< 2. Poglavlje
Sadržaj
4. Poglavlje >
Glava
treća
DOBA REFORMI
Zdravstvena Reforma
Rani Trezvenjački Pokret
Reforma Obrazovanja
Pokret za Oslobođenje Robova
Uloga Žena
“To je bilo vreme opšte
reforme - vreme kada je skoro svaki čovek koga biste sreli mogao iz džepa izvući
plan za novo društvo ili novu upravu; vreme beskrajne nade i beskrajnog
nezadovoljstva”, pisao je Henri Stil Komadžer (Henry Steele Commager) u uvodu
svoje knjige o američkoj reformi u periodu do izbijanja američkog građanskog
rata 1861.
Sjedinjene Američke Države
bile su preplavljene reformama svih vrsta od 1820. do 1860.godine. Poneseni optimizmom Doba prosvećenosti u
pogledu mogućnosti beskrajnog usavršavanja ljudskog roda, milenijalističkim
vizijama o raju na zemlji i jasno određenom religioznošću Drugog velikog
probuđenja, Amerikanci su osporavali svaki aspekt svog okruženja. Dok su neki reformisti nastojali da
izmene strukturu društva kroz uspostavljanje utopijskih komuna, drugi su želeli
da reformu izvedu unutar postojeće strukture. Centralno mesto u ovoj drugoj vrsti
reforme imalo je dobrovoljno društvo.
U Glavi drugoj pomenuli smo
misionarska društva osnovana da bi širila hrišćansku vest po celoj kugli
zemaljskoj. Ovakva misionarska,
traktatska i biblijska društva bila su samo vrh ledenog brega. Reformistička ili dobrovoljna društva
nastajala su početkom devetnaestog veka u skoro svim mogućim područjima ljudskog
interesovanja. U decenijama koje su
prethodile izbijanju građanskog rata kampanje za ukidanje ropstva, rata i
korišćenja alkohola postale su značajni činioci američke kulture. Pored toga, neka druga društva radila su
na unapređenju sistema obrazovanja; na boljem tretmanu gluvih, slepih, mentalno
zaostalih ili zatvorenika; na jednakosti polova i rasa; i tako dalje. Izvan socijalnog domena nailazimo na
organizacije koje pomažu lično usavršavanje na takvim područjima kao što su
reforma morala i zdravlja - uključujući i Američko vegetarijansko
društvo.
Religiozni ljudi i
svetovnjaci udružili su snage i sredstva u nadi da će kroz socijalnu i ličnu
reformu usavršiti društvo.
Religiozni su naravno radili više od svojih savremenika tako što su
osnivali čisto religiozna društva.
Dobrovoljna udruženja i reforme koje su zastupali nisu bili na rubu
američkog društva, već u samom njegovom središtu. To je bilo uzavrelo doba kada su ljudi
duboko verovali da stvarno mogu da preobraze svoj svet. Evangelička protestantska većina
smatrala je da mora da se uhvati u koštac i pobedi sve što ugrožava
uspostavljanje Božjeg carstva na američkom tlu.
Stotine dobrovoljnih
društava niklo je da bi udružili svoje napore. Takva društva su se skoro uvek formirala
oko nekog zajedničkog interesovanja.
Niko nije morao da se raspituje kakva je svrha Američkog društva za borbu
protiv ropstva (American Antislavery Society) ili Društva za propagiranje
fizičkog rada u literarnim institucijama (Society for Promoting Manual Labor in
Literary Insitutions). Njihova
imena su objašnjavala njihovu delatnost.
Ali, pojedinci skloni reformama retko kad su pripadali samo jednom
društvu. Oni bi se dobrovoljno
javili za rad u onoliko društava za koliko su imali snage. Pošto su bila van zvaničnih verskih
denominacija, dobrovoljna društva dozvoljavala su saradnju različitih
evangeličkih grupa.
Posebna interesovanja
podstaknuta od dobrovoljnih društava prožimala su svet u kome je rasla Elen Vajt
i u kome je provela svoju ranu zrelost.
Ovde ćemo pomenuti nekoliko reformi pre izbijanja građanskog rata, a koje
su bile najbliže njenim interesovanjima.
S.P.Snou (C.P.Snow) je
jednom napisao da “niko razuman ne bi izabrao da bude rođen u neko ranije doba
ako ne bi bio siguran da će se roditi u dobrostojećoj porodici, da će biti jako
dobrog zdravlja i da će moći stoički da prihvati smrt većine svoje
dece”.
Prosto rečeno, dobra stara
vremena nisu bila ni približno onoliko dobra koliko ih nostalgija čini
takvim. Ovo je naročito važilo za
područje zdravlja. Prosečan životni
vek 1800. iznosio je 32 godine,
1850. 41 godinu, 1900. 50 godina, a 1950. 67 godina. Sada je životni vek žena u SAD oko 79
godina, a za muškarce nešto kraći.
Možda se pitate: Zašto
se to promenilo? Odgovor je jasan
- bolje zdravstvene navike, higijena i medicinska nega.
Zdravstvene navike skoro
svih ljudi početkom devetnaestog veka bile su daleko od dobrih. Ne samo da su oni koji su imali novca
proždirali ogromne količine hrane ogromnom brzinom, već je dosta toga što su
jeli bilo nezdravo, budući da se ishrana sastojala uglavnom od mesa, slatkiša i
veoma začinjenih jela; mnogi su izbegavali voće i povrće smatrajući da je baš
voće dovelo do smrtonosne epidemije kolere 1832. godine. Takođe su mnogi podozrevali da je sveže
voće i povrće naročito opasno za decu.
Siromašni su, naravno, jeli
mnogo oskudnije od bogatih, ali nijedna od ove dve grupe nije imala ni
najosnovnija znanja o pravilnom načinu ishrane. Povrh svega, hrana koja se mogla dobiti
bila je generalno lošeg kvaliteta zbog nedostatka hlađenja i nehigijenske
obrade. Rezultat toga bilo je loše
zdravlje pojedinaca i epidemije u širokim slojevima
društva.
Ishrana je, razume se, bila
samo jedan deo zdravstvenih problema ljudi. Tako, na primer, nije postojala ni
navika da se redovno kupaju. Većina
se retko kupala, a neki stručnjaci tvrde da se prosečni Amerikanci tridesetih
godina devetnaestog veka za života nisu nikada okupali. Tako je čak 1855. grad Njujork za svojih 629.904
stanovnika imao samo 1.361 kadu za kupanje. A za očekivati je da je taj odnos bio
mnogo viši nego u ruralnim oblastima.
Higijena je takođe bila
veliki problem s početka devetnaestog veka. Čak su i otmene kuće obično još imale
spoljne nužnike. Grad Njujork je
1855. imao samo 10.388 klozeta sa
ispiranjem vodom. U međuvremenu je
procurivanje iz otvorenih nužnika dovodilo do zanimljivih bakterioloških nalaza
u vodi bunara. Što se tiče smeća,
Amerikanci nisu imali nikakav sistem za njegovu preradu. Veći deo đubreta završavao je na ulici
gde su po njemu rile svinje koje su slobodno lutale. Grad Njujork je četrdesetih godina
devetnaestog veka imao hiljade svinja bez nadzora koje su rešavale problem
smeća. Naravno i sveprisutna
konjska balega tekla je po vlažnom vremenu obično nepopločanim ulicama, a po
suvom se raspadala u prašinu jakog mirisa koja je letela na sve strane. A tu je bilo i pljuvanje. U danima koji su prethodili popularnosti
cigarete, Amerikanci su i u kućama i napolju pljuvali duvan za žvakanje, mada su
neki, malo finiji, izbegavali da pljuju po stolu.
Nedostatak higijenskih i
zdravstvenih navika predstavljao je pravu podlogu za bolesti. Ali, ako ste se već razboleli, sigurno
je da ne biste poželeli da idete u bolnicu. Odlazak tamo je obično predstavljao
smrtnu presudu u doba nepoznavanja klica.
Epidemije su bile redovni posetioci u tim nehigijenskim institucijama
koje su prvobitno bile osnivane za siromašne. Bolnica iz četrdesetih godina
devetnaestog veka je bila poslednje pribežište - mesto gde si mogao otići i
umreti. Ljudi koji su imali para
nisu ni išli u bolnicu. Njih su
lekari lečili kod kuće.
Nažalost, ni takva kućna
medicinska praksa nije bila nešto naročito. Uobičajeno shvatanje bolesti je bilo da
telesni sokovi mora da su van ravnoteže.
Lečenje se sastojalo u njihovom vraćanju u ravnotežu. Prvi korak u tom procesu je obično bilo
puštanje krvi da bi istekao višak.
Tako bi lekar u periodu od nekoliko dana iz pacijentovog tela ispustio
manje ili više krvi. Posle
ispuštanja krvi obično je sledilo čišćenje. Ono se uglavnom obavljalo davanjem jakih
lekova, kao što su bili kalomel (koji se dobijao iz žive) i strihnin, danas
smatran veoma otrovnim. Ali u doba
kad se verovalo da temperatura, proliv i povraćanje predstavljaju simptome
oporavka, takvi lekovi su imali efekat da brzo i dramatično oslobode telo
suvišnih tečnosti. Zbog toga ne
čudi što se to vreme naziva vremenom “herojske” medicine.
U međuvremenu, ni hirurgija
nije bila manje “herojska”, s obzirom da su se intervencije radile bez
anestezije. Mladi Juraja Smit
(Uriah Smith), kasniji urednik časopisa Review and
Herald , doživeo je takvu
amputaciju noge na porodičnom kuhinjskom stolu, dok ga je majka držala za ruku
stojeći pored njega. U danima pre
anestezije brzina je bila ključni faktor.
Priča se da su vojni hirurzi u Građanskom ratu mogli da odseku nogu za 40
sekundi. Ali, čak ni tada šansa za
preživljavanje nije bila prevelika, jer hirurzi nisu ništa znali o klicama, niti
o tome kako se šire infekcije. Oni
nisu osećali nikakvu potrebu da promene kecelje ili noževe, pa čak ni da operu
ruke između dve operacije, mada se moglo desiti da obrišu nož o prljavu kecelju
pre nego što počnu sa novom intervencijom.
Ne treba ni reći da su se s početka devetnaestog veka operacije svodile
na amputacije. Operacije abdomena,
lobanje ili grudi bile su skoro uvek sa smrtnim ishodom.
A šta je tih dana bili
potrebno da bi neko postao hirurg? Ne mnogo toga. Takva osoba bi mogla da ide na obuku
koja je trajala četiri do osam meseci da upije medicinska “znanja” tog doba i da
posle toga počne privatnu praksu.
Zbog toga ne čudi što je Oliver Vendel Holms (Oliver Wendell Holmes)
izjavio da “kad bi celokupan medicinski materijal koji se sada koristi potonuo
na dno mora, tim bi bilo bolje za čovečanstvo, a gore za
ribe”.
U takvim prilikama je i
došlo do pojave zdravstvenih reformatora u Americi tokom tridesetih godina
devetnaestog veka. Jedan od
najuticajnijih i najreprezentativnijih bio je Silvester Graham koji je dobio
priliku da se pročuje u jeku prve epidemije smrtonosne azijske kolere
1832.godine.
Predstavu o Grahamovim
idejama možemo dobiti iz članka objavljenog 1837, u časopisu The
Graham Journal. Prema Grahamu, (1) “osnovna hrana treba
da je povrće i voće”, (2) hleb treba da se pravi od neprerađenog zrna pšenice,
(3)”dobra pavlaka može se koristiti umesto maslaca”, (4) hranu treba dobro
sažvakati, (5) “meso životinja i ribu...
bolje je izostaviti”, (6) treba izbegavati masnoću, teške prelive i jake
začine, (7) “zabranjeni su svi stimulansi, svih vrsta i oblika, kao što su čaj,
kafa, vino, duvan (u svim oblicima), jabukovača, pivo, itd.”,(8) najbolje je
piti “čistu meku vodu”, (9) “poslednji obrok tokom dana treba da je lak” i da se
uzme tri ili četiri sata pre odlaska na spavanje, (10) “ne
sme se uzeti ni mrvica hrane van obroka”, (11) treba izbegavati prejedanje, (12) “uvek se treba pre odlučiti
za neuzimanje nego uzimanje leka,” (13) treba spavati oko sedam sati dnevno u
“dobro provetrenim sobama”, (14) treba uvek izbegavati tesnu odeću, (15) “veoma
se preporučuje kupanje /čak i svakodnevno/ kako po toplom, tako i po hladnom
vremenu”, (16) “vežbanje na otvorenom je veoma potrebno” i (17) “hleb ne sme da
se jede dok ne odstoji 12 do 24 sata”.
Graham je vezao ovaj svoj
režim ne samo za zdravlje pojedinaca već i za zdravlje cele nacije. Na kraju krajeva, zdrava nacija se
sastoji od zdravih jedinki.
Zdravlje je bilo ključ budućnosti.
Tako je Američko fiziološko društvo (American Physiological Society)
inspirisano Grahamom izjavljivalo “da se ne može realno očekivati dolazak
hiljadugodišnjeg carstva sve dok oni zakoni koje je Bog usadio u fizičku prirodu
čoveka, ne budu, isto kao i Njegovi moralni zakoni, opšte poznati i
ispunjavani”.
Za religiozne zdravstvene
reformatore zakoni zdravlja su bili Božji zakoni. Tako je Teodor Dvajt Veld (Theodore
Dwight Weld) tvrdio da su to ”Božji zakoni baš kao i ‘Ljubi Gospoda Boga svojega
svim srcem svojim’ i ‘Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”. Njihovo ispunjavanje značilo je zdravo
telo, a neispunjavanje je vodilo ka bolesti. Izbor je prema Veldu bio “
između
poslušnosti i neposlušnosti Bogu, između očuvanja života i njegovog uništenja,
između poštovanja šeste Božje zapovesti i dizanja ruke na sebe”!
U bliskoj vezi sa pokretom
za zdravstvenu reformu i potpuno u skladu s njim bili su neki oblici medicinske
prakse koji su se protivili tehnikama davanja jakih lekova i ispuštanja krvi
koje je zastupala medicina tog vremena.
Jedan od njih je bila hidroterapija, koja je preporučivala unutrašnju i
spoljašnju primenu vode kao sistema za lečenje. Lekari koji su bili pristalice lečenja
vodom generalno su usvojili Grahamov sistem. Među tim lekarima naročito su se
isticali dr Rasel T.Trel (Russel T.Trall), koji je osnovao Higioterapeutski
koledž (Hygeio-Therapeutic College) 1857.
i dr Džejms Keileb Džekson (James Caleb Jackson) koji je osnovao “Naš dom
na brdu” (Our Home on the Hillside) kao centar za lečenje u Densvilu
(Dansville), država Njujork. Edson
i Vili Vajt (Willie White), konačno, stekli su medicinsko obrazovanje na
Trelovom koledžu, a stariji Vajtovi bi provodili nekoliko nedelja u Dansvilovom
zavodu za lečenje vodom tokom šezdesetih godina prošlog veka, kada je Džejms bio
bolestan.
Ukratko, i zdravstveni
reformatori i lekari pristalice hidroterapije odbacivali su tadašnja
opšteprihvaćena medicinska znanja.
To je važilo i za druge lekare reformatore koji su se javili pre
izbijanja Građanskog rata.
Oni koji poznaju savete o
zdravlju Elen Vajt uočiće da se ona slagala sa većinom novih shvatanja
zdravstvenih reformatora. Tako nije
bila usamljena u svom odbacivanju “korišćenja otrovnih lekova”, “koji umesto da
pomažu prirodi, samo parališu njene moći” (MH 126; MM 224).
U pozitivnom smislu, gospođa
Vajt se slagala sa reformatorima time što je preporučivala prirodno
lečenje. “Čist vazduh, sunce,
umerenost u svemu, odmor, fizičko vežbanje, pravilna ishrana, korišćenje vode,
vera u božansku moć - to su jedini pravi lekovi” (MH 127).
U saglasju sa tadašnjim
reformatorima bilo je i uverenje Elen Vajt da zdravstvena reforma ima
milenijalističke implikacije.
Međutim, ona nije smatrala da ljudi mogu da na Zemlji ostvare carstvo
Božje. Umesto toga je tvrdila da
zdravstvena reforma treba da pripremi ljude za Gospodnji dolazak. Kao takva, ta reforma predstavljala je
“deo vesti trećeg anđela” (1T 486).
Jedna od njenih zasluga u oblasti zdravlja je i uključivanje poruka
zdravstvene reforme u adventističku teologiju.
Rani adventisti znali su i
za saglasnost Elen Vajt sa zdravstvenim reformatorima toga doba i za njen lični
doprinos adventizmu. Tako je
J.H. Vagoner (Waggoner) 1866. napisao da “mi ne tvrdimo da smo pioniri
u opštim principima zdravstvene reforme.
Činjenice na kojima se ovaj pokret zasniva su dobrim delom plod rada
reformatora, lekara i ljudi koji pišu o fiziologiji i higijeni, tako da potiču
iz raznih delova naše zemlje. Ali
mi takođe tvrdimo da je metodom po Božjem izboru /savet Elen Vajt/ ona
objašnjena bolje i snažnije i da se time stvara efekat koji ne bismo mogli
očekivati ni od jednog drugog sredstva.”
“Kao obične fiziološke i
higijenske istine neko bi ih mogao proučavati u slobodno vreme, dok bi ih neki
drugi mogli zanemariti kao manje važne; ali kad se podignu na nivo velikih
istina iz vesti trećeg anđela po odobrenju i nalogu Božjeg Duha, i tako proglase
sredstvom kojim slabi ljudi dobijaju snagu da pobede, a naša bolesna tela da
budu očišćena i pripremljena za preobraženje, onda nam to dolazi kao bitan deo
sadašnje istine.”
Pre nego što napustimo temu
zdravstvene reforme potrebno je da bacimo letimičan pogled na nešto što je tesno
povezano s njom - na reformu odevanja.
Tadašnja ženska moda postavljala je cilj postizanja struka “kao u
zolje”. To se postizalo pomoću
korzeta od kitove kosti koji su delovali poput oklopa i nepodnošljivo čvrsto se
vezivali. Ova kombinacija je
bukvalno gušila vitalne organe i sprečavala njihovo prirodno
funkcionisanje. Posledica toga bili
su slabo zdravlje i prerana smrt.
Kao da već to nije bilo dovoljno loše, teške suknje i bezbrojne podsuknje
činile su deo odeće koji se vukao po zemlji i često težio i po 15 funti (7,5
kg). Rubovi sukanja vukli su se
preko konjskog i svinjskog izmeta, kao i ljudske pljuvačke pune
bolesti.
Zdravstveni reformatori i
feministkinje iz pedesetih godina devetnaestog veka borili su se za odeću koja
bi bila topla i zdrava. Neke žene
su odabrale da obuku reformatorsku haljinu koju je popularisala Amelija Blumer
(Bloomer); sastojala se od kratke nadsuknje koja je slobodno padala sa ramena
preko pidžama-pantalona. Kao što se
moglo i očekivati, mnoge žene koje su nosile ovakav kostim takođe su učestvovale
u radikalnim feminističkim aktivnostima.
Elen Vajt je, pak, podržala
reformu oblačenja kao pitanje zdravlja.
Ona je ne samo savetovala da ženska odeća treba da bude komotna i laka
već i da žene treba da skrate suknje osam do devet inča (20 - 25 cm). Na kraju je napravila sopstvenu verziju
reformatorske haljine, ali se kao i ostali reformatori vratila tradicionalnijoj
(ali nesputavajućoj) odeći kada je uočila da njena reformatorska haljina toliko
zbunjuje publiku da s teškoćom prati ono što je Elen Vajt smatrala centralnom
porukom.
U tesnoj vezi sa
zdravstvenom reformom stajao je i pokret za trezvenjaštvo. Do dvadesetih godina devetnaestog veka
malo je Amerikanaca, uključujući tu i sveštenike konzervativnih crkava, smatralo
da ima ičeg lošeg u konzumiranju alkoholnih pića. U stvari, konzumiranje alkohola je bilo
sasvim normalna pojava za muškarce, žene, pa čak i za decu. Neki su naravno osuđivali opijanje, ali
ne i uzimanje alkohola.
To će se promeniti
dvadesetih godina kada su neki ljudi počeli da smatraju alkohol glavnim grehom
toga doba i preprekom za građanski i verski napredak. Ključna osoba koja je učestvovala u
skretanju pažnje reformatora na tu temu bio je Lajman Bičer (Lyman
Beecher). U jesen 1825. Bičer je održao šest snažnih propovedi o
preteranoj upotrebi alkohola.
“Preterana upotreba alkohola”, grmeo je on, “jeste greh naše zemlje,
... i ako će išta poraziti nade
sveta, koje on ima u odnosu na naš /američki/ eksperiment sa građanskim
slobodama, to će biti ta vatrena reka koja se valja kroz našu zemlju
uništavajući vazduh koji daje život i šireći svuda oko sebe atmosferu smrti
... U onome što naša država čini
ima nečeg iz osnova pogrešnog; a lek se, kao i zlo, mora prepoznati u pravilnoj
primeni opštih principa. To mora
biti i univerzalni i nacionalni lek.
Pa koji je to, onda, lek? To je proterivanje žestokih pića sa spiska
zakonitih predmeta trgovine, i to putem ispravnog i efikasnog javnog mnjenja;
onakvog kakvo je isteralo ropstvo iz polovine naše zemlje, a isteraće ga i iz
celog sveta.”
Bilo je prosto predodređeno
da šest Bičamovih propovedi, objavljenih 1826. budu od ogromnog uticaja. Jedna od prvih i najvažnijih reakcija
došla je od ljudi koji su se 13.
februara 1826. okupili u
Bostonu da bi osnovali Američko društvo za podsticanaje trezvenjaštva (American
Society for the Promotion of Temperance), poznatije kao Američko trezvenjačko
društvo (American Temperance Society).
Do 1835. godine Sjedinjene
Američke Države imale su između 5 i 8 hiljada lokalnih i regionalnih
trezvenjačkih društava od kojih je većina predstavljala podružnice Američkog
trezvenjačkog društva.
Američko trezvenjačko
društvo izjašnjavalo se protiv umerene upotrebe alkohola i zastupalo potpuno
uzdržavanje od svih alkoholnih pića.
Do 1835. između jedan i
jedan i po milion ljudi od ukupne populacije od 15 miliona obavezalo se na ovaj
ili onaj način da će izbegavati alkohol.
Neki su preuzeli obavezu da budu umereni u piću, dok su se drugi
zavetovali na potpuno trezvenjaštvo, tako da ih je potpis obavezivao da se u
potpunosti uzdržavaju od upotrebe svih alkoholnih pića.
Trezvenjačkom pokretu su se
četrdesetih godina devetnaestog veka pridružili i Vašingtonci, čiji je cilj bio
rad sa nižim društvenim slojevima.
Međutim, do značajnije transformacije trezvenjačkog pokreta došlo je tih
godina tek pošto su zastupnici trezvenjaštva prešli sa moralnog ubeđivanja na
reformu zakonodavstva. Tako će
Mejn, država u kojoj je živela Elen Vajt, 1851. postati prva država koja je zakonom
propisala potpunu apstinenciju. U
narednih nekoliko godina još je najmanje devet saveznih država donelo slične
zakone. Na žalost reformatora,
većina tih zakona o trezvenjaštvu je ukinuta ili proglašena neustavnim do
početka Građanskog rata.
Međutim, 1865. godine trezvenjački pokret ni izdaleka
nije bio mrtav. On će još više
oživeti kroz kampanju koja će dovesti do Osamnaestog amandmana na Ustav SAD
(1919) kojim se zabranjuje proizvodnja, prodaja ili korišćenje svih alkoholnih
pića. Elen Vajt će postati veoma
traženi govornik pokreta u periodu posle Građanskog rata.
“Obrazovanje, dakle, više od
svih izuma ljudskog porekla, služi za izjednačavanje uslova među ljudima... Ono daje svakom čoveku nezavisnost i
sredstvo kojim se on može odupreti sebičnosti drugih ljudi. Ono čini više od sprečavanja
netrpeljivosti siromašnih prema bogatima: ono sprečava siromaštvo... Kad bi obrazovanje bilo univerzalno i
kompletno, ono bi više nego bilo šta drugo doprinelo brisanju veštačkih podela u
društvu.”
Tako je 1848.godine pisao
Horas Man (Horace Mann), najistaknutiji i najuspešniji reformator u dugotrajnoj
borbi za dobijanje kvalitetnog univerzalnog obrazovanja u Masačusetsu. On je izražavao veru u moć obrazovanja,
koja se razvila iz francuske misli osamnaestog veka u pogledu urođene dobrote
ljudske prirode. Ako su ljudi
prirodno dobri, onda univerzalno obrazovanje može da preobrazi i njih i ceo
svet. Mnogi su obrazovanje smatrali
neograničenim sredstvom za obogaćivanje čoveka, dok su vizionari nastojali da
svet pokrenu ka društvenom savršenstvu.
Međutim, školovanje je u
periodu pre Građanskog rata moralo još mnogo toga da prođe da bi bilo
efikasno. S jedne strane, država je
imala malo javnih osnovnih škola.
Zatim, sve vrste javnih i većina privatnih škola nisu bile bile dovoljno
kvalitetne. Podučavanje se uglavnom
zasnivalo na pukom memorisanju.
Đaci su se gurali u sobama bez odgovarajuće ventilacije, klupa ili
osvetljenja. Učitelji su bili
nedovoljno stručni, i školski odbori su ih često angažovali zbog njihove fizičke
sposobnosti da obuzdaju đake, a ne zbog njihovog dara za podučavanje. Učila su u najboljem slučaju bila
primitivna.
Kao da ovi problemi već sami
po sebi nisu bili dovoljni, higijenski uslovi u školama bili su veoma loši, što
ilustruje molba jedne učiteljice da se naprave poljski nužnici. Odgovor njenog školskog odbora bio je
“da u dvorištu ima dovoljno drveća iza koga se može zakloniti”. Odbor je takođe odbio njen predlog da se
zajednička čabrica za zahvatanje vode iz bunara zameni higijenskijim šoljicama
za svakog ponaosob kao “nedemokratski”.
Zato ne čudi da su se Manovi savremenici žalili da su “školske zgrade ne
samo opasne po zdravlje dece već su i stvarno prouzrokovale smrt
nekolicine”.
Man i njegove
kolege-reformatori žestoko su se borili protiv ovih pojava. Oni su nastojali da preobraze svaki
aspekt škole. Na vrhu njihove liste
bila je potreba da se obezbede zdravija oprema i odgovarajuće poznavanje
fiziologije i higijene.
Religija je prožimala
osnovno obrazovanje pre Građanskog rata.
Čak su i javne škole toga doba imale veronauku, iako ne prilagođenu
pojedinim crkvama. Umesto toga one
su podučavale opšti protestantizam koji se sastojao od onih verovanja koja su
bila zajednička vodećim državnim veroispovestima. Kao takve, škole su doprinele tome da
Amerika ostane protestantska.
Rimokatolici, kao što se moglo i očekivati, nisu bili preterano
oduševljeni takvom ponudom. Zbog
toga su četrdesetih godina počeli da uspostavljaju sopstveni sistem
parohija.
Srednje i više obrazovanje
bili su rezervisani za elitu, tako da su klasični jezici (grčki i latinski),
klasična književnost, viša matematika, etika, religija i površno znanje prirodne
filozofije prevladavali u njihovim nastavnim programima. Međutim, već početkom tridesetih godina
pojedine visokoškolske institucije bile su spremne da krenu sopstvenim
putem. Tako je, na primer,
1831. godine osnovano Društvo za
unapređenje fizičkog rada u literarnim institucijama (Society for Promoting
Manual Labor in Literary Institutions), sa Teodorom Dvajtom Veldom (Theodore
Dwight Weld) kao opštim zastupnikom.
Osnivači tog društva bili su ubeđeni “da je reforma naših školskih
ustanova veoma potrebna, kako za očuvanje zdravlja, tako i radi jačanja
karaktera navikama snažnog i korisnog vežbanja.”
Jedna od najuticajnijih
škola pokreta za fizički rad ili profesionalno obrazovanje u literarnim
institucijama bio je Oberlin koledž u severoistočnom Ohaju. Oberlinov osnivač je 1833. pisao “da će sistem obrazovanja u ovoj
ustanovi služiti kako telu i duši, tako i
intelektu; jer on teži
najboljem obrazovanju celog čoveka”. Oberlinovi osnivači
nisu nikom ostavljali da sumnja u to da ta ustanova postoji da bi pomogla ulazak
u hiljadugodišnje carstvo putem evangelizma i moralne
reforme.
Jedan deo Oberlinove reforme
sastojao se u rušenju monopola na klasike u nastavnom programu. Direktor škole je izjavio da su grčki i
latinski spisi “pogodniji za vaspitavanje nevernika ... nego hrišćana. On je smatrao da se um može
disciplinovati i proučavanjem jevrejskog i grčkog Svetog pisma... On bi njihov um napunio istinom,
činjenicama i praktičnim, korisnim znanjem.” Tako Oberlinovi reformatori ne samo
da nisu isticali klasike, već su i podigli značaj obrazovne uloge
Biblije.
Radikalniji od Oberlinovog
napada na klasike bio je naglasak stavljan na fizičku i praktičnu stranu
obrazovanja. Prvi
godišnji izveštaj škole (First Annual Report) tvrdio je da se Odeljenje za fizički rad (Manual Labor Department)
“smatra neophodnim za potpuno
obrazovanje”. Ovaj dokumenat je
ponudio nekoliko razloga zašto je ta tvrdnja tačna. Prvo, fizički rad će “sačuvati zdravlje
studenta”. Zato je škola od svih
studenata zahtevala svakodnevan rad.
Drugo, “pošto postoji bliska veza između duše i tela, njihovo
upošljavanje podstiče ... jasno i
intenzivno mišljenje uz prijatno ponašanje”.
Treće, ovaj sistem fizičkog
rada donosio je i finansijsku korist.
“Jer osim što takav rad koristi zdravlju studenta, on može da pokrije
znatan deo troškova školovanja.” Četvrto, taj program je pomagao “da se stvore
navike marljivosti i štedljivosti”.
I najzad, takav sistem je studente upoznavao sa običnim, svakodnevnim
stvarima iz života. “Jednom rečju,
on zadovoljava potrebe čoveka kao složenog bića i sprečava uobičajeno i
zapanjujuće gubljenje novca, vremena, zdravlja i života.”
Elen Vajt se, kao i u većem
delu reformi, uglavnom slagala sa reformama koje su uveli Man i ljudi iz
Oberlina. Na primer, ona se takođe
zalagala za obrazovanje celog čoveka, što uključuje “fizičke, mentalne i duhovne
sposobnosti” (Ed 13); isticala je koristi od fizičkog rada; ukazivala na potrebu
zdravijih učionica, nastavnih programa koji podstiču mišljenje i boljih
učitelja; zastupala je stanovište da “poznavanje fiziologije i higijene treba da
bude osnova svih obrazovnih napora” (Ed 195), pošto sve ono što se ljudi nadaju
da će postići, zavisi od njihovog zdravlja; i, u saglasju sa ljudima iz
Oberlina, takođe je isticala potrebu da Biblija umesto klasika bude centralna
tačka nastavnog programa.
Međutim, Elen Vajt nije samo
mehanički ponavljala savete reformatora obrazovanja; ona je otišla još dalje,
time što je ulogu obrazovanja stavila u kontekst velike borbe između dobra i
zla. Tako je za nju obrazovanje
bilo “više od pripreme za sadašnji život.
Ono mora da se pozabavi celim bićem i celim periodom postojanja čoveka”
(Ed 13). Konkretno, ona je svoju
obrazovnu filozofiju prikazala u svetlu pada čoveka i našeg spasenja u
Hristu. Osnovni zadatak svakog
učitelja je da mladu osobu dovede do Isusa. Na taj način ona je izjednačila
obrazovanje sa iskupljenjem, “tim velikim ciljem života” (Ed 14-16, 29,
30).
Pokret za ukidanje ropstva s
vremenom je postao dominantan faktor američkog života i doveo naciju do krvavog
građanskog rata koji je trajao od 1861.
do 1865.godine. Zahtev za
momentalnim oslobađanjem svih robova javio se tridesetih godina devetnaestog
veka, prevashodno kao rezultat Drugog velikog probuđenja. Pokret za probuđenje iz dvadesetih i
tridestih godina naglašavao je kajanje za sve grehe, a mnogi su smatrali ropstvo
grehom. Do 1833. takve verski nadahnute vođe, kakvi su
bili Viljem Lojd Garison (William Lloyd Garrison) i Teodor Dvajt Veld (Theodore
Dwight Weld), udružili su se sa ostalima da bi osnovali Američko društvo za
borbu protiv ropstva (American Antislavery Society). Neki od najistaktnutijih milerista (među
kojima su bili Džošua Hajms, Džordž Stors i Čarls Fič /Joshua Himes, George
Storrs, Charles Fitch/) veoma su aktivno učestvovali u borbi za oslobađanje
robova. Američko društvo za borbu
protiv ropstva bilo je u početku prilično nepopularno čak i na Severu, ali je do
kraja tridesetih dobilo širu podršku.
Ono što je tridesetih godina
samo tinjalo, eksplodiralo je četrdesetih.
Došlo je do postepene polarizacije, kako države, tako i crkava. Metodisti su se, na primer, 1844. podelili na severni i južni ogranak, a
baptisti su to uradili godinu dana kasnije. Na političkoj sceni došlo je do uspona
Stranke slobode (Liberty Party) sa Džejmsom G. Bernijem (James G.Birney) kao njenim
predsedničkim kandidatom 1840. i
1844. Do 1848. ona se udružila sa Strankom slobodnog
zemljišta (Free Soil Party).
Nijedna od tih stranaka nije dobila mnogo glasova birača, ali su time što
su držale ravnotežu moći pomerile kurs državne politike na izborima 1844. i 1848.godine.
Početkom pedesetih godina
problem ropstva dostigao je razmere krize.
U toj deceniji čitav niz pojedinačnih kriza koje su se ticale ropstva
pogađao je državu; ali, nijedna nije izazvala veće podele od Zakona o odbeglim
robovima (Fugitive Slave Act) iz 1850.
Taj zakon je Severnjake direktno obavezivao da pomognu oko hvatanja
robova koji su pobegli sa Juga. On
je predviđao oštre kazne za one koji odbiju da pomognu državnim hvatačima robova
ili koji budu ometali hvatanje.
Osim toga, oni koji su bili optuženi da su odbegli robovi, a u stvari su
bili slobodni crnci, gubili su pravo na suđenje sa porotom i sudovi ne bi
prihvatali njihovo svedočenje kao dokaz kad se rešavalo o njihovom slučaju.
Zakon o odbeglim robovima
doveo je do građanske neposlušnosti ljudi koji su bili moralno pogođeni onim što
su smatrali neustavnim i nehrišćanskim propisom. Kao što smo ranije napomenuli, problem
ropstva i pitanja vezana za njega doveli su šezdesetih godina do najkrvavijeg
američkog rata u kome je izgubljeno više ljudskih života nego u svim ostalim
ratovima na tlu Amerike zajedno.
Kao što smo mogli i
očekivati od reformatora kakav je bila Elen Vajt, ona se čvrsto usprotivila
ropstvu i smatrala ga moralnim pitanjem.
U jeku Građanskog rata ona se slagala sa radikalnim abolicionistima u
tvrdnji da Bog kažnjava “Jug za greh ropstva, a Sever zbog toga što je toliko
dugo trpeo njegov nadmoćni uticaj” (1T 264). Osim toga, ona je išla toliko daleko da
je zastupala građansku neposlušnost Zakonu o odbeglim robovima. “Kada ljudski zakoni dođu u sukob sa
Božjim, mi moramo poštovati ove druge...
Zakon naše države kojim se od nas traži da predamo roba njegovom
gospodaru ne treba da poštujemo; i moramo snositi posledice kršenja tog
zakona. Rob nije vlasništvo
nijednog čoveka. Bog je njegov
pravi gospodar i čovek nema nikakvo pravo da u svoje ruke uzima Božje delo i
tvrdi da je njegovo” (1T 201, 202).
Početkom devetnaestog veka
žene su imale samo neznatno mesto u društvu van svoga doma. Na primer, nisu imale pravo glasa,
fakultetsko obrazovanje im je bilo nedostupno, a udate žene nisu imale pravo ni
na kakvu imovinu, čak ni onu koju su donele u miraz. Njihov glas se nije čuo ni u društvu, ni
u crkvi. Tako je, na primer, Fini
doveo do priličnog skandala kada je dozvolio ženama da javno svedoče pred
publikom u kojoj je bilo i muškaraca i žena.
Položaj žena će lagano
početi da se menja u doba reformi.
Oberlin koledž, radikalna i reformatorska ustanova, otvorio je tridesetih
godina svoja vrata ženama, a između 1836.
i 1850. većina saveznih
država donela je zakone koji su se ticali prava udatih žena na sopstvenu
imovinu.
Međutim, najveći podsticaj
jačanju ženskih prava došao je kroz pokret protiv ropstva. Krajem tridesetih godina neki od
radikalnijih abolicionista, kakav je bio Garison (Garrison), dozvolili su ženama
da govore na mešovitim skupovima, a 1838.
Garisonovo Društvo Nove Engleske za borbu protiv ropstva (New England
Antislavery Society) počelo je da učlanjuje i žene. Oko 1840. godine “žensko pitanje” je dovelo do
podele u pokretu za ukidanje ropstva.
Razlog podele je bilo šire filozofsko pitanje da li abolicionisti treba
da se bore protiv svih nepravednih struktura, ili samo protiv
ropstva.
U međuvremenu se “žensko
pitanje” u okviru problema ropstva razvilo u zreli pokret za ženska prava tokom
četrdesetih godina prošlog veka.
Žene školovane u duhu ideologije reformi primenjivale su ono što su znale
o ograničavanju prava robova na sopstvenu situaciju. Godine 1848. reformatorke, na čelu sa Lukrecijom Mot
i Elizabetom Kejdi Stenton /Lucretia Mott, Elisabeth Cady Stanton/ (obe borci
protiv ropstva), podržale su organizovanje konferencije o ženskim pravima u
gradu Seneka Folz, država Njujork.
Na tom sastanku je došlo do stvaranja pokreta za ženska prava koji će
delovati do kraja devetnaestog veka i početkom dvadesetog.
“Žensko pitanje” je važno za
proučavanje dela Elen Vajt jer je i ona bila žena u svetu muškaraca. Ona ne samo da je bila žena koja je
počela da govori pred mešovitom publikom 1845. godine već i aktivista koji je
preporučivao bolje obrazovanje za žene.
Osim toga, ona je na kraju postala poznati govornik ne samo među
adventistima već i na širim skupovima.
Doduše, treba priznati da je gospođa Vajt potekla od metodista, sektora evangeličkog protestantizma koji je bio najnaklonjeniji javnoj ulozi žena na mešovitim skupovima. Godine 1853. Luter Li (Luther Lee), veslijevski metodista, održao je propoved rukopoloženja za Antoanetu D. Braun (Antoanette D.Brown), koja je diplomirala na Oberlinu i verovatno bila prva žena koja je postala punopravni sveštenik u nekoj američkoj veroispovesti. A početkom četrdesetih godina Fibi Palmer (Phoebe Palmer), koja nije bila zainteresovana da bude rukopoložena za sveštenika, počela je da brani pravo žena da drže propovedi na osnovu dara Duha crkvi na Dan pedesetnice i na osnovu obećanja: “I proricaće sinovi vaši i kćeri vaše.” Gospođa Palmer je pripadala istoj grani metodista kao i Elen Vajt.
| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |