< 7. Poglavlje
Sadržaj
9. Poglavlje
>
Glava osma
VERSKI IMPULSI
Nastanak Protestantskog Liberalizma
Reakcija Konzervativaca
Oživljavanje
Svetosti
Drugi Talas Protestantskih Misija
Severnjačke Misije u Crnoj Americi
Svet u promenama krajem
devetnaestog veka imao je određeni uticaj na tadašnja religijska događanja. Različite reakcije na ono novo na
intelektualnom planu postepeno će zabadati klin u središte evangeličkog
protestantizma, tako da će na kraju dovesti do cepanja ovog pokreta na
fundamentalističko i moderno krilo.
Osim toga, religija će upotrebiti organizacione strategije i metodoligije
velikih poslovnih poduhvata da bi evangelizirala nove urbane metropole. Isto tako, stavljanje najsnažnijeg
akcenta na strane misije u istoriji protestantizma pridružiće se poslednjem
velikom naletu imperijalizma SAD i zapadnoevropskih sila devedestih godina
prošlog veka. Verska kretanja u
drugoj polovini devetnaestog veka bukvalno će promeniti izgled verskog
pejzaža.
Probuđenje i
Uloga D. L. Mudija (Moody)
Jedna od najuočljivijih
karakteristika religije s kraja devetnaestog veka bio je upadljiv uspeh Dvajta
L. Mudija (Dwight L. Moody). Rođen u porodici skromnog imovnog
stanja, Mudi je rano odlučio da postane uspešan kapitalista. I možda bi postao jedan od Karnegijevih,
Rokfelerovih ili MakKormikovih svoga vremena da nije došlo do njegovog duboko
iskrenog obraćenja u hrišćanstvo pedesetih godina. Posle toga je svoje velike preduzetničke
sposobnosti posvetio poslu pridobijanja duša za Hrista.
Dok je Čarls Fini dvadesetih
i tridestih godina postizao svoje najveće uspehe u zajednicama koje su retko
bile veće od 10.000 ljudi, Mudijevi napori bili su usredsređeni na velike
gradove od milion i više stanovnika.
U takvim gradovima bilo je mnogo onih koji su otišli sa farmi i iz malih
gradova radi uzbuđenja i mogućnosti koje im je veliki grad pružao. U tom procesu mnogi su za sobom ostavili
svoju versku pripadnost i praksu, što je bilo prilično lako u svetu u kome ih
društveni pritisci ruralne zajednice više nisu opterećivali. Osim toga, veliku grupu ljudi koji nisu
pripadali nijednoj crkvi činile su stotine hiljada novih doseljenika sa svojim
čudnim običajima i neprotestantskim religijama.
Kao seljače iz Nove Engleske
Mudi je znao da “voda teče nizbrdo” i bio ubeđen da su u životu države “najviša
brda upravo gradovi”. Ako se ti
gradovi mogu pridobiti za protestantizam, smatrao je Mudi, “uzburkaćemo celu
državu”. Konzervativni bogatiji
slojevi su uglavnom delili Mudijeve nade.
Plašeći se neobraćenog proletarijata, oni su davali novac i moralnu
podršku Mudijevoj borbi za probuđenje i oživljavanje vere iako je izgledalo kao
da ih više interesuje društvena stabilnost nego sama njegova jevanđeljska
poruka.
Njegovi skupovi doneli su
žar okupljanja na otvorenom prostoru i u velike gradove. Uz taj entuzijazam išle su organizacione
sposobnosti koje je razvio kroz rad i bavljenje poslovima. Mudijevi pohodi nisu ništa prepuštali
slučaju. Postojali su komiteti za
sve, čak i izvršni komitet koji se starao o dobrom funkcionisanju ostalih
komiteta. Mudi je takođe u najvećoj
meri koristio prednosti modernog reklamiranja. Kada se neko požalio da je ispod časti
reklamirati verske usluge, Mudi je odgovarao da on to smatra časnijim od
propovedanja praznim klupama.
Mudijeve klupe bile su sve
drugo osim prazne. Njegovi
evangelistički timovi bili su organizovani po uzoru na masovnu industriju radi
prerade sirovog materijala iz mnogoljudnih gradova u gotov protestantski
proizvod. Njegov način rada postaće
uzor za masovni evangelizam Bili Sandija (Billy Sunday) i Bili Grejema u
dvadesetom veku.
Mudijeva teološka poruka je
bila jednostavna. Tri teze njegovog
jevanđelja bile su da su ljudi uništeni grehom, iskupljeni od strane Hrista i da
se mogu ponovo roditi uz pomoć Svetog Duha. Sve što treba da rade da bi bili spaseni
jeste da hoće da veruju. Mudi je
propovedao sa osećajem velike hitnosti.
“Ja na ovaj svet gledam kao na brod koji tone”, govorio je on. “Bog mi je dao čamac za spasavanje i
rekao mi: ‘Mudi, spasi sve koje možeš.’” On nije mnogo mario za to kojoj će
denominaciji pojedinci odabrati da priđu, važno mu je samo bilo da uđu u čamac
za spasavanje.
Dva aspekta Mudijeve
teologije imala su naročito velik uticaj na protestantizam u fazi promena na
prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek.
Prvi je bio taj da je on kao premilenijalista isticao Drugi Hristov
dolazak kao jedino rešenje za svet koji je beznadežno izgubljen u grehu. To isticanje je učinilo mnogo na
pripremi mnogih konzervativaca da prihvate sve jači dispenzacionalizam toga doba
(vidi Glavu 7).
Drugi aspekt Mudijeve
teologije koji je uticao na protestantski svet tog vremena bio je njen
nedostatak sadržaja. Taj
nedostatak, zajedno sa činjenicom da je Mudi insistirao na tome da se sve
protestantske crkve ujedine radi podrške njegovim pohodima na gradove, bez
sumnje je doveo do spoljašnog
ujedinjavanja liberala i konzervativaca. Ali, ta spoljašna koalicija je možda
dugoročno uticala na pogoršanje krize u protestantizmu na početku dvadesetog
veka, pošto su stvarne razlike između modernista i fundamentalista ostale
skrivene sve dok nije bilo prekasno za umerenu raspravu do koje je moglo ranije
doći da nije bilo umirujućeg efekta popularnog prividnog
jedinstva.
Nastanak
Protestantskog Liberalizma
Jedno od centralnih verskih
pitanja druge polovine devetnaestog veka bilo je kako se odnositi prema novim
intelektualnim i društvenim kretanjima koja su preplavila Zapadni svet (vidi
Glavu 6). Jedna od reakcija poznata
je pod imenom protestantski liberalizam ili modernizam.
U suštini, takva liberalna
reakcija predstavljala je iskreni pokušaj da se hrišćanska vera sačuva putem
prilagođavanja tradicionalnog hrišćanstva problemima moderne kulture. Nažalost, taj proces je doveo do takve
transformacije verovanja da protestantski liberalizam jedva da je ličio na veru
nasleđenu od reformatora.
Iako je liberalni
protestantizam bio donekle prisutan u SAD i pre Građanskog rata, preko takvih
pokreta kakvi su bili unitarizam i transcendentalizam, liberalizam je tek posle
rata počeo da se razvija kao jedan od glavnih tokova u protestantskim
denominacijama. I mada su se
pojedini liberalni teolozi međusobno razlikovali, ipak su svi bili naklonjeni
nekim glavnim principima i temama.
Centralno mesto u liberalnom
sistemu vere je imanentnost Boga u prirodi i istoriji. Modernisti su zastupali tezu da je Bog
prisutan u istoriji i kulturi i da se kroz njih otkriva. Bog deluje putem prirodnih zakona
uopšte, i kroz proces evolucije ponaosob.
Liberali su, visoko ceneći nauku, praktično odbacili sva čuda,
uključujući tu i takva centralna hrišćanska verovanja kakva su ovaploćenje i
uskrsnuće Isusa Hrista.
Drugi noseći stub poimanja
stvari kod liberala jeste da su ljudi u suštini dobri. Zbog toga su imali veoma optimističko
mišljenje o mogućnostima ljudskog roda da se popravi zahvaljujući pojedincima
koji rade za opšte dobro. Pošto su
avangarda evolucije, ljudska bića mogu pomoći Bogu da stvori carstvo nebesko na
Zemlji.
Treće verovanje liberala
bilo je da greh nije pobuna protiv Boga, već posledica neznanja odnosno
životinjskih ostataka evolucionog nasleđa.
Ovakvo verovanje je podrazumevalo da nam, ukoliko želimo da rešimo
problem greha, nije potrebno obraćenje, već obrazovanje i društvena
reforma. Obrazovani ljudi će
prirodno raditi ono što je ispravno.
Četvrti koncept liberala
odnosio se na Hrista. Oni su
odbacivali tezu o žrtvovanju umesto čoveka i isticali Hrista kao najbolji primer
onoga šta jedan pojedinac može da postane.
Tesno povezano sa njihovim
shvatanjem Hrista kao “primera” a ne ka “Spasitelja” bilo je postavljanje etike
(ispravnog ponašanja) umesto doktrine (ispravnog verovanja) u središte njihovog
poimanja hrišćanstva. Doktrina i
načela vere bili su, po njima, ostaci prošlosti.
Šesti stub liberalizma
odnosio se na evolucionističko shvatanje samog Svetog pisma. Biblija više nije bila natprirodni
proizvod Svetog Duha, već zbirka mitova i primitivnih shvatanja, veoma sličnih
onim koje nalazimo kod drugih manje razvijenih kultura. Tako, Biblija nije toliko Božje
otkrivenje ljudskom rodu, koliko nastojanje da se dosegne Bog. Takvo verovanje je omogućilo liberalima
da bez problema prihvate radikalne rezultate više kritike i nauke o
evoluciji.
Sedmo načelo liberalizma je
glasilo da je misija Crkve da pomogne ostvarivanju carstva nebeskog putem
verskog obrazovanja i društvene reforme.
Ovo verovanje ih je usmerilo ka nečem što je postalo poznato pod imenom
Društveno jevanđelje (Social Gospel) uz aktivno učešće Crkve u ispravljanju
društvenih nepravdi izazvanih brzom urbanizacijom i industrijalizacijom krajem
devetnaestog veka. Društveni
jevanđelisti su smatrali da hrišćanstvo ne treba da primenjuje Hristovu etiku
samo na živote pojedinaca, već i na ekonomske i političke strukture. Kao i kod postmilenijalizma iz perioda
pre Građanskog rata, carstvo Božje ne može doći pre nego što se sprovede
društvena reforma.
Početak dvadesetog veka je
zatekao liberale uverene u budući dolazak carstva nebeskog. Jedan od njihovih vođa je 1900. napisao da “ulazimo u novi vek sa više
nade, obećanja i mogućnosti nego ikada ranije u istoriji ljudskog roda”. Takva vera nije mogla ni da zamisli dva
svetska rata, veliku depresiju i atomsku pretnju koji će toliko učiniti da
pomute viziju liberala.
Blago rečeno, nisu svi
protestanti bili zaljubljeni u ono što su mnogi počeli da nazivaju Novom
teologijom. Niti je, pak,
liberalizam lako i brzo preuzeo kontrolu nad denominacijama glavnog toka. Taj proces će trajati od sedamdesetih
godina devetnaestog veka do kraja dvadesetih godina dvadesetog veka, sa
liberalnom klikom koja će sve dublje zalaziti u severne ogranke takvih crkava
kakve su bile prezbiterijanci, metodisti i baptisti. Međutim, u svakoj denominaciji su ostali
veliki i moćni tabori konzervativaca.
Konzervativni evangelici
bili su skloni tome da na liberalsko prilagođavanje nauci i kulturi gledaju kao
na rasprodaju izvornog hrišćanstva.
U decenijama posle Građanskog rata oni će biti sve militantniji u
pokušaju da zaštite i definišu ono što su smatrali suštinom hrišćanske
vere. Njihove definicije su,
naravno, bile reakcija na program rada liberala.
Godine 1910. Opšta skupština Severnih
prezbiterijanaca usvojila je deklaraciju od pet tačaka o “osnovnim”
doktrinama. To su bile (1)
nepogrešivost Svetog pisma, (2) rođenje Hrista od strane device, (3) Njegovo
ispaštanje umesto čoveka, (4) Njegovo telesno uskrusnuće, i (5) istinitost
čuda. To nije bila prva takva
lista, niti će biti poslednja. Neke
grupe dispenzacione orijentacije stavile su premilenijalni Hristov povratak
umesto tačke 5 na listi prezbiterijanaca.
Drugi su naglašavali da je stvaranje značajnije od evolucije, da je
ljudska priroda degradirana i da je potrebno spasenje kroz veru u Hristovu
žrtvu, kao i verbalnu prirodu nadahnuća.
U stvari, upravo su to verbalno nadahnuće Biblije i njena nepogrešivost
postali središte borbe između liberala i onih koje poznajemo kao
fundamentaliste.
Tačan sadržaj raznih lista
nije ni blizu onoliko važan kao činjenica da je do velike podele u
protestantskim redovima došlo zbog pitanja kako ljudi treba da se odnose prema
promenama na intelektualnom i društvenom planu.
Kao što se moglo i
očekivati, adventizam sedmog dana se istorijski identifikovao sa konzervativcima
u svim prethodno navedenim tačkama, osim verbalnog i nepogrešivog nadahnuća, jer
Biblija ni o jednom ne govori izričito.
Godine 1883. ova
denominacija je zvanično odbacila verbalno nadahnuće na zasedanju svoje
Generalne konferencije. Doneta
odluka je glasila: “Mi verujemo da Bog svojim slugama daje svetlost posredstvom
prosvećenja uma, prema tome kroz misli, a ne (osim u retkim slučajevima) preko
samih reči za izražavanje tih ideja” (RH, 27.nov.1883). Elen Vajt je imala isto mišljenje. Godine 1886. ona je napisala da “ nisu nadahnute reči
Biblije, već su ljudi nadahnuti.
Nadahnuće ne deluje na čovekove reči ili njegove izraze, već na samog
čoveka, koji pod uticajem Svetog Duha biva sav prožet mislima” (ISM 21). Ona je takođe odbacivala tezu o
nepogrešivosti (da Biblija ne može imati bilo kakvih činjeničnih grešaka, čak ni
u detaljima) koju su postavili fundamentalisti (za ovo videti moju knjigu Reading Ellen White /Čitajući Elen Vajt)
str.105-112). S druge strane, ona
nije imala nikakvih sumnji u pogledu božanskog nadanuća cele Biblije. Po njoj je to Božja autoritativna
reč.
Ako se izuzme verbalna i
nepogrešiva priroda nadahnuća, Elen Vajt je bila u suštinskoj harmoniji sa
konzervativcima koji su se borili protiv novih ideja liberala. Ona je naročito čvrsto branila tezu o
tome da grešnik nema nikakve nade van Hrista. Odgovarajući na liberalsko mišljenje o
usavršavanju i dobroti ljudi, ona je napisala da “obrazovanje, kultura, snaženje
volje, ljudski napori, sve to ima svojuoblast delovanja, ali je tu
bespomoćno. Možda se time može
postići spoljašnja ispravnost ponašanja, ali se ne može promeniti srce; ne mogu
se pročistiti izvori života. Mora
da postoji neka sila koja deluje iznutra, jedan novi život odozgo, da bi čovek
mogao da se promeni, ostavi greh i postane svet. Ta sila je Hristos. Samo Njegova milost može da pokrene
uspavane sposobnosti duše i da je privuče Bogu, svetosti” (SC 18). Za Elen Vajt Hristos nije prvenstveno
primer, već Spasitelj koji je “pretrpeo smrt koja je trebalo da bude naš deo, da
bismo mi mogli primiti Njegov život” (DA 25). Ona je sebe odlučno postavila u
konzervativni tabor kad je reč o grehu i spasenju.
Osim sve veće borbe između
liberalnih i konzervativnih protestanata i vodeće uloge D.L.Mudija u masovnom
evangelizmu, krajem devetnaestog veka takođe je zabeležen nastanak crkava za
dostizanje svetosti, dok je u prvim godinama dvadesetog veka došlo do pojave
modernog pentekostalizma.
Oživljavanje svetosti ima
korene u veslijevskom i oberlinskom zanimanju za savršenstvo u godinama koje su
prethodile Građanskom ratu (o čemu sam govorio u Glavi 4). Rat je umanjio početno oduševljenje
pokretom, ali je do njegovog uskrsnića došlo 1867. kada je osnovano Nacionalno društvo za
unapređenje svetosti (National Campmeeting Association for the Promotion of
Holiness). Vodeći ljudi tog društva
smatrali su da se učenju o hrišćanskom savršenstvu ne posvećuje potrebna pažnja
u glavnoj struji metodizma i drugim denominacijama. Zbog toga su počeli da pomažu letnja
okupljanja u kampovima kako bi se to ispravilo. Ubrzo su takođe osnovali Nacionalnu
izdavačku asocijaciju za unapređenje svetosti (National Publishing Association
for the Promotion of Holiness) i inostranu misionarsku organizaciju. Tako je pokret počeo da prima neke od
atributa denominacije.
Mada su na čelu nacionalnog
pokreta za unapređenje svetosti obično stajali metodisti, regionalni pokreti
bili su pod manjim uticajem metodista, i težeći da budu nezavisniji u svojoj
verskoj orijentaciji, često su funkcionisali kao neka vrsta crkava. Do osamdesetih i devedesetih godina
prošlog veka veliki broj pristalica svetosti udaljio se od svojih crkava i javio
se snažan implus “za odvajanje” dok su mnogi lideri pokreta zagovarali osnivanje
posebnih crkava svetosti u kojima bi mogli slobodno da govore o značaju Svetog
Duha i savršenstva, a istovremeno izbegli skretanje ka teološkom liberalizmu
koji je već bio zarazio metodizam i druge glavne denominacije. Zagovornici svetosti su sebe na mnogo
načina videli kao povratnike na “starovremsku religiju”.
Na kraju je iz pokreta za
postizanje svetosti poniklo nekoliko novih denominacija. Među njima su najveće bile nazarenska i
Božja crkva /Church of God/ (Anderson, Indijana). Osim toga, neke od već afirmisanih
verskih institucija, kakve su bile Vojska spasa i Slobodna metodistička crkva,
usvojile su učenje o svetosti.
U ovom učenju na prvom mestu
je potpuno posvećenje, koje se često pominje kao hrišćansko savršenstvo, drugi
blagoslov, potpuno spasenje, ili uzvišeniji hrišćanski život. Mnogi su gledali na potpuno posvećenje
ili savršenstvo kao na drugo delo milosti.
Ako je prvo Božje delo u životu vernika opravdanje verom, Njegovo drugo
delo je sveukupno posvećenje verom.
Neki su smatrali da je taj drugi blagoslov trenutan i dramatičan. Oni su verovali da potpuno posvećenje
ili savršenstvo nije dostignuće, već dar dobijen predanjem
Bogu.
Ovaj pokret stavljao je
naglasak na delo Svetoga Duha u životu vernika, ali je veliki deo njegovih vođa
takođe isticao lečenje putem vere i druge darove Duha. Neki su išli toliko daleko da su tvrdili
da je Hristos iskupio sve bolesti na krstu i da je jedini razlog što neko ne
ozdravlja nedostatak vere kod takve osobe.
Krajem veka, neki pobornici svetosti počeli su da ističu govorenje raznih
jezika kao potvrdu delovanja Duha.
Takvo naglašavanje je dovelo do rađanja modernog pentekostalnog
pokreta.
Adventistima sedmog dana
nisu bila nepoznata događanja u Pokretu za svetost. Na primer, knjiga Hane Vitol Smit
(Hannah Whitall Smith) Christian’s Secret
of a Happy Life (Hrišćaninova tajna srećnog života) pomenuta je na
Generalnoj konferenciji 1893.godine od strane A.T.Džonsa, reklamirana u listu Review and Herald i prodavana preko obe
severnoameričke adventističke izdavačke kuće. Osim toga, Džons je 1898. naveo da odobrava mnoge od ideja vodećeg
britanskog pokreta za svetost koje se tiču hrišćanskog života. Džons, V. V.
Preskot, J. N. Lafboro (Jones, Prescott, Loughborough)
i drugi adventisti takođe su se uključili u isceljivanje verom početkom
devedesetih godina, uporedo sa pokretom koji se razvijao među pobornicima
svetosti. Do kraja veka, neki
adventisti u svom oduševljavanju “svetim telom” došli su čak do same ivice
osnivanja sopstvene verzije pentekostalizma.
Elen Vajt je takođe bila
upoznata sa tadašnjim učenjem o svetosti.
Mada je hvalila njihovo naglašavanje spasenja u Hristu, ona je kudila
njihovo unižavanje Božjeg zakona (RH, 13.avgusta 1889.). Osim toga, kao što je rečeno u Glavi 4,
ona se protivila onim učenjima zagovornika svetosti, po kojima su potpuno
posvećenje ili savršenstvo trenutno delo Svetog Duha, kao i da hrišćani mogu da
budu svesni svoje savršenosti. Na
sličan način ona je odbacivala i ekstreme u isceljivanju putem vere kako u
adventizmu, tako i u pokretu za unapređenje svetosti. Po njoj, Bog isceljuje samo u skladu sa
svojom voljom. Znači, ako neka
osoba ne ozdravi, to ne mora da podrazumeva nedostatak vere (vidi pismo 93,
1892.).
Drugi Talas
Protestantskih Misija
Kenet Skot Laturet (Kenneth
Scott Latourette) s pravom smatra devetnaesti vek “velikim vekom” za
protestantske misije. Širenje
misija je teklo u dve faze. Kao što
smo videli u Glavi 2, prva faza je bila nusproizvod Drugog velikog
probuđenja. U prvoj polovini veka
Indija, Burma, Cejlon, Zapadna Afrika, Turska imperija i Havaji bili su glavne
mete američkih misionara. Do kraja
veka ovom spisku su pridodati Latinska Amerika i Daleki Istok (naročito Kina)
kao posebno zanimljivi, dok su se američke misije proširile na svaki kutak
Zemljine kugle.
Drugi veliki talas misija
devetnaestog veka bio je na vrhuncu devedesetih godina i prenet je i u prve
decencije dvadesetog veka. U vreme
kada su se američki komercijalni, politički i ekonomski interesi širili u raznim
delovima sveta, američke crkve počele su da više pažnje posvećuju potrebama
ljudi van svoje teritorije.
Džosaja Strong (Josiah
Strong) je 1885. u svojoj knjizi Our Country (Naša zemlja) pozvao
američku crkvu da prihvati punu odgovornost za obraćanje sveta u
hrišćanstvo. Strong je zastupao
tezu da američki ideali, a ne snaga države, treba da budu glavna briga u odnosu
nacije prema drugim zemljama. Prema
Strongu, “vrata mogućnosti su otvorena na celoj kugli zemaljskoj... Trijumfalni dolazak carstva očekuje samo
da crkva upotrebi poverene joj moći.” On je čvrsto verovao “da je potpuno u
rukama hrišćana u SAD da u narednih deset ili petnaest godina ubrzaju ili uspore
dolazak carstva Isusovog na Zemlju za stotine, a možda i hiljade
godina”.
Strongov apel je urodio
plodom. Naredne godine rođen je
Studentski volonterski pokret za strane misije (Student Volunteer Movement for
Foreign Missions) kada je Dvajt L.Mudi na saboru hrišćanskih koledža pozvao
studente da posvete svoj život misionarskoj službi. Odazvalo se stotinu studenata. Taj broj se povećao na 2.200 u
1887.godini, odnosno na više od 5.000 u 1888. U roku od nekoliko godina mnogi su
posvetili svoj život misionarskoj službi.
Deviza pokreta bila je “da svi treba da idu do svih”, a parola
“evangelizirati svet u ovom naraštaju”.
Pokret je stimulisao, tvrdi istoričar Ernest R. Sandin (Ernest R. Sandeen), “najveću demonstraciju
misionarskog interesa koja je ikada viđena u SAD”. Kao što je rekao Sidni Alstrom (Sydney
Ahlstrom) “u poslednje dve decenije devetnaestog veka zabeležen je vrhunac
pokreta stranih misija u američkom protestantizmu”.
Oduševljenje misijama nije
se ograničilo samo na Severnu Ameriku, iako su SAD tu preuzele vođstvo. Devedesetih godina bilo je važnih
misionarskih programa i u Velikoj Britaniji i mnogim kontinentalnim državama
Evrope.
Adventisti sedmog dana bili
su u stanju da se dobro održavaju na vrhu tog drugog talasa širenja misija. Godine 1886. ova denominacija je objavila svoju prvu
knjigu o misijama u inostranstvu - Historical Sketches of the Foreign Missions
of the Seventh-day Adventists (Skice iz istorije stranih misija adventista
sedmog dana). Onda je 1889. poslala S. N.
Haskela (Haskell) i Persija T.
Magana (Percy T.Magan) na dvogodišnji put oko sveta da snime mogućnosti,
probleme i moguće lokacije misija koje su očekivale misionare-adventiste u
raznim delovima Afrike, Indije i Orijenta.
Oni su o svom putu iscrpno obaveštavali Crkvu preko stranica časopisa Youth’s Instructor. Tako su misije i misionarstvo
zavladali srcima i razumom adventističke omladine na način sličan onom na koji
je studentski pokret uticao na hiljade mladih ljudi u širem protestantskom
svetu. Krajem devedesetih godina
adventizam se afirmisao na svim kontinentima i na mnogim ostrvskim
grupama.
Elen Vajt je bila među onima
koji su najviše učinili na unapređenju misija. Ona nije prestajala da podstiče Crkvu i
njene članove na žrtvu, kako bi mogli da trostruku anđeosku vest odnesu do
najudaljenijih kutaka zemaljske kugle.
Severnjačke
Misije u Crnoj Americi
Protestanti sa Severa
verovali su da imaju ne samo zadatak u odnosu na svet, već i prema sopstvenoj
državi. Jedan deo te misije
sastojao se u delovanju severnjačkih protestanata posle Građanskog rata među
nedavno oslobođenim robovima u državama Juga. Dok je rat još besneo, severnjačke crkve
su postale svesne potreba bivših robova za hranom, odećom, poslom, krovom nad
glavom i zaštitom. Međutim, po
shvatanju mnogih protestanata, njihova osnovna potreba je bila obrazovanje. Najveći deo crne populacije bio je
nepismen, jer je u decenijama pred Građanski rat bilo protiv zakona, u većini
južnih država, da se robovi uče da čitaju.
Posle rata su severnjačke crkve osnovale skoro 80 agencija radi
ispravljanja ove nepravde.
Hiljade loše plaćenih
misionara pošlo je na jug da pomogne u obrazovanju 4 miliona bivših robova. Mada je većina tih misionara imala
iskrene namere, mnogi su bili veoma netaktični prema nedavno poraženim belcima i
ne baš stručni u svom pedagoškom radu.
Uz ove “uvezene” probleme išlo je i urođeno neprijateljstvo bele
populacije koja je u bliskoj prošlosti bila pregažena na vojnom planu, a sada je
doživljavala invaziju i na kulturnom.
Posledica svega toga je da
su severnjački misionari redovno trpeli neprijateljstvo i uznemiravanje, a
povremeno i nasilje od grubljih predstavnika belaca. Deo suprotstavljanja misionarskim
učiteljima bio je izraz odlučnosti da se crnci zadrže “tamo gde im je
mesto”. “ On jeste i mora dalje
biti”, pisalo je u listu Christian
Advocate iz Nju Orleansa 1867.godine, “radni čovek sa Juga, jer nije
sposoban ...za bilo šta drugo”.
Postepeno su veličina
zadatka, neprekidno neprijateljstvo belaca - južnjaka i opadanje žara među
vodećim ljudima u agencijama pojedinih crkava doveli do napuštanja mnogih
projekata. Sredinom sedamdesetih,
misija za bivše robove sve se brže povlačila. Ipak, nešto je urađeno za početak, a
misije su ostavile u nasleđe oslobođenim robovima Juga takve institucije kao što
su Hampton Institute, Fisk University, Morehouse College i Atlanta
University.
Crkva adventista sedmog dana
naknadno se pridružila misijama na Jugu.
Glavni razlog nije bio u tome što ta denominacija nije imala interesa za
problematku bivših robova krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina
prošlog veka, već zato što je i sama bila vrlo mlada i zauzeta borbom za
sopstveni opstanak.
Zapostavljanje “rada na
Jugu”, kako je počeo da se zove rad sa crncima u južnim državama u
adventističkim krugovima, prestalo je devedesetih godina. Interesovanje za ovu temu podstaknuto je
govorom Elen Vajt vođama denominacije 1891. pod nazivom “Naša dužnost prema
obojenima”. “Greh”, rekla im je
ona, “leži na nama kao Crkvi jer se nismo više potrudili da spasemo duše
obojenih... Belci i belkinje treba
da se osposobljavaju za rad sa obojenima.
Predstoji veliki posao oko obrazovanja ovog neukog i potlačenog sloja
ljudi” (SW 15,16).
Taj apel kao da je bio
upućen gluvima. Međutim, dve godine
kasnije došao je u ruke sina Elen Vajt, Edsona, koji je upravo tada doživljavao
lično versko probuđenje. On je bio
uveren da ga Bog zove da radi sa crnom populacijom na krajnjem Jugu. Rezultat toga je bio da je brodom Morning Star otplovio u oblast reke Jazu
u Misisipiju, gde je ustanovio moćan obrazovno/evangelistički/izdavački centar
za rad sa crnom populacijom. Uprkos
velikom otporu, njegov se posao održao i proširio. Godine 1895. Edson je stvorio Južnjačko misionarsko
društvo (Southern Missionary Society) za vođenje sve šire mreže
samofinansirajućih misija. Iste
godine ova denominacija je i zvanično započela rad sa crncima iz južnih država
kada je kupila zemljište za osnivanje onog što će se zvati Oakwood Industrial
School 1896. (danas Oakwood
College).
U svom dosadašnjem istraživanju sveta Elen Vajt posle Građanskog rata govorili smo o promenama do kojih je došlo u društvenoj i intelektualnoj sferi, o milenijalističkim očekivanjima toga doba i o nekim verskim trendovima koji su činili okruženje u kome je ona živela i propovedala. Uočili smo da je ona bila u kontaktu s tim vremenom, iako možda ne u saglasju sa svim novim idejama i pokretima. U Glavi 9 govorićemo o nekim od društvenih problema sa kojima su se suočavali reformatori krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Takođe ćemo ukratko opisati odnos koji je Elen Vajt imala prema tim problemima.
| < 7. Poglavlje | Sadržaj | 9. Poglavlje > |