Sadržaj

“Bojim se da u ovome grešite; kad čovek umre, on je mrtav. On je samo prašina i ništa ne zna.” Iako su ove reči istinite, teško da će zadobiti prijateljstvo i poverenje onoga koji se teši mišlju da njegov voljeni sada boravi u boljem svetu.

“Vaša nedelja nije bolja od bilo kog drugog radnog dana. Vi isto tako možete da se odmarate utorkom!” Ovo može biti istina koju bi pedantni vernik koji drži do nedelje trebalo da zna, ali kada mu se predstavi na ovaj način, odgovor sigurno neće biti povoljan.

Nije uvek neophodno ili čak poželjno reći ljudima sve što znate čak i kad je to dobro, ispravno i istinito. Neki ljudi izgleda veruju da je bezbedno govoriti ako govoriš istinu. Ali osoba koja sledi Hristov primer će shvatiti da postoji vreme kada treba ćutati, čak i kada u srcu gori želja da se kaže poruka sa neba.

Dobro razmisli o savetu koji je dat radnicima u našim sanatorijumima. On se sigurno odnosi i na sve radnike za Boga. “U svom radu sa pacijentima, nemojte dopustiti da oni steknu utisak da ste vi napeti od silne želje da razumeju i prihvate našu veru. Prirodno je da postoji jaka želja. Ali često je neophodna mudra uzdržanost. U nekim slučajevima reči koje mogu da izgledaju prikladno nanele bi veliku štetu i zatvorile vrata koja su mogla da se otvore šire.

“Pokazujte nežnu ljubav i ispoljavajte promišljenu uzdržanost. Ako vidite povoljnu priliku da napravite oštru zamerku u raspravi, često je bolje uzdržati se.”[1]

Da li ste ikad bili u iskušenju da u raspravi “priterate nekog uza zid” jer taj pokazuje ozbiljan nedostatak znanja? Pretpostavljam da smo svi bili, a većina nas je nekad popustila ovom iskušenju.

Sreo sam g. M. u vozu. Imao je problema. Tekle su mu suze dok smo se molili zajedno. Činjenica da je pristao na molitvu, a posle toga i podelio sa mnom svoje poglede na religiju pokazivalo je da ja dobijam teren. Nisam bio zadovoljan. Njegovi pogledi su bili tako nebiblijski da sam jednosatvno morao da ga ispravim. Mislio sam da sam bio fin dok sam iznosio tvrdnje nasuprot njegovim, ali iznenada se skoro razbesneo: “Ne želim više da diskutujem o ovome! Ja nikada ne raspravljam o religiji ili politici.”

Usledila su izvinjenja i mi smo se prijateljski rastali ali moja prejaka želja da dokažem nešto u izvesnoj meri zatvorila je vrata koja su mogla šire da se otvore.

Mudra uzdržanost

“Nemojte u svim prilikama predstavljati najjače dokaze koje znate, jer ovo može da podigne sumnju da ste vi samo pokušavali da obratite svoje slušaoce u veru Adventiste sedmog dana.

“Jednostavna Reč Božja ima veliku moć da ubedi u istinu. Neka Reč govori i radi svoj posao. Neka bude mudre uzdržanosti u evandjeoskim naporima. Čekajte da dodje do zainteresovanosti. Neka vaš primer poučava. Neka reči i dela pokažu da verujete rečima živog Učitelja.”[2]

Vrlina ili mana

Iskrenost je jedna od onih osobina koje mogu da budu i vrlina i mana. Dok “okolišanje” može da bude jedna krajnost, iznošenje istine svima može da bude druga.

“Postoje savesne osobe koje misle da je njihova dužnost da slobodno govore o pitanjima vere oko kojih postoje razlike u mišljenju, na način koji podstiče borbenost onoga sa kim razgovaraju. Jedan takav nerazborit, preuranjeni napor može da zatvori uši onog koji bi u suprotnom slušao strpljivo, a ovako će on na druge uticati nepovoljno. Tako niče korenje gorčine kojim su mnogi zaraženi. Nepromišljenošću jednog, uši srca mnogih mogu da se zatvore za istinu.”[3]

Ne reči, već dela

“Vi samo pričate o suboti,” rekla je jedna zainteresovana osoba. Malo preterana optužba? Možda, ali neki od nas zaboravljaju da postoje ubedljiviji argumenti za našu veru nego što su tekstovi o suboti.

“Ranije su neki u sanatorijumima osećali da je njihova dužnost da svuda govore o suboti. Oni su je iznosili pacijentima vrlo uporno i vatreno. Božji andjeli bi ovakvima rekli: “Ne reči već dela.” Svakodnevni život govori mnogo više od mnoštva reči. Vedrina, nežna ljubaznost, hrišćansko dobročinstvo, strpljenje i ljubav otopiće predrasude i otvoriti srca da prime istinu. Samo nekolicina razume moć ovih dragocenih uticaja.”[4]

Neke će možda iznenaditi da mi ne treba kod drugih da ostavimo utisak kako nam je jako stalo da oni postanu adventisti sedmog dana – da prihvate našu veru. Da li ste u prethodnim izjavama primetili da čak i iznošenje istine koja je sveta pravedna i dobra može da nanese štetu i zatvori vrata ako ovakvo iznošenje dodje u pogrešno vreme?

Nemojmo prihvatiti prividnu veru nekih koji lupaju na naša vrata. Oni izgleda misle da otvoreno iznošenje jevandjelja svakome, u svako doba, na svakom mestu jeste sve što je potrebno da njihove slušaoce ostavi “bez izgovora”. Isus je svoje reči pazljivo prilagodjavao shvatajući da je bilo prilika kad Njegovo vreme još nije došlo. Sledimo Njegov primer.

Nepoželjno tačan

Nije mudro biti “previše precizan” u vašim kontaktima sa onima oko vas. Da li ste se postideli i osećali nelagodno kada je vaš gost neprestano prekidao i ispravljao beznačajne detalje u pričama svoje žene? Da li ste primetili kako ga hladno gleda ili naglo prekida priču? “Zaista će ga uhvatiti kad dodju kući!” Nažalost, i sam sam jednom ili dvaput lovio tudje greške. A vi?

Nemojte biti toliko precizni da postajete neprijatni. Ne prekidajte, i ne ispravljajte nekog kad kaže “pet kilometara,” a znate da je prava razdaljina šest, ili kad neko kaže “dvadeset dinara,” a vi znate da je prava cena osamnaest. Na kraju krajeva, priča je priča a sitne nepreciznosti nisu laž. Čini mi se da sam pročitao kako je neko optužio Elen G. Vajt da je lažni prorok zato što je pominjala bolnicu sa 40 kreveta u kojoj je zapravo bilo 39 kreveta!

Ako ste dobili etiketu sitničara to može biti mnogo ozbiljnija zamerka nego što je vi shvatate.

Opirite se želji da ispravljate druge kada se ne radi o stvarnom kršenju principa.

[1] E. Vajt, “Evangelizam,” 539, 540.

[2] E. Vajt, “Evangelizam,” 540.

[3] E. Vajt, “Evangelizam,” 542, 543.

[4] E. Vajt, “Evangelizam,” 543.