< 8. Poglavlje

Sadržaj

10. Poglavlje >

Glava deveta

DRUŠTVENI PROBLEMI

Trezvenjački Pokret
Zdravstvena Problematika
Promene u sistemu obrazovanja
Rasni Problemi
Ženska Prava
Kapital i Radna Snaga
Reforma u Pogledu Sabata (Dana Odmora)
Progresivni Pokret

U Glavi 3 zapazili smo da su decenije koje su prethodile Građanskom ratu bile pune reformi.  Dvadesete i tridesete godine prošlog veka donele su široki dijapazon dobrovoljnih društava formiranih da bi se iskorenilo svako zlo i tako ostvarilo carstvo nebesko na Zemlji, ili, za one manje verski nastrojene, da se barem svet učini boljim mestom za život.  Medutim, do pedestih godina jedan problem je posebno razbuktavao strasti reformatora - oslobađanje robova.  Ta reforma je iscrpla svu snagu i sva sredstva kojima su se održavali drugi pokreti ranijih godina.

U godinama posle Građanskog rata, uz postignutu emancipaciju, zabeležna je pojava novih reformi jer su idealisti nastavili sa svojim pokušajima “da stvari dovedu u red”.  Iako su mnoge od tih reformi bile iste kao pre, doći će do stavljanja novih naglasaka i pojave novih vrsta reformatora koji će ih pokretati.

Trezvenjački Pokret

Reforma koja je više od svih ostalih obuzimala maštu i napore reformatora na kraju devetnaestog veka bila je ona koja se zalagala za uzdržavanje od alkohola.  Kao i pokret za oslobađanje robova, krstaški pohod ka trezvenjaštvu dostići će vrhunac u jednom događaju na nacionalnom planu - donošenju Osamnaestog amandmana na Ustav SAD 1919.  kojim se zabranjuje prodaja i proizvodnja opojnih pića.

Stanovništvo SAD se u devetnaestom veku grubo delilo na dve grupe shodno svom stavu prema alkoholnim pićima - jedni su bili za njih, dok su ih drugi smatrali izvorom kriminala i siromaštva.  Crtež u ovoj knjizi odražava ovo drugo mišljenje.  Na njemu umetnik svaljuje glavnu krivicu za društvene probleme na trgovce alkoholom.  Taj problem nije bio poguban samo za društvo u celini već je razarao i domove.  Jedan stanovnik siromašnih predgrađa Čikaga je socijalnom radniku, Džejn Adams, skrenuo pažnju na to “da se može reći da je nesreća ako te sopstveni sin istuče radi ono malo novca što si napabirčio teškim radom, ali da nemaš srca da ga kriviš za ono što je video da njegov otac radi celog života; i moj otac bi uvek podivljao kad bi piće njime ovladalo i tukao me sve do svoje smrti.”

Trezvenjački pokret u SAD je imao tri faze.  Prva je bila pre Građanskog rata i svoj vrhunac je dostigla kada su Mejn i barem još devet drugih saveznih država donele zakone o potpunom uzdržavanju od alkohola.  Do 1865, međutim, zakonodavna tela i sudovi ukinuli su ili proglasili neustavnim većinu tih zakona (vidi Glavu 3).

Druga faza pokreta otpočela je 1869.  sa osnivanjem Prohibicione stranke na nivou države.  Ali, pravu moć u ovoj fazi nije imala ta politička stranka, već Ženska hrišćanska unija za trezvenjaštvo (Women’s Christian Temperance Union) (WCTU).  WCTU je nastao iz ženskog krstaškog pohoda protiv pića koji je protutnjao kroz Njujork i centralni Ohajo u zimu 1873/1874.  Glavna metoda pohoda bila je “molitva unutra”(pray-in).  Pozivajući Sveti Duh da im pomogne, grupe žena molile su se klečeći na podovima barova sve dok vlasnici ne bi pristali da zatvore svoje radnje.  Na taj način one su uspele da zatvore nekih 250 barova za 50 dana.  Nažalost, većina tih barova bila je ponovo otvorena.  Ali, ideje o pomoći pohodu nije nestalo : Žene su mogle da donesu promene.

Na čelu sa Fransis E.  Vilard (Frances E.Willard) u poslednje dve decenije veka, WCTU je postao moćan činilac u borbi protiv alkohola.  WCTU se borio ne samo za trezvenjaštvo, već i za druge reforme, naročito one koje su se ticale ženskih prava.  On je bio najveća trezvenjačka organizacija pre 1900.  i najveća ženska organizacija u SAD do tada.  On je ženama davao mogućnost da politički deluju.  Ali Vilardovoj to nije bilo dovoljno.  Ona je smatrala da bi samo biračko pravo omogućilo ženama da eliminišu alkohol i zaštite svoj dom. 

Treća faza trezvenjačkog pokreta počela je 1895.  kada je osnovana Američka liga za borbu protiv barova ( Anti-Saloon League of America).  Za razliku od Vilardove WCTU, ova liga je imala samo jedan cilj - uništenje barova.  “Liga za borbu protiv barova kao organizacija smatra“, pisalo je u njenoj literaturi, “da možemo verovati da će, ukoliko se rešimo barova, vreme, i obrazovanje, i širenje moralnosti i religije, obeshrabriti i eliminisati ličnu upotrebu alkohola kao pića.”

Glavni posrednik za izvršenje poslova lige bila je crkva.  To je bio poslednji veliki “krstaški” pohod u kome su protestantski liberali i konzervativci radili zajedno prema istom cilju.

Oko 1913.  liga je shvatila da nije dovoljno da se samo uklone barovi.  Od tada se borila za ustavni amandman kojim bi se zabranjivala proizvodnja ili prodaja opojnih pića.  Pobeda je, kao što smo ranije rekli, došla 1919.  kada je usvojen Osamnaesti amandman.

Adventistička crkva i Elen Vajt bili su veoma aktivni u trezvenjačkom pokretu.  Prvi adventisti na političkoj funkciji bili su trezvenjački kandidati.  A Elen Vajt je 1881.  napisala da “pobornici trezvenjaštva ne ispunjavaju u potpunosti svoju dužnost ukoliko ne utiču na druge poukom i primerom - govorom i perom i glasanjem - u korist prohibicije i potpunog uzdržavanja od alkohola” (RH, 8.novembar 1881).

Elen Vajt je o trezvenjaštvu govorila na nekim od svojih najposećenijih predavanja.  Na primer, na skupu na otvorenom prostoru u Grovlendu, Masačusets, 1876.  ona je procenila da je nekih 20.000 ljudi prisustvovalo njenim predavanjima o trezvenjaštvu.  Naredne godine je ponovila ova događanja u Grovlendu.  Haverhilov list Daily Bulletin od 27.  avgusta ovako je komenarisao nedeljni skup: “Veliki događaj dana je bila popodnevna služba.  Vozovi iz svih pravaca dovezli su ogromne mase ljudi i šumarak je bukvalno vrveo od sveta.  Gospođa Vajt je govorila na temu hrišćanskog trezvenjaštva.  Ova dama je moćan i ubedljiv govornik, ona zahvaljujući svom jasnom govoru i ubedljivoj logici ima potpunu vlast nad masama.

Zdravstvena Problematika

Dobra stara vremena - bila su užasna! Ovaj naslov slikovite istorije američkog društva devetnaestog veka koju je napisao Oto Betman (Otto Bettmann) najprikladniji je opis za područje zdravstva.  Iako je pokret za zdravestvenu reformu s početka tog veka doneo izvestan napredak, godine posle Građanskog rata još uvek su bile vreme nepoznanja osnovnih pojmova iz higijene, medicine i ishrane.  Međutim, u šest decenija koje će uslediti, doći će do nezabeleženog napretka na svim poljima vezanim za zdravlje.

Danas je većini Amerikanaca teško da sagledaju krhkost života u prošlom veku.  Ne samo da je smrtnost dece bila visoka već je dolazilo i do epidemija i drugih nevolja u razmerama koje je teško zamisliti.  Tako je, na primer, epidemija žute groznice u Memfisu, država Tenesi, 1878.  godine odnela 5.150 života od ukupne populacije koja je iznosila 38.500.  Te iste godine Nju Orleans je od žute groznice izgubio nekih 3.977 stanovnika.  Ali, to je bila samo polovina u odnosu na epidemiju u tom gradu 1853, koja je odnela 7.848 života.  Ljudi su pripisivali žutu groznicu i druge epidemije lošem vazduhu - onom što su lokalne vlasti zvale “miasma” (kužni vazduh).  U međuvremenu, nešto tako prosto kao talas vrućine imaće za posledicu 3.000 mrtvih u gradu Njujorku 1896.  godine.

Na polju higijene je takođe malo toga bilo dobro.  Na ulicama Njujorka na prelasku devetnaestog u dvadeseti vek, na primer, konji su za sobom ostavljali nekih 2,5 miliona funti (1,25 miliona kilograma) izmeta i 60.000 galona (15.000 litara) mokraće dnevno.  A konji su bili tek početak problema.    Samo vrlo mali broj kuća imao je unutrašnje toalete.  Mirisne i higijenske implikacije te činjenice mi moderni ljudi uopšte ne možemo ni da zamislimo.  Jedan istaknuti zdravstveni stručnjak je osamdesetih godina primetio da je najmučniji problem urbanizacije rasprostranjenost (spoljnih) nužnika “od kojih je dovoljan samo jedan da leti učini život komšijama nesnosnim”.  H.L.Menken se još otvorenije izrazio kada je rekao da je Baltimor osamdesetih godina smrdeo “kao milijarda tvorova”.  Čikaški Times je grad opisao kao “pravi smrdež”.  “Nijedna druga reč ga ne opisuje tako dobro kao smrdež,” primećuje list.  “Zadah označava nešto konačno.  Smrdež, pak, dostiže beskonačno i postaje “uzvišen” po veličini svoje odvratnosti.”

Dodajte tome ulično smeće koje se ne odnosi, zagađenu vodu, industrijski otpad i bezbrojne muve, komarce, bubašvabe i ostale insekte, i dobićete neizbežni haos, u najmanju ruku.  U nedostatku podzemnih kanalizacionih cevi mnoge gradske reke i njihove pritoke postale su otvorene septičke jame. 

Stambene zgrade su takođe bile daleko od zadovoljavajućih.  Prenaseljenost (neki put i hiljadu ljudi po stambenom bloku), slabo provetravani stanovi (od kojih mnogi nisu imali ni jedan jedini prozor) i neprečišćavana voda za piće (čak i za bogate) činili su gradove same po sebi opasnim po zdravlje.

Ni život na selu nije bio mnogo zdraviji.  Većina farmi proizvodila je samo za sopstvene potrebe.  I mada možemo zamišljati farmersku kuću krajem prošlog veka okruženu ružičnjakom, verovatno bi ispravnije bilo zamisliti, kao što ističe Betman, “gomilu đubreta i stajnjaka” oko zgrade, ”koji se lepe za obuću i ispuštaju odvratan smrad što privlači masu muva, krpelja i crva, čineći život ljudi i stoke još jadnijim”.  Iz praktičnih razloga bunar bi bio blizu kuće, koja je opet bila blizu ambara, pomoćne zgrade, štale, svinjca i kokošarnika.  Dobar deo boleština i neobjašnjivog “jada” seoskog stanovništva može se pripisati zagađenim bunarima.  Tek devedesetih godina ljudi su postali svesni opasnosti koje nosi zagađena voda za piće.  U godinama posle Građanskog rata ni higijenska priprema i čuvanje hrane nisu bili na zadovoljavajućem nivou.

Osim opšte higijene, u godinama posle 1865.  trebalo je poboljšati i lične higijenske navike i medicinska znanja.  U Njujorku je 1882.  bilo samo oko 2% domova koji su imali vodovodne instalacije.  Kupanje je za većinu ljudi bilo retkost.  Borba za kupanje subotom uveče nije bila nikakva šala.  To je bila revolucionarna radnja za koju su se zalagali zdravstveni reformatori.  Kada je Elen Vajt 1872.  preporučila da se “zdravi ljudi kupaju čak dva puta nedeljno” (3T 70), ona je bila predvodnik lične brige o zdravlju.  Neadekvatna i neuravnotežena ishrana takođe je dovodila do problema sa zdravljem u drugoj polovini devetnaestog veka.

Osim toga, medicinska nega je još uvek bila problematična kao i u godinama pre rata.  SAD su sedamdesetih godina imale samo oko 200 bolnica od kojih je preko jedne trećine bilo za mentalno poremećene.  U decenijama posle Građanskog rata bolnice su više ličile na skloništa za siromašne, nego na ustanove za brigu o zdravlju.  Usled potpunog odsustva higijene, to su obično bile smrtonosne klopke.  Bolesnici boljeg imovinskog stanja su ili lečeni kod kuće, ili su išli u banje ili reformske sanatorijume radi odmora i oporavka.  Jedna žena iz visokog njujorškog društva je posle posete bolnici Belvi 1872.  priznala da ranije skoro nije znala ni da bolnice postoje.  A o svojoj poseti je napisala: ”Od odvratnog smrada mi se povraćalo.  Stanje kreveta i bolesnika je bilo neopisivo.  Jedna jedina sestra je spavala u kupatilu, a kada za kupanje je bila puna đubreta.”

Čak ni pojam sestra nije značio ono što znači danas.  U zemlji nije bilo nikakve obuke za medicinske sestre dok bolnica Belvi nije počela sa prvim takvim programom 1873.  godine.  Mnoge takozvane sestre bile su pijane žene koje su obavljale tu dužnost u bolnici umesto odsluženja zatvorske kazne.

Ni obuka za lekare nije baš bila na visini.  Ona se još uvek sastojala od četvoromesečnog ili osmomesečnog kursa.  Kada je predsednik Harvarda, Čarls Eliot, zatražio 1869.  da se uvedu pismeni ispiti za diplomce medicinskog fakulteta tog Univerziteta, bio je odbijen zato što.  po rečima dekana, “većina studenata ne piše dovoljno dobro”.  Džems Edson Vajt i njegov brat su u tom periodu prošli kroz obuku za lekare.  Edson je o svom iskustvu pisao da je “odgovorni lekar nitkov - Higio-terapeutska klinika je podvala, a starog doktora Mila treba baciti u reku Delaver.”

Poznavanje i upotreba lekova još su bili problem.  Iako su neke od “herojskih” metoda iz predratnog perioda, kakva je bila pročišćavanje pacijentovog tela korišćenjem otrovnih medikamenata, prestale da budu popularne (vidi Glavu 3), upotreba patentiranih lekova koji su se uglavnom sastojali od alkohola i sadržavali opijum i druge narkotike bila je široko rasprostranjena.  Takvi su se napici prodavali bez recepta.  Dakle, još je mnogo toga ostalo da se uradi na reformi zdravstvene zaštite i lečenja nacije.

Ta reforma će se uglavnom odvijati u dva pravca.  Prvi se odnosio na poboljšanje individualnog i javnog zdravlja.  Kod ovog prvog, krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka došlo je do značajnog napretka u ličnoj higijeni i ishrani kod velikog procenta stanovništva.  U tom kontekstu je doktor Džon Harvi Kelog (John Harvey Kellogg) devedesetih godina započeo proizvodnju gotove hrane za doručak za potrebe adventističkog sanatorijuma u Batl Kriku, država Mičigen.  U poslednjim decenijama veka takođe je došlo do povećanja broja ljudi koji su bili zainteresovani za dobru telesnu kondiciju.

Na području javnog zdravlja došlo je do pokreta za čišćenje bolnica.  Zbog bolje higijene, potpunijeg medicinskog obrazovanja i napretka same medicine, bolnice su krajem veka postajale mesta kuda su bolesni ljudi zaista mogli da odu da bi ozdravili.

Takođe je došlo do razvoja gradskih vodovoda i kanalizacija i počelo je redovno odnošenje smeća.  Takvi projekti su često poticali od vlade.  Tih godina je vlada takođe aktivno učestvovala u javnom zdravstvu stvarajući odbore za inspekciju škola, bolnica i trgovine hranom, ali i za druge poslove.  Progresivna kretanja u politici takođe su dovela do stvaranja agencija za izradu standarda za proizvodnju hrane i lekova.  Razvoj procesa hlađenja i pasterizacije doveo je do poboljšanja ispravnosti hrane.  Ukratko, na kraju devetnaestog veka došlo je do velikih poboljšanja u zdravstvu.

U istom periodu došlo je do značajnog napretka i u medicinskoj nezi.  Njega su posebno omogućila dva otkrića.  Prvo se odnosilo na prihvatanje teorije o klicama.  Ne znajući ništa o klicama, lekari koji nisu koristili čiste instrumente ili čak nisu prali ruke od jednog pacijenta do drugog, često su više pomagali da se bolest raširi nego što su je lečili.  Antiseptički postupci su bili od presudnog značaja za razvoj bezbednih bolnica i rutinski uspešnih operativnih zahvata.

Drugo veliko otkriće koje je promenilo prirodu medicinske prakse bila je anestezija.  Anestezija koja je potpuno eliminisala bol oslobađala je hirurge pritiska da operaciju moraju da završe za nekoliko sekundi ili minuta.  Ova nova sloboda otvorila je put postupcima na koje se ranije niko ne bi odvažio.  Korišćenje antiseptika i anestezije omogućilo je hirurzima da uspešno operišu i takve zone kao što su abdomen, lobanja i grudni koš.

Prve decenije dvadesetog veka takođe su donele i profesionalizaciju medicinskog obrazovanja.  Više od polovine postojećih medicinskih škola u SAD moralo je biti zatvoreno, dok su one koje su opstale podignute na viši nivo.

Baš u to vreme adventisti sedmog dana osnovali su Koledž medicinskih evangelista /College of Medical Evangelists/ (današnji Univerzitet Loma Linda).  Zbog sve viših standarda i troškova neki od vođa ove denominacije želeli su da pretvore školu u paramedicinsku ustanovu, ali se Elen Vajt borila za instituciju koja će pružati potpuno medicinsko obrazovanje i diplome za visoko stručne ljude u modernoj medicinskoj nauci.  Govorila je da “medicinska škola u Loma Lindi mora biti najvišeg ranga”.  Mladi treba da dobiju “medicinsko obrazovanje koje će im omogućiti da polože ispite koje zakon propisuje za sve koji rade kao stručni lekari”(MM 57).

Elen Vajt ne samo što je podržavala napredak u obrazovanju lekara i medicinskih sestara već se slagala i sa potrebom razvoja javnog i privatnog zdravstva.  Ovaj napredak je u mnogo čemu predstavljao kulminaciju ideja i prakse koje je ona zagovarala pre 1865.godine, a o čemu je bilo reči u Glavi 3.

Promene u Sistemu Obrazovanja

Kao i zdravstvo, i obrazovanje je doživelo duboku transformaciju u periodu od 1865.  do 1915.  I ovde je dosta promena bilo posledica reformi započetih pre Građanskog rata (vidi Glavu 3).

Jedna od najznačajnijih promena odnosila se na razvoj nauke.  Pre pedesetih godina klasični jezici i književnost imali su dominantno mesto u srednjoškolskom i fakultetskom obrazovanju.  Ali, to mesto im je dovedeno u pitanje posle uspona darvinizma.

Britanski filozof Herbert Spenser najavio je predstojeći okršaj kada je obrazovnim krugovima 1854.  godine postavio svoje veoma provokativno pitanje: “Koje je znanje najvrednije?” Spenseru je to bilo pitanje nad pitanjima.  “Pre izrade racionalnog nastavnog programa”, pisao je on, “moramo odrediti šta najviše treba da saznamo; ...  moramo utvrditi relativnu vrednost različitih znanja.” Za Spensera je odgovor bio očigledan - “nauka” je najvrednije znanje za svako područje ljudske delatnosti.

Nisu se svi slagali sa ovim Spenserovim zaključkom.  Borba oko nastavnog programa koja je trajala tokom druge polovine devetnaestog veka dovodila je do različitih odgovora na njegovo pitanje nad pitanjima.  Neki su i dalje tvrdili da klasici predstavljaju najvrednije znanje, pošto se njihovim proučavanjem razvija um i stiče znanje koje određuje obrazovanu osobu.  Drugi su, pak, tvrdili da je najvažnije stručno znanje.

U toj borbi ulozi su bili visoki.  Pobednik bi dobio pravo da oblikuje umove novih generacija.  Elen Vajt ni ovde nije ostala  po strani.  Ona je glatko odbacila mišljenja pobornika klasika, nauke ili stručnog obrazovanja kao središta nastavnog programa.  Nedvosmisleno je tvrdila da Biblija predstavlja “temelj svakog obrazovanja dostojnog tog imena” (FE 448).  “Nauka o iskupljenju je nauka nad svim naukama.” Njeno proučavanje “će oživeti duh i uzvisiti dušu” (Ed 126) jer podstiče “najviše sposobnosti ljudskog uma...na intenzivnu aktivnost” (Ed 124)...  “Visoko obrazovanje”, govorila je ona, “predstavlja iskustveno upoznavanje sa planom spasenja,a to upoznavanje se odvija uz ozbiljno i marljivo proučavanje Svetog pisma.  Ovakvo obrazovanje će obnoviti um i preobraziti karakter, obnavljajući u duši Božji lik” (CT 11).

U poslednje dve decenije devetnaestog veka Elen Vajt će u adventističkom obrazovanju voditi borbu da se klasici pomere sa svog dominantnog mesta i da se u samo središte nastavnog programa postave Biblija i njena filozofija.  Slična borba vodila se i u srednjim školama i na fakultetima u zemlji.  Do kraja veka hegemonija klasika je skoro svuda bila uzdrmana.  U javnom sektoru su nauka, tehnologija i stručno obrazovanje zauzeli mesto klasika, dok je u adventističkim školama proučavanje Biblije bilo na dobrom putu da u nastavnom programu stekne mesto koje mu je s pravom pripadalo.

Škole na svim nivoima su, takođe, postale zdravija mesta, studenti su uspostavili bolju ravnotežu između umnog i fizičkog, a nastavne metode su postale efikasnije.  Na taj način su neki od reformskih impulsa iz dvadesetih i tridesetih godina doživeli svoje ispunjenje krajem veka.

Pre nego što napustimo temu obrazovanja, želeli bismo da proučimo reakciju konzervativnog krila protestantizma na nove pravce u visokom obrazovanju.  Oni koji su prerasli u premilenijalističke fundamentaliste razočarali su se i u darvinistički pravac javnih institucija i u višu biblijsku kritiku i u “apostatsku /otpadničku/ učenost” zatrovanu evolucionističkim idejama, koje su zauzimale sve značajnije mesto na hrišćanskim koledžima i teološkim fakultetima. 

Njihov odgovor bili su Biblijski instituti.  Prva takva ustanova bio je Nijek Misionarski koledž (Nyack Missionary College), osnovan u državi Njujork 1883.  pod nazivom Koledž za obuku domaćih i stranih misionara i evangelista (Missionary Training College for Home and Foreign Missionaries and Evangelists).  Druga je bio Mudijev biblijski institut (Moody Bible Institute), osnovan 1886.

Cilj misionarskih koledža i biblijskih instituta bio je da za misionarsku službu pripreme mlade hrišćane “koji nemaju ni sredstava ni vremena da pohađaju normalne koledže i teološke fakultete”.  Kao takve, ove škole su izbegavale akademske titule i bile su na nižem nivou od fakulteta.  Pokret ka misionarskim koledžima/biblijskim institutima nastao je kao odgovor na neprekidno kretanje ka liberalizmu mnogih protestantskih koledža i teoloških fakulteta i zahvaljujući entuzijazmu stvorenom od strane Studentskog dobrovoljačkog pokreta (Student Volunteer Movement) za ”odnošenje jevanđelja celom svetu još u ovoj generaciji”.

U devedesetim godinama devetnaestog i prvim godinama dvadesetog veka takođe je došlo do dodatka naziva “misionarski koledž” imenima nekolicine adventističkih institucija.  Kao i kod fundamentalističkih škola, njihovi nazivi bili su reakcija na pojačani osećaj za svetsku misiju.

Elen Vajt, kao što se moglo i očekivati, imala je mnoge iste ciljeve kao pokret ka biblijskim institutima/misionarskim koledžima, ali je vodila adventističko visoko obrazovanje ka jednom umerenijem stavu.  Ona je savetovala uravnoteženiji pristup studenata proučavanju “nauke i u isto vreme ...  učenju zahteva koje postavlja Njegova reč”(5T 21).  Kad se završio devetnaesti vek, ona je insistirala da adventistički koledži “pruže sve što je neophodno za upis na medicinski fakultet” prema uslovima koje postavljaju zakoni različitih saveznih država (CT 479,480).  Tako je stvorila osnovu da adventističke institucije postanu potpuno priznati fakulteti slobodnih veština, a ne da idu mnogo ograničenijim putem biblijskih instituta.  Vreme je pokazalo da je taj savet bio od suštinske važnosti, jer stručnjaci raznih profila (na primer učitelji, medicinske sestre, računovođe) moraju imati priznate diplome kao preduslov za dobijanje dozvole za rad i obavljanje svog posla.

Rasni Problemi

Dok su se mnoga socijalna pitanja, kao na primer zdravstvo i obrazovanje, kretala ka boljim rešenjima u periodu od 1865.  do 1915, to nije bio slučaj u svim oblastima, recimo, kad je reč o rasnim odnosima.  Oslobađanje robova tokom Građanskog rata bio je samo početak procesa koji je trebalo da zemlji omogući rešavanje rasnih problema.  U narednih nekoliko godina došlo je do izvesnog napretka.  Između 1865.  i 1870.  SAD su u Ustav unele amandman kojim se ukida ropstvo (Trinaesti amandman), daje crncima državljanstvo (Četrnaesti amandman) i pravo glasa (Petnaesti amandman).  Osim toga, Kongres je 1866.  i 1875.  doneo dva zakona o građanskim pravima, a 1865.  je osnovao Fridmanov biro za pomoć oslobođenim robovima u njihovim nastojanjima da nađu sebi mesto u američkom društvu.  Na horizontu su se pojavljivali znakovi koji su ulivali nadu uprkos neprekidnim rasnim tenzijama između Južnjaka obe rase i između Južnjaka i Severnjaka-belaca koji su još više otežavali situaciju.  Crnci iz južnih država su do 1900.  godine čak uspeli da pošalju 17 svojih ljudi u Kongres, uključujući tu i dva senatora.

Međutim, ono što je izgledalo kao napredak, krenulo je unazad po završetku Rekonstrukcije 1877.godine.  Tada je nedavno izabrani predsednik Raterford B.  Hejs (Rutherford B.Hayes) pristao da prepusti Jugu da sam reši svoj rasni problem, bez mešanja savezne vlade.  U narednih 30 godina došlo je do rapidnog pogoršanja prava crnaca.  Godine 1883.  Vrhovni sud je poništio onaj deo Zakona o građanskim pravima iz 1875.  kojim se zabranjuje rasna diskriminacija na javnim mestima i u javnom prevozu.  Sedam godina kasnije, Sud je crnce lišio zaštite koju im je pružao Petnaesti amandman.

Devedesete godine su donele još radikalnije pogoršanje.  Oko 1890.  novi talasi imigracije stalno su potpirivali nativizam, emocije koja će podstaći rast rasizma u celoj zemlji.  Te godine je Vrhovni sud doneo odluku da pojedine savezne države mogu tražiti segregaciju u javnom prevozu.  Šest godina kasnije Sud je u sporu Plesi protiv Fergusona (Plessy v.Ferguson) svojom doktrinom “odvojeno ali jednako” otvorio put budućoj segregaciji svih vrsta.  Oko 1910.  rasna segregacija dozvoljena je u zgradama savezne administracije u glavnom gradu.  Do tada je većina ljudi u svim krajevima zemlje već bila prihvatila segregaciju.

Devedesetih godina su se takođe javili udruženi napori da se crncima onemogući glasanje.  Takvim zaobilaznim putevima, kakvi su bili takse na biračko pravo i testovi pismenosti, svaka južna država je našla način da zakonski oduzme crncima to pravo.  Tako je u Luizijani, gde je 1896.  bilo 130.344 registrovana crna birača, 1900.  ostalo samo njih 5.320, a 1904.  1.342.  U Alabami je broj registrovani crnih glasača sa 181.471 spao na samo 3.000 u 1900.godini.

Obrazovanje crnaca je takođe dostiglo kritičnu tačku.  Godine 1890.  samo je oko 20% od ukupnog broja crnačke dece dobijalo bilo kakvo obrazovanje.  Guverner Džems Kimbol Vardaman (James Kimball Vardaman) iz Misisipija je prvih godina dvadesetog veka izjavio da je novac utrošen na obrazovanje crnaca “pljačka belog čoveka”.

Filozofska osnova dobrog dela tadašnjeg rasizma i nativizma bila je društveni darvinizam.  Čak je i većina onih koji su se prema crncima odnosili prijateljski bila indoktrinirana evolucionom rasnom hijerarhijom koja je tako stepenovala rase da je belce stavljala na vrh evolucione lestvice, a Afrikance na njeno dno.  Ljudi su takva shvatanja koristili da opravdaju ropstvo pre Građanskog rata, odnosno rasnu diskriminaciju posle njega.  Većina belaca je verovala da je inferiornost crnaca naučna činjenica.

Elen Vajt je odbacivala takvo gledište.  Ona je smatrala da su očigledni i stvarni nedostaci crnaca u njeno vreme posledica ropstva i ugnjetavanja koje je zbog toga usledilo.  “Mnogi”, tvrdila je ona, “koji bi sigurno pokazali svoje sposobnosti da su bili blagosloveni mogućnostima kakve se pružaju njihovoj srećnijoj braći, belim ljudima, nisu imali nikakvu priliku za tako nešto” (pismo 80a, 1895.).  Ona se takođe zalagala za to da se ”učini sve što je moguće da se izbriše strašno zlo koje im je naneto”(SW 15).

Ženska Prava

Još jedan od nekoliko pokreta “za oslobođenje” koji će dovesti do amandmana na Ustav bio je pokret za ženska prava.  Kao što smo pomenuli u Glavi 3, rani borci za ženska prava poredili su svoj položaj sa položajem u kome se nalaze robovi.  Tako je abolicionista, Lidija Marija Čajld (Lydia Maria Child), napisala: “Proklet je onaj sistem koji ljudska bića smatra imovinom! Bilo zato što su žene, ili što su obojeni.” Ova osećanja su se samo produbila kada je posle Građanskog rata federalna vlada ne samo isključila žene iz odredbi Četrnaestog i Petnaestog amandmana (koji su se odnosili na pravo crnaca da glasaju), već je i pokrenula pitanje da li su žene uopšte državljani SAD time što je u Četrnaesti amandman unela reč “muškarac”.

Godine 1869.  došlo je do osnivanja Nacionalne asocijacije za žensko pravo glasa (National Woman Suffrage Association) i manje militantne Američke asocijacije za žensko pravo glasa (American Woman Suffrage Association).  Vođe prve su bile Elizabet Kejdi Stenton (Elizabeth Cady Stanton) i Suzan B.  Entoni (Susan B.Anthony).  Na čelu druge je bila Lusi Stoun (Lucy Stone).  Ove dve grupacije spojile su se 1890.

Žene su prvi put dobile pravo da glasaju na Teritoriji Vajoming 1869.  Ovo pravo im je ostalo i kada je Vajoming dobio status savezne države 1890.  Ubrzo su za njegovim primerom pošli i Kolorado (1893), Juta (1896) i Ajdaho (1896).  Uprkos tim pobedama ovaj pokret nije uspeo da izdejstvuje ustavni amandman kojim bi žene dobile pravo glasa, iako se to svake godine pokušavalo, počev od 1870.  Do ove pobede će doći tek 1920.  kada je usvojen Devetnaesti amandman.  Žene su konačno stekle prava punovažnih državljana SAD, kakva su za crne muškarce bila definisana Četrnaestim i Petnaestim amandmanom.

U međuvremenu su žene, kao što smo pomenuli na početku ove Glave, sve svoje napore usmerile ka trezvenjačkom pokretu.  U stvari, pod vođstvom Fransis E.Vilard, Ženska hrišćanska trezvenjačka unija (Woman’s Christian Temperance Union) borila se za ženska prava i za pravo glasanja isto onoliko koliko i za zabranu alkohola.

Druga dva polja promena za žene krajem devetnaestog veka bili su obrazovanje i radno mesto.  U tom periodu je više koledža otvorilo svoja vrata ženama, ravnopravno sa muškarcima.  Osim toga, došlo je do stvaranja potpuno ženskih fakultetskih ustanova.  Vasar je 1865.  bio prvi u nizu.  Neke od tih ustanova su na kraju pružale prvoklasno obrazovanje.

Većina žena koja se zapošljavala dobijala je niža radna mesta, ali su neke uspele da se probiju u svojim strukama.  Godine 1849.  Elizabet Blekvel je diplomirala medicinu, 1852.  Antoanet Braun je rukupoložena za sveštenika, a 1869.  Arabela Mensfild je bila prva žena kojoj je dopušteno da se u državnim sudovima bavi advokaturom.  Korak po korak žene su osvajale teren svojih prava, ali je dosta toga ostvareno tek posle mnogo napora i bola.

Elen Vajt nije zaboravljala na tu borbu.  Ona nije sumnjala da je Bog stvorio žene kao ravne muškarcima, ali nikada nije smatrala da je njena misija da se bori u pokretu za ženska prava.  Mada je izgleda bila saglasna sa opštim ciljevima pokreta, ona se definitivno nije slagala sa načinom života nekih od njegovih vodećih pobornica.

To nije značilo da je sedela u zadnjem redu sveta muškaraca u kome je živela.  Naprotiv, ona je preuzela istaknutu (ali nezvaničnu) ulogu vođe Adventističke crkve i nije se ustezala da se suprotstavi dominirajućim muškarcima kada bi osetila da joj je to dužnost.  Osim što se lično angažovala, ona je podsticala druge žene da šire adventističku vest.  Žene propovednici, govorila je, “pođednako su, kao i muškarci, neophodne da obave posao koji im je On poverio”(Ev 493).

Kapital i Radna Snaga

Skorašnja industrijalizacija države donela je probleme koji se po vrsti i veličini nisu mogli porediti ni sa čim do tada.  Mada su problemi između radničke klase i vlasnika kapitala postojali i pre Građanskog rata, oni su u decenijama posle rata dostigli nezamislive razmere.  Ne samo da je došlo do izrazitog razvoja nekih grana kao što su industrija čelika i železnice, već je i prevladavajuća doktrina društvenog darvinizma služila kao opravdanje povlašćenim slojevima da gomilaju neviđena bogatstva na račun stotina hiljada ljudi koji su za njih radili.  “Najsposobnijima” u ovakvom sistemu je zaista bilo veoma dobro.

Međutim, radnička klasa je bila u nevolji.  Mnogi su postali robovi za nadnicu.  Iako zapisana četrdesetih godina devetnaestog veka, sledeća opaska novinara Orestesa Braunsona možda je još više važila pola veka kasnije.  “Čovek koji ih zapošljava”, pisao je Braunson, “i za koga oni rade kao robovi, jedan je od bogataša iz našeg grada koji žive u luksuzu; ili je, pak, član našeg zakonodavstva koje donosi zakone za stavljanje novca u njegov sopstveni džep; ili je član Kongresa koji pristaje da uz visoku naknadu oporezuje siromašne u korist bogatih.”

Dok su vladajući kapitalisti gomilali svoje milione, radnik je možda primao samo 1 do 2 dolara za 12-časovni radni dan; žene su dobijale još manje, a deca samo 2 dolara nedeljno.  Pri tom kao da niko nije saosećao sa radnicima.  Vozači konjskih tramvaja u gradu Njujorku su primali 12 dolara nedeljno za šest radnih dana od po 16 radnih sati.  Tedi Ruzvelt iz skupštine te savezne države je početkom osamdesetih žigosao kao “komunistički” njihov zahtev za dvanaestosatnim radnim danom.

Ne samo da je plata bila mala, a radno vreme predugo, već su i uslovi za rad bili veoma loši.  Kako bi postigle najveću moguću proizvodnju, fabrike su namerno podešavale mašine na maksimalnu brzinu pri kojoj je radnik mogao da radi.  Pri tom praktično nisu postojala nikakva sredstva za zaštitu.  Oto Betmen beleži da je 1890.  po jedan radnik na svakih 306 zaposlenih smrtno stradao, dok se na svakih 30 radnika po jedan povređivao.  “Od ukupno 749.301 zaposlenog, godišnje je ginulo njih 2.451, što se 1900.  povećalo na 2.675 poginulih i 41.142 povređena radnika.” U rudarstvu je bilo još gore.  Društveni komentatori su govorili da rudar “silazi da radi kao u otvorenu raku, ne znajući kad se ona može zatvoriti nad njim”.

A šta bi povređeni radnik dobijao kao naknadu? Praktično ništa, osim što bi ga sahranili ako je poginuo na radnom mestu.  Betmen ističe da “bez obzira da li je neki radnik bio osakaćen testerom, prignječen gredom, zatrpan u rudniku ili pao u okno, to je uvek bila njegova ’loša sreća’ ”.  Sudovi su po pravilu presuđivali u korist poslodavca.  Povrh svega, nije postojalo ništa slično socijalnom osiguranju, obeštećenju, ili bilo kakvoj zakonskoj zaštiti radnika koji bi izgubili radnu sposobnost, kao ni njihovih porodica.  Povređeni radnik nije imao nikakvih prava i njegova porodica bi zapadala u bedu.  A zašto su, možemo se zapitati, industrijski radnici prihvatali ovakve uslove? Zato što nisu imali drugog izbora ako su želeli da prehrane svoje porodice.

Nadnice ne samo što su bile bedne već je malo trebalo da postanu još gore.  Dobar primer za ovo je kriza sa Pulmanovom kompanijom iz 1894.  Usred teške ekonomske krize kompanija je otpustila 4.000 od svojih 5.800 radnika i drastično smanjila nadnice preostalim.  Za to vreme su kirije koje su radnici plaćali Kompaniji ostale iste, kao i cene u Kompanijinim prodavnicama.  To je bila ozbiljna stvar, jer je Pulman bukvalno posedovao celu opštinu gde su radnici živeli i kupovali.  Pri svemu tome redovne dividende su isplaćivane bogatim investitorima koji su imali deonice u Kompaniji.

Radnici nisu imali mnogo izbora kad je trebalo rešavati njihove probleme.  No, jedna stvar je bila sigurna: pojedinci se nisu mogli nadati uspehu pregovora sa velikim korporacijama.  Kompanije bi jednostavno zamenile nezadovoljne radnike drugima ako bi se usudili da izlože svoje teškoće.  Osim toga, poslodavci bi koristili "zatvaranje fabrika” da bi izgladnjivanjem radnika postigli njihovo odustajanje od zahteva, a mogli su i da pozovu savezne sudove sa njihovim dobro uhranjenim sudijama da ih podrže.

Jedina mogućnost koja bi mogla imati uspeha je bilo osnivanje sindikata, u nadi da će se stvaranjem monopola radne snage uspešno parirati monopolu kapitala.  Ovo rešenje, kao što se moglo i očekivati s obzirom na visinu finansijskih uloga koji su bili u pitanju, dovelo je do nasilja.

Jedan od malobrojnih načina kojim su se sindikalno organizovani radnici mogli služiti bio je obustava rada - štrajk.  Između 1880.  i 1900.  bilo je nekih 23.798 štrajkova u kojima je učestvovalo više od 6 miliona radnika.  Približno polovina se završila neuspehom, a oko 15% kompromisom.  Nažalost, neki štrajkovi su bili skopčani sa fizičkim nasiljem i uništavanjem imovine.  Poslodavci su za to vreme smatrali da je potpuno opravdano da se štrajkovima odupru silom.  Oni su imali svoje privatne vojske i koristili vladine trupe za obuzdavanje nasilnih štrajkača. 

Protestantske crkve su se obično stavljale na stranu vlasnika kapitala, a protiv radnika.  Henri Vord Bičer je rekao o štrajkačima: “Ako policijski pendrek kojim će se prosuti mozak bundžiji predstavlja odgovor, onda je to lepo i krasno; ali ako ne može da hitno reši problem, onda su meci i bajoneti, sačma i karteč...  jedini lek...  Napoleon je bio u pravu kada je rekao da je jedini način postupanja sa ruljom da se ona uništi.” Mada je ovakva izjava možda bila prejaka za jednog sveštenika, ona je izražavala tadašnje preovlađujuće mišljenje o tome kako treba rešavati problem štrajkova.

Uticaj religije na sukob kapitala i radne snage pojačao se kada je Rimokatolička crkva stala na stranu radnika.  Godine 1891.  papa Lav XIII je objavio svoju poslanicu Rerum Novarum kojom je osudio dehumanizaciju radnika od strane neobuzdanog kapitalizma.  Mnogi protestanti su počeli da na sindikalni pokret gledaju ili kao na zaveru evropskih socijalista da upropaste državu, ili kao na pokret katoličanstva da je uništi.  Tako su emocije zauzimale visoko mesto u borbi kapitala i radne snage.

Elen Vajt je na sukob između poslodavaca i radnika gledala u svetlu onoga što je rečeno za poslednje dane.  Ne samo da je citirala Jakova 5,1 i 3,6 kada je okrivljavala kapitalizam za “pohlepu i ugnjetavanje” radnika (PK 651), već je i na sindikate gledala kao na “jednu od sila koje će na zemlju doneti takve nevolje kakve nisu viđene od kad je svet nastao” (2SM 142; upodvukao autor).  Ona ni jednu ni drugu stranu nije smatrala nevinom.  “Rđavi ljudi”, napisala je ona, “povezuju se u saveze, u trustove /monopolistička preduzeća tog doba/, u sindikate (monopolistička radna snaga), u konfederacije” (4BC 1142).  Ona je pođednako bila i protiv surovih kompanija i protiv surovih radnika.  Gospođa Vajt se protivila ugnjetavačkim kombinacijama bilo koje vrste koje bi ograničavale slobodu hrišćana da služe Bogu.  Medutim, ona ipak nije videla potpuno rešenje za iskorenjivanje sukoba između radnika i kapitalista (sebičnosti) bez Drugog dolaska Hrista.

Reforma u Pogledu Sabata (Dana Odmora)

Pre Američke revolucije, i Kolonije i prva Američka republika povezivale su vernost u poštovanju sabata (nedelje) sa Božjim zavetnim obećanjima.  Potpuno poštovanje Božjeg dana značilo je Božji blagoslov, dok je njegovo nepoštovanje donosilo nevolje.  Osim toga, poštovanje nedelje bilo je u tesnoj vezi sa milenijalističkom misijom američke nacije.

Nikada naciji Božji blagoslov nije bio potrebniji nego za vreme Građanskog rata kada se činilo da je Božja ruka kažnjava.  Godine 1864, u jeku krize, na skupu evangelika osnovano je Društvo za nacionalnu reformu (National Reform Association).  Cilj grupacije bio je da “sačuva postojeće hrišćanske karakteristike američke vlade i u Ustav SAD unese amandman kojim će se reći da je to hrišćanska država, i kojim će se svi hrišćanski zakoni, institucije i delovanje naše vlade postaviti na nespornu zakonsku osnovu u glavnom zakonu ove države”. 

Društvo za nacionalnu reformu i druge organizacije sličnih ciljeva ne samo da su bile inspirisane svojim shvatanjem američke milenijalističke misije nego su se i osećale ugroženim hordama novih doseljenika koji su sa sobom doneli svoje neameričke i neprotestantske načine mišljenja.  Novi imigranti koji su pristizali iz južne i istočne Evrope imali su dve osobenosti koje su naročito plašile Amerikance-starosedeoce.  Prvo, gutali su ogromne količine alkoholnih pića i, drugo, umesto da poštuju nedelju striktno na način anglo-američkog dana odmora (sabata), oni su popularisali “kontinentalnu nedelju”.  “Kontinentalna nedelja”, tvrdio je Vilbur Krafts,”znači najmanje pola dana rada prodavnica, sa nekom uslužnim radnom snagom, i mnogo bučne zabave i pijančenja.” Rešenje za to, smatrali su mnogi protestanti, bili bi strogi zakoni o poštovanju nedelje.  Tako se zakon o nedelji pridružio zahtevima protestanata za zabranu alkohola, dok se država borila da održi svoj milenijalistički status, suočena sa sve većim brojem imigranata koji su, po njenom mišljenju, ugrožavali taj status povlašćene nacije. 

Osamdesetih godina se borba za donošenje zakona o nedelji pojačala i proširila.  Problem je dramatično izbio na površinu u Kaliforniji 1882.  kada je pitanje nedelje postalo glavni problem na tamošnjim izborima.  Agitacija za poštovanje nedelje pogodila je adventiste kada su lokalne vlasti uhapsile V.C.Vajta zbog rada u Pacifičkim novinama u nedelju.

Akcija se iz Kalifornije prenela na Arkanzas i Tenesi sredinom osamdesetih.  Vlasti su uhapsile nekoliko adventista i neki od njih su, uključujući tu i propovednike, zatvorsku kaznu odslužili radeći u lancima, kao obični kriminalci.

Adventističko uzbuđenje oko tog pitanja se pojačalo 1888.  kada je kardinal Rimokatoličke crkve Džems Gibons podržao peticiju Kongresu da se donese zakon o nedelji na nivou cele države.  Protestanti su bili više nego voljni da prihvate tu pomoć.  “Kad god oni /rimokatolici/ budu spremni da sarađuju u borbi protiv napredovanja političkog ateizma“, pisao je protestantski list Christian Statesman 1884, “mi ćemo im se rado pridružiti.”

Uzbuđenje oko poštovanja nedelje dostiglo je vrhunac 21.  maja 1888.  kada je H.  V.  Bler iz Nju Hempšira podneo Senatu predlog zakona o poštovanju “Božjeg dana” kao “dana bogosluženja”.

Blerov predlog je propao 1888.  i ponovo 1889, ali borci za nedelju nisu se predavali.  Oni su u naredne dve decenije nastavili da traže donošenje federalnog zakona o nedelji.

Elen Vajt je kao i njena braća i sestre po veri gledala na agitaciju za donošenje zakona o nedelji kao na ispunjenje onih proročanstava koja su se odnosila na krizu poslednjeg vremena u vezi sa Božjim zakonom (vidi Otkrivenje 12,17- 4,12).  Njena najpotpunija reakcija na taj problem pojavila se u izdanjima Velike borbe (Great Controversy) iz 1888.  i 1911.

Progresivni Pokret

Naziv Progresivci odnosi se na one reformatore koji su se aktivirali na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek na svim nivoima državne uprave.  Na početku je jedna grupa popularnih pisaca, poznata pod imenom “klevetnici”, iznosila na videlo skandalozne uslove u poslovima i politici i tražila reforme.  Njihovo pisanje, zajedno sa pisanjem društvenih evanđelista /Social Gospelers/ (vidi Glavu 8) i onih društvenih darvinista koji su smatrali da je ljudski mozak evoluirao do tačke gde čovek može da usmerava evolucioni razvoj, teralo je progresivne političare da stvari izvedu na čistac.  Njihov uticaj je bio delimično presudan za donošenje Zakona o inspekciji mesa, Zakona o čistoj hrani i lekovima i za izvesne pomake u razbijanju monopola velikih kompanija.

Progresivni pokret će na kraju takođe dovesti do neposrednog izbora senatora i prava glasa za žene.  Tako reformski implus progresivaca ne samo da je pomogao da se isprave zloupotrebe nego je i nastojao na većoj demokratizaciji zemlje.  Na mnogo načina reformistički pokret s kraja devetnaestog veka dostigao je vrhunac u Progresivnom pokretu iz prve dve decenije dvadesetog veka.