< 3. Poglavlje
Sadržaj
5. Poglavlje >
Glava četvrta
VERSKI IMPULSI
Pokret za Obnovu i Vraćanja Bibliji
Težnja ka Savršenstvu
Zaštita Šabata (Dana Odmora)
Nastanak Mormonizma
Nastanak Modernog Spiritizma
Nativizam i Antikatolicizam
Društveni ferment s početka
devetnaestog veka u SAD ne samo da je bio ojačan milenijalističkim iščekivanjima
i osnažen probuđenjima i reformama već je bio možda najplodonosniji period u
svetskoj istoriji za razvoj novih hrišćanskih pokreta. Razlog ovakvom bujanju treba tražiti u
periodu Revolucije, a naročito u Prvom amandmanu ustava SAD, koji propisuje
odvojenost crkve od države. U
ranijim društvima, kako antičkim, tako i savremenim, ova dva segmenta uvek su
bila združena, tako što je država zvanično podržavala jednu versku grupu. U hrišćanskim državama ta zvanična grupa
je postala crkva, dok se na sve ostale manjinske verske grupe gledalo kao na
sekte, koje su na ovaj ili onaj način gubile neke ili sve svoje verske slobode i
često bile izložene progonima.
To se izmenilo u novoj
državi u kojoj nijedna hrišćanska grupa nije mogla da postane dominantna. Rezultat toga bilo je slobodno tržište u
pitanjima vere, koje je sve hrišćanske grupe tretiralo kao jednake sa pravnog
stanovišta. Tako su novonastale SAD
dovele do stvaranja novog verskog entiteta zvanog denominacija, pri čemu vlada
nijednu denominaciju nije označavala kao posebnu ili bolju od drugih. Naprotiv, svaka denominacija je mogla da
se održi samo ako je u stanju da “proda” svoj proizvod na otvorenom
tržištu. Denominacije koje su se
dopadale ljudima bile su jedine koje su se razvijale.
Stvaranje pravne jednakosti
među svim hrišćanskim grupama dovelo je do verskog eksperimentisanja do tada
nezabeležnog u istoriji. Neki od
tih eksperimenata bili su prilično ortodoksni u pogledu tradicionalnih
hrišćanskih doktrina, dok druge najbolje možemo definisati kao neobične. Tako je Filip Šaf (Philip Schaff) pisao
1844. godine: “Tendencije koje nisu
našle politički prostor da se razviju u drugim zemljama, ovde /u SAD/ opstaju
bez ograničavanja... Svaki teološki
skitnica i torbar ovde može da doveze svoju sklepanu radnju, i da bez pasoša ili
dozvole, do mile volje prodaje svoju lažnu robu. Ono što će proisteći iz takve konfuzije
tek će se kasnije videti.” U ovom poglavlju pozabavićemo se nekim od
najistaknutijih verskih impulsa u Americi s početka devetnaestog
veka.
Nastanak
“Demokratskih” Crkava
Aristrokratskiji episkopalci
i kongregacionalisti, i nešto manje prestižni prezbiterijanci dominirali su
brojno i politički u verskom životu kolonijalnog perioda američke istorije. To su bile moćne crkve, ali će se
situacija drastično promeniti početkom devetnaestog veka. U prvoj polovini veka doći će do razvoja
narodnih crkava - naročito metodističke i baptističke.
Te dve denominacije naročito
su bile pogodne za pristup običnim ljudima i za napredovanje prema granici koja
se sve više pomerala na zapad. Dok
su crkve koje su dominirale u kolonijalno doba očekivale zvanično obrazovano
sveštenstvo, dotle su metodisti i baptisti bili voljni da koriste
propovednike-laike i propovednike koji su se upoznali sa teologijom kroz
literaturu i učeći od iskusnijih sveštenika. To je bilo važno zato što, kako to
ističe Vintrop Hadson (Winthrop Hudson), “budućnost Amerike - govoreći u
brojkama- pripada onim grupama koje budu mogle da obezbede dovoljno svešteničkog
kadra”.
Osobenost metodizma
predstavljao je “kružni sistem”, po kome je jedan pastor opsluživao nekoliko
crkava i periodično ih posećivao idući u krug. Kad bi iskrsle nove mogućnosti, pastor
bi dodavao nove grupe svom programu, sve dok “krug” ne bi morao da se podeli na
dva nova. U međuvremenu je briga o
pastvi uglavnom bila u rukama lokalnih laičkih propovednika ili vodećih ljudi u
zajednici.
Baptisti su takođe imali
sistem koji je bio uspešan u uslovima postojanja granica. Kao i metodisti, i rani baptisti su malo
značaja davali zvanično obrazovanom sveštenstvu. Iako su njihovi propovednici obično služili u jednoj
crkvi, to je bilo sa nepunim radnim vremenom. Pošto su često primali malu ili nikakvu
platu, oni su preživljavali kao farmeri ili mehaničari, živeći u blizini
kongregacije koju su opsluživali. S
obzirom na to da je bilo koja grupa istomišljenika mogla da obrazuje baptističku
crkvu i pozove propovednika (često iz sopstvene sredine), baptisti su bili dobro
prilagođeni širenju države preko kontinenta.
Denominacije koje su
koristile samo fakultetski obrazovane pastore nisu mogle da održe korak sa
baptistima i metodistima. Osim
toga, njihovi pastori često nisu bili u kontaktu sa običnim ljudima ruralne
Amerike u vreme kad je skoro cela zemlja bila takva.
Rezultat toga je da su
baptisti i metodisti od po 2700 mesnih crkava 1820. godine, 1860. stigli do 12.150 odnosno 19.883, dok su
kongregacionalisti i episkopalci imali povećanje sa 1.100 na 2.234, odnosno sa
600 na 2.145 mesnih crkava u tom istom periodu. Sredinom veka baptisti i metodisti biće
daleko najveće protestantske zajednice u Americi, mada niko nije mogao da
predvidi takvu dominaciju u vreme Američke revolucije 1776. godine. Bio je to zaista vek širenja vere
običnih ljudi.
Pokret za
Obnovu i Vraćanje Bibliji
Pokret za obnovu bio je u
tesnoj vezi sa širenjem metodizma i baptizma i njihovim demokratskim
impulsima. U suštini, ovaj pokret
se zalagao za vraćanje hrišćanstvu iz Novog zaveta. To je značilo odbacivanje verovanja koja
su muškarce i žene vezivala za ezoterične doktrine, za koje su neki smatrali da
nisu ništa drugo do spekulacije takozvanih učenih ljudi. Na taj način je pokret za obnovu odbacio
ne samo pomenuta verovanja već i autoritet sveštenstva.
Nova generacija je tražila,
u svetlu Američke revolucije, crkvu zasnovanu na demokratskim principima i pravo
običnih ljudi da sami tumače Novi zavet.
Oni su tražili religiju ljudi, od ljudi i za ljude.
Centralne ličnosti ovog
reformatorskog pokreta s početka devetnaestog veka bili su Ilajas Smit /Elias
Smith/ (baptista), Džems O’Keli /James O’Kelly/ (metodista), Barton Stoun
/Barton Stone/ (prezbiterijanac), Aleksander Kempbel /Alexander Campbell/
(prezbiterijanac) i Ebner Džons /Abner Jones/ (baptista). Ovih pet ljudi, koji su radili nezavisno
jedan od drugoga, došli su do zajedničkog zaključka da reformacija nije u
potpunosti završena i da neće ni biti sve dok se crkva ne vrati jednostavnom
čitanju i tumačenju Novog zaveta.
Kempbel je to ovako formulisao: “Samo ako se obnovi stari poredak stvari,
ili religija Novog zaveta, tek onda počinje hiljadugodišnje
carstvo.”
“Nijedno verovanje osim
Biblije” bio je poklič pokreta za obnovu.
Džon Rodžers (John Rogers) to objašnjava na sledeći način: “Čim je
/crkva/ uspostavila ljudsko verovanje kao proveru istine i jedinstva, ona je
brzim koracima krenula prema Vavilonu...
Čovek bezakonja i Sin pogibli uskoro se pojavio i viđen je kako se penje
u hram Božji...; /tada/ je počela vladavina svešteničkog terora.” Jedina
sigurnost je, prema Kempbelu, u okretanju Bibliji za svaki aspekt Božje
volje. Čovek mora prevazići
izopačenosti osamnaest vekova hrišćanske teologije i svešteničkog delovanja i
vratiti se Božjoj reči. “Pokušao
sam”, pisao je on, “da čitam Sveto pismo kao da ga niko pre mene nije čitao...
Protiv toga sam da na mene utiče
bilo koje strano ime, autoritet ili sistem.”
Sveštenstvo poteklo od
vernika i lično tumačenje Biblije činili su jezgro pokreta za obnovu. Za pristalice tog pokreta ovi koncepti
su predstavljali centralnu tačku “Jevanđeljske slobode”.
Pokret za obnovu, uz
metodistički i baptistički pokret, važan je za razumevanje adventizma. Na kraju krajeva, Džejms Vajt /James
White/ i Džozef Bejts /Joseph Bates/ (dvojica od tri osnivača adventizma sedmog
dana) bili su pripadnici pokreta za obnovu, kao i Džošua V. Hajms /Joshua V. Himes/(drugi po značaju mileritski
adventista). Viljem Miler je bio
baptista, a Elen Vajt metodista.
Nije slučajno što su rani
adventisti tvrdili da “nemaju drugih načela vere osim Biblije” ili što je Viljem
Miler govorio da oni koji sa verom proučavaju Bibliju mogu da budu sigurni da će
stići do istine, “čak i ako možda ne razumeju jevrejski ili grčki”. To su bili motivi u samom središtu
demokratskog hrišćanstva nastalog u Americi početkom devetnaestog veka. Isto važi i za sledeći Milerov savet
mladom pastoru: “Morate propovedati Bibliju, morate sve dokazivati pomoću
Biblije, morate govoriti iz Biblije, morate ljude bodriti
Biblijom, morate se moliti na osnovu
Biblije, voleti Bibliju i učiniti sve što možete da i
drugi zavole Bibliju.”
Takođe treba prepoznati da
koncepti primata Svetog pisma i shvatanja istorije kakvo su imali zastupnici
pokreta za obnovu stoje u samom središtu Velike borbe (Great
Controversy) Elen
Vajt. Za nju reformacija nije bila
nešto što se desilo u šesnaestom veku, već jedno neprekidno napredovanje dok je
Bog nastojao da svoj narod vrati velikim istinama Biblije. Rani adventisti, kakav je bio Džozef
Bejts, gledali su i na subotu u svetlu obnove. Subota kao sedmi dan, tvrdio je on,
jedna je od onih istina koje valja obnoviti u crkvi pre Hristovog
dolaska.
Timoti Smit (Timothy Smith)
ispravno primećuje da je hrišćansko savršenstvo “jedna od najtrajnijih i
društveno najznačajnijih tema devetnaestog veka” i da “je glad za svetošću bila
bliska svakom pokretu zainteresovanom za razvijanje smislenijeg
hrišćanstva”.
Savremeno protestantsko
učenje o savršenosti vodi poreklo od teologije Džona Veslija (John Wesley),
osnivača metodizma. Vesli nije
izjednačavao savršenstvo sa apsolutno savršenim rezultatima ili onim što bismo
mogli da nazovemo apsolutnom bezgrešnošću.
Naprotiv, Vesli je definisao savršenost kao “čistu ljubav koja sama vlada
u srcu i životu”. Takođe je napisao
da je savršenost “čistota namera, posvećivanje celog života Bogu. To je davanje Bogu celog našeg
srca... To je posvećivanje Bogu, ne
jednog dela, već celine naše duše, tela i imovine. S druge strane, upravo je um Hristov taj
koji nam omogućuje da hodamo kao što je Hristos hodao. To je obrezivanje srca od sve
prljavštine, od sve spoljašnje i unutrašnje zagađenosti. To je obnova srca prema pravom liku
Boga, do potpune sličnosti sa Onim koji ga je stvorio. Zatim, to znači ... da Boga volimo svim svojim srcem, a
svoje bližnje kao sebe same.”
Vesli je učio da savršenstvo
dolazi kao drugi čin milosti koji Bog trenutno ostvaruje u životu vernika. On je takođe smatrao da hrišćani mogu da
budu svesni sopstvene savršenosti.
Rani metodisti su Veslijeve
koncepte o savršenosti doneli sa sobom u Ameriku. Četrdesetih i pedesetih godina
devetnaestog veka obnovljeno je interesovanje za predmet američkog hrišćanstva
kako unutar, tako i izvan metodizma.
Unutar metodizma naročito je bio značajan rad Fibi
Palmer.
Elen Vajt, koja je rasla u
veslijevskoj tradiciji, u suštini
je imala istu definiciju savršenstva kao i Vesli. To se jasno vidi iz delova knjige
Hristove parabole (Christ’s Object
Lessons), strana 69, gde ona govori o potrebi savršenog odražavanja Hristovog
lika pre no što On ponovo dođe. Na
prethodne dve stranice ona pokazuje svoj afinitet za Veslijevu definiciju
savršenstva, nasuprot srednjovekovnom monaškom bezgrešnom konceptu savršenosti,
kada izjednačuje savršenost karaktera sa savršenom ljubavlju i nesebičnim duhom
Isusa Hrista.
Međutim, gospođa Vajt se
nije slagala sa svim Veslijevim učenjima o savršenosti. Na primer, ona je glatko odbacivala
njegovo mišljenje o “trenutnom” drugom činu. Isto tako je odbacivala ideju da
hrišćani mogu da budu svesni svoje savršenosti.
Ono što iznenađuje kod
oživljavanja perfekcionističkih teorija tridesetih i četrdesetih godina jeste
njihova rasprostranjenost. Mada bi
se takvo buđenje moglo očekivati kod metodista, teško da bi mu se moglo nadati
kod kongregacionalista i prezbiterijanaca.
A ipak tamo nailazimo na značajan pokret predvođen Čarlsom Finijem
(Charles Finney), najvećim evangelistom svoga vremena. Sa Finijem su bili povezani i Asa Mahan
(Asa Mahan) i Čarls Fič /Charles Fitch/ (koji je prešao u milerizam krajem
tridesetih godina i postao jedan od njegovih najistaknutijih
vođa).
Ova tri čoveka, držeći se
onog što je bilo poznato pod nazivom Oberlinska teologija, učila su da je
savršenstvo postalo moguće krštenjem Svetog Duha, koji je jačao i usavršavao
volju vernika da postupa u skladu sa Božjom voljom.
Ideja savršenstva koja je
vladala pre Građanskog rata nije bila vezana samo za lično uzdizanje. Naprotiv, ona je imala jasne društvene
implikacije. Kao što kaže Ronald
Volters (Walters), “perfekcionizam je pomogao da se stvori “ekstremistički”
mentalitet koji je insistirao na tome da ništa što odstupa od milenijalističkih
standarda ne treba tolerisati, osobina svojstvena ovim predratnim borcima za
veru. On se manifestovao u takvim
stvarima kao što su utopijski napori da se izgradi novi društveni poredak,
povici da se odmah okonča ropstvo, verovanje da je svaki alkohol zlo i
nespremnost ... na kompromise.”
Perfekcionisti s početka devetnaestog veka nisu samo želeli da budu ispravni -
oni su želeli da stvari učine ispravnim.
Naravno, nisu sve
perfekcionističke teorije tog doba bile zdrave. Neki vernici su na kraju stigli do
koncepta da je, pošto su savršeni, sve što rade ispravno, jer nijedan postupak
onih koji su već savršeni ne može po definiciji biti greh. Takvo verovanje je neke (uključujući i
nekolicinu milerita posle velikog razočarenja) dovelo do grubog kršenja Božjeg
zakona. Elen Vajt je na početku
svog propovedničkog rada morala da se pozabavi sa nekim od takvih
devijacija.
Pre nego što napustimo temu
težnje za savršenstvom, treba da ukažemo da je među nekim pojedincima ona
poprimila oblik stvaranja utopijskih zajednica gde bi vladali mir i pravda. Među verskim ljudima su se čak pojavili
takvi eksperimenti kao perfekcionistička zajednica koju je osnovao Džon Hamfri
Nojis (John Humphrey Noyes) u Oneidi, država Njujork. Svetovnije verzije ovakvih utopija bile
su Brukova farma i Bronson Alkotovi voćnjaci u Masačusetsu.
Zaštita
“Šabata” (Dana Odmora)
“Svetkovanje dana odmora”,
napisao je Robert Abcug (Abzug), “najveća je obnova u reformatorskim pokretima
krajem dvadesetih godina.
Najuticajniji verski lideri Amerike brinuli su zbog slabog poštovanja
sabata (nedelje) u sve više pluralističkoj državi. Lajman Bičer je zastupao mišljenje da će
“ako reka zadovoljstava i svakodnevnih briga” odvuče većinu vernika od
svetkovanja dana odmora, ”prevladati neverovanje, nemoralnost i raskalašnost
čije će razmere biti u neskladu sa trajnošću institucija
Republike.”
Tako je Bičer izjednačio
nepoštovanje sabata sa propadanjem američke republike. Ta ideja nije bila nova. Puritanci su sa sobom doneli strogo
poštovanje nedelje/sabata iz Engleske tridesetih godina sedamnaestog veka. Osim toga, pošto su sebe videli kao
duhovni Izrailj, puritanci su povezivali odanost u svetkovanju sabata sa Božjim
blagosiljanjem vernih i proklinjanjem neposlušnih, što možemo naći u 5. Mojsijevoj 27,29. Želeći da budu verne i tako
blagoslovene, puritanske kolonije i sve druge kolonije donele su zakone o
nedelji. Ti zakoni su postali
poznati pod imenom “plavi zakoni” kada je 1656. Nju Hejvn u državi Kontektikat objavio
zbirku zakona o nedelji, štampanih u Engleskoj na plavom
papiru.
Početkom devetnestog veka
verski lideri su se uplašili da država krši ovaj dogovor kada je prema zakonu,
kojim je osnovana Pošta SAD, od lokalnih šefova pošte traženo da poštu
dostavljaju svakog dana u sedmici ako to neko traži. Sredinom dvadesetih godina sve veća
komercijalizacija pojedinih urbanih centara gde se isplatilo raditi svih sedam
dana u sedmici, pridružila se problemu dostave pošte
nedeljom.
Rezultat svega toga je bila
kampanja za svetkovanje sabata zasnovana na istoj onakvoj evangeličkoj
borbenosti kakva je pokretala ostale reforme toga vremena. U maju 1828. došlo je do osnivanja Opšteg saveza za
podsticaj poštovanja hrišćanskog dana odmora – “sabata” (General Union for
Promoting the Observance of the Christian Sabbath). Ova reformatorska asocijacija imala je
za cilj obnovu svetkovanja sabata/nedelje kao ključnog faktora za oživljavanje
čisto hrišćanske strukture društvenog života.
Krajem dvadesetih godina
Bičer je vodio veliku bitku za zatvaranje pošta u nedelju, dok su se Luis Tapan
i Džosaja Bisel (Lewis Tappan, Josiah Bissell) borili za obustavu rada i prevoza
na taj dan.
Ova kampanja nije imala
uspeha, ali je postavila scenu za borbu u pogledu poštovanje nedelje koju će
drugi mnogo uspešnije voditi osamdesetih i devedesetih godina. Elen Vajt i njeni adventistički
savremenici imaće mnogo toga da kažu o tom drugom konfliktu.
U međuvremenu, početkom
četrdesetih godina došlo je do oživljavanja svetkovanja sabata druge vrste. Njega će pomoći baptisti sedmog dana
koji su 1843. objavili, na njima
nesvojstveno agresivan način, da je njihova “sveta dužnost” da pouče svoje
sugrađane o toj temi. Takođe su
preuzeli mere da ovu odluku sprovedu u praksi. Na njihovom opštem saboru 1844.godine,
oni su zahvalili Bogu što je “došlo do dubljeg i raširenijeg interesovanja za to
pitanje nego ikada ranije u našoj zemlji”.
Najplodonosniji deo tog
interesovanja razvio se na izvesnim područjima mileritskog adventizma. On će se na kraju sliti u onaj sektor
adventizma posle velikog razočarenja koji će postati Adventistička crkva sedmog
dana. Njihovo verovanje u subotu
kao sedmog dana dovešće Elen Vajt i druge adventiste sedmog dana u direktnu
konfrontaciju sa oživljenim i moćnim pokretom za nedeljne zakone iz osamdesetih
i devedesetih godina (vidi Glavu 8).
Isto ono poverenje u
“običnog čoveka” i ista ona težnja za obnovom koji su doveli do nastajanja
mnogobrojnih verskih denominacija u devetnaestom veku, zaslužni su i za nastanak
mormonizma. Kao i mnogi njegovi
savremenici, mladi Džozef Smit (Joseph Smith) iz Palmire, država Njujork,
razočarao se u postojeće crkve.
Izgledalo je kao da nijedna od njih ne sledi Božji
ideal.
Bog je, prema Smitovim
rečima, u fazi ponovnog uspostavljanja prave vere kroz njega. Tvrdio je da je imao susret sa Bogom
Ocem i Isusom Hristom, koji su mu dali zadatak da obnovi na Zemlji “pravu crkvu”
i “izgubljeno sveštenstvo”. Smit je
takođe tvrdio da mu je anđeo Moroni pokazao prastaru knjigu napisanu na zlatnim
tablicama, koju je on preveo koristeći magične kamenove. Njegov takozvani prevod pojavio se
1830. pod imenom “Knjiga mormona”
(The Book of Mormon). Zatim je
6. aprila 1830. osnovao svoju novu crkvu. Njegovi sledbenici uskoro su postali
poznati kao mormoni.
Smit, koji je tvrdio da je
prorok, prihvatio je učenje o poligamiji još 1836. Pre nego što je 1844. skončao od ruku razjarene rulje u
zatvoru u Kartagini, država Ilinois, bio je oženjen sa nekih 49 žena, od kojih
je barem 12 već bilo udato. Do tada
se Smit već bio kandidovao za predsednika SAD, osnovao privatnu vojsku i
izgradio dobro isplanirani grad Novu (Nauvoo) u državi Ilinois. Jedan deo njegovih sledbenika otišao je
da bi osnovao Salt Lejk Siti u divljini države Juta 1847. pod vođstvom Brigama Janga (Brigham
Young).
U srcu mormonske teologije
je doktrina večitog napredovanja.
Ovo verovanje je sažeto u rečenicu: “Što je čovek sada, Bog je bio nekad;
što je Bog sada, čovek može da postane.” Tako je ljudska sudbina da se razvije
do božanskog kroz poštovanje zakona i obreda crkve u Juti.
Za razliku od protestanata
koji svoje učenje zasnivaju samo na Bibliji, mormonizam smatra kanonskim
knjigama one koje je napisao Smit, i to “Knjigu Mormona”(The
Book of Mormon), “Biser velike
vrednosti” (The Pearl of Great Price) i “Doktrinu i zavete”
(Doctrine and Covenants). Ovo verovanje je
imalo velikog uticaja na razvoj mormonske doktrine. Savremeni znalac mormonizma, Stiven
E. Robinson, govori nam da vizije i
otkrivenja Džozefa Smita “čine osnov doktrine Svetaca poslednjih dana /Mormonska
crkva/ ... Za Crkvu svetaca
poslednjih dana najviši autoritet u pitanjima vere je neprekidno otkrivenje koje
dolazi od Boga preko živih apostola i proroka Njegove crkve, počev od Džozefa
Smita pa do sadašnje vodeće garniture.” Zbog takvog gledanja nije čudo što je
mormonska teologija odstupila od biblijske perspektive.
Elen Vajt, koja je takođe
tvrdila da ima dar prorokovanja, osećala je potrebu da svoj rad malo udalji od
Smitovog i od mormonskog koncepta proroštva (vidi 2SG iv; 1SM 32). Njeno gledanje na dar proroštva bilo je
evangeličko hrišćansko. Za nju je
66 knjiga Biblije bilo jedino što čini Sveto pismo. Biblijski kanon se završava knjigom
Otkrivenje. Smatrajući da je
Biblija sve što je ljudima potrebno za spasenje, ona je svoj proročki zadatak
videla u tome da “vrati /svoje čitaoce/ rečima Biblije koje su iz nemara
prestali da slede” (5T 663). Jednom
drugom prilikom napisala je da njeni spisi predstavljaju “manju svetlost koja će
ljude i žene dovesti do veće svetlosti /Biblije/ (CM 125).
Nekoliko milja od Palmire, u
severnom delu države Njujork 1848.
javio se još jedan verski fenomen.
Te godine su Megi i Kejti Foks prouzrokovale takvo spiritističko
uzbuđenje da se ono prema pisanju Elis Felt Tajler (Alice Felt Tyler) “skoro
pretvorilo u maniju” kod neverovatno “velikog broja ljudi i žena koji su postali
veoma zainteresovani za tu stvar”.
Februara 1848. čulo se tajanstveno kucanje o pod,
zidove i nameštaj bilo koje prostorije u kojoj su deca boravila. Jedne noći Kejti Foks je povikala: “Evo,
gospodine Splitfut, radite isto što i ja!” i misteriozni fenomen je odgovorio
istim brojem kucanja, kao što je to prethodno učinilo dete. Posle toga, gospođa Foks i njene ćerke
smislile su sistem sporazumevanja pomoću koga su duhovi kucanjem odgovarali na
pitanja koja su im se postavljala.
Sestre su na kraju postale
profesionalni medijumi, održavajući javne skupove i naplaćujući ulaznice za
prikazivanje jednog otkrivenja za drugim iz sveta natprirodnog. Spiritistička društva su osnivana u
mnogim gradovima i selima, a širom države su se javili novi medijumi. Nije mnogo prošlo, a pokretanje stolova,
pisane poruke duhova, razgovori sa “mrtvima” i ostali fenomeni koji su od tada
postali dobro poznati u svetu spiritizma, pridružili su se tajanstvenom
kucanju. Oko 1857, 67 spiritistički
časopisi širili su po SAD poruke pokreta.
Godine 1888. Margaret i Kejti Foks su, posle
porodične svađe, sve opovrgle i predstavile svoju karijeru kao jednu veliku
prevaru, tvrdeći da su od početka zvuk kucanja stvarale pucketajući palčevima na
nogama. Margaret se kasnije
predomislila i izjavila da nisu varalice.
Njihovo priznanje nije mnogo uticalo na spiritistički pokret, čije su
pristalice tvrdile da je prevara upravo to opovrgavanje sestara, a ne njihova
karijera.
Elen Vajt se slagala sa
spiritistima tvrdeći da “tajanstveno kucanje kojim je otpočeo moderni spiritizam
nije bilo proizvod ljudske prevare ili lukavstva, nego neposredno delo zlih
anđela koji su tako uveli jednu od najuspešnijih obmana za uništavanje ljudske
duše” (GC 553). Po njenom
mišljenju, spiritizam će biti jedno od glavnih sotoninih oruđa prevare pre
Drugog dolaska (vidi GC 551-562).
Nativizam je jedan oblik
američkog nacionalizma koji se povremeno javljao kroz istoriju SAD. On se suprotstavlja onome što izgleda
strano ili neamerički i povezan je sa antikatolicizmom, mada nije identičan sa
njim. Više je ksenofobičan. Međutim, desilo se da su stranci koji su
izazivali najveći strah u Americi devetnaestog veka bili upravo
rimokatolici.
Prvobitni doseljenici u 13
kolonija koje će postati Sjedinjene Američke Države bili su najvećim delom
protestanti i uglavnom iz Velike Britanije i Severne i Zapadne Evrope. Kao takvi, oni su imali zajedničku
osnovu kulturnih i verskih vrednosti.
Kao što smo ranije rekli, Amerikanci su počeli da smatraju da imaju
milenijalističku misiju prema svetu.
Ta misija je bila tesno povezana sa protestantskom prirodom
Republike.
Ta vizija je počela da se
suočava sa pretnjama kada je tokom tridesetih godina devetnaestog veka veći broj
katolika emigrirao u SAD. Oko
1830. jedan severnjački list je
prvi put ustvrdio da Katolička crkva služi kao agent evropskih država u naporu
da se ukine američka demokratija.
Od tada je ideja o tajnim katoličkim zaverama prožimala protestantske
rasprave.
Antikatolička literatura
javila se sredinom tridesetih godina.
Jedan od uticajnijih priloga bio je niz pisama koje je Semjuel F.B.Morze
/Samuel F.B.Morse/ (izumitelj telegrafa) objavio u njujorškom listu
Observer 1834.
pod nazivom “Strana zavera protiv američkih sloboda” (A Foreign
Conspiracy Against the Liberties of the United States). Naredne godine Morze je objavio
“Predstojeće opasnosti po slobodne institucije SAD zbog stranih useljenika”( The
Imminent Dangers to the Free Institutions of the United States Through Foreign
Immigration).
Iste godine uticajni Lajam
Bičer objavio je “Apel za Zapad” (A Plea for the West). U njemu je uporedio opasnost od
imigranata u dolini reke Misisipi sa invazijom egipatskih skakavaca ili varvara
sa severa. Bičer nije ostavljao
mesta sumnji da ako protestantska Amerika želi da ispuni svoju misiju prema
svetu, onda Zapad treba spasavati od katolicizma.
Drugom linijom išle su
knjige Rebeke Rid (Rebecca Reed) “Šest meseci u manastiru” (1835) i Marije Mank
(Maria Monk) “Strašna otkrića u ženskom manastiru ‘Hotel Dieu’ u Montrealu”
(1836). Ova druga, koja se odlično
prodavala i koja je predstavljena kao autobiografsko delo, pričala je o tome
kako je autorka prešla u katolicizam i zamonašila se. Zatim su dati sugestivni opisi grehova
koje je počinila iza manastirskih zidina pridruživši se ostalim iskušenicama i
monahinjama u prostituciji. Iako su
kasniji događaji pokazali da je Mankova varalica, knjiga je ipak nanela štetu u
tom zapaljivom vremenu.
Još ružnije od
antikatoličkih publikacija bilo je povremeno izbijanje nasilja. Tako je 1834. na primer, rulja spalila katolički
manastir u blizini Bostona. Došlo
je do još nekoliko napada na katoličke škole i crkve krajem tridesetih godina i
početkom četrdesetih. Ali,
najozbiljniji slučaj nasilja bio je u Filadelfiji 1844.godine kada je došlo do
obračuna između irskih katolika i lokalnog stanovništva. Nekoliko dana uličnih borbi odnelo je 13
života, 50 ljudi je bilo ranjeno, a dve katoličke crkve
spaljene.
U drugoj polovini
četrdesetih godina porasla je opasnost od stranaca/katolika kada je veliki broj
irskih katolika prebegao u SAD zbog strašne gladi usled bolesti krompira
1846. i kada je masa nemačkih
katolika napustila otadžbinu posle propasti revolucije 1848.godine. Dok je 1840. Rimokatolička crkva bila peta po
veličini denominacija u SAD, oko 1850.
je već bila najveća. Ipak,
to je tek bio početak. Između
1850. i 1860. skoro se udvostručio broj onih koji nisu
rođeni u SAD. Imigranti su dolazili
u tolikom broju da su mogli da oforme sopstvene zajednice u kojima su zadržali
svoj jezik iz starog sveta, kao i kulturu i način života.
Vrhunac nativizma bio je
pedesetih godina kada je pokret imao i sopstvenu nacionalističku političku
stranku. Američka ili
“Know-Nothing” stranka imala je desetine državnih zakonodavaca i nekoliko
predstavnika u kongresu koji su izabrani 1854. ali je uskoro izgubila snagu kad se
interesovanje javnosti pomerilo na komešanja oko pitanja ropstva, koja su dovela
do Građanskog rata. Još jedan talas
antikatolicizma javiće se osamdesetih i devedesetih godina tokom borbi za
radnička prava i daljeg useljavanja stranaca.
Elen Vajt nije učestvovala u nasiljima, niti u političkoj akciji protiv Katoličke crkve i njenih članova. Niti se činilo da se nešto naročito plaši strane dominacije. S druge strane, prilikom proučavanja proročanstava iz Biblije ona je došla do zaključka da će Papstvo kao institucija u sprezi sa apostolskim protestantizmom odigrati ulogu u događajima poslednjeg vremena (GC 579-581). To verovanje moramo dovesti u ravnotežu sa njenim stalnim savetovanjem adventista da “ne pritiskaju” Rimokatoličku crkvu i da mnogi savesni hrišćani u Katoličkoj crkvi žive prema svetlosti koju imaju bolje od nekih adventista sedmog dana. Ona je bila sklona da gleda na pojedine katolike kao na duše koje mogu da ostvare blisku zajednicu sa Bogom kad jasnije sagledaju jevanđelje (9T 243; CW 64, 65; Ev 144, 574).
| < 3. Poglavlje | Sadržaj | 5. Poglavlje > |