<<Predhodno poglavlje

 

 

 

Kako nastaje C-14? C-14 nastaje iz azota N-14. Znači, imamo azot ₇N¹⁴ .

Ovo 7 je atomski broj, i on definiše osobine atoma, i on govori koliko ima protona u jezgru. Broj 14 jeste maseni broj, i ona predstavlja broj protona i neutrona.  

Zbog bombardovanja protonima iz kosmosa, na površini naše atmosfere dolazi do izbacivanja neutrona iz jezgara azota, kiseonika i argona. Atomi azota hvataju te neutrone i u tom postupku atom azota odaje jedan proton, čime atomska masa ostaje ista, a atomski broj se umanji za jedan. Tako od azota nastaje atom ugljenika C-14 (₆C¹⁴), koji je radioaktivan. Vidimo da C-14 ima istu atomsku masu kao azot, ali budući da ima 6 protona u jezgru, on ima osobine ugljenika. To je izotop ugljenika.  

Ovaj ugljenik, kao i C-12 (₆C¹²), sa kiseonikom gradi ugljen-dioksid CO₂. Kolika je proporcija radioaktivnog ugljen-dioksida? 1,5 : 10¹² . I jedan i drugi ugljen-dioksid apsorbuju biljke, grade organsku materiju. Organske materije jedu životinje. Neke životinje jedu druge životinje. (Biljke su primarni producenti, biljojedi su sekundarni, a mesojedi tercijarni producenti.) 

I tako svako živo biće u sebi sadrži radioaktivni ugljenik, jer postoji ciklus ugljenika u prirodi. Zato je moguće da svi organizmi na planeti Zemlji budu uključeni u takozvani "časovnik ugljenika C-14", koji počinje da funkcioniše sa smrću organizma, jer tada nema više unošenja novog C-14, i tad počinje da otkucava taj časovnik.  

Šta se onda dešava? Ovo jezgro je nestabilno (C-14), i ono se dezintegriše radioaktivnim raspadom, tako da imamo da se ₆C¹⁴  pretvara opet u azot ₇N¹⁴  i emituje elekton.

 

Vreme poluraspada C-14 u N-14 je 5730 godina. Znači, ako imate 1 Kg C-14, za 5730 godina imaćete 0,5 Kg.  Kako radi metoda? Recimo, imamo neki drevni objekt A, i imamo takozvani "etalon". Ali pazite, mora da bude organska tvar. Ne možete da merite stene ovim. Mora biti nešto što je nastalo od biljaka.  Recimo, imamo neki papirus. A etalon bi bila ista količina organske materije koja je danas proizvedena.  

Emitovanje elektrona je beta-zračenje. I izmerimo da je kod našeg uzorka beta-zračenje 5 (na primer), a kod etalona je 10. Koliko je taj papirus star? Objekat koji smo mi iskopali ima upola manju emisiju beta-zračenja, nego ista količina organske materije danas. Znači, da je papirus star 5730 godina. Proteklo je toliko vremena da je došlo do pada na polovinu, a da bi palo na pola potrebno je da prođe 5730 godina.  Kada funkcioniše ova metoda? Ova metoda funkcioniše pod sledećim pretpostavkama: 

1. Da je bombardovanje iz kosmosa konstantno.

2. Da je odnos između radioaktivnog i normalnog ugljenika konstantan. 

3. Da je količina ugljen-dioksida u atmosferi konstantna.  

4. Da je stopa radioaktivnog raspada C-14 konstantna.  

5. Da nema razmene između organizma koji je uginuo i sredine(da je izolovan sistem). 

6. Da je postignuta ravnoteža između količine novonastalog i raspadnutog C-14. 

Sami evolucionisti kažu da postoje periodike u uticaju sunca, jer oni tako pokušavaju da objasne nastanak "navodnih" ledenih doba (MIlankovićeva teorija). Najnovija naučna istraživanja su pokazala da je Zemlja elektromagnet. Poslednjih 160 godina su vršena precizna merenja jačine geomagnetnog omotača (od Gausa 1835.godine), i pokazano je da geomagnetski omotač koji ima izuzetnu funkciju u štićenju živog sveta od delovanja iz kosmosa, ima vreme poluraspada, od zaprepašćujuće malo, 1400 godina.  

To se tako uklapa u kreacionistički koncept, da je to prosto fascinantno. Kako je fine amortizere Bog ugradio u ovu našu planetu Zemlju. On je uključio struje oko gvožđevog jezgra u utrobi Zemlje, i zbog otpora koje one doživljavaju, taj motor se pretvara u toplotu, ali struje slabe, i zato geomagnetni omotač slabi.  Znači, geomagnetni omotač je kao neki sat koji je navijen, i verovatno je zbog pada u greh samo Bog znao na koliko da ga navije. Ove struje nemaju novi dotok, nemaju novo osveženje, i zbog otpora one slabe, slabe, i za 1400 godina padnu na pola. I zato oslabi geomagnetni omotač.  

Ako je aritmetrijski odnos između jačine geomagnetnog polja i uticaja iz svemira (što je vrlo logično), onda za 1400 godina produkcija C-14 se udvostručava. Kad bi bio aritmetrijski odnos, svi organski objekti koji su nastali pre 1400 godina, oni su automatski stari 5730 godina. Jer, imate poluvreme od 1400 godina koje daje duplu količinu.  Kako su evolucionisti skočili kad je ovo objavljeno. Ta knjiga je rasprodata za izuzetno kratko vreme. Mi smo uspeli da nabavimo, nećete verovati, poslednji primerak. To je pisao jedan profesor iz Teksasa, profesor geofizike Tomas Barns.  Znači, ova prva pretpostavka ne važi.  

Kad se pogleda količina fosilizovanog uglja i kad se vidi veličina tih organizama, i kako su oni brzo narasli, razumno je zaključiti da je količina ugljen-dioksida nekada bila veća. A najverovatnije je pre potopa bila veća. Danas je ogromna količina ugljen-dioksida u okeanima. On ?presicidira? za vreme potopa, dok je padala kiša.  Znači, količina ugljen-dioksida nije bila konstantna u vremenu. 

Sledeća pretpostavka kaže da ne postoji razmena između organizma i sredine. Ne postoji nijedan izolovani sistem u prirodi. Drugo je to u fizici kad vi izolujete i gledate idealan sistem. U prirodi nema izolovanih sistema. Uvek postoji interakcija.  

Mi u nauci napravimo izolovani sistem, redukujemo što veći broj veza da bi videli kako funkcioniše ona veza koja nas interesuje, a sve ostale apstrakujemo, zanemarujemo. Mere su ljudske. 

Recimo školjke. ?Ima školjki su stare i po 2300 godina.? Zašto? Pa zato što očigledno postoji razmena. U školjki imate radioaktivni C-14, ikalcijum-karbonat (CaCO₃ ), a u sredini neorganskoj sredini nemate radioaktivni C-14. I zbog razmene, kad uporedite sa etalonom, dobijate da je to mnogo staro.  Očigledno je da postoji razmena između organizma i sredine.  

I sada najvažnije. Ako imamo jednu količinu radioaktivnog C-14, za 5730 godina to padne na 1/2. Za narednih 5730 godina padne na 1/4, pa na 1/8, pa na 1/16, pa na 1/32. Znači, za pet vremena poluraspada ili 28.650 godina će količina C-14 da padne na jednu tridesetdvojinu, i to je zadnja detektabilna količina.  

U odnosu na moć naših instrumenata, ako je prošlo 28.650 godina, i ako je najmanje toliko Zemlja stara, došlo bi do stvaranja ravnoteže. To je stanje dinamičke ravnoteže. Jer, ako je konstantan nastanak i razgradnja C-14, onda neće doći do povećanja njegove koncentracije u prirodi.  

Stanje dinamičke ravnoteže bi nastupilo posle oko 10 vremena poluraspada, ali u odnosu na naše instrumente, možemo da kažemo na nastupa za 5 vremena poluraspada.  

Međutim, već Libi (konstruktor metode C-14) je otkrio razliku od oko 20%. Čim postoji povećanje, znači da nije postignuta ravnoteža. Znači, Zemlja nije stara bar 28650 godina. Budući da mi znamo razliku, to odgovara starosti Zemlje od 15.000 godina.  

Preciznija istraživanja su pokazala da razlika nije 20%, nego 35%, što odgovara starosti Zemlje od oko 7.000 godina. Ako još malo usavršimo  eksperimente... Ko zna?