje. Ako postoji Bog, onda je isto tako logično prihvatiti da Bog govori. Bog postoji, dakle, Bog govori. Gde Bog govori? Da li u Kuranu, da li u Vedama, da li u Apanišadama, da li u Bagavadgiti, da li u Bibliji? Ovo su komleksna pitanja. Znam da mnogi od vas veruju u reinkarnaciju, mi ćemo u jednom predavanju o tome posebno govoriti. Za sada dozvolite da pretpostavimo da Bog govori u Bibliji, da postoje istine i u drugim velikim verskim knjigama, i u Vedama, i u Apanišadi, i u Kuranu, ali da Bog govori u Bibliji. Zašto verujemo da Bog govori u Bibliji, a ne u drugim spisima? Odgovor koji bih voleo da zapamtite jeste: zato što je Hristos kazao da Bog govori u Bibliji. Gde je to Hristos kazao? Kada budemo govorili o Hristu kao putu, istini i životu, mi ćemo pokušati da uporedimo Hrista sa Budom, sa Muhamedom i sa drugim velikim vođama čovečanstva. Za sada, evo Hristovih reči. U Jevanđelju po Mateju, 5. glava, 17. stih, Isus je kazao: "Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim." Slušajte sad ove reči: "Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši." Kada Hristos ovde kaže "zakon", on misli, znate na šta? Na "Toru". Ovde Hristos priznaje autoritet Staroga Zaveta. Isus kaže: "Dokle nebo i zemlja", ovde nije reč o vasioni, reč je o našoj planeti, "stoji, neće nestati ni najmanjega slovca dok se sve ne ispuni." Na mnogim drugim mestima u Novom Zavetu Hristos priznaje autoritet Staroga Zaveta.

        Takođe, kada se radi o Novom Zavetu, Isus je kazao u Jevanđelju po Jovanu, 16. glava, 7. stih: "Nego vam ja istinu govorim: bolje je za vas da ja idem; jer ako ja ne idem, utešitelj neće doći k vama; ako li idem, poslaću ga k vama." Ovde je reč o Svetom Duhu, trećem licu Božanstva; 8. stih: "I kad on dođe pokaraće svet za greh, i za pravdu, i za sud", i tako dalje, 13. stih: "A kad dođe on, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti što čuje, i javiće vam šta će biti unapredak." Isus kaže: "Kad dođe Duh sveti, onda će vam on kazati šta će biti." On se ovde obraća svojim učenicima, apostolima. Čitajmo u Prvoj Poslanici Jovanovoj, ja jako volim ove reči. Poslušajte kako Jovan iskreno govori, Hristov najvoljeniji učenik, onaj koji je bio tako blizu Hristu. Evo šta Jovan kaže, 1. glava, 1. do 4. stiha: "Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o reči života: i život se javi, i videsmo, i svedočimo, i javljamo vam život večni, koji beše u oca, i javi se nama; Što videsmo i čusmo to javljamo vama da i vi s nama imate zajednicu; a naša je zajednica s ocem i sa sinom njegovijem Isusom Hristom. I ovo vam pišem da radost vaša bude ispunjena." Svuda će pisci Novoga Zaveta reći: "Što videsmo i čusmo, to vam javljamo. Duh sveti nam je otkrio, bili smo sa Hristom, videli smo Hrista, dodirivali smo Hrista, slušali smo Hrista. To vam javljamo." I kada čitate te spise, ne možete da ostanete ravnodušni. Vi prosto osećate kako Jovan želi da shvatite da je on video život. Jovan kaže: "Život, život je bio među nama, svetlost je bila među nama." Reč je o Hristu Isusu koji je živeo sa apostolima na ovoj Zemlji. Završio bih ovaj deo rečima samoga Isusa: "Ne živi čovek o samom hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih". Drugim rečima, čovek nije samo ekonomsko biće, čovek je takođe i duhovno biće. Da bi živeo jednim uravnoteženim životom, potrebno je da poznaje i duhovne realnosti.

          Dozvolite da vam citiram nekoliko starih tekstova ljudi koji su kazali nešto o Bibliji. Npr. sveti Hrizostom Zlatousti, koji je toliko lepo govorio da su smatrali da ima zlatna usta. Svojim slušaocima Vizantincima, koji su smatrali da je dovoljno da slušaju njegove propovedi, da je to dovoljno za spasenje, on je kazao: "Kad brojite novac, da li ga vi lično brojite? A kada je reč o večnim stvarima, vi zatvorenih očiju primate mišljenja drugih." Kada primate novac, da li ga vi sami brojite? "Naravno, brojimo ga." A kada je reč o večnim stvarima, vi zatvorenih očiju primate mišljenja drugih! Zato, dragi moji prijatelji, nemojte slepo slušati ovo što ja govorim. Proveravajte u svojim Biblijama i ono što ćete čuti u narednim predavanjima. U svakom predavanju Biblija mora biti kriterijum, norma, aršin za sve što ljudi uče kada je u pitanju Bog i Hristos. Proveravajte ono što čujete ovde. Jedan drugi crkveni otac, sveti Augustin je kazao: "Čitajte Pismo, čitajte ga jer je slađe od meda, i mirišljavije od svake aromatične supstance. Čitajte ga da ne biste bili slepi i vođe slepima." Sjajne reči. Zaista, bez Biblije bismo vrlo malo znali o nama samima, o svemiru, o Bogu. Takođe je zanimljivo, kada je u pitanju Biblija,  da je ona opšteljudska knjiga. Npr. kada je čita jedan Eskim gore na severu, kada je čita jedan Koreanac, to su iskustva koja su doživeli hrišćanski misionari, kaže: "Pa ova knjiga je pisana baš za nas Koreance!" Onaj Eskim će reći: "Pisana je baš za nas!" Biblija sadrži u sebi opšteljudske istine, i kada čovek čita Bibliju, kada čita o Hristu, shvata da postoji analogija, da postoji srodnost njegovog bića i onog što piše u Bibliji. U tome je veličina Biblije. Vi čitate Bibliju misleći da vi njoj sudite, a onda shvatite u jednom trenutku da ona vas posmatra. Biblija je izvanredna knjiga, i zato bih hteo da vam je od srca preporučim. I sva naredna predavanja biće bazirana na biblijskom tekstu.

 

< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >