|
Bog je izvor života,
svetlosti i radosti celom svemiru. Kao zraci svetlosti sa Sunca, kao vodena
struja koja izbija iz života izvora, od Njega se izlivaju blagoslovi na sva
Njegova stvorenja. I kad god je u srcima ljudi život od Boga, on se izliva na
druge u obliku ljubavi i blagoslova.
Naš Spasitelj nalazio je svoju radost u uzdizanju i otkupljenju grešnih
ljudi. Da bi to postgao, nije ni svoj život držao suviše dragocenim, već
je pretrpeo krst, ne mareći za sramotu. Tako su i anđeli stalno na
delu, starajući se za sreću drugih. U tome je njihova radost. Ono
što bi sebično srece moglo smatrati ponižavajućom službom —
služenje onima koji su bedni i koji su u svakom pogledu niži od njih po
karakteru i položaju — jeste deo bezgrešnih anđela. Duh Hristove
ljubavi, koja je sebe žrtvovala, duh je koji prožima Nebo i sačinjava
samu srž blaženstva Neba. To je duh koji će imati Hristovi sledbenici,
delo koje će oni obavljati.
Kad Hristova ljubav ispunjava srce,
on se ne može sakriti kao što se ne može sakriti slatki miris. Njen sveti
uticaj osećaće svi sa kojima se budemo sretali. Hristov duh u srcu
sličan je izvoru u pustinji, koji teče da osveži sve i ka u onima
koji su blizu smrti probudi želju da se napiju vode života. Ljubav prema
Isusu pokazaćemo željom da radimo kao što je On radio na blagoslov i
uzdizanje čovečanstva. Ona će navoditi na ljubav, nežnost i
saučešće prema svim stvorenkima o kojima se stara naš nebeski Otac.
Spasiteljev život na Zemlji nije bio ispunjen dokolicom i ugađanjem
sebi; On je ulagao stalne, ozbiljne, neumorne napore da spase izgubljeno
čovečanstvo. Od jaslica do Golgote, On je išao putem samoodricanja,
nije tražio da bude oslobođen mučnih zadataka, teških putovanja,
iscrpljujuće brige i rada. On je rekao: “Sin čovečiji nije
došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju u otkup da za mnoge.” (Matej
20, 28) Bio je to najuzvišeniji cilj Njegovog života. Sve drugo bilo je
manje važno i podređeno tome. Njegovo jelo i piće
bilo je manje važno i podređeno tome. Njegovo jelo i piće bilo je
da ispuni Božju volju i završi Njegov posao. U svom radu nije isticao sebe
niti je tražio lične koristi.
Tako će i oni koji su dobili Hristovu milost biti spremni da prinesu
svaku žrtvu da bi i drugi, za koje je On umro, mogli da prime nebeski dar.
Oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da svojim boravkom u
svetu učine taj svet što boljim. Ovaj duh pravi je rod istinski
obraćene duše. Čim neko dođe Hristu, u njegovom srcu rađa
se želja da objavi drugima kakvog je dragocenog prijatelja stekao u Isusu;
spasonosna i posvećujuća istina ne može da ostane zatvorena u
njegovom srcu. Ako smo obučeni u Hristovu pravednost, ako smo ispunjeni
radošću Njegovog Duha koji u nama stanuje, nećemo moći da
ostanemo mirni. Ako smo okusili i videli da je dobar Gospod, imaćemo o
čemu da govorimo. Kao i Filip, kad je našao Spasitelja, pozvaćemo i
druge Njemu. Trudićemo se da im prikažemo svu Hristovu privlačnost,
kao i nevidljivu stvarnost sveta koji će doći. U nama će
plamteti želja da idemo putem kojim je Isus prošao. Duboko ćemo
čeznuti da i drugi oko nas ugledaju “jagnje Božje koje uze nas se grehe
sveta”. (Jovana 1, 29)
Napori da budemo na blagoslov drugima i nama će donositi blagoslov.
Upravo zato Bog nam je i pružio priliku da učestvujemo u planu spasenja.
On je ljudima obezbedio prednost da dobiju deo u božanskoj prirodi i da zatim
prenose blagoslove svojim bližnjima. To je najviša čast, najveća
radost, koju su ljudi mogli da prime od Boga. Oni koji na ovaj način
postaju učesnici u delu ljubavi, dolaze u najveću blizinu svoga
Stvoritelja.
Bog je vest jevanđelja, i celokupno delo službe ljubavi, mogao da poveri
nebeskim anđelima. Mogao je da se posluži i drugim sredstvima da ispuni
svoju nameru. Ali u svojoj neograničenoj ljubavi odlučio je da nas
učini svojim saradnicima, Hristovim i anđeoskim saradnicima, da
bismo mogli da uživamo blagoslove, radost, duhovno okrepljenje, plodove te nesebične
službe.
Mi ćemo se bolje razumeti sa Hristom ako budemo imali zajednicu sa Njim
u Njegovim mukama. (Filibljanima 3,10) Svaka žrtva, koja se prinosi radi
dobra drugih, jača duh dobročinstva u srcu davaoca, približava ga
sve više Otkupitelju sveta, koji “bogat budući, vas radi osiromaši, da
se vi njegovim siromaštvom obogatite”. (2. Korinćanima 8,9) Jedino ako na taj način ispunjavamo nameru sa
kojom nas je sigurno Bog stvorio, život nam može biti na blagoslov.
Ako budete počeli da radite onako kako je to Hristos objasnio svojim
učenicima, ako budete zadobijali ljude za Njega, osetićete potrebu
za dubljim duhovnim iskustvom i većim duhovnim znanjem i bićete
gladni i žedni pravde. Vi ćete se u molitvi boriti sa Bogom, vaša vera
će se ojačati i vi ćete sve obilnije piti sa izvora spasenja.
Protivljenje i nevolje na koje ćete nailaziti goniće vas Bibliji i
molitvi. Vi ćete rasti u milosti i u poznanju Hrista i sticati bogato
iskustvo.
Duh nesebičnog rada za bližnje daje dubinu, stabilnosti i Hristvu lepotu
karaktera, a onom koji ga ima donosi mir i
sreću. Težnje postaju
uzvišenije. Nema više mesta za tromost ili sebičnost. Oni koji na ovaj
način razvijaju hrišćanske vrline, rašće i jačati u radu
za Boga. Imaće sposobnost jasnog duhovnog žapažanja, postojanu i sve
veću veru, biće sve silniji u molitvi. Božji Duh, delujići na
njihov duh, pokreće u duši sveti sklad kao odgovor na božanski dodir.
Oni koji se tako posvete nesebičnom naporu za dobro drugih, na najsigurniji
način grade svoje sopstveno spasenje.
Jedini način da neko raste u milosti jeste da nesebično radi prema
Hristovom nalogu — da prema meri svojih sposobnosti pomaže i bude na
blagoslov onima kojima je potrebna naša pomoć. Snaga se stiče
vežbanjem; aktivnost je osnovni uslov života. Oni koji pokušavaju da žive
hrišćanskim životom pasivno prihvatajući blagoslove koje im Božja
milost daje i ne čineći ništa za Hrista, jednostavno pokušavaju da
žive i hrane se bez rada. A u duhovnom isto kao i u fizičkom
životu, to uvek dovodi do degeneracije i raspadanja. Čovek koji ne bi
hteo da izlaže naporu svoje udove uskoro bi izgubio svaku sposobnost da se
njima služi. Tako i hrišćanin koji ne vežba snage koje je dobio od Boga,
ne samo da neće rasti u Hristu nego će izgubiti i snagu koju već
ima.
Histova Crkva dobila je od Boga
zadatak da spasava ljude. Njena misija je da Jevanđelje odnese svetu. To
je obaveza svkog hrišćanina. Svaki pojedinac, u skladu sa darovima i
prilikama koje ima, treba da ispuni Spasiteljev nalog. Hristova ljubav, koja
nam je otkrivena, čini nas dužnicima svih koji ne poznaju Hrista. Bog
nam je dao videlo, ne samo za nas same već i za sve njih.
Da su Hristovi sledbenici bili svesni svoje dužnosti, u neznabožačkim
zemljama u kojim danas samo jedan propoveda Jevanđelje bilo bi ih na
hiljade. I svi oni koji se ne bi mogli lično prihvatiti tog posla, ipak
bi ga podupirali svojim sredstvima, svojim srcem i svojim molitvama. Osim
toga, i u hrišćanskim zemljama znatno ozbiljnije radilo bi se sa ljudima.
Da bismo radili za Hrista, nije ni potrebno da idemo u neznabožačke
zemlje, ili da čak napuštamo uski krug svoga doma, ako nas dužnost uz
njega veže. Mi to možemo da radimo u krugu doma, u crkvi, među onima sa
kojima se družimo, među onima sa kojima smo u poslovnim odnosima.
Veći deo svog života na Zemlji naš Spasitelj proveo je strpljivo
radeći u stolarskoj radionici u Nazaretu. Anđeli na službi pratili
su Gospodara života dok je rame uz rame hodao sa seljacima i radnicima, koji
ga nisu prepoznavali niti mu davali čast. On je isto tako verno obavljao
svoju misiju kad je radio kao skromni zanatlija kao i onda kad je lečio
bolesne ili hodao po vetrom uzburkanim talasima Galilejskog jezera. Prema
tome i u najskromnijim životnim dužnostima i na najnižim položajima možemo
hodati i raditi sa Isusom.
Aposol kaže: “Svaki, braćo, u čemu je ko pozvan, u onome neka
ostane pred Gospodom!” (1. Korinćanima 7,24)
Poslovni čovek može tako da vodi svoje poslove da svojom vernošću
proslavi svog Učitelja. Ako je pravi Hristov sledbenik, tada će
svoju religiju uneti u sve što čini i otkriti ljudima Hristov duh.
Mehaničar može da bude marljiv i veran predstavnik Onog koji je naporno
radio, baveći se svojim skromnim životnim pozivom među galilejskim
brdima. Svi oni koji se nazivaju Hristovim imenom treba da rade tako da i
drugi, videći njihova dobra dela, budu pokrenuti da slave svog
Stvoritelja i otkupitelja.
Mnogi nisu hteli da iskoriste svoje darove u Hristovoj službi,
izgovarajući se da drugi imaju znatno više sposobnosti i prednosti.
Proširilo se mišljenje da se samo od onih koji su naročito daroviti može
zahtevati da svoje sposobnosti posvete službi za Boga. Mnogi su počeli
da misle da su darovi poklonjeni samo određenoj, izabranoj klasi, a da su
ostali isključeni pa prema tome nisu ni pozvani da učestvuju ni u
naporima ni u nagradama. Međutim to ne kazuje Hristova priča. Kad
je gospodar kuće sazvao svoje sluge, svakom je dao njegov posao.
U duhu ljubavi možemo da obavljamo “Kao Gospodu” (Kološanima 3,23) i najskromnije životne dužnosti. Ako se Božja ljubav
nalazi u srcu, pokazaće se i u životu. Širićem o oko sebe prijatnu
Hristovu atmosferu i svojim uticajem oplemenjivati druge i biti im na
blagoslov.
Ne čekajte naročite prilike ili izuzetne sposobnosti da
počnete da radite za Boga. Ne brinite se o tome šta će svet misliti
o vama. Ako vaš svakodnevni život svedoči o čistoti i iskrenosti
vaše vere, ako su vaši bližnji sigurni da želite da im budete na blagoslov,
vaši napori nikada neće biti uzaludni.
Najskromniji i
najsiromašniji Isusovi učenici mogu da budu na blagoslov drugima. Možda i
neće biti svesni da čine neko naročito dobro, ali će svojim nesvesnim
uticajem pokrenuti talase blagoslova koji će se širiti i produbljivati i
sve do dana konačnog obračuna oni neće znati za njihove blagoslovene
posledice. Oni ne osećaju niti znaju da čine nešto veliko. Od njih se ne
traži da sebe muče brigom oko uspeha. Treba samo da idu mirno napred,
verno obavljajući delo koje im je dodelilo Božje proviđenje i njihov život
neće proći uzalud. Oni će postajati sve sličniji Hristu; oni su Božji
saradnici u ovom životu i na taj način pripremaju se za uzvišeniji rad i
nepomućene radosti u životu koji će doći.
|