Čitate knjigu:

SAVREMENA HIPOTEZA ABIOGENEZE

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Savremeni biolozi, obično, odaju svaku čast Pasteru i njegovim eksperimentima, ali tvrde da je život nastao abiogenim putem. Oni kažu da je Paster samo dokazao da život ne može da nastane odjednom "at hok", znači skokovito, odjednom, i u savremenim uslovima, ali iz njegovih eksperimenata ni najmanje ne sledi da život ne može da nastane postepeno, polagano. Ne odjednom, da vi imate mrtvo, pa živo, nego imate mrtvo, pa organsko, pa živo u okolnostima koje su bile sasvim drugačije nego što su ove naše sada na planeti Zemlji.  Znači, šta se pretpostavlja? Pretpostavlja se da su uslovi bili drugačiji, i da je život mogao da nastane na jedan, relativno, postepen način. I taj proces, postepenog nastanka života, naziva se "biohemijska evolucija". Znači, slično kao što kod Darvina imamo postepen nastanak novih vrsta, tako je po biohemijskoj evoluciji, postepeno od neživog nastalo živo.  

U nastanku svemira prvo su se formirali atomi, zatim molekuli, onda složena organska jedinjenja, među kojima su i osnovni gradivni blokovi života nukleotidi, koji grade DNK i RNK, da bi aminokiseline, kao sastavni elementi proteina... 

Najveći zagovornici ove hipoteze bili su Aleksandar Oparin (teorija koacervata) i Holdajn. Jedan je Englez, a drugi je Rus. Ali, glavni eksperiment koji se navodi kao dokaz ove hipoteze izvršio je Stenli Miler 1953.godine.

Šta je on uradio? On je konstruisao jednu aparaturu.(sl.16)

sl.16 

Imamo jednu posudu sa vodom koja se zagreva, vodena para isparava, prelazi u sledeći deo aparature, sa strane se kroz ventil ubacuju gasovi: vodonih, amonijak i metan, mešaju se sa vodenom parom, i prelaze u

prošireni deo aparature. Ovde se vrše električna pražnjenja, zatim se rastavljaju produkti i prelaze u deo koji se naliva "hladni trap" koji je ispunjen tešnošću, i tu se hvataju dobijena organska jedinjenja.  

Kada je Stenli Miler analizirao dobijene produkte, utvrdio je da je dobio ogronmu količinu katrana, i u tragovima prisutne određene organske komponente, među kojima su bile i aminokiseline.  

Uglavnom, ovim i sličnim eksperimentima je dobijeno 17 od 27 esencijalnih aminokiselina.

Pored toga, dobijeni su nukleozidi (još niko nije uspeo da sintetiše nukleotide). Nukleozidi su nukleotidi bez pridružene fosforne kiseline. I ovo se uzima kao pouzdan dokaz da je život nastao abiogenim putem. Neupućeni ljudi kad čuju da je u laboratoriji sintetisana aminokiselina, oni misle da je napravljen živi sistem i da je to gotov dokaz da je život na Zemlji nastao spontano. (To bi, otprilike, bilo slično kao kad bi neko napravio jednu ciglu, pa na osnovu toga tvrdio da "Beograđanka" sama od sebe nastala.)

 Da li je Milerov eksperiment dokaz abiogenog porekla života putem biohemijske evolucije? Ako je potrebno isticati, a izgleda da jeste, da Milerovi eksperimenti nešto dokazuju, onda treba reći da oni dokazuju samo to, da pod navedenim uslovima, uz sadejstvo biohemičara, mogu se dobiti određene organske (ne žive) molekule. 

Pored toga, oni nam govore da je opravdano verovati, nadati se i tvrditi da će se pod istim uslovima dobijanje ponoviti. Ne vidi se kakve to stvarne, realne dokazne snage ima u smislu, da se biogeneza zaista desila, da su uslovi praatmosfere onakvi kakve treba gledati u svetlu Milerovih eksperimenata.  Dakle, Stenli Miler i drugi biohemičari koji su radili slične eksperimente, su samo dokazali da se u ovakvim eksperimentima dobijaju organska jedinjenja. Ništa više i ništa manje. Tim eksperimentima ni najmanje nije dokazano da je na planeti Zemlji postojala ovakva reduktivna atmosfera.  

Ovde nije bilo kiseonika. Svi biohemičari polaze od toga da na planeti Zemlji nije bilo kiseonika, jer čim postoji kiseonik sva organska jedinjenja se oksiduju. Samo reduktivna jedinjenja mogu zajedno da stupaju u hemijske reakcije. Čim se oksiduje, više ne može. 

Dakle, kakva je bila prvobitna atmosfera? (Pre svega, mi i ne znamo da li je i bilo te prvobitne atmosfere, ali složimo se za trenutak sa ovom hipotezom.) Pa, prvobitna atmosfera bi trebalo da bude reduktivnog karaktera! I stvarno, u svim evolucionističkim časopisima se iznosi taj zahtev. Dakle, evolucionistima treba reduktivna atmosfera, to znači - i bila je takva. A gde je dokaz? Pa to što smo mi ovde. To što postoji život svuda oko nas. Čitaćemo kasnije izjavu jednog evolucioniste, stručnjaka za ovu oblast - Džordža Valda. 

Ono što je sigurno jeste, da ovakvim eksperimentima ni na koji način nije dokazano da je atmosfera bila takva, i da su nastajala organska jedinjenja, a kamo li da je iz tih organskih jedinjenja nastao život.  

Dakle, ovo samo dokazuje da pod određenim laboratorijskim uslovima, uz sadejstvo hemičara ili biohemičara koji konstruiše aparaturu i priprema uslove, mogu da nastanu organska jedinjenja. Ništa više.  

Najverovatnije da je primordijalna atmosfera morala da ima kiseonik. Jer, ako je bilo vodene pare, velika mera fotolize, pod delovanjem UV zračenja iz kosmosa, je moralo da cepa vodu na vodonik i kiseonik. Dakle, visoka mera fotolize već rano, u pretpostavljenoj istoriji Zemlje je morala da stvori veliku količinu kiseonika. I time je sa abiogenezom završeno. Pored toga, fotolizom bi se razgradio toliko bitni amonijak. Najzad, mi znamo da u prvobitnim stenama nalazimo gvožđeve okside, što je jedan geološki dokaz da je prvobitna Zemljina kora imala kiseonik. Jer, nema gvožđevih oksida bez kiseonika.  

Jedan naučnik kaže: "Sa kiseonikom ne može da nastane život, zato što bi došlo do brze oksidacije organskih molekula. A ako nije bilo kiseonika, onda bi te novonastale organske komponente razgradilo UV zračenje." Jer, nema ozona, koji štiti od UV zračenja, bez kiseonika. Ne može se zamisliti ozonski omotač ako nema kiseonika. Ozon je O₃ . 

Po evolucionoj tvrdnji, ozon je nastao tek onda kad su nastali autotrofni organizmi koji su oslobađali kiseonik.  

Pored toga, agensi koji deluju (ova električna pražnjenja su trebala da imitiraju gromove i munje) i učestvuju u kreiranju organskih komponenti, su mnogo efikasniji u njihovoj razgradnji. Lako je nama da dobijemo organske komponente kad stavimo hladni trap. Međutim, nema biohemičara na prvobitnoj planeti Zemlji koji bi novonastale komponente izdvajao.  Lako je kad mi nešto pravimo u laboratoriji, ali ne smemo svoju laboratoriju da projektujemo na svet, i da zamišljamo da je tako bilo u realnom svetu.

 Dakle, kod ovih eksperimenata istraživači postavljaju hladni trap (klopku) kojim nastale proizvode odvajaju od izvora energije, što je sasvim razumljivo za jedan "hemijski" eksperiment, ali se rezultati ne smeju nikako ekstrapolirati na vanlaboratorijske uslove, a pogotovo ne na mladu Zemlju. 

Pored toga, i ako prihvatimo da su nastale organske komponente, pitanje je kako su one mogle da se ne hidrolizuju, ako su bile u vodi. Zaista, ako se i desilo nemoguće, da su nastala složenija organska jedinjenja (polimeri), oni bi zbog suviška vode usvojili molekul vode (za svaku vezu) i tako se razgradili, odnosno hidrolizovali.

 Predložena su različita viđenja kako bi problem bio zaobiđen. Tako su neki evolucionisti predložili da je došlo do zaleđavanja. To je malo čudno. Neki kažu da je Zemlja bila usijana, neki da je došlo do zaleđavanja. "Kakva nam treba Zemlja, takva je bila." 

Ali, i da prihvatimo da je došlo do zaleđavanja, onda su svi dalji procesi blokirani. Jesu sačuvane organske komponente, ali svi dalji procesi su blokirani i ne može da dođe do polimerizacije, do usložnjavanja, do izgradnje makromolekula, viših molekula. Zaista, ako je temperatura tada bila toliko niska, kako su mogle da teku dalje reakcije u pretpostavljenoj abiogenezi? Zato drugi evolucionisti predlažu nešto suprotno. Pretpostavlja se da je došlo do koncentracije ovih organskih molekula u predelima gde je bilo malo vode - u lagunama blizu vulkana. Polimeri bi, prema ovom viđenju, nastajali na površini usijane lave, gde nema vode i gde je hidroliza, dakle, sprečena. Ali, ni ta pretpostavka ne funkcioniše, iz prostog razloga što bi novonastali produkti bili razoreni toplotom, denaturisani, to jest, bili bi nepovratno deformisani i nepogodni za život. (Najočigledniji primer denaturacije imamo kad kuvamo jaja.) 

A to koncentrovanje bi istovremeno koncentrovalo i druge sastojke neorganske prirode, koji su nebitni za dalje tokove biohemijske evolucije.

U najnovijem udžbeniku evolucije ovako piše: "Možete pretpostaviti da je u prvobitnom okeanu koncentracija natrijum-hlorida bila 10 puta manja od sadašnje vrednosti, a svih aminokiselina oko 200 milionitih delova grama po litri, onda bi odnos natrijum-hlorida i molekula aminokiselina bio 10.000 : 1." Znači, 10 hiljada puta je češći susret između molekula natrijum-hlorida i neke molekule aminokiseline." A samo natrijum-hlorid, a gde su drugi? U Milerovom eksperimentu je nastajalo mnogo katrana, onoga što uopšte nije bitno za nastanak života, a minorne količine aminokiselina. Samo zahvaljujući prefinjenoj aparaturi mogla se detektovati ta minorna količina "poželjnih" molekula. A ostalo katran, smola. I kad je situacija takva u eksperimentu koji planira čovek, koliko bi još gore bilo u prirodi. 

Pored toga, u ovakvim eksperimentima nastaju i L i D forme. A samo L oblici aminokiselina dalje učestvuju u izgradnji. Nemate proteine koji imaju D oblike aminokiselina. A ovde su nastali i jedni i drugi. Kako je došlo do selekcije? Koji su ti faktori okoline mogli da favorizuju "L-život"? Niko na ovo pitanje nije dao zadovoljavajući odgovor, nego se po ko zna koji put ponavlja tautološka misao: "Pošto je danas prisutan "levorotirajući život", on je adaptabilniji. Prema tome, prirodna selekcija je ovaj život favorizovala." 

U evolucionizmi ima više skoro tautoloških objašnjenja, a i dosta vrćenja u krugu. Na primer, mi se pozivamo na određene činjenice u korist evolucione teorije, a isto tako se pozivamo na ovu teoriju u korist te ili neke druge "činjenice". Tipičan primer su Hekelov zakon, rudimenti, molekularni fosili... itd.

 I na kraju, ovo je sada vitalistički prigovor, ova bi hipoteza, eventualno objasnila, kako nastaju organska jedinjenja. Znate šta vitalisti kažu? "To što vi pričate to nema blage veze sa biologijom. To treba predavati na katedri za organsku hemiju. To samo objašnjava kako u određenim eksperimentalnim uslovima mogu da nastanu organska jedinjenja. A jedno su organska jedinjenja, a drugo su živa bića. Mi možemo da prihvatimo kako može da nastane u eksperimentalnim uslovima organsko jedinjenje, ali velika je razlika, veliki je rascep između organskog i živog."  

Dakle, za vitaliste u svemu ovome postoji principijelna greška. Život se po "abiogenetičarima" shvata kao rezultanta visoko organizovane materije. Po vitalistima život nije to. Zato za njih ovi eksperimenti ne spadaju u biologiju, ne treba ih ni spominjati u kontekstu bioloških sadržaja, već pripadaju običnoj organskoj hemiji. Zaista, ako je život nematerijalne suštine, onda su ovi eksperimenti logički i naučno irelevantni za biologiju i nastanak života.  Zašto se među evolucionistima prihvataju ove ateističke hipoteze? Da razlozi nisu samo naučne prirode, videćemo iz nekoliko citata. 

Recimo, Negeli kaže ovako: "Poricati arhigoniju (to je jedna od abiogenetskih  hipoteza) znači priznati čudo." Znači, ako nećete da prihvatite čudo, morate da prihvatite arhigonijum.  

Hekel, poznati evolucionista kaže ovako: "Ako ne primite teoriju da je život nastao iz mrtve materije, onda u ovoj prvoj tački evolucione teorije morate pribeći čudu." Znači, na isti način.

 Pazite dalje, šta kaže Karl Fogt: "Moramo dopustiti da je život nastao iz mrtve materije da bismo tako izbacili Stvoritelja." Zašto moramo? Morali bi kad bi to bila dokazana stvar. Tada bi to bio intelektualno pošten stav. Međutim, mi pred sobom imamo samo jednu proizvoljnu hipotezu. Ali, to je pojedinim evolucionistima dovoljno, jer oni moraju da priznaju abiogenezu da bi izbacili Stvoritelja. Zaista akademski!! 

Virhof kaže: "Ako neću da prihvatim Stvoritelja, moram reći da je život nastao iz mrtve materije."   Najzad obećani Džordž Vald: "Spontana generacija živih organizama je nemoguća. Međutim, mi smo ovde, ja verujem, kao rezultat spontane generacije." Dakle, biti ovde, to je po Džordžu Valdu nemoguće, jer smo mi po njemu nastali spontanom generacijom koja je nemoguća. Ali on naglašava to "mi smo ovde", što izgleda treba da nas uveri da abiogeneza i nije tako nemoguća. 

Dakle, vidite, apsolutno se ne dopušta mogućnost da Bog postoji. Prema tome, evolucija je samo nešto o čemu pričaju evolucionisti. Ona je nasušna potreba ateista. I zaista, mnogi evolucionisti su eksplicitno prvo ateisti, pa onda evolucionisti.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>