 |
|
Čitate knjigu:
BIBLIJA I NAUKA
NAUČNI POGLED NA SVET
<<
Sledeće
poglavlje>>_files/image001.gif)
KARAKTERISTIKE NAUČNOG POGLEDA NA SVET
1. PREDMETNA ODREĐENOST. Svaka nauka ima svoj premet izučavanja.Međutim, pojedini predmeti su postali predmet izučavanja više nauka. Na primer - čovek. Čoveka izučava teologija, antropologija, psihologija, bilogija, medicina.
2. METODIČNOST. U cilju postizanja i verifikovanja istina o objektivnimčinjenicama, u nauci se upotrebaljavaju određene metode. Razlikujemo opšte i posebne (specifične) naučne metode. Opšta naučna metoda jeste eksperiment. Opštaje zato što se primenjuje u više nauka. Gde se primenjuje eksperiment? U biologiji, hemiji itd. Međutim, postoje i specifične metode koje su karakteristične samo za jednu nauku.
 |
Primer posebne metode jeste metoda introspekcije. Ova metoda se ne primenjuje u biologiji, geologiji itd., već u psihologiji.
Sledeća karakteristika jeste:
3. EGZAKTNOST. Možda bi bilo preciznije reći: nauka teži egzaktnosti kroz kritičnost i autokorektivnost tj. upotrebom jasnog i preciznog dokazivanja određenih stavova. Nauka se ne zadovoljava psihološkom sigurnošću da bi nešto moglo biti tako kako mi "osećamo" da jeste, jer intenzitet kojim se mi držimo jednog verovanja, nije nikakva dovoljna garancija da je ono istinito.
Zaista, istinska nauka ne bi trebalo da nudi "činjenice", bez da za njih ima svedočanstvo do koga se došlo istraživanjem. U nauci se mora zahtevati i podrobno pretresati adekvatnost razloga za tvrdnje koje se iznose.
| |
Što se tiče naučnih teorija, njihova verifikacija ("dokazanost") je samo približna. Možemo samo govoriti da skup znanja koji podržava određenu teoriju je koherentniji, bolje zasnovan, nego skup znanja koji podržava njoj konkurentnu teoriju. Tako, dakle, u nauci ne možemo govoriti o nekoj nepogrešivosti, već se jednostavno ona zasniva na određenim metodama otkrivanja i proveravanja hipoteza, da bi se došlo do što je moguće sigurnijih zaključaka.
Sledeća karakteristika jeste:
| |
4. SISTEMATIČNOST. U nauci su znanja uređena ili integrisana u jednu koherentnu zgradu, koherentnu sliku, mozaik. Sad pitanje je koliko je taj mozaik čvrst, to je drugo pitanje. Ali uglavnom, nije haos u nauci, postoji koherentna slika, zato što u nauci postoje naučni zakoni. Ideal jedne koherentne, sistematične, naučne slike, bio bi izražen u zahtevu da tvrdnje za koje se drži da su istinite, budu međusobno integrisane bez uvođenja drugih tvrdnji za koje nemamo dokaze.
Sledeća karakteristika jeste:
| |
5.KOMUNIKABILNOST. Zašto u nauci postoji komunikabilnost? Zato što se u nauci upotrebljava specifično, strogo definisan jezik. U nauci jedan Amerikanac naučnik i Srbin naučnik mogulepo da razgovaraju i da se apsolutno razumeju, zato što postoji jezikkojim se precizno određuje značenje pojmova. Tako, na primer, ako sekaže "element", onda se mora tačno i precizno odrediti značenje tog pojma, jer je pojam elementa različit u hemiji, fiziologija, psihologiji itd.
Svaka nauka je izgradila svoju zgradu pojmova, a postojeće stanje izgleda baš kao razdvajanje jezika posle vavilonske kule, zato što izgleda kao da postoji neka pometnja. Svi se razumeju u svojim okvirima, a međusobno se gotovo ništa ne razumeju. Jer, šta za jednog geologa znači jasna i precizna rečenica jednog genetičara: "Konjugacija je usmereni transfer gena iz donora u recipijenta." Međutim, za komunikabilnost nisu dovoljni isti termini, već i zajedničke koncepcije.
| |
I tako, može neko fantastično da poznaje anatomiju čoveka, ali je studirao anatomiju na medicinskom fakultetu. I razgovara sad sa nekimko je proučavao anatomiju na biološkom fakultetu. I biolog kaže ovom medicinaru: "Čovek ima sekundarni zglob donje vilice", a ovaj nema pojma o čemu se radi.
(Osobina "univerzalnost" znači da nauka može da se širi u svim društvima gde postoje racionalne kategorije.)
Sledeća karakteristika nauke jeste:
6. RAZVOJNOST. Dakle, naučni pogled na svet nije skup definitivnih, konačno datih istina, nego su to relativno istiniti stavovi. Naučni stavovi ne predstavljaju nikakve apsolutne i večne istine. Sama naučna delatnost je proces u kome ona sama sebe ispravlja. Iza nauke ne stoji neki apsolutni autoritet (mada ljudi naučnike ponekad tako doživljavaju) čija bi izjava bila konačna. Možemo samo govoriti o tome da nauka progresivno ostvaruje svoj ideal.
| |
Međutim, ljudi se pitaju da li mi uopšte možemo da postignemo apsolutnu istinu? Postoji različitiodgovori na ovo pitanje. Prvi odgovor jeste:
DOGMATIZAM. Šta on tvrdi? Dogmatizam ide u jednu krajnost. On jepotpuno ubeđen da je čovek u mogućnosti da stekne konačno znanje, konačno zaokruženje, da sazna svet bez ostatka. Zato se za dogmatizam kaže da je on "apsolutni gnoseološki optimizam".
Sledeći odgovor jeste:
| |
AGNOSTICIZAM. Agnosticizam ide u drugu krajnost, tvrdeći da je saznanje suštine stvari sasvim nemoguće. Svet postoji, ali mi smo ograničeni,i mi ne možemo saznati njegovu suštinu.
Sledeći odgovor jeste:
SKEPTICIZAM. Skepticizam samo sumnja u mogućnost saznanja sveta; samo sumnja u mogućnost saznanja objektivne istine o svetu, prirodi, društvu i čoveku.
Sledeći odgovor je:
| |
REALIZAM. Realizam je "kritički gnoseološki optimizam". Zašto je on kritički? On smatra da mi sada nemamo apsolutno znanje, ali da možemo napredovati u svom saznavanju sveta. Dakle, ovde se saznanje shvata kao beskonačni proces dostizanja sve dublje, pouzdanije i sveobuhvatnije istine. Mi asimptotski težimo apsolutnom znanju.
A da li ćemo ga ikad dostići?
Verovatno nikad nećemo. Kada dođe Hristos mi ćemo onda saznati nešto štonismo mogli znati. Ali mi nikada nećemo sve saznati. Mi nikad a nećemo moći da znamo ono što Bog zna - šta je u suštini stvari. Jer mi ne znamo stvari "po sebi". Samo Bog zna stvari po sebi.
| |
Sa druge strane, nije nam potrebno apsolutno znanje da bi normalno funkcionisali. Ali mi, ipak, onda zavisimo od nekoga ko ima sveznanje u odnosu na neka pitanja, koja mi nesavršeni ne možemo da znamo.
Sledeća karakteristika naučnog pogleda na svet jeste:
7. PRIMENLJIVOST U PRAKSI. Naučna znanja nisu sama radi sebe. Mi se ne bavimo naukom radi nekog čistog znanja, nego mi skupljamo određena znanja da bi mogli ne samo da objasnimo pojave u prirodi, nego da predvidimo njihov budući tok i praktično delujemo - koristeći ili menjajući tokove u prirodi. Možemo čak reći da razvijanje nekog naučnog istraživanja često je povezano sa nekim praktičnim problemom. Posle se oko tog problema razvije, pri njegovoj naučnoj formulaciji, čitava teorija, zatim vršimo istraživanja, dođemo do činjenica i onda dobijena znanja primenjujemo u praksi. Sada, primena može biti mnogo šira nego što je prvobitni problem. Ali, koji će se ciljevi postizati? Za šta treba koristiti dostignuća nauke? Nauka, po sebi, je ovde neutralna.
| |
Međutim, kako će se primeniti određena znanja ne zavisi od same nauke, nego zavisi od onih koji raspolažu naučnim znanjima. Naučnici obezbeđuju sredstva da se postignu određeni ciljevi, a koji će to ciljevi biti uglavnom zavisi od onih koji finansiraju nauku. Kad se govori o mogućnosti zloupotrebe nauke, treba svom snagom naglasiti da ne postoji imanentna pogrešnost u nauci, ne postoji prirođena pogrešnost u nauci, nego postoji prirođena pogrešnost u ljudskom biću koje može da zloupotrebi sve, pa i nauku.
| |
Zloupotrebljene su i druge oblasti ljudskog duha, kao recimo religija. Koliko je ljudi izvešano zbog Isusa Hrista...
Dakle, ne postoji prirođena pogrešnost u nauci, nego postoji prirođena pogrešnost u čoveku koji može sve da zloupotrebi. Da navedemo primer:Nož je neutralan, a da li će biti pozitivan ili negativan, zavisi od ruke koja ga drži. Ako ga drži pozitivna ruka - domaćica koja sprema ručak, seče paradajz, luk, nož se pretvara u pozitivnu stvar. A ako ga drži neki razbojnik, onda se on pretvara u negativnu stvar. Ovo je prost primer koji nam pomaže da razumemo kako to izgleda i sa naučnim znanjima.
| |
Naučna znanja su neutralna. Ali, šta će od njih biti, kako će se ona upotrebiti, to zavisi od čoveka. Mi imamo nešto što je negativno - to je čovek, i imamo naučna znanja koja su neutralna. Ne može se očekivati da naučna znanja promene čoveka. Najzad, čovek može biti povezan sa Bogom, može biti evanđeoski vaspitan, tako da ne pristaje na zloupotrebe naučnih rezultata.
DEFINICIJA NAUKE: Nauka je razvojni sistem relativno istinitih znanja o objektivnoj stvarnosti, do kojih dolazimo upotrebom određenih naučnih metoda, a polazeći svesno ili nesvesno od određene filozofske predkoncepcije.
| |