|
Kako čovek može da bude prav pred Bogom? Kako grešnik može da
postane pravedan? Samo Hristos može da nas dovede u sklad sa svetlošću;
ali kako doći Hristu? Mnogi postavljaju ono isto pitanje koje je postavilo
mnoštvo na Dan Duhova, kad je, osvedočeno u svoju grešnost, uzviknulo:
“Šta ćemo činiti?” Prva
reč u Petrovom odgovoru bila je : “Pokajte se!” (Djela 2,38. 39) Drugom
prilikom, ubrzo posle toga, rekao je : “Pokajte se, dakle, i obratite se da
se očistite od greha svojih!” (Dela 3, 19)
U pokajanje zbog greha uključeno je i odvajanje od njega. Mi nećemo
odbaciti greh ako ne uvidimo njegovu izopačensost; sve dok se naše srce
ne odrekne greha, u našem životu neće biti nikakve stvarne promene.
Mnogi ne uspevaju da spoznaju pravu prirodu pokajanja. Oni žale što su
grešili i naoko se čak menjaju, ali samo zato što se boje da će
zbog svojih zlih dela morati da trpe. To nije pokajanje u biblijskom smislu.
Oni se žale na patnje umesto na greh. Takav je bio i Isavov bol kad je
shvatio da je zauvek izgubio prvenaštvo. Valam, prestravljen od anđela
koji je stajao na njegovom putu sa isukanim
mačem, priznao je svoju krivicu da ne izgubi život; ali tu nije bilo
istinskog kajanja zbog greha, nije bilo promene namera, nije se pojavila
odvratnost prema zlu. Juda Iskariotski uzviknuo je pošto je izdao svog
Gospoda: “Ja sagreših što izdadoh krv pravu!” (Matej 27,4)
Priznanje se otelo njegovoj grešnoj duši pod nepodnošljivim pritiskom savesti
o krivici i u strašnom očekivanju osude. Posledice koje su mu pretile
ispunjavale su ga užasom, ali u njegovoj duši nije bilo duboke žalosti koja
slama srce, nije žalio što je izdao neokaljanog Božjeg Sina i što se odrekao
Sveca Izrailjevog. Dok je podnosio Božje kazne, faraon je priznavao svoj greh
da bi izbegao dalje kažnjavanje, ali je nastavljao da prkosi Nebu čim bi
zla bila zaustavljena. Svi ovi jadikovali su zbog posledica greha, ali ih
nije obuzimala žalost zbog samog greha.
Kad se srce pokori uticaju Božjeg Duha, savest se budi, i grešnik raspoznaje
ponešto od dubine i svetosti Božjeg Zakona, koji je temelj Njegove vladavine
i na Nebu i na Zemlji. “Videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka
koji dolazi na svet” (Jovan 1,9) rasvetljava tajne odaje duše, i sakrivena
dela tame izlaze na videlo. Osvedočenje obuzima um i srce. Grešnik
postaje svestan Božje pravednosti i oseća užas da se pod teretom svoje
krivice i poročnosti pojavi pred Onim koji ispituje srca. On vidi Božju
ljubav, lepotu svetosti, radost čistote; čezne da bude
očišćen i dostojan veze sa Nebom.
Davidova molitva posle pada pokazuje kako izgleda prava žalost zbog greha.
Njegovo pokajanje bilo je iskreno i duboko. U molitvi nije ulagao napor da
umanji svoju krivicu; nije izražavao želju da izbegne kaznu koja mu je
pretila. David je uvideo veličinu svog prestupa; shvatio je da je
ukaljao svoju dušu; gnušao se svoga greha. Nije se molio samo za oproštenje
već za očišćenje srca. Čeznuo je za radošću svetosti
- za obnavljanjem sklada i zajednice sa Bogom. Ovako je progovorio:
“Blago onome, kojemu je oproštena krivica,
kojemu je greh pokriven.
Blago čoveku kojemu Gospod
ne prima greha
i u čijem duhu nema lukavstva.”
Psalam 32,1.2.
“Smiluj se na me, Bože,
po milosti svojoj,
očisti bezakonje moje,...
i greh je moj jednako preda mnom,...
Pokropi me isopom, i očistiću se;
umij me, i biću belji od snega,...
Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u
meni.
Nemoj me odvrgnuti od lica svojega,
I Svetoga Duha svojega nemoj uzeti od mene.
Vrati mi radost spasenja svojega,
i duh vladalački neka me potkrepi,...
Izbavi me od krvi, Bože, Bože,
Spasitelju moj,
i jezik će moj glasiti
pravdu Tvoju.”
Psalam 51,1-14.
Pokajanje kao što je ovo nadmašuje našu moć, mi ne možemo da ga
postignemo, već ga dobijamo jedino od Hrista, koji se uzdigao u visine i
dao dare ljudima.
Upravo ovde mnogi greše i zato ne dobijaju pomoć koju Hristos želi da im
da. Oni misle da ne mogu da pristupe Hristu ako se prvo ne pokaju i da ih
pokajanje prethodi oproštenju greha; jer samo slomljeno i skrušeno srce
oseća potrebu za Spasiteljem. Ali, mora li grešnik da čeka na
pokajanje da bi tek onda mogao da dođe Isusu! Sme li pokajanje da se
podiže kao prepreka između grešnika i Spasitelja?
Biblija ne uči da grešnik mora da se pokaje pre nego što posluša Hristov
poziv: “Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas
odmoriti!” (Matej 11, 28) Sila koja dolazi od Hrista vodi pravom pokajanju.
Petar je ovo objasnio Jevrejima kad je rekao: “Ovoga Bog desnicom svojom
uzvisi za Poglavara i Spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje greha.”
(Dela 5, 31) Mi se ne može pokajati bez Hristovog Duha koji budi našu savest kao
što ni oproštenje ne možemo dobiti bez Hrista.
Hristos je izvor svake dobre pobude. On jedini može u srce da usadi
neprijateljstvo prema grehu. Svaka želja za istinom i čistotom, svako
osvedočenje u našu sopstvenu grešnost, dokaz je da Njegov Duh deluje na
naša srca.
Isus je rekao: “I kad ja budem podignut od zemlje, sve ću privući k
sebi.” (Jovan 12,32) Hristos mora da se otkrije grešnuku kao Spasitelj koji
umire za grehe sveta; i dok gledamo Božje Jagnje na krstu na Golgoti, tajna
otkupljenja počinje da se otkriva našem umu i Božja dobrota počinje
da nas vodi na pokajanje. Umirući za grešnike, Hristos je pokazao
nepojmljivu ljubav; i dok grešnik posmatra tu ljubav, ona omekšava njegovo
srce, utiče na um i čini ga krotkim.
Istina je da se neki put ljudi postide svojih grešnih puteva i odvacuju neke
svoje zle navike i pred nego što postanu svesni da su privučeni Hristu.
Ali kad god ljudi pokušavaju da se poprave sa
iskrenom željom da čine dobro, pokreće ih Hristova sila. Na njih
deluje utivaj kojeg nisu ni svesni, savest se budi, i u životu dolazi do
vidljive promene. I kad ih Hristos privuče da gledaju Njegov krst, da
posmatraju Onog kojeg su njihovi gresi prikovali, tada se zapovesti upisuju u
njihovu savest. Otkriva im se sva zloća njihovog života, greh koji se
duboko ukorenio u njihovu dušu. Počinju da razumevaju ponešto od
Hristove pravednosti i uzvikuju: “Šta je onda greh kad je bila
potrebna takva žrtva za otkupljenje njegovih robova? Zar je stvarno bila
potrebna sva ta ljubav, sve to trpljenje, sve to poniženje, da mi ne poginemo
već da imamo život večni?”
Grešnik može da se odupre toj ljubavi, može da odbije mogućnost da bude
privučen Hristu; ali ako se ne bude opirao, Isus će ga
privući; poznavanje plana spasenja dovešće ga do podnožja krsta,
punog pokajanja zbog grehova koji su prouzrokovali patnje dragog Božjeg Sina.
Isti božanski um koji deluje u prirodi obraća se i srcima ljudi,
budeći u njima neizrecivu čežnju za onim što nemaju. Ono što je na
svetu ne može da zadovolji njihovu čežnju. Božji Duh preklinje ih da
teže za onim što jedino može dati mir i odmor - za Hristovom milošću i
radošću svetosti. Služeći se i vidljivim i nevidljivim uticajima,
naš Spasitelj stalno radi da um ljudi obrati od grešnih uživanja, koja ne site,
ka neizmernim blagoslovima koje mogu da dobiju u Njemu. Svi koji uzaludno
pokušavaju da piju iz razvaljenih studenaca ovog sveta primaju božansko
obaveštenje: “I ko je žedan neka dođe, i ko hoće, neka uzme vodu
života zabadava!”(Otkrivenje 22, 17)
Ti koji u srcu čezneš za nečim boljim od onog što ovaj svet može da
ti pruži, prepoznaj tu čežnju kao Božju poruku tvojoj duši! Moli Ga da
ti daruje pokajanje, da ti otkrije Hrista u svoj Njegovoj neizmernoj ljubavi,
u svoj Njegovoj savršenoj čistoti! U Spasiteljevom životu načela
Božjeg zakona - ljubav prema Bogu i prema bližnjemu - dobila su savršeni
izraz. Dobročinstvo, nesebična ljubav - sačinjavali su Njegov
život. I tek kad posmatramo Njega, kad svetlost sa našeg Spasitelja i nas
obasja, tada vidimo grešnost svojih srca.
Mi možemo laskati sebi, kao što je to činio Nikodim, da nam je život
pošten, moralni lik besprekoran, i misliti da ne moramo da ponizimo svoja
srca pred Bogom kao obični grešnici; ali kad nas obasja Hristova
svetlost, videćemo da smo nečisti, shvatićemo da su naše
pobude sebične, da je neprijateljstvo prema Bogu ukaljalo svako naše
delo. Tada ćemo shvatiti da je naša pravda kao prljava haljina, da nas
jedino Hristova krv može očistiti od prljavštine greha i obnoviti naše
srce prema Njegovom obličju.
Kad samo jedan zrak Božje slave, jedna varnica Hristove čistote prodre u
dušu, on sa bolnom jasnoćom otkriva svaku ružnu mrlju i ogoljava rugobu
i poročnost ljudskog karaktera. Ona čini vidljivim neposvećene
želje, nevernost srca i nečistotu usana. Grešniku se njegovi verolomni
pokušaji da Božji zakon proglasi nevažećim pokazuju u pravoj svetlosti,
i njegov duh dirnut je i potišten pod prodornim uticajem Božjeg Duha. On
se gnuša samog sebe gledajući čisti, neukaljani Hristov karakter.
Kad je prorok Danilo ugledao slavu koja je obavijala nebeskog vesnika koji mu
je bio poslan, proželo ga je osjećanje slabosti i nesavršenosti.
Opisujući djelovanje tog predivnog prizora, kaže: “I ne osta snage u
meni, i ljepota mi se nagrdi, i ne imah snage!” (Danilo 10,8) Čovjek,
ovako dirnut, omrznuće svoju sebičnost, gnušaće se svog
samoljublja, i težiće pod uticajem Hristove pravednosti za čistotom
srca, koja je u skladu sa Božjim zakonom i Hristovim karakterom.
Pavle kaže da je “po pravdi zakonskoj” — ako se uzme u obzir samo formalno
ispunjavanje propisa — “bio bez mane” (Filibljanima 3,6);
ali kad je upoznao duhovni karakter Zakona, shvatio je da je grešnik. Prema
slovu Zakona, onako kako ga ljudi primjenjuju u životu, Pavle se uzdržavao od
grijeha, ali kad je upoznao dubinu svetih pravila Zakona, i vidjeo sebe onako
kako ga og gleda, ponizno se poklonio i
priznao svoju krivicu. Rekao je: “A ja življah nekad bez zakona; a kad
dođe zapovijest, onda grijeh oživlje, a ja umrijeh.” (Rimljanima 7,
9.10.) Kad je shvatio duhovnu prirodu Zakona, grijeh se pojavio u svoj svojoj
odvratnosti, i njegove oholosti nestalo je.
Bog ne smatra sve grijehe jednako velikim; postoje stepeni krivice po
Njegovoj ocjeni, isto kao i po čovjekovoj ocjeni; ali ma kako
beznačajan ovan ili onaj zao čin može da izgleda u ljudskim
očima, ni jedan jedini grijeh nije
mali
pred Bogom. Ljudski sudovi
su pristrasni, nesavršeni, ali Bog sve ocjenjuje onako kako stvarno jeste.
Pijanicu preziru i kažu da ga njegov grijeh isključuje iz Neba; dok
oholost, sebičnost i zavist često prolaze bez ukora. Međutim,
ti grijesi naročito su mrski Bogu zato što suprote dobroti Njegovog
karaktera, atmosferi nesebične ljubavi koja vlada u bezgrešnom svemiru.
Onaj koji padne u neki teški grijeh može da osjeti svoju sramotu i bijedu i
potrebu za Hristovom milošću; ali oholost ne osjeća nikakve potrebe
i tako se srce zatvara pred Hristom i beskrajnim blagoslovima koje On donosi.
Jadni carinik koji se molio: “Bože,
milostiv budi meni grešnome!” (Luka 18,13), smatrao je sebe vrlo pokvarenim
čovjekom, a i drugi su ga gledali istim očima; ali on je osjetio
svoju potrebu, i sa svojim teretom krivice i sramote došao pred Boga,
trežeći Njegovu milost. On je otvorio svoje srce milostivom uticaju
Božjeg Duha da ga oslobodi sile grijeha. Farisejeva hvalisava, samodopadljiva
molitva pokazivala je da je njegovo srce za uticaj Svetog Duha. Udaljivši se
od Boga, nije ni osjećao svoju pokvarenost nasuprot savršenstvu božanske
svetosti. Nije osjećao nikakvu potrebu, i ništa nije ni primio.
Kada uvidite svoju grešnost, ne čekajte da se popravite. Koliko ima onih
koji misle da nisu dovoljno dobri da dođu Hristu! Očekujete li da
ćete se popraviti svojim sopstvenim naporima? “Može li Etiopljanin
promjeniti kožu svoju ili ris šare svoje? Možete li vi činiti dobro
naučivši se činiti zlo?” (Jeremija 13,23)) Nama može da pomogne
samo Bog. Mi ne treba da čekamo na čvršće osvedočenje, na
bolje prilike, na svetiji karakter. Mi sami ništa ne možemo učiniti.
Moramo da priđemo Hristu upravo onakvi kakvi jesmo.
Ali neka se niko ne vara misleći da će Bog u svojoj velikoj ljubavi
i milosrđu ipak spasti čak i one koji su odbacili Njegovu milost. Neizmerna
težina grijeha može da se procjeni jedino u svjetlosti krsta. Kad ljudi tvrde
da je sigurno Bog isuviše dobar da bi odbacio grešnika, usmjerite im pogled
na Golgotu! Upravo zato što nije postojao drugi način da se čovjek
spase, zato što bez ove žrtve ljudski rod nije mogao uteći od sramotne
sile grijeha i ponovo uspostaviti zajednicu sa svetim bićima, zato što
mu je bilo nemoguće a ponovo uzme učešća u duhovnom životu —
upravo zato Hristos je preuzeo na sebe krivicu neposlušnih i trpeo umjesto
grešnika. Ljubav i patnja i smrt Božjeg Sina — sve to svjedoči o
strahovitoj veličini grijeha i objavljuje da nema oslobođenja od
njegove moći, ni nade u bolji život, osim u pokoravanju sebe Hristu.
Nepokajani se ponekad izgovaraju govoreći o onima koji misle da su
hrišćani: “I ja sam isto toliko dobar koliko i oni. Oni u ponašanju ne
pokazuju ništa više samoodricanja, trezvenosti ili budnosti od mene. I
njima su draga uživanja i popustljivost prema grehu kao i meni!” I tako se
oni služe manama
drugih kao izgovorom za svoje sopstveno zanemarivanje dužnosti. Ali gresi i
mane drugih nikog ne opravdavaju, jer nam Gospod kao uzor nije dao grešne
ljude. Neokaljani Božji Sin nam je primjer i trebalo bi da upravo oni koji se
tuže na nepravičan život takozvanih hrišćana žive boljim životom i
pruže plemenitiji primer. Ako su njihova shvatanja o tome šta hrišćanin
mora da čini tako uzvišena, nije li onda njihov greh veći? Oni znaju šta je pravo a ipak to ne
čine.
Čuvajte se oklevanja! Ne odgađajte odluku da odbacite svoje grehe i
da Isusovom pomoći očistite svoje srce! Hiljade
i hiljade upravo su ovde pogrešile i ostale izgubljene za večnost. Ne
želim da trošim mnogo reči raspravljajući o kratkoći i
nesigurnosti života; ali se strahovita opasnost — opasnost koja se dovoljno
ne shvata — krije u oklevanju da se pokorimo
preklinjućem glasu Božjeg Svetog Duha i tako ostanemo u grehu;
jer oklevanje upravo to znači. Grehu, ma kako ga neznatnim držali,
možemo popuštati samo rizikujući da budemo izgubljeni za večnost.
Ono što ne savladamo, savladaće nas i izazvati
našu propast.
Adam i Eva ubedili su sebe da tako neznatan čin kao što je uzimanje
zabranjenog ploda ne može imati tako strahovite posledice kao što je Bog
objavio, ali taj neznatni čin bio je prestup Božjeg nepromenljivog i
svetog Zakona, koji je odvojio čoveka od Boga i otvorio ustave smrti i
neiskazanoj patnji da preplave naš svet. Iz veka u vek sa naše Zemlje
uzdizali su se stalni krici bola i sva stvorenja zajednički su uzdisala
i bolno patila od posledica čovekove neposlušnosti. I samo nebo
osećalo je uticaj njegove pobune protiv Boga. Golgota stoji kao spomenik
divne žrtve kojom je morao da se okaje prestup božanskog Zakona. Ne smatrajmo
greh nečim neznatnim!
Svaki prestup, svako zanemarivanje ili odbacivanje Hristove milosti, ostavlja
na nama svoje posledice; ono otvrdnjava srce, slabi volju, otupljuje um i ne
samo što nas čini manje spremnim već i manje sposobnim da poslušamo
nežne pozive Božjeg Svetog Duha. Mnogi umiruju probuđenu savest mišlju
da mogu da se vrate sa svog zlog puta kad god to zažele, da mogu da se igraju
sa pozivima milosti a ipak ostanu trajno osetljivi
prema njihovom uticaju. Oni misle, iako su prkosili Duhu milosti, iako su
svoj uticaj stavili u sotoninu službu, da će ipak moći da promene
smer svog života u času strašne krize. Ali to nije tako lako ostvariti.
Iskustva i vaspitanje u toku celog života tako su temeljno oblikovali
karakter da tada samo retki požele da budu slični Isusu.
Čak i samo jedna mana u karakteru, samo jedna grešna želja, ako se
uporno gaji, na kraju će poništiti sav uticaj Jevanđelja. Svako
popuštanje grehu pojačava odbojnost duše prema Bogu. Čovek koji je
uporan u svom neverstvu, koji je tupo ravnodušan prema božanskoj istini, samo
žanje ono što je sam posejao. U celoj Bibliji nema strašnije opomene protiv
igranja sa zlom od reči mudrog čoveka da će se grešnik “ u uža greha svojih zaplesti”. (Priče 5,22)
Hristos je spreman da nas oslobodi greha, ali nas na to ne primorava; i ako
ne želimo da prihvatimo Njegovu milost, šta bi On još mogao da učini? Mi
smo sami sebe upropastili svojim namernim odbacivanjem Njegove ljubavi. “Evo
sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja!” “Danas
ako glas njegov čujete, ne budite drvenastih srca!” (2. Korinćanima
6,2; Jevrejima 3,7.8)
“Čovek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce” (1. Samuilova
16,7) — ljudsko srce, ispunjeno protivrežnim
osećanjima radosti i tuge, nemirno, jogunasto srce, u kome ima toliko
prljavštine i prevare. On zna njegove pobude, njegove prave namere i ciljeve.
Pođite Njemu sa svojom ukaljanom dušom, onakvom kakva je! Kao psalmista
otvorite sve njene zakutke svevidećem oku i uzviknite:”Okušaj me, Bože,
i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlu
putu, i vodi me na put večni!”(Psalam 51,10) Budite pošteni prema sebi!
Budite isto tako ozbiljni, isto tako istrajni kao da je vaš prolazni život u
pitanju! To je pitanje koje se mora rešiti između Boga i vas, i to za
večnost. Ako nemate ničeg drugog osim lažne nade, srljate u sigurnu
propast.
Proučavajte Božju reč sa molitvom. Ta Reč iznosi vam u Božjem
zakonu i u Hristovom životu velika načela svetosti, bez kojih “niko
neće videti Gospoda”. (Jevrejima 12, 14) Ona osvedočava u greh; ona
jasno otkriva put spasenja. Poslušajte je kao Božji glas koji se obraća
vama.
Kad budete uvedeli svu strahotu greha, kad
budete upoznali svoje pravo stanje, nemojte se predavati očajanju!
Hristos je došao da spase upravo grešnike. Ne moramo mi izmiriti Boga sa
sobom, već — o čudesne li ljubavi!— sam
Bog u Hristu “svet pomiri sa sobom”. (2. Korinćanima 5, 19) On svojom
nežnom ljubavlju poziva sebi svoju zalutalu decu. Nijedan zemaljski roditelj
ne bi mogao da bude toliko strpljiv prema
manama
i pogreškama svoje dece kao što je
to Bog prema onima koji žele spasenje. Nijedne ljudske usne nikad se nisu
nežnije obraćale odlutalom kao Njegove. Sva Njegova obećanja, sve
Njegove opomene, samo su uzdasi neizrecive ljubavi.
Kad vas sotaona bude uveravao da ste veliki grešnik, pogledajnte prema svom
otkupitelju i govorite o Njegovom zaslugama. Gledanje u Njegovu svetlost
će vam pomoći. Priznajte svoj greh, ali recite neprijatelju da
“Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike”(1.
Timotiju 1,15) i da i vi možete biti spaseni
Njegovom nenadmašnom ljubavlju. Isus je Simonu postavio pitanje o dvojici
dužnika. Jedan je dugovao svom gospodaru
mali
iznos, a drugi vrlo veliki;
ali on je oprostio obojici. Hristos je upitao Simona koji će dužnik više
voleti svoga gospodara. Simon je odgovorio: “Mislim onaj
kome najviše pokloni!” (Luka 7, 43) Mi smo bili veliki grešnici, ali
Hristos je umro da bi nama moglo biti porošteno. Bilo je dovoljno da svom ocu
u našu korist iznese zasluge svoje žrtve. Oni kojima je najviše oprostio
ljubiće Ga najviše i stajaće najbliže Njegovom prestolu da Ga slave
zbog Njegove velike ljubavi i neizmerne žrtve. Upravo kad najpotpunije
shvatimo Božju ljubav, najbolje uviđamo i zloćudnost greha. Kad
vidimo dužinu lestava koje su nam spuštene, kad bar delimično spoznamo
veličinu žrtve koju je Hristos učinio radi nas, tada će
nežnost i skrušenost omekšati i naše srce.
Molimo vas... da ne primite uzalud
blagodat Božiju.
Jer on govori:
u vreme najbolje poslušah te,
i u dan spasenja pomogoh ti.
Evo sad je vreme najbolje,
evo sad je dan spasenja!
(2. Korinćanima 6,1.2)
|