13. DAN KOJI TREBA SVETKOVATI

        Tema o kojoj bismo ovde govorili jeste: koji dan treba svetkovati? Ja sa nekom vrstom nelagodnosti o ovome govorim jer znam da ćete mnogi od vas biti iznenađeni, ali ponovo vas i ovde pozivam da sami proveravate u svojim Biblijama. Ako verujete da je Biblija reč Božja, onda jednostavno prihvatite reč Božju. Neka to ne bude reč ljudska, ono što ja govorim, jer ja sam samo čovek koji pokušava da objasni Bibliju, ali vi morate sami na osnovu Biblije pošteno čitati biblijski tekst i sami zaključiti o tome. Ja ću ovde mnogo manje govoriti kada su u pitanju moje reči, a zato ćemo čitati sistematski Bibliju i pokušaćemo da zaključimo šta Biblija kaže o danu odmora. Vi znate da neki ljudi svetkuju petak, neki svetkuju subotu, neki svetkuju nedelju. Ovo je vrlo opširan predmet. Mi ćemo pokušati da ga nekako pokrijemo, ali je pitanje koliko ćemo uspeti zbog vremena. Šta Biblija kaže o tome? Da li je uopšte važno koji dan svetkujemo? Da li je uopšte važno jedan dan svetkovati? Postoji crkva koja smatra da nije uopšte važno koji dan svetkujemo. Oni koriste jedan biblijski tekst koji kaže "Svi su dani jednaki", i zaključuju da jednostavno možemo svetkovati bilo koji dan. Zato, hajdemo na jedno sistematsko čitanje Biblije.

        Prva knjiga Mojsijeva, 2. glava, 2. i 3. stih, dakle sam početak Biblije, i Biblija kaže: "I svrši Bog do sedmoga dana dela svoja, koja učini, i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini. I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od dela svojih, koja učini." Ovde je nekoliko ključnih reči. Dakle Bog je stvarao svet u toku od šest dana, a sedmi dan se, kaže Biblija, odmarao. Mi u ovom trenutku još uvek ne znamo koji je taj sedmi dan, mi samo saznajemo iz ovog teksta da je Bog stvarao svet šest dana i da se sedmi dan odmarao. Da li se Bog umara? Da li je to definicija Boga? Ne. Na drugom mestu u Bibliji se kaže da se Bog ne umara. Zašto se Bog onda odmarao sedmi dan? Sigurno da bi nama ljudima dao primer, da bismo i mi trebali da to isto činimo, o tome ćemo čitati kroz celu Bibliju. Dakle sam Bog je stao sedmi dan i želeo da se odmori taj dan, da bi dao primer ljudima. Međutim, ne samo to, u ovom tekstu nalazimo i druge reči: "I blagoslovi Bog sedmi dan i posveti ga." Znate li šta znači kad Bog nešto blagoslovi? Šta to znači da je Bog blagoslovio nešto, a da drugo nije blagoslovio? Blagoslov je nešto što stoji nasuprot prokletstvu. Dakle postoji dan ili vreme u toku nedelje, za koje je Bog kazao da je to jedno posebno vreme, i ako ga čovek ispravno koristi, on će primiti posebne blagoslove. I ne samo to, Bog ga je "blagoslovio i posvetio". U Bibliji je ta kategorija svetosti vrlo prisutna. Postoje dve kategorije: sveto i nesveto. One ne mogu stajati jedno pored drugog. Sveto ubija, proždire nesveto. Bog je sveta ličnost, znači Bog je odredio jedan dan u sedmici kao sveto vreme. Kaže: Bog je blagoslovio taj dan i posvetio ga je. To je sve što saznajemo iz ovog teksta.

        Idemo dalje kroz Bibliju, Druga Mojsijeva, 16. glava, dakle ovde u Drugoj knjizi Mojsijevoj, u 16. glavi opisana je scena sakupljanja hrane. Jevreji su bili u pustinji, nisu imali dovoljno hrane i Bog im je dao jednu posebnu vrstu hrane. Ako ste gledali film "Deset zapovesti", ja verujem da ste ga svi gledali, verovatno ste videli i ove scene. Međutim, mi ćemo ovde čitati nešto što nas posebno interesuje. Čitaćemo prvo 4. stih: "A Gospod reče Mojsiju: 'Evo učiniću da vam pada iz neba hleb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko mu treba na dan, da ga okušam hoće li hoditi po mom zakonu ili neće.'" Zanimljivo je, Bog kaže: "Evo svaki dan neka narod sakupi taj hleb da ga okušam hoće li se vladati po mom zakonu." Kom zakonu sada, pitamo se? 21. stih kaže ovako: "Tako ga kupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo, a kad sunce ogrijaše, tada se rastapaše. A u šesti dan nakupiše hleba dvostruko, po dva gomora na svakoga, i dođoše sve starešine od zbora i javiše Mojsiju." Znači šestog dana je trebalo da nakupe duplu količinu ove hrane. 23. stih: "A on im reče: 'Ovako kaza Gospod: sutra je subota, odmor svet Gospodu; što ćete peći, pecite, što ćete kuvati, kuvajte danas, a što preteče, ostavite i čuvajte za sutra.' I ostaviše za sutra, kao što zapovedi Mojsije, i ne usmrde se niti beše crva u njemu. I reče Mojsije: 'Jedite to danas, jer je danas subota Gospodnja, danas nećete naći u polju.'" Jedan čovek me je pitao: "Kako mi znamo koji je taj sedmi dan, nigde u Bibliji ne piše, čak ni u zapovesti ne piše?" Evo ovde piše koji je sedmi dan, 26. stih: "Šest dana ćete kupiti, a sedmi je dan subota, tada ga neće biti." I onda je zanimljivo da 28. stih kaže: "A Gospod reče Mojsiju: 'Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim?'" Znači reč je o posebnim zakonima koje je Bog želeo da Njegov narod poštuje.

        I onda 20. glava Druge knjige Mojsijeve, četvrta zapovest koji smo u prošlom predavanju samo prešli, od 8. stiha: "Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ", sećaj se, šta to znači: "Sećaj se?" Misli o tom vremenu. Ja bih vas podsetio na ono što sam kazao u nekom od prošlih predavanja o konceptu vremena. Dakle, Pol Tilih je voleo da o vremenu govori na dva načina, kao "kairos" i "kronos". Kao što znate, kronos je vreme sata, vreme koje teče, ništa se ne zbiva ali vreme ide napred. Ali postoji druga kategorija vremena o kojoj je govorio Tilih. To je kairos, to je smisaono vreme, to je vreme koje je kvalitetno vreme, kvalitativno različito od drugih vremena. Možda da sada kažem da je Bog kazao čoveku ovako: "O, umorni čoveče planete Zemlje, radi vredno šest dana, ali postoji jedan dan u toku sedmice kada te ja pozivam da staneš, stani, o, umorni čoveče. Šast dana radiš vrlo vredno, umaraš se, tvoje misli su usmerene ka drugim stvarima, ali odvoj jedno vreme u toku sedmice kada ćeš stati, stati, stati, i kada ćeš jednostavno bar za trenutak zaboraviti na ono što te privezuje za ovu Zemlju, kada ćeš razmišljati više o sebi, a iznad svega, kada ćeš o meni razmišljati." Vreme od 24 sata u toku jedne sedmice koje je Bog odredio je kvalitativno različito vreme od svakog drugog vremena.

        "Sećaj se dana od odmora", kaže Bog, "sećaj se". Prosto kao da Bog želi da kaže: "Sa čežnjom očekuj te trenutke, kada će doći taj trenutak, kada ćeš ostaviti sve drugo." Ja imam jedan citat od Froma, on je kazao ovako, Erih From: "Subota je dan velike radosti jer daje čoveku priliku da u potpunosti bude svoja ličnost. Subota je dan kada su posed, novac, kao i tuga i žalost ‑ tabu, dan kada je vreme pobeđeno i kada čovek razmišlja o svome postojanju. Moderna nedelja je dan zabave, jela i bekstva od samoga sebe. Trebamo se pitati da nije možda došlo vreme za ponovno uspostavljanje dana mira i harmonije?" Zato je ovo vreme, dakle, jedno posebno vreme. "Sećaj se dana od odmora." Zato bih ja savetovao da se u tom danu recimo, ne čitaju novine, ne gleda televizija, zašto? Svaki dan to činimo, puni smo informacija, svega i svačega. Bog kaže: "Stani, stani za trenutak, razmišljaj o sebi i razmišljaj o meni." To je kvalitativno različito vreme. "Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ."

        "Šest dana radi", kaže Biblija. Ja bih stao za trenutak ovde. Hrišćani moraju biti vredni ljudi, hrišćanstvo je religija za one koji vredno rade, Bog ne kaže: "Lenstvuj šest dana, a sedmi dan se odmaraj." Ja sam zapazio recimo da studenti koji ne žele da rade, koji su jednostavno lenji, imaju i druge karakterne mane. Bog je čoveku dao rad. Rad je blagoslov za čoveka, potrebno je da čovek radi. "Šest dana radi", kaže Biblija, "i svršuj sve poslove svoje, a sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu, tada nemoj raditi nijednoga posla, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja", i tako dalje.

        Zatim Biblija kaže: "Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i što je god u njima", šta to znači? Svake sedmice postoji ovo posebno vreme kad ja želim da se setim ko sam, da imam Stvoritelja, da je Bog stvorio ovaj svet, jer Biblija kaže: "Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju". Ja nisam biće koje je bačeno u postojanje besmisla. Postoji Stvoritelj, postoji uzrok svega onoga što postoji. Ja imam svoga Oca, ja imam svoga Stvoritelja i uprkos besmislu ovoga sveta, još uvek ja mogu videti da Bog vodi ovaj svet. Zato je subota, ja mislim, vreme iznad svega, kada ćemo čitati literaturu, kada ćemo ići u crkvu, kada ćemo posećivati bolesne, kada ćemo deliti svoju veru sa drugima, jedno izvanredno vreme, vreme koje ćemo posvetiti svojoj porodici na jedan poseban način, vreme kada ćemo uzeti svoju decu za ruku i izvesti ih u polje, u šumu, i reći im: "Evo šta je Bog stvorio", govoriti im o Bogu, kvalitativno različito vreme kada ćemo za trenutak zaboraviti sve ostalo, pokušati bar da zaboravimo. To je vreme i fizičkog odmora, i duhovnog odmora. Ako postoji išta što je vredno za današnjeg umornog čoveka, to je onda zaista ovo vreme.

        Postoji u jevrejskom jeziku izraz "šabat", što znači "subota", međutim može značiti i "mir, odmor". Sama filologija reči označava dakle ideju mira ili odmora. "Sećaj se dana od odmora"; ja vam moram odmah reći da u originalu, u jevrejskom tekstu piše ovako: "Sećaj se dana subotnog." Zašto je Daničić preveo: "dana odmora"? Zato što postoji i druga reč ‑ "šalom" ‑ "mir, odmor", zato što odmor i subota znače isto, dakle imaju isti koren i mogu označavati jednu te istu kategoriju. Međutim, ovde jasno kaže: "Šest dana radi, a sedmi je dan odmor Gospodu Bogu." Mi znamo koji je sedmi dan, jer smo čitali o tome.

        Idemo u Knjigu proroka Isaije, 56. poglavlje, ja želim namerno da ovde čitamo više tekstova. Neki kažu: "Subota je jevrejski praznik i ona je određena samo za Jevreje." Već u Knjizi proroka Isaije se kaže da subota nije samo za Jevreje. 56. glava, 2. stih: "Blago čoveku koji tako čini i sinu čovečijemu", ovde nije reč: "Blago Jevrejinu koji tako čini", nego je reč: "Blago svakom čoveku", "... i sinu čovečijemu koji se drži toga, čuvajući subotu da je ne oskvrni, čuvajući ruku svoju da ne učini zla." Zatim 6. stih kaže: "A tuđine koji pristanu", koji su ti tuđini? Svi drugi narodi. "A tuđine koji pristanu uz Gospoda da mu služe i da ljube ime Gospodnje, da mu budu sluge, koji god drže subotu da je ne oskvrne i drže zavet moj, njih ću dovesti na svetu goru svoju i razveseliću ih", i tako dalje.

        Zatim u 58. glavi nalazimo ponovo tekst koji kaže, 13. stih: "Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, svaki dan Gospodnji slavnijem, i budeš ga slavio... tada ćeš se veseliti Gospodu... " Ljudi, teolozi, su dugo raspravljali šta to znači: "da ne činiš što je tebi drago na moj sveti dan". Smatra se sa su Jevreji voleli da trguju. Ja ću malo kasnije o tome reći, da su oni iskrivili smisao subote. Vi znate da se subota, možda i ne znate, trebao bih da spomenem, u Bibliji svetkuje od zalaska sunca do zalaska sunca. Dakle, petak uveče, od zalaska sunca, do subote u veče, do zalaska sunca. Jevreji su toliko voleli da trguju da su čekali pred svojim prodavnicama da zađe sunce, da odmah otvore svoje prodavnice. To nije pravi smisao subote. Biblija kaže: "Ako odvratiš nogu svoju od subote ..." Postoji čak jedna zanimljiva priča, da su Jevreji bili legalisti, šta znači legalisti? To znači da nisu svetkovali duh subote, nego su je poštovali time da ne urade ništa tog dana. Zato je Hristos, videćete kasnije, ustao protiv pogrešnog svetkovanja subote. Svetkovanje subote ne znači da ja tog dana neću raditi to, to, načiniti listu. Svetkovati subotu znači provesti kvalitetno vreme sa svojom porodicom i sa svojim Bogom, različito vreme od drugog vremena u toku sedmice.

        Tako se priča da su dva Jevrejina sedela u subotu u sinagogi, dakle jevrejskoj crkvi, i razgovarali su. I jedan pita drugoga i kaže ovako: "Da nije subota ja bih te pitao da li bi mi prodao svoju kamilu." A ovaj drugi odgovara i kaže: "Da nije subota ja bih ti kazao da bih ti je prodao." Znači, pored svih zakona, ljudi pronađu načine, i Hristos je ustao protiv toga i kaže: "Slušajte, taj način kako vi svetkujete subotu, to je pogrešno. Potrebno je svetkovati smisao tog dana, provesti jedno kvalitetno vreme sa Bogom i sa vašim bližnjima."

        U Knjizi proroka Jezekilja, 20. glava, 12. stih, ja bih voleo da zapazite ovaj tekst, molim vas, vrlo je bitan: "I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem." 20. stih: "I subote moje svetkujte da su znak između mene i vas." Ponovo vam kažem, pošteni budite sa sobom i sa Biblijom koju čitate. Zanimljivo je da u Bibliji kaže da se narod Božji razlikuje, kao neka vrsta znaka za raspoznavanje, po tome što svetkuje subotu. Bog kaže: "I subote moje svetkujte, da su znak između mene i vas", da prepoznajemo nekako jedni druge. Vrlo zanimljivo.

        Međutim, to je Stari Zavet. Kada je Hristos došao na ovaj svet, da vidimo šta je radio u subotu. Ako smo hrišćani, hajde da čitamo. Jevanđelje po Luci 4. glava, 16. stih, dakle, ovde ćemo saznati Hristov stav u odnosu na subotu. Tekst kaže: "I dođe u Nazaret gde beše odrastao, i uđe po običaju svome u dan subotni u zbornicu, i ustade da čita." Dakle, evo šta je Hristos radio. U subotu je došao u crkvu, u zbornicu, u sinagogu, i ustao da čita Bibliju. Zatim malo kasnije, u 31. stihu kaže: "I dođe u Kapernaum grad Galilejski i učaše ih u subote." Zanimljive reči. E sad, može biti da je Hristos ovde išao u crkvu, u sinagogu, jer su tada ljudi išli. Međutim, Hristos mi ne izgleda kao neko ko se lako konformiše, ko prihvata laž. Hristos je bio dovoljno snažna ličnost, uvek, da stane na stranu istine. Ali hajde da prihvatimo činjenicu, može biti da je išao jer u subotu su se ljudi sastajali i tako dalje. Hajde da čitamo i druge novozavetne tekstove. Na primer, Jevanđelje po Mateju, 24. glava, mi ćemo govoriti o ovom tekstu, ovo je eshataloški govor Isusa Hrista, dakle govor koji govori o poslednjem vremenu, o razorenju grada Jerusalima koje se desilo 70. godine, kao i o poslednjem vremenu.

        I tu je Hristos kazao nešto zanimljivo, Matej 24, 20. stih: "Nego se molite Bogu da ne bude bježan vaša u zimu ni u subotu." Ovde je reč o progonstvu hrišćana. Hrišćani su često bili progonjeni u istoriji sveta. Isus kaže da će progonstvo ponovo doći pred kraj, pred Njegov dolazak, i zato kaže: "Molite se Bogu da bežanj vaša", dakle, kada bežite jednostavno, "ne bude u zimu ni u subotu". Zašto u zimu? Jer je hladno. A zašto u subotu? Jer je subota sveto vreme kada bi čovek dakle trebalo da posveti sebe Bogu. Ovde je reč o vremenu posle Hrista, nije reč o samom Hristovom vremenu.

        Idemo još u Jevanđelje po Mateju, 12. glava, samo jedan primer iskrivljenog svetkovanja subote želim da vam čitam, to je scena koja se zbiva u sinagogi. Pratite kako su Jevreji svetkovali subotu i protiv čega je Hristos ustao. U 8. stihu kaže: "Jer je gospodar i od subote sin čovečiji. I otišavši odande dođe u zbornicu njihovu, i gle, čovek beše tu sa rukom suvom", dakle Hristos je došao u crkvu, u sinagogu, i tu je bio čovek sa paralizovanom rukom. "I zapitaše ga govoreći: 'Valja li u subotu lečiti?', da bi ga okrivili. A on reče im: 'Koji je među vama čovek koji ima ovcu jednu pa ako ona u subotu upadne u jamu neće je uzeti i izvaditi? A koliko li je čovek pretežniji od ovce? Dakle, valja u subotu dobro činiti.'" Dakle, po shvatanjima sveštenika onoga vremena, u subotu nije trebalo činiti dobro. I 13. stih kaže: "Tada reče čoveku: 'Pruži ruku svoju.' I pruži. I postade zdrava kao i druga." Šta je Hristos učinio u subotu? Izlečio je čoveka, učinio je dobro. Šta čine fariseji? Slušajte tekst, 14. stih: "A fariseji izišavši načiniše vijeću o njemu kako bi ga pogubili." Smišljati ubistvo u subotu nije greh za fariseje, ali izlečiti čoveka je greh! To je strahoviti apsurd. Subota je dakle jedno vreme, različito, kada je Hristos želeo da se setimo nas samih, da se setimo svojih bližnjih, svojih ukućana, bolesnih, i da se setimo svoga Stvoritelja.

        Zatim, Jevanđelje po Marku, u 2. glavi nalazimo zanimljiv tekst, 27. i 28. stih: "I govoraše im: subota je načinjena čoveka radi, a ne čovek subote radi. Dakle je gospodar sin čovečij i od subote." Postojala je terminologija u jevrejskom shvatanju, farisejskom shvatanju, "služiti suboti", poštovati sve te principe, kao da čovek služi suboti. Isus kaže: "Ne, subota nije načinjena da mi njoj služimo, nego da ona nama služi, da provedemo jedno posebno vreme, kada ćemo se osvežiti, osnažiti duhovno, kada ćemo se spre miti za napore u toku sledeće sedmice, kada ćemo pogledati oči u oči svojoj deci, kada ćemo ih učiti o Bogu." I Hristos kaže: "Onaj koji zna pravi smisao subote, to sam ja, sin čovečiji; gospodar od subote je sin čovečiji." Da ne čitamo, postoji bezbroj tekstova.

        Može biti da su posle Hristove smrti, pošto je On vaskrsao u nedelju, Njegovi učenici počeli da svetkuju nedelju? Hajde da i to vidimo. Jevanđelje po Luci, 23. glava, 54. stih: "I dan beše petak i subota osvitaše", kada je to subota osvitala? Kada se to događalo? U petak uveče, subota je osvitala za Jevreje na osnovu zalaska sunca, "a žene koje bijahu došle s Isusom iz Galileje, idoše za Josifom, i videše grob, i kako mu se telo metnu. Vrativši se pak ...", to su Hristovi najbliži saradnici, žene koje su Ga sledile, koje su bile Njegovi učenici, uključujući i Njegovu majku. "Vrativši se pak pripraviše mirise i miro, i u subotu dakle ostaše na miru po zakonu." Hristova majka, Hristovi učenici, ove žene u ovom slučaju su donele mirise i miro i u subotu su ostale po zakonu, kaže Biblija. A onda 24,1: "A u prvi dan nedeljni dođoše vrlo rano na grob, i donesoše mirise što pripraviše", i tako dalje.

        Zatim, možda je apostol Pavle, ili drugi apostoli koji su zaista poznavali Hrista, shvatili da zato što je Hristos vaskrsao u nedelju, treba svetkovati nedelju. Idemo u knjigu Dela apostolska, tamo nalazimo izveštaj o tome šta su apostoli činili, šta su oni to radili, koji dan su svetkovali? Dela apostolska, dakle imate: Matej, Marko, Luka, Jovan, i onda imate knjigu Dela apostolska. Neko me je pitao zašto se prva tri Jevanđelja zovu sinoptička, a ovo četvrto se razlikuje od ova tri. Zato što prva tri slede istu šemu događaja u Hristovom životu. Četvrto je više teološki okrenuto prema ličnosti Isusa Hrista. Prva tri Jevanđelja opisuju paralelne događaje. Idemo u knjigu Dela apostolska, u 13. glavu, dakle ovde je reč o apostolima koji su svetkovali određene dane. Čitaćemo prvo 14. stih, ovde je reč o apostolu Pavlu: "A oni otišavši iz Perge dođoše u Antiohiju Pisidijsku, i ušavši u zbornicu u dan subotnji, sjedoše." Zatim, 42. stih: "A kad izlažahu iz zbornice jevrejske, moljahu neznabošci", ko su ti neznabošci? Ljudi koji nisu bili Jevreji; "moljahu neznabošci da im se ove reči u drugu subotu govore." Da li to piše u tekstu? 44. stih: "A u drugu subotu sabra se gotovo sav grad da čuju reči Božje."

        Zatim, 16. poglavlje, takođe Dela apostolskih, 12. i 13. stih: "A odande u Filibu, koje je prvi grad zemlje Maćedonije, naselje rimsko, i u onom gradu ostasmo nekoliko dana. A u dan subotnji iziđosmo iz grada k vodi gde beše bogomolja, i sedavši govorismo k ženama koje se behu sabrale." Ima puno tekstova, čitamo one najvažnije, 17. glava, 2. stih: "I Pavle po običaju svome uđe k njima, i tri subote razgovara se s njima iz pisma." Kao Hristos nekada, i "Hristos po običaju svome uđe u zbornicu u dan subotni da čita", a ovde se kaže za Pavla da uđe k njima i tri subote razgovara se s njima iz pisma. Zatim 18. poglavlje, 4. stih: "A prepiraše se u zbornicama svake subote i nadgovaraše Jevreje i Grke." Postoji mnoštvo drugih tekstova, za sada evo ovo.

        Dozvolite mi da kažem nekoliko reči o problematičnim tekstovima. Ima jedan od tekstova koji mnogi navode u prilog činjenice da je subota ukinuta, uprkos svih ovih izveštaja; on se nalazi u Kološanima poslanici, 16. i 17. stih: "Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo ili za piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote, koje je sve bilo sjen od onoga što šćaše da dođe, i telo je Hristovo." Pavle kaže: niko da vas ne osuđuje ako ne svetkujete i ne držite sve to. Šta? "Da vas dakle niko ne osuđuje za jelo", znači neku vrstu hrane, "piće, za kakav praznik, za mladine ili za subote, to je sve bilo sjen", šta to znači? To je bilo tipos, sećate se tipologije, to je ukazivalo na Hrista. Kada je Hristos došao, dakle ako su bili praznici, mladine, neke subote, sve je to ukazivalo na Hrista. Kada je Hristos došao, sve to je nestalo jer je bilo sjen onoga, tipos "onoga što šćaše da dođe, a telo je Hristovo". Dozvolite mi da kažem da sedmična subota koja se svetkovala od vremena Adama pa do danas nije tipos, ona nema u sebi tipološki karakter, ona nema ništa u sebi što je ukazivalo na smrt Isusa Hrista. Ona uglavnom ide u prošlost i želi da poglede ljudi uputi na Stvoritelja, Onog koji je stvorio svet. O čemu je onda reč? Reč je o tome, ako čitate Treću knjigu Mojsijevu, 23. glavu, videćete da su Jevreji imali nekoliko praznika u toku godine, velike praznike. Jevreji su narod koji voli da praznuje, to je narod koji se raduje i slavi, i to je lepo. Postojalo je nekoliko praznika, neki od tih praznika su počinjali u recimo nedelju, pa su ih slavili: ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak, subota, na primer praznik sjenica, kako to piše u našim Biblijama. Šta to znači praznik sjenica? To je bio jedan lepi praznik kada su Jevreji sa svojom decom napuštali svoje kuće i išli u šumu i pravili su male kolibe i tu su nedelju dana živeli sa svojom decom. Zašto su praznovali taj praznik? Da deca znaju a i oni da se podsete da smo na ovoj Zemlji gosti i došljaci, da je prava naša domovina ona koju nam Bog priprema. Ali su postojali praznici kao što je praznik pashe recimo, koji je imao tipološki karakter. Praznik sjenica nije imao tipološki karakter; zavisio je od kalendara, sedam dana je praznovan praznik, počeli su da ga praznuju u nedelju, svaki dan sedmice, i završavali su ga u subotu. To nije bilo uvek isto, jer kao što znate neki put i kod nas praznik padne u nedelju, neki put u petak, neki put u neki drugi dan, ali se događalo da postoji nekoliko godišnjih subota; to je bila sedmična subota, ali je to bila i subota kada su Jevreji završavali svoj praznik. Recimo, praznik pashe je bio praznik sećanja na izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva, i oni su tada imali pashalno jagnje koje je predstavljalo Hrista koji će kasnije doći. Ovakvih subota je bilo nekoliko. Pavle kaže da su, kada je Hristos umro na krstu Golgote, ukinuti svi ti praznici koji su ukazivali na Hrista; jelo, piće, praznici, mladine ili subote, zapazite, naš Vuk je to odlično preveo, koristi se reč "sabata" (množina), a ne reč "sabaton" (jednina). Da je Pavle mislio na sedmičnu subotu, sigurno je da bi kazao "sabaton", jer nema potrebe da kaže "sabata". Međutim, bilo je nekoliko ovih godišnjih subota kada su Jevreji završavali svoj praznik, a taj završetak praznika je bio tipološkog karaktera, ukazivao je na Hrista. Kada je Hristos došao, nije više bilo potrebe slaviti te godišnje subote. Ja se ovde više neću zadržavati, uglavnom dao sam vam jednu ideju o čemu je reč.

        Ja ću malo kasnije pokušati da vam kažem otkud onda svetkovanje nedelje, ali pre toga, dozvolite mi da vas podsetim na jedan važan dokumenat. Ovaj rad je rađen u Sjedinjenim Američkim Državama, neki nepoznati, bar meni, autor je radio ono što bismo mi trebali da radimo na ovim prostorima. Dakle, on je istraživao zašto je došlo do velike šizme 1054. godine između pravoslavne i katoličke ili istočne i zapadne crkve. I vi verovatno znate, i u novinama imate dosta o tome, ali dozvolite mi ovde da vas na to podsetim. Glavni uzroci šizme su bili recimo celibat, u katoličkoj crkvi se sveštenici nisu ženili, u istočnoj, kao i danas, se žene; zatim je bila upotreba životinjske krvi, tzv. teološka ideja "rasprava filiokfe" bilo je korišćenje mesa udavljenih životinja, korišćenje beskvasnog hleba za pričest ili za euharistiju. Ali ono što ja do sada nisam pronašao pre ovog rada, jedan od osnovnih uzroka velike šizme između zapadnog i istočnog hrišćanstva bio je post u subotu. Naime, rimska crkva na čelu sa rimskim biskupom u to vreme je subotnji dan proglasila za dan posta. Istočna crkva na čelu sa patrijarhom u Carigradu je odbila da subotu proglasi danom posta. I šta se dogodilo? Napetost je sve više rasla, papa Leo IX je poslao jednu delegaciju svojih legata na čelu sa jednim kardinalom, Humbertom. Oni su došli u Konstantinopolj, pokušali su da razgovaraju sa tadašnjim patrijarhom Mihailom Kerularijusom, takođe su imali kontakte sa grčkim imperatorom u to vreme. Međutim, razgovori nisu išli nikuda. I posle neuspelih razgovora jednoga dana kardinal Humbert sa svojim legatima, došao je u crkvu Hagia Sofija u Konstantinopolju. Tu su ušli vrlo oholo i gordo i stavili su bulu eskomunikacije za istočnu crkvu, a onda su otresli prah sa nogu svojih i izašli. Ljudi koji su bili u crkvi vrlo brzo su zgazili ovu bulu i pocepali je u paramparčad. Kardinal Humbert je otišao sa svojim legatima u Rim, i posle ovog događaja je nastao veliki rascep u hrišćanstvu.

        Mi danas imamo dokumente o tome, molim vas, ja ću vam sada čitati dokumente. Kasnije je Mihailo Kerularijus pisao o ovom velikom rascepu, pisao je svojim saradnicima u Antiohiji i videćemo kako je on opisao ovaj veliki rascep. Ja verujem da ćete biti iznenađeni, ali ovo je istorija, ovo je dokument. Malo kasnije ću čitati Kerularijusa, kako je govorio o suboti. Humbert, kad se vratio u Rim, napisao je šta se to dogodilo u Carigradu, u Konstantinopolju, zašto je došlo do tog velikog rascepa, i on kaže ovako: "Zato u takvom svetkovanju subote, gde i na koji način mi Latini imamo išta zajedničko sa Jevrejima, jer oni su besposleni i svetkuju subotu, ne oru?" Dakle ovde Humbert kaže: "Mi hrišćani nemamo ništa zajedničko sa Jevrejima, oni subotu svetkuju, ne oru i ne žanju, zbog običaja ne rade nego praznuju, imaju posebne obroke, i njihove sluge i sluškinje, stoka i životinje, koje nose teret miruju, ali mi Latini ne držimo ni jednu od ovih stvari, nego radimo svaku vrstu posla kao na bilo koji od pet prethodnih dana, i mi postimo isto tako kao što to činimo u šesti dan, petak, koji stoji do subote." E sad slušajte. "Ipak, vi Grci," koji su to Grci? Pravoslavni. "... ako ne judaizirate ('judaizirate' znači 'ako sledite Jevreje'), kažite nam zašto imate nešto zajedničko sa Jevrejima u sličnom svetkovanju subote. Oni svakako svetkuju subotu, i vi je svetkujete, oni poste i uvek prekidaju post u subotu, u njihovom četrdesetodnevnom periodu oni prekidaju post svake subote osim jedne." To je bila dakle dilema, postiti u subotu ili ne. "I vi Grci u vašem četrdesetodnevnom periodu prekidate post svake subote osim jedne. Oni Jevreji imaju dvostruki razlog za svetkovanje subote, jasno, zbog zakona Mojsijevih i zbog učenika koji su bili ožalošćeni i teškog srca na dan subotnji i zbog smrti Gospodnje, za koga su verovali da neće vaskrsnuti. Zato što vi svetkujete subotu sa Jevrejima i sa nama dan Gospodnji nedelju, vi izgleda da takvim svetkovanjem imitirate sektu Nazarena, koji na ovaj način prihvataju hrišćanstvo, ali ne mogu ostaviti judeizam. Ali latinska crkva u svom saosećanju prema Gospodu, i Njegovoj patnji i smrti, raduje se Njegovom vaskrsenju u dan Gospodnji nedelju, kada su Jevreji putem novca pokušali da korumpiraju stražu na grobu. Zbog toga, mi Latini do današnjeg dana držimo apostolsku tradiciju u vezi sa subotom i želimo da to održimo do kraja. Mi smo pažljivi u prihvatanju onoga što su naši stari i poštovani oci izjavili i potvrdili, između kojih najblagosloveniji papa Silvestre, duhovni otac imperatora Konstantina Velikog." Drugim rečima: "Vi Grci, vi pravoslavni svet, svetkujete subotu i vi ste Jevreji. Ne želite da postite u subotu, i mi vas ne prihvatamo." Dozvolite da vam kažem da je ovaj tekst istorijski, potiče iz 1054. godine. Dakle, do ovog dana, mi imamo istorijske podatke, da je istočna ili pravoslavna crkva svetkovala i subotu i nedelju, jer u tekstu piše da su svetkovali nedelju, ali su svetkovali i subotu.

        Evo šta Kerularijus kaže, sam partijarh istočne crkve, kada je pisao patrijarhu crkve u Antiohiji, on kaže ovako: "Jer nama je zapoveđeno da svetkujemo subotu, kao i dan Gospodnji nedelju, a ne da radimo nikakav posao na taj dan." Ja vam moram reći da je na žalost već pri kraju 11. veka i istočna crkva zaboravila na subotu. Istina, ima i danas, čuo sam, monaha koji u manastirima svetkuju i subotu i nedelju. Međutim, biblijski dan svetkovanja jeste subota. Otkud onda nedelja, zar svi drugi greše, eto samo jedna grupa su pametni i oni znaju šta rade?Evo kako je došlo do svetkovanja nedelje. Ja ne mogu to detaljno opisati, ali u nekoliko reči ću pokušati da objasnim otkud nedelja u hrišćanstvu.

        Prvo, ideja je svakako došla onoga dana kada je Hristos vaskrsao u nedelju i neki su smatrali, pošto je to najveće biblijsko čudo, da treba svetkovati taj dan. Sve to vreme u početku, hrišćani su svetkovali subotu, ali vaskrsenje Isusa Hrista je učinilo da su neki hrišćani smatrali da bi trebalo svetkovati nedelju i tako dolazi do paralelnog praznovanja. U početku, smatralo se naravno da je subota glavni dan, ali nedelja je dan koga se isto treba sećati. Ono što je zanimljivo jeste da je do potpunog prihvatanja nedelje i odbacivanja subote doćlo u 4. veku. Evo šta se tada događalo. Hrišćanstvo je postalo toliko popularna religija, da su mase ulazile u hrišćansku crkvu. Zašto? Jer je i sam imperator postao hrišćanin. Svi su želeli biti hrišćani odjedanput. Međutim, ono što beleži crkvena istorija jeste da su u tom periodu ušle i najveće zablude u hrišćansku crkvu. Ko su bile te mase koje su dolazile u hrišćansku crkvu? To su uglavnom bili neznabošci, stanovnici rimskoga carstva. Šta su verovali ti neznabošci pre nego što su postali hrišćani? Oni su bili politeisti ili mnogobošci. Koji je bio najveći bog tih politeista, da li se sećate, mi smo to kazali u nekom od prošlih predavanja? Bog sunca, Mitra, ili Šamaš, ili Ra ili Re ili kao god hoćete. Oni su bili dakle obožavaoci boga sunca. Da li znate koji je dan bio posvećen bogu suncu? Bila je nedelja. Mi imamo posledice toga i u savremenim modernim jezicima. Na primer, vi znate da se i dan danas na nemačkom recimo nedelja kaže "zontag", to znači "sunčev dan", ili imate na engleskom takođe "sandi", takođe "sunčev dan". Ovi jezici, dakle, nas podsećaju na poreklo ovoga dana.

        S druge strane je postojala velika želja u zvaničnom hrišćanstvu da se distancira od Jevreja, oni su razapeli Hrista, tu su bili i drugi politički razlozi, i onda je 7. marta 321. godine car Konstantin, koji je inače rođen u Nišu, verujem da znate, izdao svoj čuveni zakon o svetkovanju nedelje.Evo šta on kaže: "U časni dan sunca (u nedelju) neka se svi gradski službenici, zanatlije i stanovnici gradova odmaraju, samo oni koji se bave zemljoradnjom mogu slobodno obavljati svoje poslove, jer se dešava da drugi koji dan nije tako pogodan za sejanje ili obrađivanje vinograda. Ne smemo dopustiti da zbog neiskorišćavanja pogodnog vremena propadnu dragoceni plodovi koje nam nebo šalje." Ja bih vas u isto vreme podsetio, dakle, da ne dužim, nedelja je bila dan posvećen bogu suncu, i 25. decembar koji slavimo kao dan Božića, to jest ne mi ali katolički svet, je rođendan boga sunca. Dakle mnoge stvari su u periodu posle 4. veka i kasnije ušle u hrišćanstvo iz neznaboštva, koje su suprotne biblijskoj tradiciji. Uprkos toga, dobro je spomenuti da su kroz sve vekove postojali hrišćani koji su svetkovali subotu. Naravno, izbor je na svakome od nas. Ja bih vas podsetio dakle, da Bog jasno kaže da je On blagoslovio sedmi dan i posvetio ga. Ja imam običaj da kažem: pokušajte da svetkujete jednu subotu ispravno, nećete više prestati nikada. Šta to znači? U petak uveče, u petak, pripremite nešto lepše možda za hranu, očistite kuću, pripremite možda i posebno odelo za subotu. Okupite se u petak uveče svi, cela porodica, možda je dobro pevati duhovne pesme, možda je dobro čitati Bibliju, moliti se Bogu. Na primer, ja sam bio na početku subote koju Jevreji svetkuju i oduševio sam se. Uvek iznova, to su posebni trenuci, trenuci opuštanja duhovnog i fizičkog, trenuci velikih blagoslova Božjih. I onda u subotu uveče, kada sunce zađe, mi možemo nastaviti sa svakodnevnim poslovima. Zato ako želite da rizikujete, usudite se i počnite, ako vi to želite, da svetkujete dan koji je Isus Hristos svetkovao.

          Konačno, da li je bitno koji dan svetkujemo? Ja sam to pitanje postavio na početku, ali sam zaboravio da na njega odgovorim. Smatram da je bitno, jer uvek kada čovek skrene sa biblijskih principa, onda je u velikoj opasnosti. Uvek u istoriji hrišćanstva kada su ljudi birali svoj put, ljudski put umesto Božjega puta, stvari nisu išle kako treba. Mogu vam reći da su posledice strahovito velike. Ja bih kazao samo da su ljudi u ime Boga išli u krstaške ratove, ubijali, sve u ime Boga, a to je suprotno biblijskim principima. Zato je dobro da se uvek pridržavamo biblijskih principa, a pored toga, oni koji su zaboravili svetkovanje pravog dana, ne svetkuju ni ovaj drugi dan na način na koji bi trebalo. Da li se slažete tu sa mnom? Dakle, moramo biti pošteni pred Bogom. Uvek kada čovek ostavi po strani ono što je Bog kazao i kada prihvati neke svoje principe, onda je u velikoj opasnosti da bude u domenu ljudskog, što je opasna stvar.

< 12 Poglavlje

Sadržaj

14. Poglavlje >