|
Božja deca pozvana su da
budu Hristovi predstavnici otkrivajući Gospodnju dobrotu i milost. Kao
što što je Isus nama otkrio pravi Očev karakter, tako i mi moramo
otkriti Hrista svetu koji još nije upoznao Njegovu nežnu i milostivu ljubav:
“Kao što si Ti mene poslao u svet” — kaže Isus — “i ja njih poslah u svet.” “Ja u njima i Ti u meni... da pozna svet da
si me Ti poslao.” (Jovan 17,18.23) Apostol Pavle kaže Isusovim
učenicima: “Koji ste se pokazali da ste poslanica hristova, koju poznaju
i čitaju svi ljudi!” (2. Korinćanima 3,3.2) U svakom svom
detetu Isus šalje poslanicu svetu. Ako ste vi Hristov sledbenik, On u vama
šalje pismo porodici, mestu, ulici u kojoj živite. Isus, koji boravi u vama,
želi da progovori srcima onih koji Ga još ne poznaju. Možda oni ne
čitaju Bibliju, ili ne čuju glas koji im govori sa njenih stranica;
oni ne vide u Božjim delima Njegovu ljubav. Ali ako ste vi pravi Isusov
predstavnik, može se dogoditi da preko vas shvate bar deo Njegove dobrote i
budu pridobijeni da Ga ljube i da Mu služe.
Hrišćani su postavljeni da budu svetlonoše na putu prema Nebu. Oni treba
da odsjajuju prema svetu svetlošću kojom ih je Hristos obasjao. Oni
treba da žive takvim životom i razviju takav karakter da drugi,
gledajući njih, steknu pravilno mišljenje o Hristu i Njegovoj službi.
Ako zaista predstavljamo Hrista, mi ćemo postići da služba Njemu
izgleda onako privlačna kao što stvarno i jeste. Hrišćani čija
je duša puna sete i tuge, koji se tuže i gunđaju, svojim bližnjima
pogrešno prikazuju Boga i hrišćanski život. Oni ostavljaju utisak da
Bogu nije drago da Njegova deca budu srećna i time lažno svedoče
protiv našeg nebeskog Oca.
Sotona likuje kad navede Božju decu na neverstvo i malodušnost.
On uživa kad vidi da nemamo poverenja u Boga, kad sumnjamo u Njegovu
spremnost i silu da nas spase. Njemu je drago kad nas navede na misao da
ćen Bog delima svog proviđenja naneti štetu. Sotonino delo je da
Gospoda predstavlja kao biće bez saučešća i milosrđa. On
iskrivljuje istinu o Bogu; i umesto da se bavimo istinom o našem nebeskom
Ocu, vrlo često svoj um zapošljavamo onim što je sotona o Njemu izmislio
i sramotimo Boga svojim nepoverenjem i gunđanjem protiv Njega. Sotona
stalno pokušava da verski život učini sumornim. On bi želeo da ga
prikaže mučnim i teškim; pa kad hrišćanin u svom životu prikazuje
takav oblik religije, on svojim neverstvom podržava sotoninu laž.
Mnogi se, hodeći svojim životnim putem, bave svojim greškama, neuspesima
i razočaranjima i njihova srca puna su bola i obeshrabrenja. Dok sam još
boravila u Evropi, pisala mi je jedna sestra koja je upravo to činila i
bila u dubokom očajanju. Tražila je da joj uputim neku reč
ohrabrenja. U noći, kad sam pročitala pismo, usnila sam da se nalazim
u vrtu i neko, izgleda vlasnik vrta, vodio me je njegovim stazama. Brala sam
cveće i uživala u njegovom mirisu kad je ta sestra, koja je išla pored
mene, svratila moju pažnju na neko ružno trnje koje ju je ometalo u hodanju.
Zbog toga se žalila i tužila. Ona i nije hodala stazom, idući za
vodičem, već kroz puzavice i trnje. “Oh!” — jadala
se ona — “Zar nije žalosno što je ovaj divni vrt nagrđen trnjem?” Vodič joj je odgovorio: “Ostavi trnje
na miru, jer će te ono samo raniti! Beri ruže, ljiljane i karanfile!”
Zar nije u vašem iskustvu bilo i nekih svetlih tačaka? Zar niste
doživeli neke dragocene trenutke kad je vaše srce treperilo od radosti,
odazivajući se tako Božjem Duhu? Kad ponovo pogledate na poglavlja svog
životnog iskustva, zar ne nailazite i na neke prijatne stranice? Zar Božja
obećanja, slično mirisnom cveću, ne rastu duž vašeg puta na
svakom koraku? Zar nećete dozvoliti da njihova lepota i milina ispuni
vaše srce radošću?
Puzavice i trnje samo će vas ranjavati i žalostiti; i ako budete jedino
to brali i pokazivali drugima, zar nećete time ne smo prezreti Božju
dobrotu već i druge oko sebe sprečiti da idu stazom života?
Nije mudro sakupljati sve neprijatne uspomene iz prošlog života — nepravde i
razočarenja — razgovarati o njima i tužiti se na njih sve dok nas ne
savlada obeshrabrenje. Obeshrabrena duša puna je mraka, ona uklanja božansku
svetlost iz svog srca i baca senku na put drugih.
Zahvalimo Bogu na blistavim prizorima koje nam je pokazao. Prikupimo sve
blagoslovene dokaze Njegove ljubavi, tako da stalno možemo da ih gledamo:
Božjeg Sina kako napušta presto svog Oca, odevajući svoju božansku
prirodu ljudskom da bi mogao da izbavi čoveka od sotonine sile; Njegovu
pobedu radi nas, koja je čoveku otvorila Nebo i omogućila ljudskom
pogledu da zaviri u prostore u kojima Božanstvo boravi i otkriva svoju slavu;
grešni rod uzdignut iz ponora propasti u koji ga je greh bacio i ponovo
doveden u vezu sa beskrajnim Bogom, i pošto je izdržao božansku probu verom u
našeg Otkupitelja, obučen je u Hristovu pravdu i uzdignut na Njegov
presto — prizori su o kojima Bog želi da razmišljamo!
Kad ostavljamo utisak da sumnjamo u Božju ljubav, da nemamo poverenja u
Njegova obećanja, sramotimo Boga i žalostimo Njegovog Svetog Duha. Kako bi
se osećala majka kad bi se njena deca stalno tužila na nju kao da im ona
ne želi dobro, iako se u toku celog života trudila da zaštiti njihove
interese i da ih okruži udobnošću? Pretpostavimo da posumnjaju u njenu
ljubav; to bi slomilo njeno srce! Kako bi se bilo koji roditelj osjećao
kad bi deca tako postupala prema njemu? A šta može naš nebeski Otac da misli
o nama kad nemamo poverenja u Njegovu ljubav, koja Ga je navela da žrtvuje
svog jedinorodnog Sina da bismo mi imali život? Apostol piše: “Koji dakle,
svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam sa
njim sve ne daruje?” (Rimljanima 8,23) A ipak, koliko njih kaže svojim
delima, ako ne rečima: “Bog nije mislio na mene. Možda On voli druge,
ali ne voli mene!”
Sve to nanosi vam štetu; jer svakom sumnjičavom rečju pozivate
sotonu da vas kuša; ona u vama jača sklonost prema sumnji, njome
ožalošćavate anđele koji vam služe. Kad vas
sotona kuša, nemojte izreći nijednu sumnjičavu ili mračnu
reč. Ako odlučite da otvorite vrata njegovom došaptavanju, vaš um
biće ispunjen nepoverenjem i buntovničkim sumnjičenjima. Ako
izrazite svoja osećanja svaka sumnja koju ste izrekli ne samo da
ostavlja trag na vama već postaje seme koje će klijati i donositi
rod u životu drugih i možda se nikad neće moći poništiti uticaj
vaših reči. Možda ćete vi sami uspeti da se oporavite od napada
iskušenja i izvučete iz sotonine zamke, ali drugi koji su se pokolebali
pod vašim uticajem možda neće moći da se odupru neverstvu kojim ste
ih nadahnuli. Kako je zato važno da govorimo samo ono što uliva duhovnu snagu
i život?
Anđeli pažljivo slušaju ono što vi govorite svetu o svom nebeskom
Učitelju. Govorite zato o Njemu kao o Onom koji živi da vas zastupa pred Ocem. Kad se rukujete sa prijateljem,
neka se hvaljenje Boga čuje sa vaših usana i iz vašeg srca. To će
njegove misli usmeriti prema Isusu.
Svi imaju nevolja, bolova koji se teško podnose, iskušenjima kojima se teško
odupiru. Nemojte o svojim teškoćama da govorite smrtnicima, kao što ste
i vi, već sve iznesite pred Boga u molitvi. Držite se pravila da nikad
ne izgovarate nijednu reč sumnje ili obeshrabrenja. Svojim rečima
nade i svete radosti vi možete mnogo učiniti da razvedrite život drugih
i prodržite njihove napore.
Mnogi hrabri ljudi bolno su pritisnuti iskušenjem, skoro u opasnosti da
pokleknu u borbi sa samim sobom i silama zla. Nemojte ih obeshrabriti u
njihovoj teškoj borbi. Razvedrite ih rečima ohrabrenja i nade, koje
će im dati snagu da krenu napred. Tako će Hristovo videlo
zračiti iz vas. “Jer nijedan od nas ne živi
sebi!” (Rimljanima 14,7) Našim nesvesnim uticajem drugi mogu biti ohrabreni i
ojačani, ili obeshrabreni i odgurnuti od Hrista i istine.
Mnogi imaju pogrešne pojmove o Hristovom životu i karakteru. Oni misle da je
Hristu nedostajalo topline i vedrine, da je bio natmuren, strog i neveseo. U
mnogo slučajeva celo versko iskustvo obojeno je ovakvim mračnim
gledištima.
Često se govori da je Isus plakao, a da nije poznato da se ikada
nasmešio. Naš Spasitelj bije stvarno čovek bola, upoznat sa tugom, jer
je otvorio svoje srce za sve ljudske patnje. Ali iako je Njegov život bio pun
samoodricanja, zasenjen bolima i brigom, Njegov duh nije klonuo. Njegovo lice
nije izražavalo bol i nezadovoljstvo, već smirenu vedrinu. Njegovo
srce bilo je izvor života; i kud god je išao, donosio je odmor i mir, radost
i veselje.
Naš Spasitelj bio je zaokupljen dubokim razmišljanjem i izuzetno ozbiljan,
ali nikada mračan i mrzovoljan. Oni koji se upravljaju po Njemu
biće obuzeti dostizanjem svog životnog cilja; imaće duboku svest o
svojoj odgovornosti. Lakomislenost će biti savladana; neće biti
neobuzdanog zabavljanja, neuljudnog izrugivanja, jer Isusova religija daje
mir koji teče kao reka. Ona ne
guši svetlost radosti, ne ograničava veselje, ne navlači oblake na
blistavo, nasmejano lice. Hristos nije došao da Mu služe, već da služi;
i ako Njegova ljubav bude vladala u našem srcu, mi ćemo slediti Njegov
primer.
Ako se u svojim mislima prvenstveno budemo bavili neljubaznim i nepravednim delima
drugih, biće nam nemoguće da ih volimo onako kako je Hristos ljubio
nas; ali ako se naše misli zadržavaju na čudesnoj ljubavi i
milosrđu koje je Hristos imao prema nama, isti duh pokazaćemo prema
bližnjima. Mi treba da međusobno da se volimo i poštujemo, nasuprot
očevidnih pogreški i mana.
Mi moramo da smo ponizni i da se ne uzdamo u sebe, da snosimo strpljivo
nedostatke drugih. To će ubiti svaku sebičnost i učiniće
da budemo plemeniti i velikodušni.
Psalmista kaže: „Uzdaj se u Gospoda i tvori dobro; tada ćeš živeti mirno
na zemlji i hranićeš istinu." (Ps. 37, 3.) Uzdajte se u Gospoda!
Svaki dan ima svoja iskušenja, svoje brige i teškoće. Kako smo brzo
gotovi da pričamo o njima kad susretnemo svoje prijatelje! Koliko nam se
tuđih briga nametne tako; koliko nepotrebnih strahota naiđu na nas;
koliko nas puta pritisne teret naših briga te mislimo da nemamo više
milostivog i ljubaznog Spasitelja, koji je uvek gotov da usliši naše molitve
i da nam u svako doba, u svakoj nevolji pritekne u pomoć..
Ima ljudi koji žive u večitom strahu i stvaraju sebi nepotrebne brige.
Svaki dan imaju jasne dokaze Božje ljubavi, raduju se darovima njegovog
očinskog staranja, ali ne obraćaju dovoljnu pažnju na sva dobra. Oni
stalno misle na neprijatne stvari i plaše se njihovog dolaska. A kad
naiđu stvarne teškoće, onda ih i najmanja neprijatnost tako zaslepi
da ne vide mnoga dobra, za koja bi trebalo da zahvale Bogu. Umesto da ih
nevolje privuku Bogu, jedinom izvoru pomoći, oni dozvoljavaju da ih one
udalje od njega, jer ove patnje izazivaju kod njih nemir i zlovolju.
Činimo li, dakle, dobro ako živimo u ovakvoj neveri? Zašto smo tako
neblagodarni i nepoverljivi? Isus
je naš prijatelj; celo se nebo stara o nama. Ne treba da dopustimo da nas
svakodnevne nevolje i teškoće uznemire i pomrače naše čelo.
Dopustimo li to, onda će se uvek naći nešto što će nas samo
tištiti i zagorčavati naš život, ali nam neće pomoći da nosimo
naše terete.
Ako vas snađu teškoće u poslu, ako vam se budućnost
čini tamna i neizvesna, ako vam prete gubici - ne klonite ipak. Poverite
Bogu sve svoje brige, ostanite mirni i radssni. Molite se Bogu da vas umudri
i uputi, da biste svoje poslove mogli obavljati kako treba i da tako
izbegnete gubitke i nesreću. Ako činite sve što možete, oslanjajući
se na svog nebeskog Pomoćnika, onda ćete moći mirno gledati u
budućnost.
Božja volja nije da njegova deca žive opterećena brigama. Ali on nas ne
zavarava. On nam ne kaže : „Ne bojte se; na vašem životnom putu nema nikakvih
opasnosti." On zna da nas očekuju iskušenja i
opasnosti, i on je iskren prema nama. On nema nameru da nas izvuče iz
sveta koji je pun greha i zla, već nam pruža sigurnu pomoć. Isus se
moli Ocu za svoje učenike: „Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih
sačuvaš od zla." (Jovan 17, 15.) A njima kaže: „U svetu ćete
imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja nadvladah svet." (Jovan 16, 33.)
U svojoj propovedi na gori Hristos je uputio učenike u to koliko je
potrebno da se uzdaju jedino u Boga. Ovi saveti određeni su da ohrabre
Božju decu svih vekova, i tako su oni i nama dati za utehu i pouku. Spasitelj
skreće pažnju svojih učenika na ptice pod nebom, koje svojim
pesmama i cvrkutom ispunjavaju vazdušni prostor, ne brinući se o svojim
potrebama. One „ne seju i ne žanju", pa ipak se njihov velikodušni
Stvoritelj brine za sve njihove potrebe. Spasitelj nas pita:
,Niste li vi mnogo pretežniji od njih?" (Matej 6, 26.) Uzvišeni
Staratelj ljudi i životinja otvara svoju ruku i održava sva svoja stvorenja.
On se brine čak i za ptice pod nebom. Istina, on im ne meće hranu u
kljun, ali im pruža ono što im je potrebno. Ptice moraju same da skupljaju
zrnevlje koje on raspe za njih; one moraju same da prave svoja gnezda i da
hrane svoje mlade. Ali one idu sa hvalopojem na taj posao, jer „Otac vaš nebeski
hrani ih." „Zar vi niste mnogo pretežniji od njih?" Zar vi kao
razumna, duhovna stvorenja nemate veću vrednost od ptica? Zar se
neće Stvoritelj našeg bića, Održavalac našeg života, koji nas je
stvorio po svome obličju, starati i za na-še potrebe ako mu ih poverimo?
Hristos je skrenuo pažnju svojih učenika na cveće koje raste i
cveta u polju, koje je tako raskošno u svojoj jedno-stavnoj lepoti, koju mu
je nebeski Otac dao kao izraz svoje ljubavi prema nama ljudima. On im je
rekao: „Pogledajte ljiljane u polju kako rastu!" (Matej 6, 28) Lepota i
skromnost ovog cveta nadmašuju Solomunov sjaj. Najskupocenije odelo, koje je
u stanju da stvori najveštija čovečja ruka nemože se uporediti sa
prirodnom draži i raskošnom lepotom cveća koje je Bog stvorio. Potom Isus
pita: „A kad travu u polju, koja danas jest, a sutra se u peć baca, Bog
tako odeva, a kamoli vas, maloverni?" (Matej 6, 30.) Kada Bog, savršeni
Umetnik, daje običnom cvetu, koji uvene u toku jednog dana, njegove
nežne i raznolike boje, zar se neće još većma brinuti za one koje
je stvorio po svom obličju. Ovom poukom Hristos kori sve one čija
su neverna srca ispunjena strahom, brigama i sumnjama.
Stvoritelj želi da su njegovi sinovi i kćeri srećni, spokojni i
poslušni. Isus kaže: „Mir vam
ostavljam, mir svoj dajem vam... da se ne plaši srce vaše i da se ne
boji." (Jovan 14, 27.) Na drugom mestu kaže: „Ovo vam kazah da radost
moja u vama ostane i radost vaša se ispuni." (Jovan 15, 11.)
Sreća koju tražimo iz sebičnih pobuda, koja je izvan puta naših
dužnosti, nestalna je, prevrtljiva, i prolazna; ona brzo nestaje, a za sobom
ostavlja u duši osećanje samoće i bola. Naprotiv, služba Bogu
donosi radost i potpuno zadovoljstvo. Hrišćanin ne ide neutrtim putem,
on nije izložen nekorisnim patnjama i razočarenjima. Iako ne uživamo u
zadovoljstvima ovoga života, možemo biti radosni kad gledamo na ono što nas
čeka u budućnosti.
Već ovde na zemlji hrišćanin može da se raduje što je u vezi sa
Hristom; on vidi izraze njegove ljubavi i oseća njegovo prisustvo, koje
ga teši. Svaki korak u životu dovodi nas u užu vezu sa
Isusom, pruža nam dublje iskustvo o njegovoj ljubavi i približuje pas divnoj
domovini mira. Zato ne odbacimo naše uzdanje u Boga, nego učinimo da
danas bude čvršće nego ikada ranije. „Dovde nam Gospod
pomože" (1 Sam. 7, 12), a On će nam pomagati i do kraja. Pogledajmo
na veličanstvene spomenike koji stoje kao svedoci onoga što je Spasitelj
učinio, da bi nas utešio i istrgao iz ruku protivnika.
Sećajmo se mnogih dokaza milosti kojima nas je Bog obasuo, koje je on
obrisao, bolova koje je stišao, teškoća koje je otklonio, straha koji je
oterao, potreba koje je podmirio, dobročinstva kojima nas je obasuo.
Ohrabrimo se tako i učvrstimo da susretnemo sve ono što nam još
predstoji na našem putu.
U borbi koja je pred nama moramo da očekujsmo nove okršaje
,ali i na njih možemo gledati kao i na ons što su za nama, i
reći: „Dovde nam Gospod pomože", jer on kaže: „Dokle traju dani
tvoji, trajaće snaga tvoja." (5 Mojs. 33, 25.) Iskušenja koja imamo
da izdržimo neće prevazići na šu snagu. Radimo stoga hrabro onde
gde nas je Spasitelj postavio i verujmo da ćemo u svim iskušenjima
dobiti snagu koja nam je potrebna.
Uskoro će se nebeska vrata otvoriti širom Božjoj deci, a do njihovih
ušiju dopreće kao najlepša muzika reči koje će izgovoriti
njihov Car slave: „Hodite, blagosloveni Oca moga; primite carstvo koje vam je
pripravljeno od postanja sveta." (Matej 25, 34.)
Tada će spaseni biti pozdravljeni dobrodošlicom u domu koji je Isus
spremio za njih. Njihovo društvo neće više biti kao što je bilo na ovoj
grešnoj zemlji: lažljivci, idolopoklonici, nečisti i neverni; oni
će se družiti sa onima koji su pobedili sotonu i greh i koji su, Božjom
milošću, izgradili savršen karakter. Svaka sklonost grehu, svako nesavršenstvo
koje je prionulo za njih na ovoj zemlji oprala je Hristova krv, i sjaj
njegove slave, koji nadvisuje sjaj sunca, obasjavaće ih. Iz njih će
zračiti lepota i savršenstvo Hristovog karaktera, što je od mnogo
veće važnosti nego sam spoljašni sjaj. Oni će kao bezgrešna
bića stajati pred velikim belim prestolom i dobiće slavu i
preimućstva anđela.
Imajući u vidu ovo slavno nasledstvo koje ga očekuje, „kakav
će otkup dati čovek za svoju dušu?" (Matej 16, 26.) On može da
bude siromah, a ipak da ima
bogatstvo i dostojanstvo koje mu svet ne može dati. Čovek koji je spasen i
očišćen od greha, čovek koji posvećuje službi Bogu sve svoje plemenite
sposobnosti, od neprocenjive je vrednosti. Stoga kad god se koji čovek na
zemlji obrati Bogu to uvek izaziva na nebu, u prisustvu Boga i njegovih
anđela, svetu i veličanstvenu radost koja se izražava u pesmama slavopoja.
|