Čitate knjigu:

BIBLIJA I NAUKA

MUTACIJE

SADRŽAJ>>

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>

Postavlja se pitanje: "Šta su mutacije?" Mutacije se definišu na razne načine, ali, uglavnom, pod mutacijama ćemo podrazumevati promene u genetičkom materijalu jedne jedinke, koje se prenose na potomstvo. Nekada se mutacije definišu i kao sve one promene koje nisu nasleđene od roditelja, a prenose se na potomstvo.  

Mutacije se dele na različite načine. Prema prirodi njihovog postanka mogu biti spontane i indukovane. Spontane mutacije su vrlo retke, i one rezultuju samo zbog nesavršenosti kopiranja genetičkog koda. Znači, genetički kod se kopira na gotovo savršen način. Uzima se da je kod viših organizama stopa mutacije 10⁶ , a kod bakterija 10⁹ . Znači, kod bakterija na milijardu gena dođe jedna greška. To su spontane mutacije.  

Ceo proces umnožavanja genetičkog koda i celokupna mašinerija koja je zadužena za umnožavanje genetičkog koda je naštimovana tako da daje identične kopije.  

A indukovane mutacije su mutacije koje su izazvane različitim agensima. Znači, postoje neki agensi: UV zračenje, gama zračenje, hemijski agensi, biloški agensi, i na druge načine. Mutacije mogu da budu genske, hromozomske, zavisi gde se dešavaju i u kom obimu. Onda mogu biti: inverzije, delecije, duplikacije, translokacije. Onda, prema pravcu kako se dešavaju mogu biti povratne, direktne. 

Povratna mutacija je kad imamo jedna gen kod koga je neko A mutiralo u T. A posle imate da T mutira u A. To je takozvana "reverzija" - izgubite funkciju gena, pa se posle povrati. Znači, to je sad povratna mutacija.  

Ranije smo kazali da selekcija može samo da favorizuje ili defavorizuje određene varijante, ali je ključno pitanje: "Kako te varijante nastaju?" "Otkuda varijante?" Jer, ako nema varijanti, nema hrane za selekciju, nema šta selekcija da favorizuje ili defavorizuje. 

Evolucionisti tvrde da je osnovni izvor polimorfizma u nekim populacijama jesu mutacije. Varijabilnost je istovremeno postojanje više varijanti u jednoj populaciji. Vi imate neku populaciju neke vrste X, i tu su jedinke, o sad postoje varijante a, b, c, d, različite varijante. A kada se te varijante protežu kroz generacije, onda to nazivamo polimorfnost.  Dakle, osnovni izvor polimorfizma u nekim populacijama, po evolucionistima, jesu mutacije. Zato se kaže da su mutacije "motor evolucije" ili "generator evolucije" (driving force). Neki motor, nešto što pokreće, što gura. I sami evolucionisti kažu: "Da nema mutacija, sve bi bilo zaleđeno u vremenu." Znači, bilo bi nepromenljivo. Zamislite, imamo jedan genski pul nekih gena, i oni se sad samo prepisuju, prepisuju. I šta? Ostaje zaleđeno u vremenu. Nema promena. Vrste bi baš bile "fosilizovane". Ne u onom smislu stvaranja fosila, nego fosilizovani u smislu njihove nepromenljivosti kroz vreme.  

Mutacije su, po evolucionistima, te koje stvaraju nove varijante. One uvode novitete u gene koji postoje. Jer, ako nema varijanti, ako imate jedan te isti organizam, tu nema selekciju. A otkuda sada varijante? Evolucionisti kažu: "Mutacije su izvor varijanti."  

Šta možemo da kažemo? Da li su mutacije evolucioni faktor? Možemo da kažemo sledeće: 

1. Mutacije su vrlo retke. Zbog savršenosti mehanizma za prepisivanje genetičke informacije (nije apsolutno savršeno), mutacije su vrlo redak događaj, i u odnosu na selekciju, vrlo često, sa zanemarljivim efektom.  Recimo, imate neki gen A. I mi sada posmatramo taj gen A koji je zadužen za determinaciju osobine koja treba da dovede do neke evolutivne novine. Verovatnoća da mutacija pogodi taj gen je, recimo, 10^-7 . (Da ne uzmemo ni jedan ni drugi ekstrem.)  

Znači, treba nam 10 miliona jedinki da biste bili sigurni (to je verovatnoća, može nijedna da ne bude), da biste sa pouzdanošću rekli da ćete imati mutaciju. Zamislite da su to slonovi kojima posmatramo dužinu surle. Sad nam treba 10 miliona slonova da biste imali mutaciju.  

Sada imamo mali efekat. Pretpostavljamo, hipotetički, daje selekcija delovala i favorizovala ove mutirane slonove. Mutacije da bi dovele do nove evolutivne promene moraju biti povezane, srodne.  

Da bi sada mutacija pogodila isti gen, verovatnoća je 10^-14  (verovatnoće se množe u ovom slučaju). Recimo, bacamo dinar. Kolika je verovatnoća da padne glava? 1/2. A u dva pokušaja da dobijete glavu verovatnoća je 1/2 x 1/2 = 1/4. Verovatnoća dva događaja koja treba da budu povezana, dobija se tako što se množe verovatnoće pojedinačnih događaja.  

U našem slučaju to iznosi 10^-14 . Znači, koliko nam sada treba slonova da bi dve mutacije pogodile jedan te isti gen? Treba nam 10 hiljada milijardi slonova. To ne bi moglo da stane ovde na planetu Zemlju. Morala bi evolucija da se odvija negde u sunčevom sistemu kako bi dovela do promene. 

A to su samo dve mutacije. A za jednu osobinu treba, recimo, deset. Koliko bi trebalo slonova za 10 mutacija? Ni cela galaksija ne bi bila dovoljna da nastane samo jedna evolutivna novina. A pošto se evolucija ipak odvija u "zemaljskim" okvirima, onda se njeni procesi razvuku na duge vremenske periode. Dakle, brojnost koja ne može da se obezbedi u jednom periodu, obezbeđuje se kroz eone. 

Dakle, mutacije su redak događaj, i šansa njene eliminacije je velika. Zamislimo da se pojavi mutacija kod jednog na 10 miliona organizama. Kolika je šansa da ona bude slučajno odstranjena, izgubljena? Mnogo veća

nego da bude favorizovana. Selektivni pritisak mora biti ogroman. Međutim, ako je adaptivna vrednost tog gena velika, to onda znači da je mala šansa da se mutacijom novonastalo stanje može uklopiti u skladne strukture i funkcionalne veze jednog organizma. Zato se računa sa malim fenotipskim efektom mutacije, malim selektivnim pritiskom i ogromnim brojem generacija. 

2. Mutacije su štetne, imaju štetan, negativan efekat. Ne može mutacijom, recimo, gen za hemoglobin da mutira u gen za pigmentaciju kože. To ne može.  

Znate, imate gen, to je kompleksan informativni sistem, ili ceo genom, i zamislite sada (mutacije su uvek nasumične, vi nikada ne znate koji će gen pogoditi, kod koje jedinke, u kojoj generaciji; to je apsolutno nasumičan proces, slučajan, i on pogađa jednu uređenu mašineriju) vi očekujete da će se informacija poboljšati.  

Znači, mutacije izazivaju smanjenje ili potpuno eliminisanje funkcije genskog produkta kod gena koji je pogođen mutacijom.  

Neka mutacija može da dovede do sinteze abortivnog proteina. Za funkciju treba da imate celi protein, ali pojedina mutacija kreira "stop kodon" i dobijete takozvani "abortivni protein". Abortivni protein ne može biti funkcionalniji od prvobitnog. Ogroman je broj genetičkih opterećenja koje mi nosimo, koje jasno pokazuju da mutacije imaju negativan efekat. One samo razaraju nešto što postoji i dovode do degeneracije, degradacije živog sistema, što je donekle usporeno mehanizmom reprodukcije, tako da mi imamo dva seta hromozoma. 

Čim je mutacija vezana za polne hromozome, to se odmah ispolji  kod muške dece. Da nama iščupaju jednu garnituru hromozoma, mi bi odmah pali mrtvi. Vidite koliko je dobro što imamo dva seta istih hromozoma, jedan od oca i drugi od majke. Pored toga, dobro je i što je genetička informacija zapisana u dva lanca. Genetička informacija je interkonvertibilna, znači, uvek naspram A imamo T, naspram C imamo G. Ako dođe do oštećenja nekim hemijskim agensom, kako će sada reparativni mehanizam da zna to da popravi? Zna zato što postoji komplement. Jer da nema komplementa ne bi znao u šta da ga vrati, kad ima 4 mogućnosti. Da li da ga vrati u G, ili C, ili A, ili T.  

Sve je organizmu naštimovano tako da se očuva struktura. I evolucionisti se slažu da su mutacije štetne, ali pokušavaju da iznađu neke mutacije koje bi imale neke koristi za nosioca.  Pročitajte sve evolucionističke udžbenike, navodi se samo jedan jedini primer korisne mutacije, a to je mutacija u genu za hemoglobin, takozvana "anemija srpastih ćelija", zato što eritrociti ili crvene krvne ćelije (što neki kažu zrnca) imaju srpast izgled.  

Ova mutacija je vezana za autozomalni gen (nije, znači, na polnim hromozomima). Sa "H" ćemo označiti, da tako kažemo, "normalni" genski oblik, a sa "h" ćemo označiti mutantni genski oblik. Normalne jedinke su oblika H/H, one nisu anemične. A samo jedna promena aminokiseline dovodi do ove neželjene promene. 

h/h su anemični, ne dostižu polnu zrelost i bivaju eliminisani. Znači, njihovi eritrociti ne dovode dovoljnu količinu kiseonika ćelijama, i oni jednostavno umiru. Tako se vrši eliminacija h alela iz populacije. Prema Mendelovim zakonima 1/4 ili 25% jedinki biva eliminisano iz populacije usled pojave ove mutacije. Heterozigoti H/h (što je isto kao i h/H) su anemični, ali doživljavaju polnu zrelost i ostavljaju potomke. Kakva je to korisna mutacija koja dovodi do ovolikog umiranja? Pa stvar

je u tome, što u Africi, u područjima gde vlada malarija, ovi heterozigoti (H/h) su otporniji na uzročnika malarije (to je jedna protozoa koja živi u krvnim ćelijama i izaziva malariju, a prenosi je malarični komarac). Uzročnik malarije ne može da egzistira na hemoglobinu srpastih ćelija. 

I zamislite sad, ti heterozigoti uspešnije preživljavaju, iako su anemični, od neanemičnih homozigota (H/H). I tako se, ustvari, mutirani gen i održava u populaciji. Da nema malarije za tili čas bi bio eliminisan, jer je on štetan.  

Dakle, oni (H/h) jesu anemični, ali su uspešniji u odnosu na drugi agens - na malariju, i oni preživljavaju. To se zove "balansni polimorfizam", jer koliko se eliminiše kroz anemične homozigote (h/h), održi se ta genska forma kroz ove anemične heterozigote (H/h), i tako nepovoljna, mutirana genska varijanta opstaje u populaciji.

To je jedan jedini primer koji evolucionisti navode kao primer pozitivne mutacije.  

E sad, kako to da razumemo? Pre svega, očigledno je da pozitivan efekat ove mutacije dolazi samo u specifičnoj sredini, tamo gde vlada malarija. Nema sumnje da bi H/h heterozigoti u nemalaričnoj sredini bili potisnuti. Ova mutacija ne dovodi do unapređenja funkcije eritrocita, nego samo omogućava da se organizam uspešnije izbori sa malarijom. I taj efekat mutirani genski oblik ispoljava samo združen sa nemutiranim (H). Da je to istinski pozitivna mutacija, onda bi ona takav efekat ispoljila u homozigotnom stanju (h/h), a vidimo da zbog ove mutacije 25% jedinki biva eliminisano. Nema ni govora da je to neka, po sebi, pozitivna mutacija.

Kad su crnci preneti iz Afrike u Ameriku, odmah je počela eliminacija h genskog oblika. Dakle, nije to nikakvo unapređenje genske funkcije.  Geri Parker, jedan kreacionista, kaže ovako: "Zamislite sad da vam dođu evolucionisti i da vam kažu ovako: "Znate ja sam izumeo automobil koji uzbrdo ide bez benzina." A onda kreacionista njemu kaže: "A jel hoćeš da demonstriraš, da vidimo kako to izgleda kad ide bez benzina?" (To je teoretski nemoguće. Dobro, po evoluciji je sve moguće. Evolucija prkosi zakonima prirode.) A evolucionista kaže: "Hoću da demonstriram."  

I sad on dođe, i na vrh uzbrdice stavi auto, pusti ga nizbrdo i pokaže kočenje. I onda kaže: "Unapređenje. Prvi korak.""  

To vam je mutacija. To je ovaj primer. Niko ne može da tvrdi time što je našao kočnicu, da je pronašao nešto što može da gura uzbrdo. Ako je mutacija motor, znači, ona treba da gura uzbrdo. 

A evolucionisti su se strašno zaprepastili kada je Četverikov otkrio genetička opterećenja. Po darvinističkoj selekciji, selekcija treba sve to da eliminiše, da u populacijama skoro nemate mutacija, da sve ono što je nepoželjno treba selekcija da eliminiše. I onda je Četverikov otišao u prirodu, i u prirodi prikupio drozofile, divlji tip. I on je doneo neke ženke i neke mužjake, i ukrstio ih. I, dobio je njihovo potomstvo u velikom broju.  

Šta je onda radio? Onda je ove ukrštao u srodstvu, i upoređivao je stepen preživljanja. To je jedan od prvih, vrlo ozbiljnih genetičkih eksperimenata. I konstatovao je da je ogromno veće preživljavanje kada se vrši ukrštanje između nesrodnika, čime je on nedvosmisleno zaključio da se jednostavno kod ukrštanja srodnika mutacije poklapaju u homozigotno stanje, i to obara stepen, procenat preživljavanja. I tu je on

našao tačno koliki je procenat. To je izazvalo veliko zaprepašćenje. Znači, toliko ima geetičkog opterećenja u populaciji. To je bio šok.  

Darvinizam je doživeo šok negde 20-ih godina našeg veka. Pa su se oni onda iščupali u takozvanoj "sintetskoj teoriji" koju su predložili Fišer, Rajt, Holdejn, Dobžanski. To se zove "neodarvinizam".  Da pročitamo neki citat. Evo, slušajte šta kaže Isak Asimov: "Većina mutacija je štetna." Neće da kaže "sve", jer ako kaže "sve mutacije su štetne", onda je to strašno. I slušajte dalje šta kaže: "Sigurno je da mutacije tokom dužeg vremena dovode do toga da tok evolucije ide prema napred i prema naviše."  

Evo šta kaže Dobžanski, čuveno ime: "Jasno determinisani (određeni) mutanti drozofile, s kojom je napravljeno mnogo klasičnih eksperimenata u genetici, gotovo su, bez izuzetka, po vitalnosti, plodnosti i dužini života slabiji od divljeg tipa."  Zamislite, greške da dovedu do izgradnje čitavog živog sveta. Sama ta pomisao da su mutacije greške, da su one promene u nečemu što već egzistira, direktno aludira na stvaranje. Kad vi imate nešto, i postoji proces koji to degeneriše, to je direktna referenca za čin savršenogstvaranja. 

U prirodi nema stvaralačkih mehanizama. U prirodi postoje samo mehanizmi održavanja i degeneracije.

<<Predhodno poglavlje

Sledeće poglavlje>>