|
Bog je obećao: “I
tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem
svojim.”(Jeremija 29,13)
Celo srce moramo predati Bogu, drugačije se nikad ne bismo mogli
promeniti i ponovo postati slični Njemu. Po
svojoj prirodi mi smo daleko od Boga. Sveti Duh opisuje naše stanje ovim
rečima:”I vas koji bejaste mrtvi za prestupljenja i grehe svoje”, “Sva
je glava bolesna i sve srce iznemoglo”, “Od peete do glave nema ništa
zdrava”. Mi smo se zapleli u sotoninu mrežu, koji nas je “ulovio žive za
svoju volju”. (Efescima 2,1; Isaija 1,5.6; 2.
Timotiju 2,26) Bog želi da nas isceli, da nas
oslobodi. Ali, kako to zahteva potpunu promenu, obnavljanje cele naše
prirode, mi se moramo u celosti predati Njemu.
Borba protiv samog sebe najveća je borba koja se ikad vodila. Odricanje
od samog sebe, pokoravanje svega Božjoj volji, ne može da se ostvari bez
borbe; ali čovek se mora pokoriti Bogu pre nego što se može preporoditi
i postati svet.
Božja vladavina nije utemeljena, kao što bi to sotona hteo da prikaže, na
slepom pokoravanju, na nerazumnom ograničavanju. Ona se poziva na razum i savest. “Tada dođite, veli
Gospod, pa ćemo se suditi!” (Isaija 1, 18) — to je Stvoriteljev poziv
bićima koja je stvorio. Bog ne utiče prisilno na volju svojih
stvorenja. On ne može da prihvati izraze poštovanja koji nisu pokrenuti
dragovoljno i svesno. Iznuđena pokornost sprečila bi svaki pravi
razvoj uma ili karaktera; napravila bi od čoveka obični automat. To
nije Stvoriteljeva namera. On želi da čovek, vrhunsko delo Njegove
stvaralačke sile, dostigne najviši stepen razvoja. On postavlja pred nas
visinu blagoslova do koje želi da nas uzdigne svojom milošću. On nas
poziva da mu se predamo kako bi mogao da izvrši svoju volju u nama. Nama je
prepušteno da odlučimo hoćemo li biti oslobođeni iz ropstva
grehu, da uživamo uzvišenu slobodu sinova Božjih.
Dajući sebe Bogu, mi bezuslovno moramo da odbacimo sve ono što bi nas
moglo odvojiti od Njega Zato Spasitelj i kaže: “Tako, dakle, svaki od vas koji
se ne odreče svega što ima ne može biti moj učenik.” (Luka 14,33)
Moramo se odreći svega što bi naše srce moglo odvratiti od Boga, mamona
je idol mnogih. Ljubav prema novcu, želja za bogatstvom, zlatni je lanac koji
ih veže uz sotonu. Drugi obožavaju ugled i svetovnu čast. Život ispunjen
sebičnom dokolicom i neopterećen odgovornostima idol je
trećih. Ali ovi ropski okovi moraju da se raskinu. Ne možemo
polovično pripadati Gospodu, a polovično svetu. Mi nismo Božja deca
ako to nismo u celosti.
Ima onih koji tvrde da služe Bogu iako žele da sami, u svojoj sili, drže
Božji zakon, izgrade pravedan karakter i obezbede spasenje. Njihova srca nisu
pokrenuta dubokim razumevanjem Hristove ljubavi, već obaveze
hrišćanskog života ispunjavaju kao uslove koje im je Bog postavio da bi
mogli da zadobiju Nebo. Takva religija bez ikakve je vrednosti. Kad Hristos
bude boravio u srcu, duša će biti tako ispunjena Njegovom ljubavlju,
tako radosna u zajednici sa Njim da će prionuti uz Njega; i
gledajući Njega, zaboraviće sebe. Ljubav prema Hristu biće
izvor delovanja. Oni koji osećaju silu Božje ljubavi ne pitaju kako bi
sa što manje truda mogli da se zadovolje Božji zahtevi; oni ne traže najniža
merila, nego im je cilj da budu u savršenom skladu sa voljom svog Iskupitelja.
Sa iskrenom čežnjom oni žrtvuju sve i pokazuju
zanimanje koje je u skladu sa vrednošću cilja za kojim teže. Priznavanje
Hrista bez takve duboke ljubavi prazno je pričanje, suvi formalizam,
težak jaram.
Mislite li da je sve predati Hristu suviše velika žrtva? Upitajte sami
sebe:”Šta je Hristos dao za mene?”Božji Sin dao je sve — život, ljubav i
trpljenje — da bi nas otkupio. Možemo li mi, iako nedostojni tako velike
ljubavi, Njemu uskratiti svoje srce? Celog svog života, svakog trenutka, mi
smo učestvovali u blagoslovima Njegove milosti, i upravo to razlog je
što ne možemo u celini da spoznamo dubinu neznanja i bede iz koje nas je
izbavio. Možemo li gledati Njega, koji je proboden zbog naših greha, i opet
želeti da postupamo prkoseći svoj Njegovoj ljubavi i žrtvi?
Gledajući beskrajno poniženje Gospoda slave, hoćemo li prigovarati
što možemo ući u život samo uz borbu i poniznost?
Mnoga ohola srca pitaju:”Zašto se moram pokajati i poniziti pre nego što mogu
biti siguran da me je Bog prihvatio?” Skrećem vašu pažnju na Hrista. On
je zaista bio bezgrešan, i ne samo to, bio je Knez Neba; ali, radi
čoveka, radi čovečanstva,“postade
grehom”. “...i bi metnut među zločince, i sam nosi
grehe mnogih, i za zločince se moli.” (Isaija 53,12)
A čega se mi odričemo kad sve damo? — Grehom uprljanog srca, koje
Isus treba da očisti, opere svojom krvlju i spase svojom nenadmašnom
ljubavlju! I opet ljudi misle da
je teško svega se odreći! Stid me da slušam kad se o
tome govori, stid me da o tome pišem.
Bog ne zahteva da se odreknemo ičeg što bismo za svoje dobro mogli da
zadržimo. U svemu što čini On ima pred očima dobro svoje dece. Kad
bi bar svi oni koji nisu izabrali Hrista mogli da shvate da im On nudi nešto
neizmerno bolje od onog što sami žele! Čovek čini najveću
štetu i nepravdu sebi samom kad misli ili radi nasuprot Božjoj volji. Nema
prave radosti na putu koji je zabranio Onaj koji zna šta je najbolje i koji
želi dobro svojim stvorenjima. Put prestupa je put bede i propasti.
U zabludi smo ako mislimo da Bog rado gleda patnje svoje dece. Celom nebu
stalo je do čovekove sreće. Naš nebeski otac nijednom svom
strorenju ne uskraćuje radost. Božanski propisi zahtevaju od nas da ne
popuštamo onim željama koje bi izazvale patnje i razočarenje, koje bi nam
zatvorile vrata sreće i Neba. Otkupitelj sveta prihvata ljude onakve
kakvi jesu, sa svim njihovim nedostacima,
manama
i slabostima i On će ih ne samo
očistiti od greha i otkupiti svojom krvlju nego će zadovoljiti
najdublje čežnje svih onih koji prime Njegov jaram, nose Njegovo breme.
Njegova namera je da svoj mir i odmor daruje svima koji dolaze k Njemu po
hleb života. On zahteva od nas da ispunjavamo samo one dužnosti koje će
naše korake odvesti do vrhunaca blaženstva, do kojih neposlušni nikad neće
dopreti. Pravi, radosni život
duše jeste da se u nju useli Hristos, nada slave.
Mnogi pitaju:”Kako mogu sebe predati Bogu?” Vi želite da se predate Njemu,
ali vam nedostaje moralne snage, robujete sumnji i sputani ste navikama svog
grešnog življenja. Vaša obećanja i vaše odluke slične su kulama od
peska. Niste kadri da upravljate svojim mislima, svojim pobudama, svojim
osećanjima. Svest da ste prekršili svoja obećanja i izneverili
svoje reči slabi vaše poverenje u sopstveno poštenje i navodi vas na
pomisao da vas Bog ne može primiti; ali ne morate da očajavate. Vama je
neophodno da razumete šta je prava moć volje. To je vladajuća sila
u čovekovoj prirodi, sposobnost odlučivanja ili biranja. Sve zavisi
od pravilne upotrebe volje. Bog je čoveku dao vlast da bira, i na njemu
je da se posluži njome. Vi ne možete da promenite svoje srce, vi ne možete
sami od sebe da posvetite Bogu osećanja svog srca; ali možete
odlučiti, izabrati da Mu služite! Možete Mu predati svoju volju; tada
će On delovati u vama da hoćete i činite ono što je Njemu
ugodno. Tako će cela vaša priroda biti stavljena pod upravu Hristovog
Duha; On će biti središte svih vaših osećanja, vaše misli biće
u skladu sa Njim.
Težnje za dobrotom i svetošću same po sebi su dobre; ali ako se zaustavite
samo na njima, neće vam biti ni od kakve koristi. Mnogi će biti
izgubljeni iako žele i čeznu da budu hrišćani.
Ako se budete
pravilno služili svojom voljom, može nastati potpuna promena u vašem
životu. Ako svoju volju pokorite Hristu, udružićete se sa silom koja je
iznad svih poglavarstava i vlasti. Imaćete silu odozgo da ostanete
postojani i tako ćete stalnim pokoravanjem Bogu biti osposobljeni da
živite novim životom, vere.
|