12. DESET BOŽJIH ZAPOVESTI

        U ovom predavanju imamo vrlo važan predmet o kome ćemo razgovarati. Tretiraćemo temu za koju verujem da je vrlo, vrlo bitna. Postoje i drugi stari kodeksi, međutim, jedan od verovatno najznačajnijih jeste ovaj o kome ćemo ovde govoriti. Vi znate da negde iz dvehiljadite godine pre Hrista datira Hamurabijev zakonik. Međutim u temelju modernih zakona i pravila života se nalazi i zakon o kome ćemo i večeras govoriti, veoma star zakon i mi ćemo ovde govoriti o svakoj zapovesti posebno. Ako imate Biblije, ja bih vas zamolio da ih otvorite u Drugoj knjizi Mojsijevoj, 20. glava. Međutim, pre nego što čitamo ovaj tekst, jednu zapovest za drugom, ja ću pokušati nešto da vam kažem o zakonima u Bibliji, u Starom Zavetu. Postoje uglavnom u Starom Zavetu četiri različite vrste zakona. Prva vrsta zakona je ova o kojoj ćemo mi ovde govoriti, to je Dekalog ili Deset Božjih zapovesti ili, kao što ga neki nazivaju, moralni zakon. Zove se "Dekalog", znači "deset". Deset Božjih zapovesti, to je prva vrsta zakona koja se odvaja od drugih pravnih principa u Starom Zavetu. Postoji druga vrsta zakona, to su ceremonijalni zakoni. Ovi zakoni su bili vezani za svetinju, za žrtve, za hranu, i za različite ceremonije koje su se odvijale u svetinji. Treća vrsta zakona su građanski zakoni i četvrta vrsta zakona su zdravstveni zakoni. Znači još jedanput, postoje četiri vrste zakona u Starom Zavetu: Deset zapovesti, moralni zakon ili Dekalog, ceremonijalni zakoni, građanski zakoni i zdravstveni zakoni.

        Dozvolite da kažem nekoliko reči o svakom od ovih vrsta zakona. Za Dekalog, o kome ćemo večeras govoriti, verujemo da je to izraz same volje Božje. Ja sam u prošlom predavanju kazao da je ovo jedini tekst u Bibliji za koji se kaže da ga je Bog svojim prstom napisao. Time se naglašava važnost, vrednost ovoga teksta. Sam Bog je odlučio da ljudima kaže određene principe života.

        Ceremonijalni zakoni su bili tipološkog karaktera. Šta to znači? To znači da su postojale različite institucije, ličnosti, događaji koji su bili tipos, koji su ukazivali na neku realnost koja će doći kasnije. Na primer, u Bibliji izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva, koga ćemo večeras takođe spomenuti jer je o tome reč u prvoj zapovesti, je tipos jednog drugog izlaska: izlaska iz greha, sa ove planete Zemlje koja je puna smrti i koja je puna bola. Izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva je simbol ili tip jednog drugog izlaska, oslobođenja ljudi. Kada Hristos bude došao, to je na primer jedan događaj. Ili na primer ličnosti; ličnost cara Davida je tipos ili tip Mesije koji će kasnije doći. Ili na primer u ovom slučaju, svetinja, služba koja se odvijala u svetinji gde su ljudi stavljali svoje ruke na glavu jagnjetu i simbolično su gresi prelazili sa grešnika na jagnje, to jagnje je bilo tipos Isusa Hrista. Znači, kada je došao Isus Hristos, ako ste čitali Jevanđelja, kada je Isus Hristos umro na krstu Golgote, šta se dogodilo sa svetinjom? Da li ste zapazili taj tekst, da je došlo do cepanja jedne zavese? Na taj način simbolično su ovi zakoni prestali da postoje, da važe. Zašto? Jer su našli svoje ispunjenje, jer su ukazivali na dolazak Isusa Hrista. Kada je Hristos došao i umro na krstu Golgote, više nije bilo potrebno da ljudi žrtvuju životinje, jer je Hristos umro umesto svih ljudi na krstu Golgote. Zbog toga smatramo da ceremonijalni zakoni više nisu potrebni jer su imali tipološki karakter.

        Građanski zakoni su takođe bili vrlo važna stavka u jevrejskom društvu. Građanski zakoni su regulisali odnose među ljudima i imali su vrlo zanimljive propise. Na primer, ako je neko ubio nekog čoveka, onda su postojali takozvani "gradovi utočišta", gde je taj čovek mogao da pobegne dok mu se ne sudi, da ga neko ne bi ubio pre toga i tako dalje. Postojali su različiti građanski zakoni. Danas narod Božji ne živi u jednoj zemlji, na jednom geografskom prostoru, on je rasejan po celom svetu. Ovi zakoni, na osnovu većine teologa, takođe više ne mogu biti primenjivani jer su bili vezani za jevrejski narod i za određeni istorijski trenutak u kome su nastali. Zato verujemo da ni oni ne mogu danas biti praktikovani, premda su zanimljivi i mogu se izučavati.

        Što se tiče zdravstvenih zakona, smatram da ako je nešto bilo nezdravo da se jede kada je to Bog kazao, verujem da to i danas važi. Zato je dobro da pogledamo te zdravstvene zakone, jer danas situacija može biti samo gora a nikako bolja u odnosu na vreme kad je Bog dao ove principe. Zato postoji jedno posebno predavanje kada ćemo govoriti samo o zdravstvenim zakonima. Večeras dakle, govorićemo o Dekalogu ili o Deset Božjih zapovesti, o moralnom zakonu koji je Bog dao ljudima.

        Prva opaska koju bih dao večeras jeste: kada čitate ovaj tekst, možete steći utisak da je on dat jevrejskom narodu, da ima jednu vrednost koja je sužena na jedan određeni narod, na određeni istorijski kontekst i tako dalje. Međutim, većina biblijskih teologa na ovom svetu danas se slaže da se u Deset Božjih zapovesti kriju opšteljudski principi koji su vredni za sve ljude svih vremena, iako su prilagođeni jevrejskom narodu za jedan istorijski trenutak, ali principi koji se nalaze iza ovih reči su vredni za sve ljude svih vremena.

        Hajde da čitamo prvu zapovest, to je Druga knjiga Mojsijeva, 20. glava, 2. stih, naravno ovaj prvi stih je naslov, on glasi: "Tada reče Bog sve ove reči govoreći:", i šta je to sad Bog kazao? Drugi stih: "Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih Bogova uza me." Kao što sam kazao, možete imati utisak da je reč o jevrejskom narodu. Međutim, ja smatram da je ovo jedna od najvažnijih zapovesti, jer se u ovoj zapovesti Bog predstavlja. Ja sam govorio u nekom od prošlih predavanja, ponoviću i ovde, ovde se nalaze dve reči: "Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga." Ovde se u jevrejskom ili originalnom tekstu nalaze dva imena za Boga. Prvo ime je "Jahve" ili "Ja've", drugo ime je "Elohim". Da li se sećate koju dimenziju Božje ličnosti izražava ime "Ja've", a koju dimenziju izražava ime "Elohim"? Ja ću pokušati da rezimiram. Dakle, od Prve knjige Mojsijeve, prve glave, prvog stiha, do druge glave, sedmog stiha, biblijski pisci koriste samo ime "Elohim" za Boga. Vi nećete naći u jevrejskom tekstu ime "Jahve" od prve glave, prvog stiha, do druge glave, sedmog stiha. Dakle "Elohim" izražava ideju o Bogu koji je neshvatljiv za čoveka, koji je toliko veliki Stvoritelj, koji je apsolut na svim poljima, koga ljudski um ne može shvatiti svojim racionalnim kategorijama. Ali u drugoj glavi, sedmom stihu, kada je Bog udahnuo prvi dah u nos Adama, odjednom biblijski pisci koriste ime "Ja've", što znači: to je Bog koji se meša u ljudsku istoriju, Bog koji je blizak čoveku, Bog koji dodiruje prosto čoveka, Bog koji ga vaja svojim rukama, originalni jevrejski tekst, kada govori o stvaranju čoveka, kaže da ga je Bog prosto oblikovao svojim rukama, to je Bog koji je zajedno sa čovekom. Znači, u prvoj zapovesti, ako me dobro pratite, kada Bog kaže: "Ja sam Gospod Bog tvoj", Bog predstavlja svoje dve najvažnije dimenzije. Prva dimenzija, da je Bog veliki stvoritelj, da je On izvor života, da je On onaj koji je stvorio svemir i koji je stvorio čoveka, ali taj isti Bog nije ostao daleko na nebu, On je blizu čoveka, On je "Ja've". Međutim, ne samo to, "ja sam tvoj", "ja sam Gospod Bog tvoj". Ovde je reč o jevrejskom narodu, međutim, reč je i o svakom pojedincu koji će živeti na ovoj planeti.

        I onda sledeća misao je: "koji sam te izveo iz zemlje Misirske", istina je da je Bog izveo jevrejski narod iz zemlje Misirske, oni su tamo bili robovi. Međutim, u biblijskoj literaturi Misir postaje simbol ili tip svih vrsta ropstava. Recimo u Otkrivenju Jovanovom, u Apokalipsi Jovana Bogoslova, vi ćete naći tekst u 11. glavi gde se kaže da je Misir tip ljudskih ropstava. Mi možemo govoriti ovde da je čovek rob prolaznosti, rob smrti, rob mržnji, rob sebičnosti. Čovek je rob na ovom svetu mnogo čemu. Bog kaže: "Ja sam Gospod Bog tvoj, ja sam jedini, ja sam veliki Stvoritelj, jer ja i delujem u ljudskoj istoriji, ja sam blizu tebe, ja sam jedini koji te može izvući iz tvog Misira, iz tvojih ropstava, iz tvojih nemira, iz tvoje mržnje, iz tvog ropstva." I zato Bog kaže: "Nemoj imati drugih bogova uza me, jer ti drugi bogovi i nisu bogovi." Zato smatram da je ovo najlepša zapovest, bar po meni jedna od najlepših. Ne treba praviti gradaciju, ali u svakom slučaju, ovde nam se Bog predstavlja kao onaj koji je sposoban da spase, da iščupa. Na primer ako se sećate, da li znate 23. psalam, da li ste ikada čitali? Ako niste, večeras pre nego što odete na spavanje pročitajte 23. psalam, tamo se Bog predstavlja kao pastir, to je stara, dobro poznata slika. Međutim, možda ćemo jednom prilikom govoriti o tome, Bog se tu predstavlja ne kao jedan pasivni pastir, to je pastir koji trči ispred svog stada, to je pastir koji rizikuje svoj život da bi spasao izgubljenu ovcu, to je pastir koji daje sve. "Ja sam Gospod Bog tvoj, jedini koji te može isčupati iz tvog duhovnog Misira, iz tvog ropstva", i zato ako tražimo rešenje za ljudsku dramu, u ovoj zapovesti se Bog predstavlja kao onaj koji može i želi spasiti smetenog čoveka ove planete. To je prva zapovest, znači drugi i treći stih.

        Druga zapovest glasi: "Ne gradi sebi lika rezana, niti kakve slike od onoga što je na nebu ili dole na zemlji ili u vodi ispod zemlje, nemoj im se klanjati, niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena onih koji mrze na mene. A činim milost na tisućama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje." Ako prvi put čitate ovu zapovest, može vas nešto iznenaditi. Da li pronalazite nešto iznenađujuće ovde? Dakle tekst kaže: "Ne gradi sebi lika rezana, niti kakve slike od onoga što je gore na nebu ili dole na zemlji, nemoj im se klanjati niti im služiti." Uvek je postojao rizik u istoriji naroda Božjeg da traže posrednike između Boga i čoveka. Ti posrednici mogu biti slike ili ljudi koje su ljudi u toku istorije proglasili posrednicima. Ova zapovest to dakle izričito zabranjuje. Koji je ključni tekst, ključna reč? Mi obično u teologiji tražimo takozvane "ki vords", što znači "ključne reči". Ako bismo u drugoj zapovesti tražili ključne reči, onda bi to bile reči u 5. stihu: "Nemoj im se klanjati niti im služiti." Ja lično volim ikone, volim da vidim ikonu. Međutim, od onog trenutka kada se čovek moli toj ikoni, kada veruje da ona sama u sebi ima određenu vrednost, onda to postaje prekršaj ove zapovesti. Dozvolite mi da napravim jednu razliku: freske i ikone kao umetnost ‑ da, kao predmet molitve i obožavanja ‑ ne. Znam da vas ovo iznenađuje, čitajte pošteno ovu zapovest, sami uzmite svoju Bibliju, i ako smatrate da ono što sam kazao nije u skladu s njom, nemojte to poštovati, ali ako je u skladu, onda je na vama da odlučite. Mi možemo tu govoriti o svecima, vi znate da na primer i u katoličkoj crkvi postoji toliko svetaca da više nema mesta u godišnjem kalendaru, čak se za neke od njih zna da su bili ljudi sumnjivog morala u prošlosti. Možda su sveci bili pošteni ljudi, možda su učinili nešto veliko za jedan narod, treba im dati poštovanje kao ljudima. Međutim, molim vas, Biblija jasno kaže da postoji samo jedan posrednik između Boga i ljudi. Da li znate ko je to? To je Isus Hristos. Možemo čitati to, kada apostol Pavle kaže da je jedan Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, to je prva poslanica Timotiju, druga glava, 5. stih: "Jer je jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Isus Hristos." Zbog toga, lepo ih je kao umetnost posmatrati, međutim klanjati se, to znači moliti se pred jednim takvim predmetom, smatrati da taj neko posreduje između mene i Boga, nije biblijski stav. Na primer, u drugim biblijskim tekstovima mi nalazimo da su Izrailjci imali ilustrativan religiozni materijal, da su prikazivali slike i freske kao vrstu umetnosti gde umetnik pokušava da mi približi neke biblijske scene, zašto da ne. Umetnost je dar od Boga, ali kada jednostavno to postane predmet moga obožavanja, onda Bog je protiv toga u ovoj zapovesti.

        Za trenutak možemo pročitati 5. knjigu Mojsijevu, 4. glavu, gde se još više govori o tome, Bog jasno govori o istoj zapovesti u 15. stihu. Pre toga je reč o Deset zapovesti u 13. stihu: "I objavi vam zavet svoj, koji vam zapovedi da držite, deset reči koje napisa na dve kamene ploče", to je 13. stih koji čitam da vidite da je reč o Deset Božjih zapovesti, a onda 15. stih kaže: "Zato čuvajte dobro duše svoje, jer ne videste nikakvoga lika u onaj dan kad vam govori Gospod na Horivu isred ognja", drugim rečima: nemojte Boga predstavljati slikama, "da se ne biste pokvarili i načinili sebi lik rezani ili kakvu god sliku od čoveka ili od žene." Ili na primer 19. stih: "I da ne bi podigavši oči svoje k nebu i videvši sunce i mesec i zvezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se i služio im", i tako dalje. A 20. stih kaže: "A vas uze Gospod i izvede vas iz peći gvozdene, iz Misira." Da čitamo 23. stih: "Pazite da ne zaboravite zavjeta Gospoda Boga svojega, koji učini s vama, i da ne gradite sebi lika rezanoga, slike od koje god tvari, kao što je zabranio Gospod Bog tvoj. Jer je Gospod Bog tvoj oganj koji spaljuje i Bog koji revnuje." Onda 27. stih kaže: "Ili će vas rasejati Gospod među narode, i malo će vas ostati među narodima u koje vas odvede Gospod. I služićete onde bogovima koje su načinile ruke čovečije, od drveta i od kamena, koji ne vide ni čuju, niti jedu ni mirišu." Kroz celu istoriju čovečanstva ljudi su bili skloni da sebi prave božanstva, kao što ovde piše, od različitih materijala, klanjali su im se i služili. Bog je zbog toga uvek želeo da misli ljudi uputi k sebi, ka živome Bogu, nema posrednika, nisu potrebni posrednici, Isus Hristos je jedini posrednik. Bog želi da mu se čovek obraća i da postoji jedna živa veza između vernika i Boga.

        Idemo dalje. 5. stih kaže: "Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj". Ovde ima jedan problem u ovoj zapovesti, i mnogi od vas ćete uočiti taj problem: "Koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena onih koji mrze na mene, a činim milost na tisućama onih koji me ljube i čuvaju zapovesti moje." Ovde se postavlja problem, znači: "ja sam Bog revnitelj, koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena." Usput da samo kažem da su me neki ispravili: u Bibliji, kada je u pitanju udaja i ženidba, reč je o tome da se ljudi mogu udavati i ženiti posle 4. kolena, a ne posle 8. kao što sam ja kazao. Međutim, ovde Bog kaže: "pohodim grehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga kolena", i postoji mišljenje da, ako je na primer otac grešio, da će njegov sin i njegov unuk ispaštati zbog greha koji je učinio deda ili otac. To je prvi utisak kada čitate ovaj tekst. Dozvolite mi da vas malo zbunim ili da pokušam da vas zbunim i da čitamo tekst u knjizi proroka Jezekilja, 18. glava, 19. stih: "Ali govorite: zašto da ne nosi sin bezakonja očina? Jer sin čini sud i pravdu, sve uredbe moje drži i izvršuje, doista će živeti. Koja duša zgreši ona će umreti, sin neće nositi bezakonja očeva niti će otac nositi bezakonja sinovljeva, na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova." I to je biblijski stav, i u Novom Zavetu, da svaki čovek pred Bogom stoji za sebe. Ne možete vi pred Bogom zaraditi nešto za mene, niti ja mogu za vas. U pojedinim crkvama vi možete doneti novac i platiti, i onda vam kažu da će zasluge jednog sveca preći na vaš konto račun. Biblijski ‑ iluzija i zabluda, jer pred Bogom svako stoji za sebe. "Neće sin nositi bezakonja očina, niti će otac nositi bezakonja svog sina", kaže biblijski tekst. Kako onda da shvatimo drugu zapovest? Vratimo se nazad gde Bog kaže: "Ja sam Bog revnitelj koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtog kolena." Pratite pažljivo tekst, postoji jedna interpretacija koju sledi većina teologa danas u svetu, a ona se zove genetičko objašnjenje teksta. Zapazite prvo da Bog ovde ne kaže: "Ja kažnjavam grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtoga kolena", nego zapovest kaže: "Ja pohodim gre he otačke". Prevod sa engleskog bi bio: "Ja ću posetiti grehe očeve". O čemu je reč? Reč je o tome da je ovo opomena svim roditeljima svih vekova, da dobro paze kakav život žive i šta rade u svom životu, jer ako žive životom suprotnim od onog što Bog kaže, Bog će morati vrlo verovatno sa tim gresima da se suoči i kod njihove dece kasnije. Opomena i poziv roditeljima da dobro paze na vaspitanje svoje dece. Zapovest je postavljena u kontekst idolopoklonstva, u kontekst obožavanja kipova, slika i tako dalje. Drugim rečima, možemo slobodno reći da Bog ovde opominje ljude da ispravno služe Bogu, jer je vrlo verovatno da se će deca, gledajući od roditelja, naučiti da čine te iste grehe i Bog će morati kroz čitave generacije da se suočava sa tim istim gresima. Ja verujem da je to ispravna interpretacija ovoga teksta. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim tekstom jeste da Bog kaže: "Ja sam Gospod Bog revnitelj koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i do četvrtoga kolena, a činim milost na tisućama onih koji me ljube"; neko je kazao da je odnos Božje pravde i Božje milosti 4 : 1000.

        Dakle još jedanput, u Bibliji svako stoji za sebe, ali roditelji imaju posebnu odgovornost da svoju decu vaspitavaju na ispravan način, da im govore o pravom Bogu, da im govore o ispravnom načinu bogosluženja, jer ovde je reč o bogosluženju, jer tekst kaže: "Nemoj im se klanjati niti im služiti". Kada se neko klanja reč je o bogosluženju, znači da se moli nekome, i vi znate, ako imate takvu praksu, Biblija jednostavno govori da bismo trebali da se Bogu molimo, Bogu da se obraćamo, od Boga da tražimo pomoć, Boga da slavimo, a ne ljude. Ljudi su možda bili dobri, ali ljudi su samo ljudi. U Bibliji kaže: "Proklet bio ko se uzda u čoveka". Svi smo mi samo ljudi, nijedan čovek nije vredan obožavanja, jedino je Bog vredan obožavanja. To je druga zapovest, znači od 4. do 6. stiha.

        Treća zapovest kaže: "Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega, jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo uzalud." Da li znate šta ime predstavlja u Bibliji? Znači karakter. Zaista u Bibliji roditelji su davali deci smisaona imena, pa i mi u našem narodu imamo smisaona imena, recimo Miroljub ili Bogoljub. Tako i u jevrejskom jeziku stoje imena, većina imena su smisaona imena, i roditelji su ta imena davali svoj deci verovatno u želji da deca to budu. Često su menjali imena kada su videli da karakter ne odgovara tom imenu. Međutim, kao što sam govorio i o samom Bogu, jednostavno Bog ima različita imena koja izražavaju različite dimenzije te bogate Božje ličnosti. Jevreji godinama i vekovima na osnovu ove zapovesti nisu izgovarali ime Božje. Današnja hrišćanska teologija smatra da nije reč o tome. Uzaludno izgovaranje imena Božjeg bile bi recimo psovke. Dakle, ako ovde postoji problem, dobro je da pazimo na svoje reči. Koliko li je samo psovki upućeno na račun Boga, a ljudi jednostavno ne znaju i nisu svesni. Međutim, ova zapovest ima i dublju vrednost: "ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega, jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo uzalud." U Jevanđelju po Mateju, u 7. glavi, mi ćemo sada pokušati da jednostavno interpretiramo zapovesti u svetlosti onoga što je Hristos kazao u Jevanđeljima. Dakle, Hristos je kasnije jednostavno objašnjavao ove zapovesti. Matej 7, 21. stih, to je čuvena Hristova propoved na gori. Hristos je kazao ovako: "Neće svaki koji mi govori: 'Gospode! Gospode!' ući u carstvo nebesko, no koji čini po volji oca mojega koji je na nebesima." Ovo je vrlo važna opomena. Hiljade ljudi danas kažu: "Ja sam vernik, ja verujem u Boga, šta meni fali, nisam nikog ubio, sve je u redu sa mnom." To nije biblijski moral. Isus kaže ovako: "Neće svaki koji mi govori: 'Gospode! Gospode!'", milioni govore: "Gospode! Gospode!", "... ući u carstvo nebesko, nego koji čini volju oca mojega koji je na nebesima."

        Sličan tekst je spomenut u Jevanđelju po Luci, 6. glava, da čitamo i taj tekst, Luka 6,46: "A što me zovete: 'Gospode! Gospode!', a ne izvršujete što vam govorim?" Zašto me zovete "Gospode, Gospode", a ne činite ono što znate da bi trebalo da činite? Pravi hrišćanin koji sebe smatra sledbenikom Gospodnjim će se truditi da čini ono što je Hristos kazao da treba da čini. Zato, treća zapovest kada kaže: "Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega", ja bih kazao: nemoj samo nositi ime da si hrišćanin, to nije dovoljno. Ako si hrišćanin, trudi se da činiš volju Božju, ono što je Hristos kazao, ne uzimaj uzalud ime Božje za sebe. U svakom slučaju, reči su tu vrlo bitne. Vratimo se u Jevanđelje po Mateju, u tu poznatu Hristovu propoved na gori, gde je Hristos kazao ovako, 5. glava, 33. stih: "Još ste čuli kako je kazano starima: 'Ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo.'" Zapazićete da je Hristova propoved na gori načinjena od 6 antiteza, "čuli ste kako je kazano starima, a ja vam kažem." Naime, Mojsije je svojih Deset zapovesti dao na planini Sinajskoj. Sada je to jedan drugi Mojsije, veći prorok od Mojsija. "Čuli ste kako je kazano, Mojsije vam je to kazao, a ja vam kažem ..."; to je veći prorok. Šest antiteza, tu je svetlost od pet hiljada vati. "Mojsije je kazao, ali u tom istorijskom trenutku možda niste mogli sve prihvatiti, čuli ste, ali ja vam kažem ..." I tako Hristos kaže: "Čuli ste da je kazano: 'Ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo', a ja vam kažem:", šta kaže? "Ne kunite se nikako", kaže Hristos, "ni nebom, jer je presto Božji, ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovim, ni Jerusalimom, jer je grad velikoga cara, ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlake jedne bele ili crne učiniti. Dakle neka bude vaša reč: da, da, ili ne, ne." Ako ste vi hrišćani i vi meni kažete "da", to je za mene "da" i nema potrebe da se kunete, kaže Hristos. Kada neko hoće da vas prevari, onda jednostavno priča puno da bi vas ubedio u laž. Isus kaže: ako je neko hrišćanin, onda njegova reč treba da bude: da, da. Zamislite u braku kako je to sjajno, recimo, ako su i muž i žena hrišćani, i svako zna da je da da, a ne je ne. Zato Jevanđelje ima spasonosnu vest za svakodnevni život svih ljudi, za porodicu, za društvo, zato je hrišćanstvo tako bitno. Možda sada shvatate koliko je Hristos bio velika moralna ličnost, koji je ljudima želeo i dao je velike principe. To je dakle treća zapovest. "Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega, jer neće pred Gospodom biti prav ..."

        Četvrtu zapovest ćemo pročitati, ali o njoj ćemo govoriti u sledećem predavanju. Zato se ovde nećemo zadržavati na njoj. Ona kaže ovako, od 8. stiha: "Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu, tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je pred vratima tvojim. Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima, a u sedmi dan počinu. Zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga." U sledećem predavanju o danu odmora.

        Idemo na petu zapovest. Ona glasi ovako: "Poštuj oca svoga i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj." Hrišćani bi trebali da budu najbolja deca svojih roditelja. Poštuj, kaže Biblija, oca i mater, majku, da ti se produže dani. Ovo je zapovest sa obećanjem. Ako poštuješ, Bog će ti dati dugi život. I zaista, roditelji su veliko blago koje imamo, čovek ima neku sigurnost dok su roditelji živi. Postoji jedan tekst koji izgleda malo kontradiktoran ovome. To je Hristos kazao u Jevanđelju po Mateju, u 10. glavi, 34. stih gde Hristos kaže: "Ne mislite da sam ja došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od oca njegova i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine, i neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi. Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan, i koji ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva dušu svoju, izgubiće je, a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je." O čemu ovde Hristos govori? Govori o iskustvu miliona hrišćana. Ako neko želi da Bogu služi na jedan ispravan način, sigurno je da će biti problema i vrlo često, na žalost, umesto da hrišćanstvo donese mir, bar u početku nastaje rat u porodici. Na jednoj strani Biblija kaže: "Poštuj oca svojega i mater svoju", a na drugoj strani Isus kaže: "Koji ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan."

        O čemu je reč? Možda je dobro da napravimo neke prioritete u životu. Ja sam kazao da bi hrišćani trebali da budu najbolja deca svojih roditelja. Ali ako se zahtevi roditelja i zahtevi Božji suprote jedni drugima, kome se čovek treba više pokoravati? Na osnovu Biblije, Bogu. Ali moje iskustvo pokazuje da kasnije i roditelji to shvate ili deca shvate. Znači, iako postoji problem, to može biti na blagoslov celoj porodici.

        Šesta zapovest kaže: "Ne ubij." Da čitamo šta je Hristos kazao. Ponovo 5. glava Jevanđelja po Mateju: "Ne ubij", kaže Hristos, ovde je reč o aktu ubistva. 21. stih: "Čuli ste kako je kazano starima: 'Ne ubij, jer ko ubije biće kriv sudu.' A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što biti kriv sudu." Hristos ne samo da ne umanjuje zahteve Zakona, nego ide još napred. Tu je hrišćanstvo najlepše i najjače. Hrišćanstvo ne želi da samo naša dela, naše akcije budu dobre, da vi vidite da ja činim ono što je dobro, jer i fariseji su tako činili u Hristovo vreme. Hristos im kaže: "Vi ste kao okrečeni grobovi, sa strane sve lepo se vidi a unutra ste puni kostiju mrtvačkih." Šta to znači? Ja mogu izgledati vrlo lep hrišćanin pred vama, a da sam u duši sasvim različit. Hrišćanstvo se ne zadovoljava da ostane spolja, hrišćanstvo hoće da izmeni unutrašnjost čoveka. Isus kaže: "čuli ste kako je kazano starima: 'Ne ubij', a ja vam kažem da svaki koji se gnjevi ili mrzi brata svojega već je učinio ubistvo." Hrišćanstvo želi da očisti unutrašnjost čoveka, a ne samo dela naša, akcije koje činimo, i to je vrlo važno.

        Sedma zapovest kaže: "Ne čini preljube." Da vidimo šta je Hristos kazao o ovoj zapovesti. Ja obično na predavanjima idem do ove zapovesti i onda ljudi kažu: "Što je dosta, dosta je." Pogledajte šta Hristos kaže, Jevanđelje po Mateju, 5. glava, 27. stih kaže ovako: "Čuli ste kako je kazano starima: 'Ne čini preljube.'" Novi Mojsije sada kaže: "A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu, već je učinio preljubu u srcu svojemu." Možda sada kad mi sedimo ovde i razmišljamo na jedan čisto intelektualni način o ovim zapovestima, izgleda to možda malo i preteško, ili možda simpatično. Međutim, hiljade razorenih brakova, hiljade dece ostali su bez roditelja, hiljade uništenih mladih bića za celi život, zbog nepoštovanja ove zapovesti. Ponovo ista stvar, Hristos ne želi da očisti samo naše akcije, naša dela, našu spoljašnjost, on želi da izmeni misli čoveka, srce ljudsko, da bračni drugovi budu pošteni jedan prema drugome, ne samo jedan zbog drugog, nego i zbog Boga. Gde god da se bračni drug nalazi, on zna da je u prisutnosti Božjoj. E sada, obično neki kažu: "To je ipak preteško." Ja sam imao jednog prijatelja s kojim, kad idem ulicom, on kad vidi lepu ženu mora da se okrene da je vidi. Ja mu kažem: "Zašto to činiš?" On kaže: "Ne mogu." Međutim, ja vam mogu posvedočiti ovde da je taj čovek prošao vrlo loše u životu. Kasnije, zvao me je mnogo puta telefonom, noću, rastao se sa ženom i tako dalje. Kaže: "Strašno se osećam, pomozi mi."

        Svi smo mi iskušavani, ovo bih želeo da naglasim, svi možemo biti iskušavani, mi nismo savršeni, ali treba napraviti razliku između "biti iskušavan" i "biti iskušan". Šta to znači? Meni može doći misao koja će me iskušavati, ali ja ću istog trenutka reći: "Ja sam oženjen", ili "Ja sam udata i ja želim da budem verna svom bračnom drugu." Jedan mislilac je kazao: "Mi ne možemo zabraniti pticama da lete nad našom glavom, ali možemo im zabraniti da naprave gnezdo na našoj glavi." Zato, pogotovo vi mladići i devojke, a i vi koji ste možda već u braku, ova zapovest je itekako bitna. Isus kaže: "Ne budite kao okrečeni grobovi, očistite unutrašnjost svoju, misli svoje."

        Osma zapovest kaže: "Ne kradi." Ona je jasna sama po sebi. Ja se ne bih dugo zadržavao na ovoj zapovesti. Deveta zapovest kaže: "Ne svedoči lažno na bližnjega svojega." Drugim rečima: govori istinu, uvek govori istinu. Postoji jedno hipotetičko pitanje u etici, recimo. Na primer nalazite se u Holandiji, drugi svetski rat je, krijete Jevrejina u svojoj kući, i prolaze nacisti i pitaju vas: "Da li imate Jevrejina u kući?" Šta biste odgovorili? Ako kažete: "Nemamo", prekršićete devetu zapovest, ako kažete: "Imamo", onda učestvujemo u ubistvu. U etici imate čitave rasprave u vezi sa tim hipotetičkim situacijama. Dozvolite mi da pokušam da odgovorim na ovaj problem. Biblijski stav je: govori uvek istinu. Testirajte sebe, koliko puta prevarite samo u toku jednoga dana. Kada su u pitanju ove hipotetičke situacije, odgovor teologa jeste sledeći: mi ne možemo bazirati principe na hipotetičkim situacijama. Zato u molitvi "Oče naš" piše: "Ne navedi nas u iskušenje", znači ne postoji mogućnost da na osnovu pretpostavljenih situacija pravimo pravila ponašanja. Biblijsko pravilo je: govori uvek istinu, a molimo se u isto vreme Bogu da, kada se nađemo i ako se nađemo u jednoj takvoj situaciji, ja verujem da će nam Bog pomoći da ostanemo Njemu poslušni i verni.

          I deseta zapovest kaže: "Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega." Ja bih ovu zapovest preveo možda na sledeći način: ne zavidi. Vrlo je malo prijatelja danas na ovoj planeti koji su spremni da se raduju kada doživimo uspeh i da plaču sa nama kada doživimo neuspeh. Zapovest kaže drugim rečima: ne zavidi, raduj se sa onim ko se raduje i plači sa onim koji plače. Evo to su deset reči ljubavi. Ja moram jedan deo ove propovedi ostaviti za sledeće predavanje, tako da ćemo u sledećem predavanju pre razmišljanja o danu svetkovanja govoriti i o drugom delu, dakle novozavetnom shvatanju, jer postoje ljudi koji kažu: "Da, za Stari Zavet, za Jevreje su bile važne Deset zapovesti, međutim Hristos je ukinuo Deset zapovesti." U sledećem predavanju ćemo čitati tekstove iz Novog Zaveta koji govore o tome da li je Hristos smatrao da držimo baš svih Deset zapovesti. Možda možemo držati samo neke od njih?!