< 24. Poglavlje

Sadržaj

26 . Poglavlje >

25           DA LI OD DRUGIH

Sigurno nije pogrešno očekivati velike stvari od sebe (iako ovo, ako se pretera, vodi u razočarenje), ali izbeći ćemo razočarenje i frustraciju ako ne očekujemo previše od drugih. Činjenica je da često očekujemo mnogo više od drugih nego što bismo voleli da oni očekuju od nas kad bi oni bili u našoj situaciji. Često nismo svesni činjenice da imamo nerazumne zahteve od ljudi. Mi ne želimo nikome da naudimo – ali ipak to činimo.

Dr Vilfred Earej je jednom na času istorije kazao, i mislim da se on neće ljutiti ako ga budem citirao: “Jedan od problema u ovakvim školama je da očekujemo zrelo ponašanje od onih koji još nisu zreli.” Pošto sam mislio da sam prilično zreo, kao što većina studenata to misli, nisam baš bio siguran da sam shvatio šta je hteo da kaže. Ali kako su godine proticale, sve sam više shvatao.

Savet “Setite se, i vi ste jednom isto bili mladi”, svake godine postaje sve potrebniji. Kada se setim, shvatam da su glupe stvari koje govore, rade, ili im se smeju, danas više ili manje odjek ponašanja njihovih očeva kada su ovi bili mladi. Ideje i pitanja moderne omladine odražavaju misli slične onima koje su očevi imali pre dvadeset ili trideset godina. Prisutna želja nekih da dobiju obrazovanje čineći malo viže od plaćanja školarine i nije tako nova. Sveopšti propust čak i najbolje omladine da izrazi zahvalnost roditelju, učitelju, propovedniku za beskrajnu žrtvu i napor u njihovu korist nije nova pojava. Ponavljaju se isti problemi.

Možda previše očekujemo od naše omladine u crkvi. Zar smo zaboravili kako smo se mi molili za kolporetere mnogo pre nego što smo shvatili ko su oni zapravo? I kako su nas zbunjivali jednostavni biblijski izrazi? Sećam se, bio sam mlad kada sam došao do zadivljujućeg otkrića da su tadašnji podvodni zemljotresi bili prorečeni u Bibliji.

Drago mi je što pastor Sacramento Central Church pre nekih 30 godina nije odustao od svojih napora da “dopre” do dečaka koji su sedeli u poslednjim redovima balkona, po dopuštenju roditelja. Tamo sam doneo svoju odluku da se krstim i bojažljivo spustio ceduljicu sa svojim imenom u korpicu.

Kada je starešina A. V. Bentz odgovorio posetom u moj dom, drago mi je što nije pokazao čudjenje kada je otkrio da nisam siguran da li će se drugi dolazak (ili je to vaskrsenje pravednih) zbiti pre ili posle milenijuma. Nisam čak ni razumeo pitanje, a još manje sam znao odgovor! Nisam odrastao u subotnoj školi, a krenuo sam u crkvenu školu prvi put tek sledeće godine; ali uvek sam bio siguran da je starešina Bentz učinio dobru stvar što me je krstio dok je moja želja da “izdržim do kraja” bila još sveža i jaka, bez obzira na moje neznanje.

Kučići ili tate

Roditelji često od svoje dece očekuju zrelije razmišljanje. Govorio sam mojim dečacima o nesreći jednog južnoameričkog broda, jula 1963 u kojoj je naš pastor Rasi izgubio svoj život, a pastor R. Kurtis Barger skoro izgubio svoj. Pročitao sam deo novinskog izveštaja. “Nekoliko preživelih je izjavilo da je nekoliko ljudi gurnulo žene iz čamca za spasavanje da bi spasili svoj prtljag.” Upitao sam mog sina koji tad još nije pošao u školu: “Šta bi ti učinio da si bio na tom čamcu za spasavanje sa svojim novim novcatim biciklom i da nije bilo mesta i za sve ljuda i za tvoj bicikl?” Prvo je rekao da bi držao bicikl u svom krilu. Onda, primetivši moje razočarenje što je oklevao da da pravi odgovor, brzo se okrenuo meni: “A tata, šta bi ti uradio da si bio u vodi sa slatkim malim kučencetom? I da nije bilo mesta za oboje u čamcu?”

Shvatio sam poentu i promenio temu. Na neka pitanja je teško odgovoriti. Da li mogu da očekujem od malog deteta da zna da bačeni bicikl može lakše da se nadoknadi nego udavljeni stranac? I kako objasniti malom dečaku da su tate vrednije nego njihovo “slatko malo štene?”

Mladi od starijih očekuju previše

Da, stariji previše očekuju od mladjih, ali i mladi često previše očekuju od starijih. Previše je trebalo nekima od nas da savladamo svoju detinjastu naviku da očekujemo božansko ponašanje od starijih. Previše kasno mnogi od nas prestanu da kritikuju i počinju da pomažu, prestanu da osudjuju grešnike i počinju da ih vode Onome koji kaže: “Ni ja te ne osudjujem.” [1]

Kako nam sporo dolazi do uma da smo svi mi deo problema greha. Studenti i profesori, crkva i propovednik, dete i roditelj su jednako zarobljeni u smrtonosnoj borbi sa neprijateljem svega dobrog. Svima nama je potrebna pomoć, bez obzira na profesiju, položaj ili starost.

Majka može biti izgubljena zbog dece koja očekuju previše od nje, osudjujući je i odbacujući je onda kada bi trebalo da joj pomognu razumevanjem, ohrabrenjem i molitvom. I ima očeva koji će otići na kraju u svoje grobove sa teretom u srcima zbog dece koja su bila razočarana u njih, koja nisu htela da oproste, koja su prekasno otkrila da su njihovi očevi ljudska bića, a ne bogovi.

Mnogi pastori su otpali, jer su vernici crkve očekivali od njih da budu superljudi, a nisu ni pomišljali na potrebu za saosećanjem, ohrabrenjem, razumevanjem i izvinjenjem.

Zar se mnogi učitelji nisu razočarali zbog učenika koji nisu cenili njihovu žrtvu, napore, posvećenost i strpljenje?

 I zar ne uzimamo olako rad za one koji nisu u našoj veri? Da li se zapitamo zašto ne dolaze u našu crkvu tako brzo, iako izgleda da su zainteresovani, i mi ih tako često pozivamo? Neki čak obećavaju da će doći ali nikad se ne pojave. Da li su oni neiskreni ili se samo plaše da nam kažu da nisu zainteresovani?

U nepoznatoj crkvi

Ne tako davno posetio sam jednu crkvu u KejpTaunu prvi put. Bio sam skoro sasvim siguran da su stranci dobrodošli i očekivao sam da mogu da se osećam “kao kod kuće”, ali imao sam blago osećanje straha, ili tako nečeg, dok sam prilazio vratima. Pitao sam se da li ću znati kada da kleknem, ustanem i sednem. Možda ću sesti u tudju  klupu.

Kada sam seo, nisam sagnuo glavu, ali sam primetio one koji su došli posle mene kako su tako povili svoje glave da su one doticale klupu ispred njih. Šta bi pomislili o mom nepoštovanju, kada bi saznali da sam ja adventista sedmog dana! Ako bih odbio hleb i vino, da li bi mislili da sam bezbožnik? Ako bih prihvatio, da li bih bio oholi stranac. Ljudi su izgleda primetili da sam bio nov tamo i osećao sam se nelagodno dok su zurili u mene. Čak sam se na trenutak zapitao da li sam prikladno obučen, da nisam obukao previše upadljivu odeću. Služba je bila prilično formalna i bez najave, tako da sam greškom bio u stavu molitve dok je sveštenik samo čitao.

Činjenica da sam se osećao prilično rasterećen kada se služba završila pre nego što sam imao priliku da još negde pogrešim, podsetila me je na one koji dodju prvi put u našu crkvu. Mi se možemo iznenaditi kada vidimo da sami ulaze neki novi ljudi i da se u našoj crkvi osećaju komotno kao kod svoje kuće! Potrebna je hrabrost naročito onima koji znaju da bilo šta od burme do mirisa duvanskog dima može da uvredi neke osetljive duše.

Ko je bez izgovora?

Posle ovog iskustva, čitao sam upozorenja da “se lako obeshrabrimo zbog duša koje ne odgovaraju odmah na naše napore” [2] sa novim razumevanjem.

Zapamtimo i ovo da mnogi od onih inteligentnih ljudi za koje mislimo da znaju šta mi verujemo zaista ne znaju “istinu”. Ne dugo nakon što sam završio fakultet, jedan me je čovek zapanjio ovim: “Biblija kaže da je sedmi dan sedmice Šabat, pa zašto vi Adventisti sedmog dana držite subotu?” Zbunjen za trenutak, povratio sam se i pokazao mu kalendar iznad njegove glave. Nekoliko sekundi kasnije okrenuo se k meni potpuno šokiran: “Ovo nikada ranije nisam video!” kazao je.

Kako oprezni moramo biti pre nego što zaključimo: “Oni znaju šta mi verujemo. Oni treba da odluče za sebe.” Nikada ne osudjujte nikoga kao da je “bez izgovora.” Mozda smo mi ti koji ćemo se naći bez izgovora jer očekujemo previše od drugih. “Nikada ne bi trebalo da prestanemo da radimo za duše dokle god postoji najmanji tračak nade. Dragocene duše su koštale našeg požrtvovanog Otkupitelja i preskupo da bi tako olako bile prepuštene sili kušača.” [3]

U tudjoj koži

Nemojte previše da se uzbudjujete kada vam izgleda da se ljudi bore protiv istine koja im tek počinje biti jasna. Kako su istinite reči Dorin Foks u članku “Prijatno ophodjenje prema rimokatolicima”. Neophodno je zamisliti sebe u tudjoj koži i pomisliti kako bismo se osećali kada bi neko “mogao” da dokaže da je proročanstvo o 2300 dana i noći bez osnova, da subota nije ništa osim jevrejskog mita. Kako bismo se samo potresli i naljutili.” [4]

Kako je savestan bio novi obraćenik samo nekoliko nedelja pre svog krštenja, pa je čekao da zadje Sunce kako bi odgledao film! On je ostavio tu naviku pre nego što je kršten, i danas je radnik u crkvi. Na sreću nekoliko preterano revnih kritičara ga nije videlo kako polako ide u pozorište kratko pre zalaska sunca. On možda nije bio dovoljno informisan ali je bio iskren u poštovanju ubedjenja koja su jedno po jedno obuzimala njegovo srce.

Čak i u crkvi treba da smo tolerantni prema onima koji ne vide stvari koje su nama očigledne. Mi smo kao mala deca koja se nisu “rodila” u isto vreme niti “rasla” istom brzinom niti se hranila istom “hranom”. Čak i kada se naš rast na zemlji završi nećemo na kraju biti istog uzrasta. Živimo po visokim standardima i pustimo druge da žive, volimo i pustimo Boga da bude sudija rasta i iskustva svakog čoveka.

Nepopravljiva šteta je naneta time što su neki svoju sopstvenu hrišćansku zrelost nametali kao merilo po kome su sudili svima drugim.

NE OČEKUJTE PREVIŠE OD DRUGIH