< 19 Poglavlje

Sadržaj

21. Poglavlje >

20. ADAMOV GREH I GREH DANAS

        Na početku ovog predavanja mi ćemo čitati tekst koji smo već čitali, i ja bih vas ponovo podsetio na njega. On je zapisan u 1. knjizi Mojsijevoj, u 3. glavi, 1. stih: "Ali zmija beše lukava mimo sve zveri poljske, koje stvori Gospod Bog, pa reče ženi: 'Je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?' A žena reče zmiji: 'Mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu. Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.' A zmija reče ženi: 'Nećete vi umreti, nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.' I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči i videše da su goli, pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače. I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi, i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: 'Gde si?' A on reče: 'Čuh glas tvoj u vrtu pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.'"

        Evo dakle teksta koji stoji ispred našeg razmišljanja u ovom predavanju. Naslov teme glasi: "Adamov greh i greh danas." Solženjicin je 1972. godine u Parizu kazao: "Zlo nije otpočelo sa nama, mi ga nećemo ni zaustaviti." A Kjerkegor je takođe dao jednu zanimljivu definiciju kada je kazao, jedna od kapitalnih definicija hrišćanstva: "Suprotno od greha nije vrlina, nego vera." I u okviru ovih filozofskih definicija, mi ćemo pokušati da ovde govorimo. Govoriti danas o grehu, može izgledati anahrono, iluzorno, možda zastarelo. Ja verujem da svi vi koji ste se bavili ovim problemom znate, da se ovaj pojam greha ili zla, biblijski pojam greha, sukobljava sa dva shvatanja koja danas postoje. Jedno je već na izdisaju, međutim, drugo postoji. Dva učenja, dve filozofije, dva shvatanja. To su u prvom redu psihoanaliza Zigmunda Frojda, kao i dijalektički materijalizam. U početku su ova dva stava bila dosta različita, čak i suprotna. Međutim, kasnije, i psihoanaliza Frojda, kao i dijalektički materijalizam se postepeno ujedinjuju, i počinju polako upotrebljavati zajednički jezik u cilju objašnjenja tog velikog fenomena koji mi nazivamo zlo ili greh, sa kojim se suočavamo na ovoj zemlji. Kako objasniti te čudne fenomene ljudske psihe, i kako objasniti problem zla? Ili možda greh stvarno ne postoji, po nekima?

        Prihvatimo ovu tvrdnju za trenutak, i sledimo logiku pokušaja psihoanalitičara, kao i drugih grana filozofije i sociologije, da objasne fenomen ljudskoga zla, jer zlo uistinu postoji i to je zajedničko mišljenje svih. Za većinu škola psihoanalize o kojoj bi želeo nešto da kažem ovde, većina ovih škola slede Frojda, međutim, postoje nijanse, postoje razlike u shvatanjima. Zlo se manifestuje kroz zebnju, koja zatim stvara druga zla, druge nevolje. I kada danas psihoanalitičari govore o grehu ili o zlu koje je u čoveku, oni ga mešaju ili ga prosto stapaju ili zamenjuju sa nekom vrstom bolesti ljudske psihe, ljudskoga bića. I vi znate da sve više danas govori u stručnoj literaturi o bolesti ljudi 20. veka, koju oni nazivaju neuravnoteženost ili neuroza. Da rezimiram: ako pogledate škole psihoanalitičara koje danas postoje, one uglavnom idu ka tumačenju da zlo ili greh ne postoje kao takvi, nego da je to ustvari neuroza ili neuravnoteženost ili zebnja ljudskoga bića. Neurotičan čovek izražava svoju bolest kroz svoje ponašanje, koje zatim stvara druge neuroze jer čovek ne živi sam, nije izolovan. Ta njegova zebnja koja postoji u čoveku danas, kažu psihoanalitičari, ja sad govorim sa tačke gledišta psihoanalize, ta njegova zebnja ga sprečava da ostvari samoga sebe, da dostigne stanje sreće, da jednostavno ostvari one bitne potrebe svoga bića. I rezultat toga jeste jedno antisocijalno ponašanje. Dakle čovek koji ima neurozu u sebi, čovek koji ima tu zebnju, teološki izraz je greh, ali oni kažu da to nije ništa drugo, i takav čovek izražava svoje antisocijalno ponašanje prema svojoj okolini, prema svojim roditeljima, prema svojim kolegama na poslu, prema deci, prema suprugu, prema supruzi. Sve dok zebnja postoji u njemu on je antisocijalno nastrojen. Ili pak, kažu oni, ne samo da on ima tu vrstu ponašanja prema svojoj okolini, prema roditeljima, deci i tako dalje, nego ta zebnja negativno utiče i na njega samoga, jer on ne poznaje njen uzrok, kažu psihoanalitičari, on savršeno poznaje proces svog ponašanja, on zna da postoji nešto što ga prosto nagoni da se ponaša na takav način, ali on ne poznaje uzrok takvog ponašanja, i on pati zbog toga. Dakle, neuroza ne samo da ima za posledicu antisocijalno ponašanje prema okolini, nego uništava i samu ličnost, kažu psihoanalitičari koji se bave ovim problemom. Tako da bi takav čovek koji ima problem neuroze, želeo da promeni svoju kožu, svoje zanimanje, svoju ženu, svoje prijatelje. Jednom rečju, on želi izlečenje, on želi mogućnost života u harmoniji, skladu sa svojom okolinom, sa svojom suprugom, sa svojom decom.

        Odakle dolazi takvo ponašanje čiji uzrok čovek nije uvek u stanju da definiše, da pronađe, ne samo u sebi, nego i u drugome? Čovek je svestan, koji ima probleme sa neurozom, da nisu uvek drugi krivi za njegovo takvo ponašanje. Na ovo pitanje psihoanaliza Frojda odgovara na sledeći način: neuroza je ustvari jedno ponašanje gde čovek nosi u sebi, u svojim grudima zebnju, dolazi od napetosti koja se stvara od dva dela ljudske ličnosti, koju je još Frojd nazvao "ja" i "nad‑ja" ili "ego" i "super ego". Naime, "ja" ima svoje težnje, "ego" dakle ima svoje sklonosti, koje bi želeo skoro instinktivno da zadovolji, da zadovolji svoj libido, svoje strasti, svoje požude, ali tim težnjama se suprostavljaju različite zabrane, pritisci, zahtevi, i tada ljudsko "nad‑ja" ili "super ego" izlazi iz spoljašnje, naturene savesti biću, i prihvata ove zahteve, natura ih delu bića koje mi nazivamo "ja", i tako nastaje rat u čoveku, nastaje neuravnoteženost, zebnja, nastaje nelagodnost. Dakle, takav čovek bi želeo da promeni svoju kožu, da promeni prijatelje, da pronađe izlečenje. Takav čovek se ne oseća ugodno sam u sebi, u svom biću, on se povlači u sebe i jednostavno ponaša se na jedan antisocijalni način.

        Ne samo to, kažu psihoanalitičari, nego tako nastaje osećanje krivice, i to je veliki problem. Ja sam mislio da ovde govori i jedan neuropsihijatar, ali nisam uspeo da pronađem jednog mog dobrog prijatelja. Možda bi bilo dobro da smo čuli i aspekat jednog neuropsihijatra, koji bi sa svoje tačke gledišta govorio o ovom problemu, problemu krivice. Dakle, usled rata u čoveku između ega i super ega, dolazi do osećanja krivice, možda podsvesno, u kome se odvija neka vrsta mitske borbe, kaže Frojd, izvan vremena i prostora. Ta borba u čoveku stvara poremećaje, utvare, podseća, kaže Frojd, na ostatke neke daleke prošlosti kada je dete u isto vreme mrzelo i volelo svoga oca, želelo da ga ubije da bi zauzelo njegovo mesto i na taj način postalo odraslo, dok je za ocem osećalo potrebu više nego ikada ranije. Još uvek smo na području psihoanalize Frojda, znači ovo što govorim jeste psihoanalitički pokušaj da se reši problem zla i shvatanje zla. Da bi se zlo rešilo i da bi iz čoveka nestala ta mitska borba koja se ne može objasniti racionalnim kategorijama, psihoanalitičari koriste neku vrstu arheološkog rituala. Naime, vi to svi znate, da oni žele povratak u vlastitu prošlost, reaktualizaciju te prošlosti, kopanje po prošlosti, i na taj način se smatra da se može pronaći uzrok te zebnje koju čovek nosi u sebi, ili osećanja krivice koja je sakrivena negde u prošlosti. Psihoanalitičar će na taj način, smatra se, osloboditi individuu od tog osećanja.

        Dakle reč je, po psihoanalitičarima, o radikalnom nestanku krivice. U svakom slučaju, Frojd smatra da treba reaktualizirati prošlost, treba kopati po prošlosti, treba otkriti uzrok neuroze, zebnje u čoveku. Kada čovek sazna svoj uzrok nestaće krivica, nestaće zebnja, nestaće nelagodno ponašanje u čoveku, jer će čovek razumeti sopstveno ponašanje. Istina je, smatram, da postoje određene neuravnoteženosti ili neuroze čije uzroke treba tražiti u prošlosti, u detinjstvu. Ja se sa tim potpuno slažem. Istina je da psihoanalitičari često leče i izleče bolesnike koji imaju problem neuroze. Ali je isto tako istina da postoji masa ljudi kojima psihoanalitičari nisu u stanju da pomognu. I tu je psihoanaliza potpuno nemoćna. Zbog toga smatram da je potrebno da u ovom predavanju napravimo jasnu razliku između dve stvari: između zakonitog osećanja krivice s jedne strane, dakle zdravih ljudi, i s druge strane onih ljudi koji su bolesni i koji imaju, istina, lažni osećaj krivice. Ja ću još jedanput ovo ponoviti. Dakle, ja verujem da postoje dve grupe ljudi. Jedna grupa ljudi koja je zaista imala probleme u svom detinjstvu u prošlosti, i takvi ljudi su zaista bolesni ljudi, i oni imaju lažni osećaj krivice. Zašto lažni? Zato što ustvari ništa loše nisu učinili, ali nose u sebi zebnju i neurozu, i zaista, psihoanalitičar, kopajući po prošlosti, otkrivajući uzrok toga, ja verujem da može pomoći takvoj osobi. I zaista, psihoanalitičari su pomogli mnogim osobama. Ako je u pitanju stvarna bolest, da je reč o bolesnom čoveku, onda tu psihoanaliza može pomoći. Međutim, postoji drugi deo ljudi koji u sebi nose zakoniti osećaj krivice. Šta to znači "zakoniti"? To znači da oni nisu bolesni, to znači da im psihoanaliza ne može ni na koji način pomoći jer su zaista prekršili određene norme pravila života. To znači, vi se sećate da smo govorili da čovek ima bitnu prirodu, ili ima neku vrstu duhovnog skeleta, ima određenu vrstu duhovne infrastukture. Čovek je prekršio te zahteve svoje bitne prirode i na taj način zaista je grešio, i on ima zakoniti osećaj krivice. Može primeniti kakvu god hoćete psihoanalizu, osećanje krivice ne može nestati iz ljudskoga bića. Dakle, treba napraviti jasnu razliku između zakonitog osećanja krivice i lažnog osećanja krivice kod zaista bolesnih ljudi. Zašto ja ovo tvrdim? Jer, ili ne postoji zakoniti osećaj krivice, i zato treba negirati svaku razliku između dobra i zla. Dakle, ako su svi ljudi bolesni koji imaju osećanje krivice, koji osećaju neurozu, zebnju, nelagodnost, to znači da jednostavno ne postoji zakoniti osećaj krivice, pravi, znači, prekršili ste nešto, krivi ste. U tom slučaju sve je dozvoljeno. Ja verujem da uloga psihoanalitičara u tom slučaju ne bi bila drugačija, ona bi se sastojala u tome da svog pacijenta oslobodi svakog morala, svih zakona, svih kočnica, svih religioznih zabrana, svih političkih i moralnih zakona. Znači, "zakoni ne postoje", trebalo bi reći takvima, "činite šta god hoćete, slobodno je", i na taj način ne postoji zakonita krivica. Ja verujem da bi se u tom slučaju zlo uvećalo. Neuroza u čoveku, zebnja u ljudskom biću ne samo da se ne bi umanjila, nego bi postala još mnogo veća, jer je sasvim jasno da jedan takav stav potpunog laksizma vodi u zakon džungle. Vladanje najjačeg bi bilo sasvim opravdano. Najjači bi naturao svoj libido, svoje požude, svoje zahteve, prema svima drugima osim prema samome sebi i u tom slučaju zlo bi se ponovo pojavilo u mnogo većem obimu i svakog bi pogađalo osim onog najjačeg. Dakle, smatram, još jedanput, da mi ne možemo ukinuti sve moralne norme i voditi ljude u područje laksizma, jer bi to vodilo zakonu džungle.

        Dakle, postoji zakoniti osećaj krivice, jer on realno postoji. U tom slučaju psihoanaliza može biti primenjivana, ali samo nad bolesnima, jer zadatak psihoanalize je da oslobodi čoveka od lažnog osećaja krivice, njihovih neuroza stvorenih lažnim zabranama. Kao i svaka medicina, ona bi lečila bolesne. Međutim, postoje ljudi čija krivica realno postoji. To su zdravi ljudi. Ta krivica koju nose u sebi je posledica stvarno prekršenih pravila i normi tako da je osećanje krivice posledica zla, a ne njegov uzrok. Kako izlečiti zlo? Koju prevenciju pronaći za njega? Neki drugi savremeni psihoanalitičari su pokušali da poboljšaju njihov prilaz ovom problemu i oni nisu spremni da tako jasno suprostavljaju dve zone u ljudskom biću, dakle ego i super ego koji ulaze u konflikt, tako da oni naglašavaju postojanje jedne moralne savesti u čoveku, kod svake individue. Oni kažu ovako: ova moralna savest se hrani i izgrađuje polazeći od sredine u kojoj se nalazi, ali se ne poistovećuje sa tom sredinom u potpunosti. Ona nije socijalni konformitet, jer se ona može suprostaviti toj sredini, suditi joj, uspostaviti nove vrednosti po vlastitim nahođenjima. Iz tog odnosa, kaže ova druga grupa psihoanalitičara, između odnosa individue i društva, dakle, čovek poseduje, po njima, neku vrstu moralne savesti. Ako postoji harmonija između individue i društva, mir će biti u ljudskoj duši. Ako postoji rat ili postoji nesklad, nastaće rat u ljudskoj duši. Drugim rečima, treba zadovoljiti socijalne potrebe čoveka da bi nestala neuroza i da bi nestala zebnja iz ljudskog bića. Mir će individua osećati ako je zadovoljna svojim delovanjem, svojim radnim mestom. Rat ako to nije slučaj.

        Sociolozi s treće strane, često tretiraju društvo kao individue. Oni razmišljaju o takozvanim bolestima društva u celini i o njihovom izlečenju. Tako na primer, materijalisti smatraju, da zlo nije ništa drugo nego otuđenje čoveka koje se realizuje putem eksploatacije, tj. oduzimanja svake vrednosti i dostojanstva čoveku. Nestankom eksploatacije nestaće zlo. Mir će zavladati ljudskim bićem. Ja u ovo nisam ubeđen jer sam govorio u svakom predavanju da čovek ima i duhovne potrebe, da on ima jedan deo svoga bića koji niko i ništa osim duhovnih vrednosti ne može zameniti.

        Mnogo ljudi mi je dolazilo i kazalo mi: "Zaista je postojala praznina. Tek sada osećam." I to je dokazalo iskustvo, to nije ništa novo. Svi mi imamo potrebu i žeđ koju niko osim Boga ne može zadovoljiti, niko i ništa. Vi možete imati dvorce, vi možete imati Rols Rojse, vi možete raditi šta god hoćete, ali kada ste sami sa sobom, kada se pogledate u ogledalu, vi ćete morati pre ili posle da se suočite sa činjenicom da postoji praznina u duši koju samo onaj koji je stvorio čoveka može zadovoljiti. Dakle, činjenica da ako na ekonomskom planu sve funkcioniše, mir će zavladati u srcu, zlo će nestati, neuroza će nestati, ne stoji, jednostavno ne može savladati ispit iskustva. Svi ovi načini, dakle i Frojd striktno, i sociolozi koji smatraju da sve od odnosa čoveka i društva zavisi, i oni koji smatraju da je čovek ekonomsko biće, svi govore o čoveku u odnosu na društvo ili o čoveku u odnosu na njega samog. Ali nijedan od ovih prilaza ne govori o odnosu čoveka i Boga.

        Zato ja smatram, posle svih pokušaja da se reši ljudsko zlo ljudskim rukama, da se sagradi realnost ljudskim rukama, ljudska realnost gde bi čovek eliminisao zebnju iz svog bića, neuravnoteženost, nelagodnost u vlastitoj koži, smatram da je pošteno pogledati i odnos između čoveka i Boga, čoveka pred Bogom. Jer kao što sam kazao, ne verujem da se problem zla ili greha ili zebnje ili neuroze, kako god hoćete, može rešiti, osim ako se razmišlja takođe o čoveku pred Bogom. Jer zaista, zlo je ljudsko beznađe. Zlo ostaje da postoji, dok predložena rešenja ne mogu zadovoljiti čoveka. I kao što sam kazao, zlo često vodi u beznađe. Kao što je to i Kjerkegor kazao na jednom drugom mestu, da zebnja u čoveku rađa jednu ludu želju, beznađe, da čovek bude nešto drugo od onoga što jeste. To je prvobitni greh, ja ću o tome malo kasnije govoriti. Želja čoveka da bude nešto drugo nego što je on ustvari, da ne bude više stvorenje, nego da on bude Bog, da on kreira vrednosti svemira.

        Jedna grupa ljudi odbija da prihvati krivicu i pripisuje je nekome drugome, ili je potiskuje u svoju podsvest. Tako se zatvara u svoju slabost, u svoju usamljenost koja rađa druga zla. Vi znate da postoje dve vrste osoba. Postoje introvertne i ekstrovertne osobe. I jedna grupa ljudi vam kaže: "Krivi ste", a vi: "Ne, nisam", uvek je neko drugi kriv. Druga grupa ljudi nikada ne kaže: "Drugi je kriv", introvertne osobe, nego trpe, u sebi to preživljavaju, i konačno, nemir se nastani u duši. Ako pak čovek želi da bude samo on, prihvatajući svoje odgovornosti i svoje vlastite pogreške i zablude, svoje propuste, i želi da živi sa njima, smatra se da takav čovek završava polaganom smrću uništen vlastitim teretom, iako mu u međuvremenu neki psihoanalitičar skine deo tereta koji nosi u sebi. To je drama, to je beznađe čoveka, to je ono o čemu su egzistencijalisti Sartr, Kami, Hajdeger, Kjerkegor govorili, o velikom problemu smisla ljudskog postojanja. Jer mnogi smatraju da je ljudski život zaista jedna mučnina, da život nije vredan da ga čovek živi, da je život kontradiktornost i tako dalje, upravo kao posledica ljudskog beznađa. Jer zlo postoji, ono nas pritiska, mi ga činimo, mi se sa njim susrećemo, mi patimo zbog njega, činimo ga drugima, činimo ga i sebi samima. Zato smatram, kao što sam kazao malopre, da bi bilo dobro posle razmišljanja o čoveku u odnosu na društvo, ili u odnosu čoveka na njega samog, da razmišljamo i o odnosu čoveka pred Bogom. U tom slučaju, čovek zaslužuje da jednostavno shvati da oslobođenje od zla ne može doći od njega samoga.

        Oslobođenje od krivice, od prave, zakonite krivice može dati samo neko drugi, ja verujem da je to Bog. Ja sam vam već govorio, čini mi se, da mi zlo ne možemo objasniti racionalnim kategorijama, ili greh. Jer kad bismo mogli greh objasniti racionalnim kategorijama mi bismo ga i opravdali. Vi se sećate da sam kazao da je zlo realnost "sui dženeris", jedina takva realnost u svemiru. I zato, ja bih pokušao ovde samo da posmatramo kako se zlo manifestuje. Konačno, istorija Adama i Eve ne daje objašnjenje zla. Ova istorija samo objašnjava kako su oni postali grešnici, jer greh nema dimenziju po sebi. Sećate se da sam kazao da greh nema ontološku realnost, to nije zrno prašine, ili planeta. Zlo je jedna posebna realnost. Ako bi pokušali da ga definišemo, dozvolite da kažem da je greh, biblijski gledano, odbijanje. Još jedanput ću ponoviti. Greh, po Bibliji, je odbijanje. Kakvo odbijanje? To je odbijanje da budem ono što Bog želi da budem, odbijanje da priznam ono što sam ja ustvari. To je bekstvo u realnost sagrađenu vlastitim rukama. Mi stalno želimo, to je u srcu tog prvobitnog greha, želimo autonomiju, lažnu autonomiju, želimo da sagradimo realnost svojim vlastitim rukama, iluzornu realnost, odbijamo stanje stvorenja koje nam je Bog dao. Drugim rečima, to je odbijanje Boga kao Boga, i čoveka kao čoveka, to je odbijanje jednog reda i sklada koji postoje u svemiru.

        Zato smatram da se ne može praviti razlika između prvobitnog greha, kao što je to nekada radila katolička crkva. Vi znate da je jedno od objašnjenja da se krštavaju mala deca u katoličkoj crkvi u tome da postoji takozvana krivica koju deca donose rađanjem. To je taj prvobitni ili praroditeljski greh, i smatra se da se dete krštava da bi se očistilo od te krivice. Međutim, biblijski gledano, greh se ne prenosi genetskim putem. Jer pazite, šta je greh? Greh je prekršaj zakona. Da li je to malo dete prekršilo neki zakon svemira? Nije prekršilo.

        Mi ne možemo dakle govoriti da se greh prenosi genetskim putem. Šta se prenosi genetskim putem? Prenose se sklonosti, prenose se posledice greha.To znači, kada se jedna mala beba rodi, kada sam se ja rodio, ja sam automatski bio sklon da činim greh, ja osećam posledice tog greha. Ali ja postajem grešnik tek onog trenutka kada ja sam učinim greh. Ne znam da li sam jasan dovoljno. Znači, mi ne možemo govoriti da se greh Adamov prenosi genetskim putem. Prenose se posledice toga greha. Onda kada ja svojevoljno odlučim da kršim određene principe, ja postajem grešnik. Zato smatram da je prvobitni greh, greh koji je učinjen u početku od strane dve ličnosti koje su odabrale da ne prihvate vlastito stanje stvorenja pred Bogom. To je prvobitni greh koji je ostao do danas, ne zato što se prenosi putem hromozoma, nego zato što se osećaju njegove posledice.

        Zanimljivo je da se prvobitni greh Adama i Eve ponavlja sve do danas, jer greh Adama i Eve je i moj greh. To je greh svih ljudi u njihovoj večnoj pobuni protiv Boga i protiv njih samih. Uvek u životu kad bežimo u realnost sagrađenu vlastitim rukama, kada smatramo da se mi možemo iščupati od zla i greha, kada mi postanemo aršin za merenje onoga što je dobro i što je zlo, kada odbijamo Božje principe, kada odbijamo plan koji Bog ima za ljudsku rasu, mi činimo prvobitni greh, mi želimo autonomiju koja je lažna, jer ne postoji autonomija u odnosu na Boga. Čovek je stvoren da živi sa Bogom, on je stvoren za Boga. Kako kaže jedan autor: on je stvoren da uživa u prisutnosti Božjoj i da Bog uživa u prisutnosti ljudskoj. Bog je stvorio čoveka da mu se raduje. Svako drugo stanje čoveka osim u toj zajednici sa Bogom je stanje otuđenja, stanje zebnje, stanje straha, stanje neizvesnosti, stanje beznađa. To je biblijski stav. Mi imamo slobodnu volju i mi možemo odlučiti da idemo svojim putem, ali svako kršenje svemirskih principa harmonije vodi čoveka u stanje zebnje i neuravnoteženosti. Moji gresi, moje akcije, moje grešne misli, moji aktivni gresi, moji prekršaji, nisu u svojoj suštini ništa drugo do konkretna realizacija raspoloživosti celog mog bića da se pobuni protiv Boga. Mi smo nasledili sklonost pobune u nama protiv Boga. Mi bismo želeli da pobegnemo.

        Raspoloživost je celog bića da ustanemo protiv Boga i protiv principa mira, ljubavi, istine, pravde. Tako greh u svojoj biti nije samo jedan nedostatak, prekršaj, mana, to je stanje odbijanja, stanje revolta čoveka.Kao što sam kazao, prvobitni greh o kome se mnogo govori, to je greh svih ljudi, to je greh od početka, neprenosiv ali obnavljan uvek iznova, tim više što prekid veze sa Bogom povlači za sobom posledice koje umanjuju umne sposobnosti čoveka. To je vrlo važno. Slabe njegovu psihu i jačaju njegovu želju za pobunom. To znači, od onog dana, od Adama pa nadalje, moje mentalne sposobnosti su oslabljene, snage za pobunom su veće protiv Boga, tako da pri kraju istorije čovečanstva, mentalne moći čoveka će biti najslabije, a želja za pobunom protiv istine, pravde, mira i ljubavi će biti najveće u odnosu na bilo koji period u prošlosti. To je biblijski stav. Greh će se umnožavati, na osnovu Biblije, jer zlo rađa zlo i hrani se njim. Stvorenje nije imalo izbor, po Bibliji, između jednog boga dobra i jednog boga zla, kao što bi neki to hteli. Ono je moglo prihvatiti između prihvatanja svog stanja stvorenja pred Bogom i odbijanja tog stanja. Dakle, u Bibliji nema dualizma. Zlo nije nešto ili neko, a takođe nije ni ništa, neuroza, zlo, zlo je osećanje krivice kao posledice greha koji je čovek učinio. Evo načina kako naš tekst koji smo na početku čitali podvlači ovu činjenicu.

        Na primer, jasno je da su Adam i Eva pre učinjenog greha bili goli, pogledajte tekst, 1. knjiga Mojsijeva, druga glava, 25. stih, i nisu osećali stid. Pogledajte tekst, kako biblijski pisac na jedan moderan i savremeni način podvlači problem ljudskoga mira i nelagodnosti u svojoj vlastitoj koži. "A behu oboje goli, Adam i žena mu, i ne beše ih sramota." Dozvolite da tvrdim da u ovom stanju, Adam i Eva su bili nevini. Nevini, ne u seksualnom smislu, u polnom smislu. Ovde nije reč o polnoj čistoti. U ovom stanju svoga postojanja, oni nisu imali razloga da se stide jer su bili na svom mestu, u svojoj koži, u zajednici sa Bogom, sve je bilo u redu. Međutim, posle učinjenog greha, koji takođe nema ništa zajedničkog sa seksom, oni se osećaju golima i osećaju potrebu da se pokriju nekako, da zaštite to svoje biće, osećaju se nelagodno u svojoj koži. Pogledajte 3. glavu, 7. stih, tekst kaže: "Tada im se otvoriše oči, i videše da su goli." Pa zar nisu videli pre toga da su bili goli? Jeste, ali tada su im se otvorile oči i odjednom, šta se događa? Počinju da se nelagodno osećaju. I šta su učinili? "Pa spletoše lišća smokova" da pokriju tu svoju golotinju. To je želja čoveka da sam sebe spase, da sam sebe pokrije i zaštiti, da sam reši sve probleme čovečanstva. Lišće smokovo, od Edemskoga vrta do današnjih dana. Želja i pokušaj ljudskih bića da reše svoj problem bez Boga. Međutim, naš tekst kaže: "I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi", i šta radi čovek koji se do tog dana radovao svom Bogu i svom Tvorcu? Ja verujem da je postojala velika radost kao kada se dete sretne sa svojim ocem, velika radost. Ali onoga dana, kada je čovek prekršio određene norme, on je imao zakoniti osećaj krivice. I šta rade Adam i Eva? Kriju se iza drveta u vrtu. Dakle, i posle učinjenog greha, kao što sam kazao, oni se osećaju golim i osećaju potrebu da se pokriju. To je zakoniti osećaj krivice koji ljudi imaju, koji niko i nikakva psihoanaliza ne može da reši.

        Tamo gde bi se neki psihoanalitičar potrudio da izbriše osećaj krivice, Bog daje jedno drugo rešenje. On ih poziva i pokriva. Tako pokazuje da oni mogu verom u isto vreme biti grešnici, ali pri tome grešnici kojima je oprošteno, grešnici koji su pokriveni u svojim vlastitim očima. Tekst podvlači činjenicu bezvrednosti ludog bekstva od realnosti. Pogledajte šta se događalo. Prvo bekstvo je bekstvo u agresivnost, kada je Bog kazao Adamu, 11. stih: "Ko ti kaza da si go? Da nisi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da jedeš s njega?" Šta kaže Adam? 12. stih: "Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh." To je vrlo moderan tekst. Zebnja, strah, osećanje krivice. "Nisam ja kriv." A šta radi žena? "A Gospod Bog reče ženi: 'Što si to učinila?' A žena odgovori: 'Zmija me prevari, te jedoh.'" "Nisam ja kriva." I tako dalje. Zatim, druga važna vrednost ovog teksta jeste da tekst podvlači bezvrednost čoveka pred svojom savešću. Adam i Eva pokušavaju da se sakriju pred Božjim pogledom. To smo već čitali. "Sakriše se daleko od lica Gospoda Boga", kaže tekst. Odbijanje Adama i Eve da se prihvate takvim kakvim su, to je odbijanje grešnika koje vodi u stanje zebnje. Ako postoji u nama krivica, ako postoji nelagodnost, ako postoji zebnja, postoji samo jedan put, a to je prihvatiti to stanje, i prihvatiti oproštaj Božji, milost Božju, prihvatiti da nas on pokrije, da nas on proglasi drugačijima. Vi koji ste iskusili oproštaj Božji, vi znate o čemu ja govorim. Ja sam razgovarao mnogo puta sa ljudima koji su celi svoj život nosili krivicu kao teško breme sve dok nisu sami sa Bogom, na kolenima, u tajnosti svoje sobe, shvatili da im Bog može oprostiti kada su se iskreno pokajali. Što se tiče Adama i Eve, oni su pokušavali da sami sebe sakriju, da sami sebe obuku, da sami sebe opravdaju. Nasuprot tome, Bog ih poziva da prihvate sami sebe takvima kakvi su, da priznaju svoj greh, da se ne maskiraju i ne negiraju, nego da verom prihvate Boga koji ih spasava, da prihvate Njegovu pravdu i Njegovu milost, Njegov oproštaj, Njegov plan za njihov život. Hrišćanska vera je od svojih začetaka u biblijskom tekstu bila ona koja je donosila rešenje za problem zla.

        Ja bih ovde želeo takođe da vam kažem biblijski stav kada je u pitanju plan spasenja. Recimo da sam ja bio nevernik sve do svoje 25. godine. Negirao sam Božje postojanje, pokušavao sam da se sam opravdam, da se sam pokrijem, da sam se izlečim od osećanja krivice. Ali u 25. godini, na primer, sreo sam se sa Hristom, sa Bogom, shvatio sam da je On jedini koji može da me oslobodi moje krivice, jedini koji može da mi donese mir, jedini koji može da me obuče da ne vidim tu golotinju svoga bića. I odlučio sam da živim jednim novim životom. Međutim, 25 godina ja sam grešio, a Biblija kaže: "Plata za greh je smrt." Ako sam grešio, šta vredi što ću sada prihvatiti Hrista? I tu Bog pronalazi rešenje. Mi često u teologiji ovde govorimo o takozvanoj "uračunatoj pravdi". Ona glasi ovako, apostol Pavle u Delima apostolskim 17,30 kaže: "Ne gledajući Bog na vreme neznanja, sada zapoveda svim ljudima da se pokaju." Tu se govori o ovoj uračunatoj pravdi. Šta znači "uračunata pravda"? To znači: zato što u ovom trenutku mog života ja prihvatam Hrista kao svoga spasitelja, i krstio sam se uronjavanjem, Bog moje grehe koje sam činio u ovom periodu uračunava Hristu, govoreći čisto pravnim jezikom, a Hristov pravedni život uračunava meni. Hristos je za te grehe umro na krstu Golgote i on je zadovoljio maksimu svemira: "Plata za greh je smrt", a Bog meni uračunava Hristov pravedni život. Zato, kada Bog mene pogleda, on me gleda kroz Hrista, i tako Bog opravdava ovaj moj prošli život. Hristos je moj Spasitelj. To je ono što se u teologiji kaže: Hristos je moj Otkupitelj. Od čega me je On otkupio? Čuli ste za reč "Otkupitelj". Isus Hristos je Otkupitelj sveta. On me je otkupio od mojih greha. Biblija kaže: "Plata za greh je smrt", ali Bog moje grehe uračunava Hristu, i On je umro na krstu Golgote za grehe svih onih koji su želeli da prihvate Njegovu milost, a Njegov pravedni život meni uračunava.

        Međutim, ako sam se tog i tog datuma krstio, prihvatio Hrista kao svoga Spasitelja, šta će biti nadalje? Vraćam se Bogu. Da li ću moći da ne grešim više? Ovde se govori o takozvanoj datoj pravdi. Šta to znači? Hajmo da čitamo Filibljanima poslanicu, 2. glava, 13. stih, ovo je vrlo važan tekst: "Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite što mu je ugodno." Onoga dana kada sam ja odlučio da prihvatim Hrista kao svoga Spasitelja, Biblija kaže da će mi Bog dati snagu, ako ja to želim; "jer je Bog što čini u vama", šta čini? Slušajte pažljivo Pavlove reči koji je imao istančano uvo za duhovne procese u čoveku: "Jer je Bog što čini u vama", šta prvo? "Da hoćete i da učinite što je njemu ugodno." Šta to znači? Kada hrišćanin živi životom hrišćanina, on ne živi principe pravde, istine, ljubavi, mira, s nekom mukom: "Bog to kaže i ja to moram da učinim." Hrišćanin to čini jer želi, on shvata da je dobro što čini, on se raduje tome, on će hteti da to čini, Bog će prosvetliti njegov um i videće da je zlo zlo, i je da ružno, i da je odvratno, i da je blato, i pobeći će od njega daleko. A shvatiće svu lepotu mira, istine, pravde, ljubavi, "jer je Bog što čini u vama da hoćete i da učinite što je njemu ugodno." Znači, ovde se govori o tome da će Bog dati snagu čoveku da živi ispravno.

        Međutim, iako smo to kazali, biće trenutaka, mi ne možemo kazati da život vernika ide samo uspravno, to nije realno. Tendencija je uspravno, sa malim padovima. Ustvari, on napreduje dalje. Savršenstvo u Bibliji nije tačka, plafon, koji čovek dostigne. Kao biljka koja počne da raste, ona je divna i kada je mala i kada je velika, ona je u svakom svom stadijumu savršena. Biti savršen znači biti u svakoj tački postojanja onakav kakvog me Bog želi. To znači napredovati u svojoj vezi sa Bogom, u svojoj zajednici sa Bogom. Ima loših trenutaka kada čovek ponovo silazi, ali diže se i napreduje. Jovan Bogoslov kaže: "Dečice, ovo vam pišem da ne grešite, ali ako neko sagreši imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika." Vrlo važan tekst. Ovako Bog opravdava čoveka. On pokriva njegov prošli život i daje mu snagu da živi jednim novim životom. Dakle, hrišćanska vera ne negira zlo, ona ga ne evakuiše bez da ga objašnjava. I ja sam kazao da je zlo neobjašnjivo. Biblijsko rešenje se zove vera ili poverenje.

        Vera je u Bibliji sinonim za poverenje. Šta to znači? To se mora doživeti, to vam ja ne mogu racionalnim kategorijama objasniti. Poverenje u Boga se stiče iskustvom da mi Bog prašta, da Bog može da me spase od stanja zebnje, da mi prašta moje prošle grehe, da je Isus Hristos umro za njih, i da ja želim sada da živim jednim novim životom. Zato je Kjerkegor kazao, jedna od kapitalnih definicija hrišćanstva jeste, da suprotno grehu nije vrlina nego vera. Kada je on ovo kazao, onda je mislio na sledeće. Postoje neka shvatanja u hrišćanstvu da hodočašća, veliki novci koje ćete dati u crkvu, dobra dela, to će vas spasti. U Bibliji ne postoji spasenje dobrim delima, ali dobra dela su bitna u hrišćanstvu. U Bibliji se govori o sledećem: dobra dela moraju biti posledica ljubavi. Vi znate da je sve na ovom našem svetu bazirano na principu interesa. To znači da sve što čovek čini, analizirajte sebe, da je čovek toliko sebično biće, da je toliko prožet grehom, da ne može a da ne razmišlja o kategorijama interesa. To znači, ako bi ja mom drugu učinio nešto dobro, sigurno je da će mojim umom, bar negde tamo, prostrujati misao: "Trebaće mi on jednoga dana. Ko zna. Ne znam čime se bavi. Ako je lekar, ja ću otići, trebaće mi." Zato je Martin Luter, o kome sam govorio, jedan od retkih teologa u istoriji hrišćanstva koji je shvatio dubinu ljudskog zla, pa se on molio Bogu da mu oprosti ne samo za loša dela, nego i za dobra dela, jer je shvatio kolika je sebičnost, kako su motivi ljudski nečisti. Kako se recimo i brak često sklapa iz nekih drugih motiva, a ne iz ljubavi! Znači, ako je moje dobro delo koje sam učinio nekome, posledica ljubavi, ono je važno. Koliko god je istina u Bibliji da se nećemo spasiti pomoću i kroz naša dobra dela, toliko je i istina da se nećemo spasiti i bez njih. Jer Biblija kaže da će nam Bog suditi na osnovu naših dela, ali u Bibliji je jasno dato do znanja da ta dela moraju biti posledica ljubavi, a ne: "Evo novca, ali dopusti da ja radim šta god hoću, i da mislim šta god hoću."

        Čovek grešnik ima dakle samo jedno rešenje, pred Bogom da prizna ono što jeste, ništa više, ali ništa ni manje. Da prizna da je grešnik. To znači: ne bežati od samoga sebe, ne bežati od Boga ili tražiti lažne uzroke svoje zebnje. Meni se čini da hrišćanska vera radikalno rešava taj zamršeni krug psihoanalitičara, krug zebnje. Greh vodi čoveka u zebnju, zebnja rađa neurozu koja parališe, odvodi od dobra, povećava sklonost ka lošim delima i lošim mislima. Od sada Bog ovaj začarani krug kida milošću svojom. On pokriva grešnika, koji ostaje grešnik dok Hristos ne dođe, ali koji postaje oprošteni, opravdani grešnik. On više nema potrebe da živi u beznađu jer ga Bog prihvata takvim kakav je, tako da on može i sam sebe da prihvati. Bog ga voli iako je grešnik. Tako ja verujem, ako shvati da ga Bog voli, da on može voleti sam sebe, a samim tim voleti i druge ljude. Jer čovek ne može voleti bližnje ako mrzi samoga sebe. Vera ili poverenje u Boga izvodi čoveka iz njegovog sopstvenog lavirinta. On postaje slobodan na svom nivou, istina ograničen, ali vera mu pomaže da ne živi u beznađu i da više ne pokušava da beži u apsolutizaciju ili želju da on sam postane Bog.

        Ja bih vam kazao jedan tekst koji nećete možda odmah razumeti, ali sa vašim duhovnim sazrevanjem verujem da ćete ga sve više razumeti. Prva Mojsijeva, 3. glava, 15. stih, u trenutku najveće drame, u trenutku kada je beznađe izgledalo potpuno, kada više nije bilo rešenja za Adama i Evu, ovde postoji prvo obećanje u Bibliji da će doći Mesija koji će osloboditi čoveka od problema u kome se nalazi. Tekst kaže: "I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati." Pokušaću da vam jednostavnim rečima objasnim ovaj tekst. Bog kaže: "Mećem neprijateljstvo između tebe i žene", ovde je reč o samom sotoni ili zmiji koja predstavlja sotonu. Dakle, postojaće rat između sotone i u ovom slučaju žene koja može predstavljati i crkvu. Međutim, to nije najveći naglasak. Naglasak je: "između semena tvojega", to jest svih potomaka sotone i njega samog, "i semena njezina". Ovde su hrišćanski teolozi kao i jevrejski rabini oduvek videli aluziju na Mesiju koji će biti rođen od žene, na Isusa Hrista. I onda tekst kaže: "Ono će ti na glavu stajati, a ti ćeš ga u petu ujedati." Veruju hrišćanski teolozi da je sotona smrtnom ranom ujeo Hrista kada je bio na krstu Golgote, ali da će na kraju istorije čovečanstva Hristos stati zmiji na glavu. "Ono će ti na glavu stajati", to ženino seme, "a ti ćeš ga u petu ujedati." Tekst koji ne izgleda sasvim jasan, ali je bogat značenjem. Prvi u Bibliji. Čim se čovek osećao golim, čim se osećao da je u stanju neuroze, Bog daje obećanje: "Doći će neko ko će ipak na kraju istorije stati zmiji na glavu."

          Zlo će biti jednom zauvek uništeno. To je spasenje koje je dato ljudima kroz Isusa Hrista besplatno. Potrebno je da verom, poverenjem, prihvatimo to spasenje, bez nervoze, bez bekstva, bez fanatizma. Ja ponovo podvlačim, religija koja u sebi sadrži fanatizam nije hrišćanska religija. Postoje različite zloupotrebe. Vi mladi pogotovo, ako prihvatate Hrista prilikom ovih predavanja, nemojte nikada postati fanatici. Trebate biti najnormalniji građani ovoga društva, živeti normalnim životom, ali životom koji u sebi ima veru u Boga. I poziv koji odzvanja kroz vekove je ono što bih želeo da zapamtite za kraj, 9. stih 3. glave Prve knjige Mojsijeve: "A gospod Bog viknu Adama i reče mu: 'Gde si?'" Da li je Bog znao gde se Adam nalazi? Šta znači ovo pitanje: "Gde si? Gde si, o, čoveče? Gde se kriješ? Kakva to sve drveta postoje između tebe i mene? Gde si, o, čoveče?"