|
“Ko
krije prestupe svoje, neće biti srećan; a ko priznaje i
ostavlja, dobiće milost.” (Priče 28,13)
Uslovi za dobijanje Božje milosti jednostavni su, pravedni i razumni. Gospod
ne zahteva od nas da se izlažemo
mukama da bismo dobili oproštenje greha. Ne moramo da odlazimo
na duga i zamorna hodočašća, ili obavljamo mučna ispaštanja da bismo sebe
preporučili nebeskom
Bogu ili okajali svoje prestupe, nego onaj koji priznaje
i ostavlja svoj greh dobija
milost.
Apostol kaže: ”Ispovedajte, dakle, jedan drugome grehe, i molite se Bogu
jedan za drugoga, da ozdravljate.”(Jakov
5,16) Priznajte svoje grehe Bogu, koji
vam jedini može oprostiti, a svoje pogreške jedan drugome. Ako ste uvredili
svog prijatelja ili sudeda, treba
da priznate svoju krivicu, a njegova dužnost je da vam od
srca oprosti. Zatim treba da
potražite oproštenje i od Boga,
jer je brat kojeg ste povredili Božje vlasništvo, pa ste ranjavajući njega zgrešili i njegovom Stvoritelju
i Otkupitelju. Taj slučaj iznosi se pred jedinog pravog Posrednika, našeg velikog Sveštenika, koji je “u svačemu iskušan kao i
mi, osim greha”, koji “saoseća s našim slabostima”(Jevrejima 4,15) i može nas
očistiti od svakog traga bezakonja.
Oni koji se nisu ponizili pred Bogom priznanjem svoje krivice, nisu ispunili ni prvi uslov
da budu primljeni. Ako se nismo istinski i neopozivo pokajali,
ako u dubokoj poniznosti i skrušenosti srca nismo priznali svoje grehe, grozeći se svog bezakonja, mi nikad nismo stvarno tražili o0proštenje greha; a ako nikad
nismo tražili mir sa Bogom,
nismo ga nikada ni dobili.
Jedini razlog što nismo primili
oproštenje prošlih greha jeste naša
nespremnost da ponizimo svoje srce i ispunimo
uslove Reči istine. O tome su nam data izričita uputstva. Priznanje greha, bilo javnih
ili tajnih, mora se izneti iz srca i jasno
iskazati. Ono ne sme biti iznuđeno od grešnika. Ono se ne sme dati olako
i nepromišljeno, nti se sme na silu tražeti od onih koji
nisu svesni odvratne prirode greha. Priznanje, poteklo iz dubine duše, naći će svoj put do Boga punog beskrajne
samilosti. Psalmista kaže:”Gospod je blizu onih koji su
skrušena srca i pomaže onima
koji su smerna duha.” (Psalam 34, 18)
Pravo priznanje uvek je izričito i odnosi se na određene grehe. Oni su ponekad takve
prirode da se mogu priznati samo Bogu; ili
su to zla dela koja se moraju priznati onima koji su
zbog njih pretrpeli štetu; ili to mogu biti
javni gresi koji se moraju javno priznati. Sva priznanja moraju biti jasna
i potpuna, moramo priznati upravo one grehe za koje smo
krivi.
U Samuilove dane Izrailjci su odlutali od Boga. Trpe4li
su posledice greha zato što
su izgubili svoju veru u Boga, svoju sposobnost
da vide Njegovu silu i mudrost
u upravljanju narodom, kao i poverenje
u Njegovu sposobnost da brani i
odbrani svoje delo. Odbacili su velikog vladara
svemira i zaželeli da imaju
isti oblik vladavine kao i okolni narodi.
Pre nego što su stekli mir,
dali su ovo određeno priznanje: “Dodasmo k svim gresima svojim zlo ištući
sebi cara!” (1. Samuilova
12,19) Morali su da priznaju
upravo onaj greh za koji
su bili krivi. Njihova nezahvalnost tištala ih je i odvajala od Boga.
Bog ne može da primi priznanje bez iskrenog pokajanja i promene. Moraju se videti odlučne promene u životu; sve što
vređa Boga mora biti odbačeno.
To će biti posledica istinske žalosti zbog greha. Delo koje
mi sami moramo da obavimo jasno nam je otkriveno: “Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispredočiju
mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenoga, dajite pravicu siroti, branite udovicu.” (Isaija 1,16.17) “I (ako) vrati bezbožnik zalog, i vrati što je oteo, i stane hoditi po uredbama životnim ne čineći bezakonja, doista će biti živ, neće umreti.” (Jezekilj 33,16) Govoreći o plodu pokajanja Pavle kaže: “Jer, gle, ovo samo što se po Bogu ožalostiste, koliko učini staranje među vama? U svemu pokazaste se da ste čisti u delu.” (2.Korinćanima 7,11)
Kad greh umrtvi moralnu osetljivost, onaj koji čini zlo ne uviđa nedostatke svog karaktera i ne razume strahotu zla koje je počinio; i ako se
ne pokori osvedočavajućoj
sili Svetog Duha, ostaće delimično slep prema svom grehu.
Njegova priznanja nisu ni iskrena ni ozbiljna. Svakom priznanju svoje krivice on dodaje opravdanje kao izgovor za svoje
ponašanje, govoreći
da nikad ne bi upčinio
ono za šta je okrivljen da ga određene okolnosti nisu na to pokrenule.
Pošto su jeli od zabranjenoga ploda, Adama i Evu ispunilo je osećanje stida i užasa. Najpre su razmišljali samo o tome kako da opravkaju svoj greh i izbegnu
smrtnu kaznu koje su se užasavali. Kad ih je Gospod
ispitivao o njihovom grehu, Adam je odgovorio, prebacujući krivicu delimično na Boga a
delimičn9o na svoju drugaricu:”Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh!” Žena je prenela krivicu na zmiju, govoreći: “Zmija me prevari, te jedoh!” (1. Mojsijeva 3, 12.13) Zašto si stvorio zmiju? Zašto si dozvolio da uđe u u Edem? Ova pitanja
bila su uključena u njen
izgovor zbog počinjenog greha, čineći Boga odgovornim za njihov pad. Duh samoopravdanja potiče od oca laži
i javljao se u svim sinovima i kćerima Adamovim. Ovakva priznanja nisu nadahnuta božanskim Duhom i Bog ih
ne može prihvatiti. Pravo pokajanje navodi čoveka da sam ponese svoju
krivicu i da je prizna bez varanja ili
licemerstva. Kao jadni carinik, koji se nije usuđivao ni oči podignuti prema nebu, on će uzviknuti:”Bože, budi milostiv
meni grešnome!” Oni koji stvarno
priznaju svoju krivicu biće opravdani, jer će se Isus svojom krvlju založiti za pokajnika.
Primeri pravog pokajanja i poniznosti, zapisani u Božjoj reči, otkrivaju nam spremnost na priznanje bez izgovaora za greh ili pokušaja
samoopravdanja. Pavle nije
pokušavao da se opravda;
on slika svoj greh najtamnijim bojama, ne trudeći se da umanji svoju krivicu. On kaže: “Mnoge od svetih
ja zatvarah u tamnice, primivši vlst od glavara
svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah
na sud. I po svim zbornicama
mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih
čak i do tuđih gradova.” (Dela 26,10.11) Nije oklevao da izjavi kako “Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam
prvi ja”. (1.Timotiju 1,15)
Ponizno i slomljeno srce,ukroćeno istinskim pokajanjem, uvideće, iako nepotpuno, kolika je Božja ljubav i cena Golgote; i kao što sin priznaje
ljubaljenom ocu, tako će i pravi pokajnik izneti sve svoje
grehe pred Boga. Stoji napisano:
“Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake
nepravde!” (1. Jovanova
1,9.)
|