<Zasto proučavati medjuljudske odnose

Sadržaj

2. Poglavlje >

1VOLI SVAKOGA?

Pokušavajući da zaspim jedne noći u prenatrpanom, zadimljenom kupeu voza, bio sam jako uznemiren kada se šesti čovek uteturao zaudarajući na alkohol. Zgrozio sam se i pomislio da bi takve pijanice trebalo da spavaju na nekom drugom mestu. Moram priznati da sam hteo to da mu kažem i da zamolim konduktera da ga skloni.

Ne nije pogrešno mrzeti smrad alkohola, ali ja sam teško shvatao da piće nije bilo u flaši već u Bozjem detetu, kandidatu za Njegovo carstvo. Pošto mi je bilo teško da odvojim alkoholno piće od čoveka, bio sam sklon da oboje izbacim napolje.

Bogu nije dugo trebalo da me dovede do pokajanja. Noć nije bila prijatna, ali ja sam odlučio da učinim sve što mogu da pomognem ovom čoveku. Sledećeg dana, kada smo ostali sami dugo smo razgovarali. Plakao je dok je govorio da je počeo da pije pre samo sedam godina i kako je zbog toga izgubio i posao. Tog trenutka je bio na putu za Johanesburg da bi potražio pomoć u bolnici za alkoholičare. Čoveku je pomoć bila potrebna, čak ju je tražio, a ja sam hteo da ga oteram!

Samo još da dodam, da sam nekoliko dana posle dolaska u Johanesburg, primio pismo koje je počinjalo ovako: “Dragi g. Kerbs, puno vam hvala na ljubaznosti prema mom sinu u vozu.” To je bio sin majke koja brine i moli se!

A ja koji tvrdim da trazim izgubljeno, bio sam skoro nespreman da pomognem nekom koga mi je Bog doveo!

“Ulaganje sve svoje energije u očigledno veliki posao, a zanemarivanje siromašnih, ili odricanje prava strancu nije služba koja kod Boga nailazi na odobravanje.”[1]

Moram li da volim svakoga?

Hrišćanski medjuljudski odnosi moraju da postoje svugde u svetu. Vil Rodžers, omiljeni američki humorista, rekao je: “Nikad nisam sreo čoveka koji mi se nije svideo.” Ako glumac i humorista može ovo da kaže koliko tek mi treba da volimo svakoga, mi koji tvrdimo da predstavljamo Onoga koji je voleo svet. Ovo je moguće. Kad prepoznajemo naše lične nedostatke utoliko više koliko smo bliži Hristu, nećemo prezirati druge zbog njihovih grešaka. Dok tražimo dobro u ljudima – a ima ga u svakome (čak i sat koji je stao pokazuje tačno vreme dva puta u danu) i imajući u vidu specifično nasledje i okolinu svakog pojedinca, možemo iskreno od srca voleti svakoga.

Jedna hrišćanka nakon što je provela mnogo godina sa nesavršenim mužem – a takvi su svi muževi – izjavila je da ga je volela “zbog njegovih mana.”  Ovo mi je bilo pomalo teško da razumem kada sam to čuo pre više godina. Ali zar nije tačno da Hristovim umom[2] «gde se umnoži grijeh ondje se još većma umnoži blagodat,»[3] mi možemo da imamo mnogo više ljubavi prema osobama koje su pune mana? Zar nećemo imati posebnu naklonost prema onima kojima su ljubav, razumevanje, strpljenje i ljubaznost najpotrebniji?

Moderna Magdalena

Opet u vozu, mlada žena je dopustila sebi da bude previše dostupna čoveku u mom kupeu. Marija Magdalena? Ovo je jasno. Kakva će biti moja reakcija? Važno pitanje u ovom slučaju se nije ticalo naše često iskrivljene definicije moralnosti. Bog je hteo da me nauči mnogo boljnoj lekciji. Uskoro je pitanje postalo jasno: “Da li će ovaj čovek, ovaj sveštenik, koji tvrdi da živi Hristovim životom, biti u stanju da odbaci greh, ali ne i grešnika?” O kako je to lako pomešati i osuditi i grešnika i greh!

Pošto je saznala da sam ja sveštenik, i pošto sam joj pročitao deo Pisma, izrazila je svoju veru u Boga. Usledilo je predivno svedočanstvo kako je u trenutku smrtne opasnosti dohvatila i čvrsto stegla Božju ruku. Ova kriza je usledila od svojevoljno zadate rane metkom pri jednom od nekoliko pokušaja samoubistva. Njeni zglobovi na rukama bili su u ožiljcima. Tužno je pričala o svom predstojećem razvodu i o četiri nervna sloma, o dvoje slatke dece za kojima čezne, jer joj nije dozvoljeno da ih čuva zbog svog nervnog stanja. Iako je bila ubedjena da niko na ovom svetu nije mario za nju, ona nije dovodila u pitanje Bozju dobrotu. Plakala je dok sam se ja molio i izrazila zahvalnost za moje obećanje da ću se svaki dan moliti za nju.

Da, ona je grešnika koja pokušava da zadovolji goruću žedj za ljubavlju na grešan način, ali ništa manje je Božje dete kom je potrebna pomoć, beba koja se isklizla iz majčinih ruku i zastranila.

“Mnogi su izneverili očekivanja i postali obeshrabreni u velikoj borbi života ali bi ih jedna ljubazna i ohrabrujuća reč osnažila da pobede. Nikada nemojte propustiti priliku da kažete reči koje ohrabruju i ulivaju nadu. Mi ne možemo iskazati kako dalekosežne mogu da budu naže nežne i ljubazne reči, naši hristoliki napori da olakšamo nečiji teret. Zabludeli se može popraviti samo u duhu krotosti, ljubaznosti i nežne ljubavi.”[4]

Uspeli ogled

Bolničarka je dobila nadimak “Žilet” zbog svojih odsečnih reči, oštrog jezika. G. Poter, pacijent star osamdeset i jednu godinu inače vrlo miroljubiv gospodin, priznao je da je čak i on malo trpeo od kad ga ona leči.

Tiho je razmišljao neko vreme i zaključio da verovatno postoji vedrija strana njene prirode, samo kada bi neko mogao da je otkrije.

I tako je g. Poter odlučio da otkrije ovu stranu njene prirode. Sreo ju je sa osmehom sledećeg jutra i pitao da li ju je on uvredio na bilo koji način. Ona je kruto stajala pored njegovog kreveta jako se mršteći dok je on nudio da joj se izvini i popravi.

Njegov ogled je bio više nego uspešan. Čak i on je bio iznenadjen kada mu je ona iznenada obavila ruke oko vrata i slomljenim glasom rekla: “Ne, dragi moj, vi ste idealni džentlmet. Ja vas duboko poštujem. Znam da sam ponekad nezgodna i da sam se loše ponela prema vama, ali vi nikad niste vratili milo za drago kao ostali!"

G. Poter zaključuje:  «Ne možete suditi o marmeladi po etiketi na tegli», i tvrdi da su se “Žilet” i stari Poter divno slagali od tada pa nadalje.

U ovladavanju finom umetnošću medjuljudskih odnosa ne smemo sumnjati da je moguće voleti sve ljude: ljubazne i neljubazne, ohole i ponizne, pravedne i nepravedne. Da, i pripadnike drugih rasa, kao i one naše rase. Pagane i hrišćane, i tudju i svoju decu, i zle i dobre, bogate i siromašne, neuke i obrazovane.

“Naš Otkupitelj žudi za priznanjem.” Tako i sva njegova zemaljska deca. “On čezne za saosećanjem i ljubavlju onih koje je otkupio svojom krvlju.”[5] Dakle, žedj za priznanjem naše prave vrednosti, i za ljubavlju i saosećanjem naših bliznjih na zemlji nije uvek znak ponosa i egocentričnosti.

Hristos je odgovor

“Odelo učtivosti i slatkog osmeha ne može da zameni oblačenje u Hrista. Hristos je više za “staviti u” nego “staviti na,” kao odeću. On zapravo stanuje unutra, a kada On čini, onda nema potrebe za pretvaranjem. “Podsticaj da pomognemo i blagoslovimo druge neprestano teče iznutra.”[6] “Ako Mu se predamo, On naše misli i ciljeve toliko poistovećuje sa svojim, i naše srce i um uskladjuje sa svojom voljom do te mere da pokoravajući se Njemu u stvari postupamo u skladu sa svojim pobudama.”[7] Da bismo imali pravilne odnose sa svojim bližnjima mi moramo da iskusimo što i apostol Pavle: “A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.”[8] Kad imamo ovo iskustvo mi ćemo

MRZETI GREH, ALI VOLETI GREŠNIKA.