< 13. Poglavlje

Sadržaj

15 . Poglavlje >

14HRABROST DA SE PRIZNA

Pošto ga je majka kaznila zato što je gadjao kamenjem svog druga, moj četvorogodišnji sin se ovako pomolio za vreme porodičnog bogosluženja: “Pomozi mami da ne bude tako surova prema meni, i pomozi Henriju da ne bude toliko nevaljao da ja više ne bih morao da bacam kamenje na njega.”

Na žalost, ovaj duh samopravdanja nije ograničen na malu decu i postaje manje smešan kada se pokazuje kod nas odraslih. Kako je većini nas teško da priznamo svoje pogreške. Koliko malo razumemo šta znači priznanje svojih grešaka jedno drugom. Često naša priznanja izgledaju otprilike ovako: “Žao mi je što sam onako govorio, ali ti si me tako naljutio.” Da li ste primetili da naša takozvana priznanja svaljuju krivicu na drugog za naše greške?

Glavni krivac

Božje sluge nam daju formulu za priznanje koje će većinu nas učiniti poniznima: “Ako ste priznali jednu grešku a oni dvadeset, priznajte tu jednu kao da ste vi glavni krivac.” [1] Analizirajte kritički vaša priznanaja i videćete da li vi od drugih osoba ili od okolnosti pravite “glavnog krivca,” pre nego od sebe.

Koliko samo sebi nanosimo štetu time što smo puni izgovora. “Od svih ljudskih izuma, verujemo da je najbezvredniji izgovaranje” [2] rekao je neko. Reći “žao mi je”, “pogrešio sam” i “izvini” nije znak slabosti, nego snage. Zašto ne biste postali manje popustljivi prema sebi i mislili najbolje o drugima, umesto što kažete preko volje: «Pa, verovatno sam malo preterao u ljutnji, ali...»

“Religija Isusa Hrista će nas voditi da budemo ljubazni i učtivi, a ne tvrdoglavi u svom mišljenju. Trebalo bi da umremo sebi a da druge više uvažavamo nego sebe.” [3]

“Ako se ponos i sebičnost ostave po strani, pet minuta bi bilo dovoljno da se otklone mnoge poteškoće. Andjeli su ožalošćeni, a Bog je nezadovoljan zbog sati koji su provedeni u samoopravdanju.” [4]

Mušterija uvek greši

Neki od nas su kao policajci na pitanje da li im se svidja posao koji rade, kažu: “Plata nije baš visoka, časovi su dugi, napolju si na svakakvom vremenu ali ono što najviše volim je da mušterija nikad nije u pravu.” [5]

Većina se izveštila u umetnosti izvrtanja činjenica na takav način da uvek ispadnu u pravu. Kada je jedan američki trkač pobedio Rusa u trci u kojoj su samo njih dvojica učestvovali, sportski komentator za ruske novine nije znao kako da izvesti o rezultatu a da ne prizna da je Rus pobedjen. Njegov urednik je imao više iskustva. Jednostavno je napisao: “Ivan je stigao drugi, a Amerikanac je bio odmah do poslednjeg.” [6]

Pastor D. M. Maltotl, misionarski vodja dobrovoljac u južnoj Africi, priča o čoveku koji se uzverao na drvo a ostavio svoju ženu i dete same da se suoče sa gladnim lavom. Kada su mu postavljali pitanja o njegovom kukavičluku, imao je spreman izgovor: “Kada se naljutim, ne znam šta radim, i kad sam video lava pored moga deteta toliko sam se naljutio da sam se jednostavno popeo na drvo!”

Pogrešili smo

“Dobar vodja uvek prihvata malo veći deo krivice, a malo manje časti nego što mu zaista pripada.” Jedno vreme sam radio kao drvodjelja kod jednog nadzornika koji je i sam radio. Kada bi njegovi radnici napravili grešku, čak i skupu grešku, on bi rekao gazdi: “Mi smo pogrešili.” A kad je on na bilo koji način bio odgovoran za grešku, rekao bi: “Ja sam napravio grešku.”

Budimo oprezni da ne bismo postali kao i pastor koga je opisao pastor E. E. Klivlend: “Povremeno srećem pastore koji ne veruju nikome osim sebi. Za njega, vodjstvo je prokletstvo, kada on ne vodi. A neslaganje sa tudjim mišljenjem je više nego privilegija, to je obaveza. Iz njegove tačke gledišta svi dogovori su politika, a jedinstvo znak laodikijske apatije. On uspeva da stvori sukobe i uživa dok odvaja “braću”. U njegovim očima crkva ne može da učini ništa dobro, a on lično, ništa pogrešno. On bi sačuvao sve što crkva potroši, a potrošio ono što crkva uštedi. I ne samo to, on bi potrošio sa drugim ljudima na drugačije stvari.

Naša najkobnija sklonost da čvrsto držimo do svog mišljenja može da se izrazi ovom malom introspekcijom: “Mi nikad ne gajimo zla osećanja prema onima koji se ne slažu sa našim pogledima, mada često žalimo što toliko mnogo ljudi nije u pravu!” [7]

Dobro je biti dobro obavešten, ali bolje ćete se slagati sa ljudima ako se ne budete plašili da povremeno kažete: “Ne znam.” Naprimer, nekoga na ulici zapitate da vam pokaže kojim putem da nastavite. Šta ćete pomisliti o toj osobi ako se ona ustručava da kaže da ne zna i pošalje vas u ćorsokak? Pre više godina jedan nastavnik je pitao redom svoje učenike: “Šta je struja?” Nekoliko njih je oprezno odgovorilo: “Ne znam.” Jedan je rekao: “Ja sam znao, ali sam zaboravio.” Učitelj je uzviknuo: “Kakav gubitak za nauku! Jedini koji je ikada znao, zaboravio je!" Najbolje je znati, ali ako ne znaš, priznaj.

Neki od nas bi svakoga dana trebalo da se mole da im Bog pomogne da prihvate ispravke i savete mirno, čak zahvalno. Kada je veliki David, svestan da je bio predodredjen da postane car naroda, dobio prekor od ponizne farmerove žene Avigeje, on je odgovorio sa pokajanjem i zahvalnošću: “Da je blagosloven Gospod Bog Izrailjev, koji te danas posla meni na susret! I da su blagoslovene riječi tvoje, i ti da si blagoslovena, koja me odvrati danas da ne idem na krv i osvetim se svojom rukom.” [8] “Postoji mnogo onih koji misle da je hvale vredno kada strpljivo prihvate ukor, ali kako je malo onih koji prihvataju popravke zahvalnog srca i blagosiljaju one koji gledaju da ih sačuvaju od izlivanja prokletstva.”[9]