<25 . Poglavlje

Sadržaj

Tajna brzog razvoja u polju medjuljudskih odnosa je u usvajanju nebeskih standarda kao vašeg cilja ovde i sada. “Ako ćete biti sveci na nebu, morate prvo da budete sveci na zemlji.” [1] Nemojte se zadovoljiti ničim manjim. Onda će vas Bog u svojoj milosti, testirati u svetu, jače u crkvi, a još jače u domu, sve dok Njegovom milošću ne budete održavali savršenu ljudsku prirodu Isusa Hrista.

Nebeski medjuljudski odnosi

Idealni medjuljudski odnosi će se postići samo na novoj zemlji. Da li možete da zamislite nekoga kako gubi strpljenje na nebu tako što će nekome očitati bukvicu? Šta biste pomislili da vas Petar povuče u stranu i podeli sa vama sočne detalje iz Jovanovih mladalačkih dana? Da li je moguće da bi Varnava osetio da prosto mora da vam ispriča kako je Pavle puno pogrešio u raspravi oko Jovana Marka? Da li možete da zamislite sebe u savršenoj sreći kako se žalite andjelu Gavrilu da vaše nasledstvo nije toliko veliko kao što je dobio čovek koji je na zemlji vama bio podredjeni? Da li bi tamo postojali plemenski, nacionalni i rasni sukobi? Naravno, ako je “Božji ideal za Njegovu decu veći od najviše ljudske pomisli koju može da dosegne” [2] i ako ovde treba da se pripremimo za nebo, onda moramo da unapredimo naše ophodjenje prema drugim ljudima.

Žestoki test

Najviši korak na merdevinama od zemlje ka “nebeskim medjuljudskim odnosima” biće naši odnosi u porodici. Zar dom ne treba da bude malo nebo na zemlji? I zar nije to mesto u kome se naš pravi karakter najstrožije testira? Tu mi razvijamo finije crte dobrog karaktera: iskrena ljubav, strpljenje i ljubaznost prema onima koji moraju da nas prihvate kako god da se mi ponašamo. Čovek nije bolji nego što je u domu.

Jedan čovek je rekao: “Moji u kući me uništavaju!” Bez dileme, trebalo je da kaže da su njegovi odnosi u porodici pokazivali ono najgore u njemu i pomagali mu da vidi sebe onako kako ga Bog vidi. Mada je tačno da će bliski odnosi u porodici biti često prava proba čovekovog karaktera, oni ne mogu iz njega izvući ono što u njemu ne postoji.

Zaista, Bog nam u svojoj velikoj milosti otkiva da vidimo ova zla da bismo mogli da ih savladamo i postanemo podobni za nebo i za službu ovde. “Crkvi su potrebni ljudi krotkog i tihog duha, koji dugo trpe i koji su strpljivi. Neka nauče ove osobine u svojim porodičnim odnosima.” [3]

“Karakter koji oblikujemo pokazaće se u porodičnom životu. Ako postoji slatki sklad u domaćem krugu, andjeli Božji mogu da služe u tom domu. Ako u domu postoji mudro upravljanje, ljubaznost, krotost, uzdržavanje, u kombinaciji sa čvrstim principima, onda budite sigurni da muž vezuje dom; on povezuje porodicu svetim uzetom i predstavlja je Bogu, vezujući sebe sa njima na svetom Bozjem oltaru. Kakvo svetlo zrači iz takve porodice!

“Takva porodica, pravilno vodjena jeste poželjni argument istine,  a glava takve porodice će na isti način voditi posao u crkvi kao i u domu. Gde god se u svetom porodičnom krugu ispoljava žestina, uzrujanost i nedostatak naklonosti i ljubavi, tu će gotovo sigurno biti propusta u planovima i rukovodjenju crkve.” [4]

Dakle, dom je izmedju ostalog probna i pripremna škola koja će nas učiniti podobnima za uspešnu službu u polju jevandjelja, i za nebo. Jedan čovek je rekao: “Mislim da ne možeš pokazati strpljenje jednog sveca, sve dok ne dobiješ decu.” Čovek nije bolji van kuće nego što je u njoj. On može da se “folira” ali ne moze baš sasvim da prevari ljude. Kad god čujete sebe kako se svojoj ženi ili detetu neljubazno obraćate zapamtite da je to vaše pravo ja. Većina nas pokušava da se uteši kada misli na svoje nehrišćanske reči i dela, time što kažu “To nije bilo moje pravo ja.”

U crkvi

Sledeća prečaga ispod na merdevinama koje vode do savršenih medjuljudskih odnosa biće test našeg “milosrdja prema svima” u crkvi. Može izgledati da neko u crkvi ima bolje odnose sa ljudima nego što ih ima sa svojom zenom i decom; ipak test njegovog pravog karaktera ovde je mnogo vidljiviji i zahtevniji nego “u svetu.” U crkvi, kao i u kući, čovek je sa onima od kojih ne očekuje neke posebne koristi, sa ljudima koji ga moraju voleti ili bar tolerisati. Kako se ponašamo u takvim situacijama?

U svetu

“Svet” će biti najniža prečaga merdevina. Čovek koji je kritičar u crkvi, tiranin na sastancima, demon kod kuće i popuno nepodoban za miran život na nebu; može još uvek napredovati u “svetu” poštujući odredjena pravila za zadobijanje prijatelja i širenje uticaja na druge. On može da postigne relativan uspeh spoljnom učtivošću i lažnom zainteresovanošću za druge.

Neće baš biti moguće postići zadovoljstvo slaganjem u svetu, ali ne i u crkvi. Slaganje sa braćom, ali ne i sa ženom i decom nije služba koju nebo može da odobri. A biti tolerantan i podnošljiv u domu nije dovoljno da nas osposobi za nebo. Mi moramo biti “ne od ovog sveta” još sada. Moramo da budemo sa drugog sveta, nebeskog uma. Tada će porodica, crkva i svet spoznati da smo bili sa Isusom i da planiramo da provedemo večnost sa Njim.

Zar smo uzalud proučavali?

Mi ni u kom slučaju nismo iscrpli proučavanje razloga zašto imamo probleme u ophodjenju sa ljudima – u domu, crkvi, na poslu, i u svetu. Ali čak i ono što smo proučavali biće uzalud ako nas to nije povelo na kolena u novom posvećenju cilju da dopustimo Reči Božjoj da bude u potpunosti oživljena u našim životima.

Mi sa Isusom želimo da “činimo dobro,” [5] a ne zlo u svim našim kontaktima sa ljudima. “Dok je prolazio “čineći dobro izlivanje života bilo je njegovo svakodnevno iskustvo. Ovakav zivot se mogao održavati samo na jedan način. Isus je živeo u zavisnosti od Boga i u zajednici s Njime. Ljudi se katkada povlače pod senku Svemogućega, ostaju tamo neko vreme i kao plod se pokazuju plemenita dela; zatim njihova vera slabi, zajednica se prekida i na njihovo životno delo pada mrlja.”[6]

Životno delo, rad i zajednica sa Bogom ne mogu da se odvoje. Nikada nije dat vredan doprinos Božjem delu radom nekoga ko ne živi život molitve. “Jedino će se rad uz puno molitve, posvećen Hristovim zaslugama pokazati na kraju kao efikasan na dobro.” [7] Svi napori bez molitve ne samo da nisu vredni, već ometaju Božje delo.”[8] Za mnoge je lakše da pričaju, nego da se mole; ovakvima nedostaje duhovnost i svetost, a njihov uticaj nanosi štetu Božjem delu.

Prezauzeti

Da li smo previše zauzeti da bismo se molili i proučavali Božju Reč svakog dana? Mogli smo uštedeti sate i sate da smo hteli. Luter je jednom rekao: “Danas imam toliko toga da uradim da moram provesti barem četiri sata u molitvi pre nego što počnem.” “Pre nego što naša braća sednu za sastanak odbora ili neki tome sličan, svaki bi trebalo da sebe predstavi Bogu pažljivo istražujući srce i kritički ispitujući motive. Moli se da ti se Bog otkrije tako da ne bi nemudro kritikovao ili osudjivao predloge.” [9] Koliko sastanaka bi se skratilo, koliko nemudrih reči bi ostalo neizgovoreno, koliko bi braće bilo bliže jedno drugom da su svi radnici u crkvi poslušali ovaj savet”

Da li osećaš da ne možeš više vremena da utrošiš za zajednicu sa Bogom, jer si uvek u zaostatku sa svojim poslom? Slušaj: “Razlog zašto naši propovednici postižu tako malo jeste zato što ne hodaju sa Bogom. Za većinu od njih je on daleko jedan dan hoda.”[10] Ni jedan čovek, na visokom ili niskom položaju, iskusan ili neiskusan ne može održati postojano čist i snažan život pred ljudima, osim ako je sakriven sa Hristom u Bogu. Što je veća aktivnost medju ljudima, to bi bliža zajednica sa Bogom trebala da postoji.”[11]

“Mnogi ne uspevaju da podražavaju nas sveti Uzor zato što tako malo proučavaju crte Njegovog karaktera. Toliko njih je puno poslovnih planova, uvek aktivnih; i nema vremena niti mesta za dragocenog Isusa da postane bliski, dragi prijatelj. Oni ne poveravaju svaki misao i delo Njemu i ne pitaju se: “Da li je ovo put Gospodnji? Kada bi ovo činili, hodali bi sa Bogom kao što je to radio Enoh.” [12]

“Ništa nije potrebnije u našem poslu nego praktični rezultati zajednice sa Bogom.” [13] Ovde ćemo naći konačni odgovor na svaki naš “problem sa ljudima.”

<25 . Poglavlje

Sadržaj