Čitate knjigu:

BIBLIJA I NAUKA

UVOD

SADRŽAJ>>

 

 

Tako ovaj predmet može da se zamisli kao neki preteča koji priprema put za ono što je pravo, što je presudno u religiji. Čoveku, kao razumnom biću, svet postavlja izvestan izazov. Jer, da mi nemamo čula i da nemamo naš razum, svet za nas ne bi bio zagonetka. Postoje mnoge zagonetke u svetu za nas ljude. Čovek ima težnju, želju (metazizički interes) za otkrivanjem nepoznatog, za rešenje tajni sveta i sebe samog. Tu je težnju teško zagasiti, ali nemoguće ukinuti. Sa druge strane, čovek je i u praktičnom odnosu prema svetu. Sastavni deo ove prakse je teorija. Mi ne možemo da saznajemo - ispitujemo ovaj svet, ni da mu praktično priđemo bez neke teorije. Tako možemo da kažemo da konstitutivni deo, znači, sastavni deo čovekove prakse jeste i teorija. Čovek ima neku teoriju. A viši oblik teorije jeste "pogled na svet". Razlikujemo više pogleda na svet.

Najrašireniji pogled na svet je:

 "ZDRAVORAZUMSKI" ILI LAIČKI POGLED NA SVET

Ovaj pogled na svet je svojstven čoveku praktičaru koji ne poseduje znanja iz oblasti nauke i filozofije, dakle, teorijski neobrazovanom čoveku.

 

KARAKTERISTIKE ZDRAVORAZUMSKOG POGLEDA NA SVET

 

Prva, možda najznačajnija karakteristika ili možda najočiglednija karakteristika zdravorazumskog pogleda na svet jeste: 

1. POLAŽENJE OD ČULNOG ISKUSTVA, od onog neposrednog, datog iskustva. Zdravorazumski pogled na svet, možemo slobodno da kažemo, je zasnovan na iskustvu konkretnog pojedinca ili "na iskustvu njegovih drugova", i o njemu se ne može govoriti kao o konačnim činjenicama. To nisu činjenice do kojih se došlo naučnom analizom, to je sirovo iskustvo, sirovo znanje. Recimo, kad pitate nekog krojača: "Šta je to so?", on neće suštinski odgovoriti na konkretno pitanje, već: "To su sitna zrnca bele boje, koja su slana kada se stave u usta." To je to neposredno sirovo iskustvo.  Zato su naučna znanja za laika apsurdna. Ako kažete: "So je natrijum-hlorid", to je za njega apsurd.  

Druga karakteristika, koja proističe iz prve, jeste:  

2. POVRŠNOST. Laičko znanje barata pojavnom stranom zbilje (a ne suštinskom). Rekli smo da neposredno iskustvo nama postavlja problem, a nema rešenja problema bez misaone analize. Znači, nema rešenja problema bez eksperimentalne i misaone analize.  

Mi možemo da pipnemo rukom vodu koja vri (dakle, naš neposredni dodir), i koja se nalazi na temperaturi od 100<MČ>0 C, i da pipnemo tečni azot koji je na temperaturi od -196 C. Doživljaj će biti isti, a razlika u temperaturama je 296 C. To je neposredno, laičko, čulno iskustvo koga karakteriše površnost, nesagledavanje suštinskih veza i odnosa između stvari, procesa i pojava. Zato možemo reći da laičko znanje ne zna šta su stvarno činjenice, jer se znanje o njima ne može izjednačiti s čulnim iskustvom.  

A šta je to "pojavna strana sveta"? Da bismo razumeli šta je pojavna strana sveta, treba da razumemo šta je suštinska strana sveta. Šta je to "suština"? Pod suštinom podrazumevamo relativno konstantnu osnovu postojećeg, zasnovanu na fundamentalnim relacijama koje obuhvataju osnovne elemente, čineći fundamentalne kvalitete postojećeg, i dostupna je samo razumu.

Zato čovek koji ima zdravorazumski ili laički pogled na svet ne može da "vidi" suštinu. Ne može se čulima videti suština. Da bi se čulima videla suština, ne bi bilo nauke. Laički pogled na svet je površan zato što se on zadržava na toj pojavnoj strani prirode. Šta je pojava? Pojava je čulima dostupan izražaj suštine. A budući da se suština ne iscrpljuje u čulima dostupnom izražaju - laički pogled je površan. Samo kada bi se forma pojavljivanja i suština postojećeg direktno poklapale, laički pogled na svet bi bio  stvarno znanje .

 

A šta je privid? Privid je neadekvatno odražavanje suštine u pojavi. Da navedemo neki primer za privid. Na primer, stavimo kašiku u vodu i ona izgleda prelomljena. Ili, da Zemlja stoji, a Sunce se kreće. Privid je da se nebo i zemlja spajaju na horizontu. Sledeća osobina zdravorazumskog pogleda na svet jeste:

3. NEKRITIČNOST, to jest, zdravorazumski pogled na svet veruje u određene stavove, iskaze, bez da proverava  egzaktno  njihovu tačnost. Laici nemaju metodologiju kojim proveravaju svoje znanje. Sledeća karakteristika jeste:

4. NEMETODIČNOST. To znači, odsustvo ikakve metodologije i metoda u procesu dolaženja do određenih stavova, nego oslanjanje samo na prirodno date resurse, čula koja mi imamo. Laik nema "produženu ruku", laik nema "produbljeno oko". Ono što vidi - vidi. A biolog ima mikroskom, on produbljuje svoje viđenje. Sledeća karakteristika jeste: 

5.NESISTEMATIČNOST. Laička znanja nisu uređena u jedan koherentan sistem. To nije neki integrisan sistem, nego je to običan rezervoar znanja, obično nesređen skup znanja, od kojih su neka tačna, i onda samo u zavisnosti od životne, date situacije laik "povuče" znanjakoja mu konkretno trebaju. To nije sistematično uređen sistem znanja.

Danas se pod laikom podrazumeva svaki čovek koji se upušta u oblast za koju nije teorijski i praktično osposobljen, odnosno, laikom se smatra svaki pojedinac koji se upušta u delatnost koja je van njegove struke. Tako neki teolozi kažu vernicima: "Vi dole ste laici, a mi smo teolozi." Međutim, velika snaga pojedinih laičkih znanja je u tome što ona proističu iz praktičnog života koji je enormno bitan da bi se imalo status vernika.

Sledeći pogled na svet jeste:

NAUČNI POGLED NA SVET>>