Čitate knjigu:

BIBLIJA I NAUKA

PRIRODNA SELEKCIJA

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Postavlja se pitanje: "Da li je prirodna selekcija realan fenomen?" Postoje bilozi koji smatraju da je sam termin "prirodna selekcija" čista tautologija.  

Po definiciji, prirodna selekcija jeste preživljavanje najpodobnijih. A ko su najpodobniji? Najpodobniji su oni koji su preživeli. Prema tome, "prirodna selekcija je preživljavanje ovih koji su preživeli". Tako neli biolozi kažu "šta je prirodna selekcija" - čista tautologija.

Postoji druga grupa biologa koja smatra da je prirodna selekcija realan fenomen. Međutim, danas je bilogija uspela da pribavi samo jedan primer koji nedvosmisleno pokazuje da postoji prirodna selekcija.  

Koji je to primer? To je primer sa leptirom Biston betularia. Taj leptir živi u Engleskoj, i pre industrijske revolucije, od njegove dve forme: svetle i tamne, preko 90% je 1850. godine bilo svetlih formi. A onda dolazi do industrijske revolucije, sa svim produktima koje je donela. I došlo je do promena, tako da 1950. godine imamo obrnutu situaciju,

da je sada preko 90% tamnih jedinki. O čemu se radi?  

Pre industrijske revolucije drveće u Engleskoj je bilo obraslo lišajevima. Lišajevi su simbiotska (simbioza - zajedničko življenje) kombinacija gljiva i algi. I svaka komponenta može da se razdvoji i da se nezavisno kultiviše, ali kad rastu zajedno oni stvaraju lišaj. To je jedna velika grupa organizama koja se sad svrstavaju kao posebne vrste. 

Znači, u Engleskoj su pre industrijske revolucije bili beli lišajevi, tako da su bele jedinke leptirića bile teško primetljive, u odnosu na njihove predatore, životinje koje ih jedu. I onda su ptice, naravno, predominantno lovile tamne leptiriće. Kad tamni padne na belu podlogu, on se vidi. Ali, ono što je važno, postojala je i tamna i svetla forma istovremeno. A sa industrijskom revolucijom, lišajevi odumiru i stabla ostaju tamna, ogoljena, jer nema lišajeva. Tako da sada kontra, tamne jedinke se ne primećuju, dok svetle jedinke su vrlo primetne. I onda predatori love, jasno, svetle jedinke.  

Ovo je jedan jedini primer do sad opisan, ali sigurno dovoljan, koji pokazuje da je prirodna selekcija realan fenomen.  

E, a da li je onda prirodna selekcija stvaralac evolutivnih novina? Najpre treba zapamtiti da prirodna selekcija ne znači evolucija. Neki misle ako dokažu da postoji prirodna selekcija, da su dokazali evoluciju. Niko ovde, u ovom primeru, nije evoluirao, niko nije uznapredovao. Mi smo imali dve početne forme leptira, tamne i svetle. Sa čim ste počeli sa tim ste i završili. Jedino se menja učestalost pojedinih varijanti vrste koja već postoji, a ne prelazna varijanta koja je kandidat za novu vrstu.  Dakle, prirodna selekcija nam samo objašnjava zašto određeni fenotip ili klasa fenotipova srećnije preživljava sa promenom sredine, odnosno zašto su određeni preživeli, a ne kako su nastali. Dakle, prirodna selekcija objašnjava zašto najprilagođeniji preživljavaju, a ne zašto su oni takvi. To što najprilagođeniji preživljavaju, ni po čemu ne objašnjava "kako su oni nastali". Selekcija pre odgovara na pitanje prilagođenosti, nego nastanka. 

Prirodna selekcija, sama po sebi, nije generator ili stvaralac evolutivnih novina, nego ona samo eksponira pojedine varijante, kao u ovom slučaju sa leptirom. Varijante ne nastaju pod indukcijom sredine, već nasumično, slučajno, kombinacijom genetičkog materijala, nečega što već postoji u genetičkom fondu jedne vrste. 

Evo jednog kratkog eksperimenta koji će da demonstrira da varijanta koja preživljava nije nastala pod delovanjem sredinskih činilaca. 

Ako imamo neki soj bakterija koji je senzitivan naodređeni tip bakterijskih virusa, i sada ako zasejemo te bakterije na hranljivu podlogu, i dobijemo tepih bakterija. I sada, sterilnim pečatom (to je pečat koji ima pliš sa gornje strane) otisnete bakterije na podlogu sa virusom (znači, prenesete milijarde bakterija na podlogu gde živi virus), dobićete samo nekoliko bakterija koje će izrasti na toj novoj podlozi. I one su, jasno, rezistentne na taj virus.  Kako su one nastale? Da li su one nastale zato što je došlo do kontakta između bakterija i virusa, ili su one nastale ranije, bez kontakta? To je važno. Kako to sad razlučiti?  

To je arhaičan eksperiment. Ali, eksperiment je fundamentalan, važan. Naučnici su precizno preslikali tepih bakterija sa podloge bez virusa na podlogu sa virusom, i dobili su rezistentne. Onda su se vratili na prethodnu podlogu koja nikad nije videla virus i zasejali su otisak na podlogu sa virusom, a sa prethodne podloge sa virusom na kojoj su dobijeni rezistentni oblici takođe je zasejan otisak na podlogu sa virusom.

Koje su sada predikcije? Ako je tačna teorija da se promena indukuje u sadejstvu sa sredinom, onda ćemo dobiti nekoliko njih rezistentnih. A ako je tačno da su one (bakterije) bile rezistentne pre nego što su dočle u sadejstvo sa faktorom sredine, dobićemo potpuni rast bakterija.

Znači, imamo mnoštvo bakterija. I sada, u kontaktu sa virusom neki od njih postaju rezistentni. To je jedna teorija. Ako ih uzmemo sa podloge koja nikad nije videla virus, po istoj logici ćemo dobiti poneku rezistentnu. Tek kad dođu u kontakt sa virusom postaće rezistentne.  

A ako to nije tačno, ako je tačno da su ove već bile rezistentne, otporne na taj virus prenego što su došle u kontakt sa virusom, onda mi njih umnožimo (one su i dalje rezistentne), i kad ih zasejemo na podlogu sa virusom, one pokazuju sve rezistenciju, otpornost. 

Od milijardu zasejanih imamo milijardu rezistentnih. Znači, u pitanju je početna rezistencija.  

Konkretni eksperiment je pokazao da je ovo drugo tačno. Dakle, one su prethodno rezistentne, i selektivni pritisak izvuče one koje su već rezistentne, a ne da ih selekcija napravi takvima. Selekcija ne generiše nešto što već ne postoji. Ona samo izvuče varijantu koja u toj sredini opstaje.  

Da bi razumeli mehanizam rezistencije, daćemo objašnjenje. Imamo bakteriju, koja ima protein koji se prepoznaje od strane virusa. Taj protein je određen genom X. I sad, mutacija u genu X izmeni ovaj protein, te virus više ne može da ga prepozna i da se veže za bakteriju. Znači, one su bile rezistentne zato što je već mutacija bila, pa virus ne može da ih napadne. Dakle, nije taj virus koji je ušao u bakteriju njih stvorio takve. 

Za evolutivnu promenu nije dovoljna prirodna selekcija, nego je potrebno nešto drugo što generiše varijante koje će prirodna selekcija da favorizuje ili da defavorizuje. Znate ono: "Da li ribe imaju pluća zato što su izašle iz vode (pa su im potrebna pluća da bi mogli da dišu) ili su izašle iz vode zato što su već imale pluća?" Šta će im pluća ako su u vodi? Očigledno da ne možemo da razmišljamo da one mogu da izađu ako nemaju pluća. Kako može da izađe iz vode ako nema razvijena pluća, nosne otvore, noge i tako dalje? A sa druge strane, šta će im pluća dok su u vodi? 

Prema tome, prirodna selekcija može samo da objašnjava mikroevolucione promene u populaciji, a to podrazumeva menjanje učestanosti određenih varijanti tipa koji već postoji ili možemo da kažemo čak i "vrste". Mada je termin biološka vrsta različit od termina koji se upotrebljava u Bibliji, pa je jedini način, ustvari, prelaska sa te mikroevolucione promene, koju niko ne osporava, ili varijacije u okviru jednoga tipa, na prelazak na novi tip, recimo, od ribe na vodozemca, moguć je samo po evolucionističkoj ekstrapolaciji. Tako se mikroevolucione promene estrapoliraju na makroevolucionu skalu.  

Osnovno je pitanje, ustvari, "da li postoje limiti u promenljivosti vrsta?" Ne bi, principijelno, trebalo imati ništa protiv određenih ekstrapolacija. Ali, ekstrapolacije se moraju prilagođavati situacionim ograničenjima. Ne može se vršiti ekstrapolacija bez razmatranja situacije.

Da objasnimo: ja sad trčim, recimo, 5 Km/h. Ali, posle mesec dana treninga, ja dajem garanciju da ću da trčim 10 Km/h. Koliko ću trčati? Duplo brže. Za dva meseca ja trčim 20 Km/h. I možete misliti, po jednoj ekstrapolaciji koja ne zna za ograničenje, ja za godinu dana trčim... 

Tačno je da postoji određena promenljivost u okviru vrste, ali ta promenljivost uvek ima neko ograničenje. Vrsta je toliko plastična kategorija, vi možete da je vrtite i ovako i onako, ona je varijabilna, ali invarijantna. Vi možete da je mesite na raznorazne načine, ali ne može mačka da se pretvori u nešto drugo.  

Ovde bi bilo korisno napraviti razliku između biblijskog i biološkog shvatanja pojma vrste. Biološku vrstu čini grupa populacija jedinki koje su stvarno povezane reproduktivnim vezama (a po kreacionističkom konceptu i potencijalno), a reproduktivno su izolovane u odnosu na jedinke druge populacije. Znači, ne mogu sad da se reproduktivno ukrštaju psi i mačke. 

Po kreacionističkom konceptu, odnosno konceptu koji se zasniva na biblijskom izveštaju, "vrsta" je nešto drugo. Ovde je možda bolje koristiti reč "osnovni tip", ili "stvorena vrsta". To je nešto drugo nego biološka vrsta. Definicija osnovnog tipa se još uvek razvija, ali bismo mogli da kažemo da se uglavnom iznosi nekoliko zahteva. Najpre mora doći do pravog oplođenja, što podrazumeva da genetički materijal oba roditelja mora podjednako da učestvuje u determinaciji potomaka, ali ne mora doći do potpunog embrionalnog razvoja. Ne zahteva se plodno potomstvo. 

Na primer, pri ukrštanju konja i magarca, mi dobijamo potomstvo (mazge i mule), gde je evidentan doprinos oba roditelja, ali su potomci sterilni. Dakle, konj i magarac su dve različite biološke vrste, ali pripadaju istom osnovnom tipu. 

Dakle, pri definisanju osnovnog tipa priznaju se ukrštanja pri kojima dolazi do steriliteta potomaka, jer je eksperimentalno pokazano da jedna mutacija (jedna mala promena u genomu) može da dovede do sterilnosti. Pored toga, za tip nije važno da li se ukrštanje odvija na slobodi u prirodi ili veštački, da li se dešava retko ili često. I na kraju, uključuju se i indirektna ukrštanja. 

Recimo, biovrsta A se ne ukršta sa biovrstom C, ali se ukršta sa B, a B sa C - onda A,B,C pripadaju istom osnovnom tipu. 

Ono što je važno, osnovni tipovi (stvoreni u početku u vidu, najverovatnije samo jednog para jedinki) su tako dizajnirani da su imali veliki potencijal za varijabilnost, tako da nisu bili primitivni, već su imali vrlo kompleksan genom. Sve promene koje je selekcija kasnije izvukla, već su bile "sadržane" u genomu. Bog je stvorio "vrste" koje mogu da se prilagode različitim uslovima života. Nisu fiksirane. 

Znači, stvorena vrsta je kategorija koja je sposobna da se prilagođava, ali samo relativno da se prilagođava na promene u sredini (nema tog života koji bi mogao da se prilagodi u ključaloj vodi), i ta sposobnost je data pri njenom stvaranju, zato što pre nego što deluje prirodna selekcija ona poseduje genetički potencijal za produkciju varijanti koje će omogućiti relativno prilagođavanje.  Recimo, imate pustinju. Ko može da opstane u pustinji? Samo biljke koje imaju niz prilagođenja: redukovano lišće, razvijen hlorofil u stablu, debela kutikala, duboko korenje. A to ne može da se razvije prirodnom selekcijom, jer prirodna selekcija već eliminiše sve varijante koje to nemaju. Ne može neka biljka da dođe u pustinju, "e sad ću ja malo da produžim svoje korenje". Nema toga. Nego, ako postoji varijanta koja već ima duboko korenje, ona će preživeti u pustinji.  

I na kraju treba napomenuti, da pri eksperimentalnom izučavanju delovanja selektivnih pritisaka i same selekcije se često zaboravlja da eksperimentalni primer ne može da primeni na ono što je realno u prirodi. Jer, mi u eksperimentu izabiramo bakterije. Pazite, vi imate milijardu bakterija, prepisivanje genetičke informacije nije savršeno, i recimo, ako imamo da se jedan nukleotid promeni na milijardu nukleotida, i evo mutacije.

Znači, ako imate milijardu bakterija, možda će da se desi da se u nekom genu promeni neki nukleotid i nastane mutacija, i vi ćete izvući tu mutaciju selekcijom. A primenimo to sad na kitove ako možemo. 

Znači, pri samom izučavanju selekcije vrši se selekcija objekta koji će se izučavati. Znači, da bi nastala jedna mutacija treba vam milijardu kitova. Napunili bi celi okean. Ko će da objasni nastanak kitova (a uopšte ne postoje prelazne forme)? 

Pazite, imate prvo vodene organizme. Pa, po evolucionoj teoriji, ti organizmi su se savršeno adaptirali na vodenu sredinu, i sada se adaptiraju na život na kopnu. A onda, organizmi adaptirani na kopno vraćaju se u vodu. I sada, imamo organizme koji žive na kopnu. U odnosu

na kitove oni su mikroskopski mali. I recimo, da je počela evolucija ovih sitnih kopnenih sisara u morske, i da je ta evolucija dovela do nečeg džinovskog, ali što još uvek nije kit. I zamislimo sada kolika je trebalo da bude brojnost "polukitova" da bi nastala jedna "favorizujuća" mutacija. Zato brojnost evolucionisti nadoknađuju velikim vremenskim periodima. Prosto rečeno, nemate milijarde kitova istovremeno, već u toku od 1.000 godina. 

Znate šta je smrt za evoluciju? Šta je definitivni dokaz protiv evolucije? Kratka istorija Zemlje. Jer, ako je Zemlja, ili život na Zemlji, ili ako su procesi na Zemlji stari 6 hiljada godina, onda od evolucije ne ostaje išta. Zato je geologija uvek bila važa za evoluciju. Prvo je bio Lajel, pa je onda Darvin. Prvo Lajel sa uniformizmom, pa tek onda Darvin sa svojim postepeim promenama.  

Sad ćemo da objasnimo na jednom primeru kako, ustvari, prirodna selekcija čuva samo ono što je gotovo, što je savršeno adaptirano, a ne stvara ništa novo. I moj omiljeni primer je sa letećim gmizavcima.  

Leteći gmizavci su nastali od neletećih gmizavaca. Znate, u evoluciji imate da su ptice nastale od neptica, sisari su nastali od nesisara, leteći gmizavci od neletećih, koji su apsolutno prilagođeni na kopneni način života. (Malo kasnije ćemo o mutacijama.)  Čini mi se da ste shvatili šta je prirodna selekcija. To nije neki generator nečeg novog. Znači, prirodna selekcija može samo da operiše sa nečim što već postoji. Sredinski činioci ne indukuju stvaranje novina, nego samo prirodna selekcija izvuče nešto što stvarno, realno postoji.  

Znači, imamo gmizavce koji su savršeno prilagođeni na kopneni (terestični) način života. Kad se pogleda anatomija navodnih predaka od kojih su nastali leteći gmizavci, vidi se da je došlo do dramatične promene u skeletu prednjih ekstremiteta, i to tako da su se naročito razvile falange četvrtog prsta.  

Kod nas je falanga ova mala košćica u prstu, a kod konja nešto drugo. Konj trči (to je najsavršeniji hod) na vrhu prsta. Mi imamo dosta primitivan hod. Mi gazimo celokupnim stopalom. Carnivora (mačke i psi) gaze celim prstima, a ungulati (kopitari) gaze samo na vrhovima prstiju. Zato imaju  najgraciozniji, najlepši hod. Naše balerine pokušavaju da imitiraju ono "što je priroda već izumela". 

Znači, kod letećih gmizavaca, u odnosu na navodne njihove pretke, imamo dramatični razvoj četvrtog prsta. Taj četvrti prst se toliko razvio i izdužio da je premašio dužinu žitavog tela. I onda se pretpostavlja da se razvila kožna duplikatura koja je formirala krilo. Danas postoji samo početna i gotova forma. Ne postoje, takozvane "izgubljene karike", "nedostajuće karike". Nekad se to prevodilo kao "izgubljene karike".  

Vidite kako je to čudan termin, subjektivan termin: "izgubljene karike", kao da su stvarno postojale, pa su se izgubile. Toga nema. Nema prelaza. A po Darvinovom objašnjenju nastanka novih evolucionih novina moralo bi da postoji hiljade prelaza od životinje koja ne leti u životinju koja je sposobna da leti. Jer, nije dovoljno samo imati krila. Treba da budu i razvijeni centri u mozgu. 

E sada da malo razmišljamo kao evolucionisti. Sad ću ja da pričam kao evolucionista. Imamo životinju koja je već adaptirana, super prilagođena na kopneni način života. I sada, u populaciji takvih životinja, pojavi se jedna kod koje je mutacija baš pogodila gen koji determiniše dužinu falangi, i razvija se malo duža falanga.  

I sada, imamo minornu promenu u dužini prsta. Pitanje je sada: "Kako selekcija može da deluje na minornu promenu?" Jer, ne vidi se kako bi ta životinja sada imala prednost u odnosu na sve svoje pretke, pobedila njih u borbi za opstanak i dala potomstvo, samo zato što je imala malo duži četvrti prst? Ali dobro, mi pretpostavljamo da je ona pobedila.

I sada, u populaciji tih koji su pobedili, mutacija pogodi baš isti taj gen (mi ćemo govoriti uskoro o mutacijama, kako su to destruktivne promene), i dovede do toga da se taj prst izduži još malo. I gle čuda, sada ti koji su još malo duži, oni opet pobeđuju sve svoje pretke koji izumiru, a ovi ostavljaju svoje potomstvo. I opet  dobijamo duže, duže, i sad imamo dugački prst.  

U isto vreme se mutiraju geni koji dovode do razvoja kožne duplikature. Isto nekim čudom, razvijaju se centri u glavi, ali ta životinja i dalje ne može da leti. I zamislite tu životinju koja ide i vuče ta krila za sobom, i pobeđuje sve svoje pretke.  

Toga nema. Ili struktura omogućava životinji apsolutnu prilagođenost ili te strukture nema. Prirodna selekcija jeste tu da eliminiše nakaze. Prirodna selekcija nama objašnjava "zašto ne postoje zamišljene strukture?", a "zašto stvarne egzistiraju?" to prirodna selekcija ne može da objasni.  

Dakle, prirodna selekcija nama objašnjava "zašto mi danas ne vidimo nekog guštera koji vuče teška krila?" To nam objašnjava prirodna selekcija, a "zašto postoji realni, konkretni gušter?" to prirodna selekcija ne može da objasni.  

I taj "koncept polustruktura" je skroz nelogičan. Jer, šta to znači "poludijafragma"? Gmizavci nemaju dijafragmu, a sisari imaju dijafragmu. Šta to znači "poludijafragma"? Kako je selekcija selektirala poludijafragmu? Ili "polukrila", "poluvilice", "poluslušni aparat". Kod samog organizma postoji unutrašnja korelacija između pojedinih delova tela. Jer, recimo, kod pčela ako nije razvijen celokupni aparat za skupljanje polena, toj funkciji ama baš ništa ne znači polovična struktura, pa čak i neka kompletirana, ako nije u korelaciji sa drugim strukturama. Samo ako je celokupna aparatura razvijena (ako su razvijene maksile, medeni  želudac...), samo u tom smislu ima nekog značaja. Ali, ako to nije kompletno dato, to je besmisleno.  

Ne možete vi imati jaje koje je u ljusci ako nije razvijena celokupna metabolička mašinerija da se stvara mokraćna kiselina, a ne ureja koja je rastvorljiva u vodi. Prirodna selekcija samo objašnjava zašto pojedine zamišljene forme ne postoje, a zašto stvarno neke konkretne postoje, to prirodna selekcija ne može da objasni. 

A što se tiče poboljšanja putem veštačke selekcije, sa biološkog aspekta čovek nije poboljšao, nego unakazio domaće životinje. Drugo je to što mi vršimo oplemenjivanje za ono što nama godi, a kad bi ih pustili u borbu sa onim tamo vrstama koje... Recimo, kravu koja je samo selektirana za mleko, kad bi pustili da živi sa tamo nekom kravom na Durmitoru... Lako je držati te krave tamo u Holandiji. Blaga klima, štala i ostalo. Pustimo mi nju da vidimo šta će biti na Durmitoru. Kažu: "Englezi se bave samo svojim poslom. On je, recimo, apotekar. Šta njega briga kako funkcioniše karburator. Postoje automehaničari koji se brinu za karburator." On ide autoputem, stane mu auto, potrči 50 metara, ima SOS telefon, zove prvu garažu, ovaj mu dotera auto iz garaže, vozi njegov, popravi mu, vrati mu, on nastavlja svoj put i obavlja svoj posao. 

A pitam ja tog Engleza, da on vozi tamo uz Kolašin, pa kad mu prokuva, pa izbije para na sve strane, morao bi da zna ne samo karburator, nego da zna sve. Englez ne zna da podigne haubu.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>