| < 4. Poglavlje | Sadržaj | Knjiga druga: 1. Poglavlje > |
Poslednje smo poglavlje
zaključili s mislima da nas putem moralnog zakona neko ili nešto dotiče s one
strane materijalnog sveta. Verujemo da to može nekome smetati. Možda ste čak
pomislili da smo vas prevarili - da smo jednu od mnogih popovskih
pridika zaodenuli plaštem
filozofije. Možda ste bili spremni slušati sve dok smo govorili nešto novo, ali
ako se radi samo o religiji, već su vam i drugi dolazili s tom
temom. Možda mislite da je nepotrebno vraćati unazad
kazaljke sata. Ako neko od vas tako misli, rado bi mu rekli tri
stvari.
Prvo, u vezi vraćanja
kazaljke sata. Nemojte misliti da se šalimo ako kažemo da možete vratiti
kazaljke unazad i da je to vrlo često razuman postupak ukoliko je sat netačan.
Međutim, bolje je da se okanemo priče o satovima. Svi želimo napredak. On obično
znači približavanje cilju prema kojem smo se uputili. Ako ste se uputili
pogrešnim smerom, nastavak puta vas neće približiti odredištu. U tom slučaju,
napredovati znači okrenuti se i vratiti na pravi put. Onaj ko se prvi vrati na
pravi put napredovao je. To se
najbolje vidi u matematici. Kad počnemo pogrešno da sabiramo, što ranije
priznamo grešku, pa se vratimo i počnemo iznova, time ćemo pre doći do ispravnog
rezultata. Nema ničeg naprednog u tvrdoglavosti i odbijanju da priznamo
pogrešku. Čini nam se, pogledamo li na sadašnje stanje u svetu, da čovečanstvo
očigledno radi velike greške. Nalazimo se na pogrešnom putu. U tom se slučaju
trebamo vratiti - samo ćemo na taj način brže napredovati.
Drugo, to još uvek nije popovska
pridika. Još uvek nismo stigli
do Boga neke religije, najmanje pak do biblijskog Boga. Došli smo tek do Nekog
ili Nečeg, ko stoji iza moralnog zakona. Nismo ni spomenuli Bibliju niti Crkvu,
već pokušavamo videti šta o tom Nekom možemo sami zaključiti. Najdublji utisak
ostavlja uvek ono do čega sami dođemo. O tom Nekom imamo dva dokaza. Jedan je svemir, kojeg je On stvorio.
Ako bismo to uzeli kao jedno uporište, mogli bismo zaključiti da je On veliki
umetnik (jer je svemir veoma lep prostor). Drugi dokaz je moralni zakon kojeg je
On usadio u naš um. Taj dokaz je jači od prethodnog, jer do njega dolazimo
unutrašnjim spoznajama. O Bogu više
saznajemo preko moralnog zakona nego preko svemira, isto kao što o čoveku
saznajemo više dok ga slušamo, nego gledamo kuću koju je načinio. Dakle, iz ovog
drugog dokaza zaključujemo da Biću koje se nalazi iza svega postojećeg, vrlo je
stalo do ispravnih postupaka - poštena igra, nesebičnost, hrabrost,
dobronamernost, poštenje i iskrenost. U tom bismo se smislu, mogli složiti s
onime što uči biblijska, a i neke druge religije, naime da je Bog dobar. Ali nemojmo prenagliti. Moralni
zakon nam ne kaže da je Bog dobar
tako da je popustljiv, mekan ili da s nama saoseća. Moralni zakon nije nimalo
popustljiv. On je tvrd poput stene. Govori nam da činimo samo ono što je
ispravno i izgleda da ga se ne tiče koliko to može biti bolno, opasno i teško.
Ako je Bog nalik na moralni zakon, onda on nije nimalo mekan. Tu nam ništa ne
pomaže ako kažemo da pod dobrim Bogom
razumemo Boga koji oprašta. Nemojmo trčati pred rudu. Oprostiti može samo osoba, a mi do Boga
kao ličnosti još nismo došli. Do sada smo ustanovili samo to da iza moralnog
zakona postoji neka sila koja je sličnija razumu nego bilo čemu drugome. No, to
još uvek ne mora značiti da je to sila osobe. Ako je ona bezlični um, ne bi je
imalo smisla moliti da nam nešto odobri ili oprosti, jednako kao što nema smisla
tražiti od tablice množenja da nam oprosti pogrešno računanje. Ni u jednom od ta
dva slučaja ne bismo dobili odgovor. Isto tako nema koristi reći, ukoliko takav
Bog postoji - a on bi bio bezlična, apsolutna dobrota - da vam se on ne sviđa i
da ne marite za njega. Nevolja je, naime, u tome što je jedan deo vas na
njegovoj strani, što je jedan deo vas saglasan kad kad on ne odobrava čovekovu
pohlepu, lukavstvo i izrabljivanje. Može se dogoditi da od njega tražimo da u
našem slučaju učini izuzetak, da nam ovaj put oprosti, ali duboko u sebi znamo
da on ne može biti dobar ako stvarno i neopozivo ne prezire takav način
ponašanja. S druge strane znamo, da ukoliko zaista postoji apsolutna dobrota,
ona ne odobrava najveći deo onoga što činimo. To je, dakle, škripac u kojem se
nalazimo. Ukoliko svemirom ne upravlja apsolutna dobrota, tada su na kraju
krajeva svi naši napori uzaludni. No, ako ona postoji, tada smo u svakodnevnom
neprijateljstvu s njom, bez izgleda da se u budućnosti šta promeni, pa je naš
položaj beznadežan. Ne možemo s tom dobrotom, a ni bez nje. Bog je najveća
uteha, ali isto tako uliva i najveći strah. U isto vreme nam najviše treba i
najviše ga se bojimo. On nam je jedini mogući saveznik, a ipak smo postali
njegovi neprijatelji. Neki ljudi pretpostavljaju da bi susret sa Apsolutnom
dobrotom bio zabavan. Možda bi o tome trebalo još jednom promisliti. Takvi se
još uvek samo igraju s religijom. Dobrota, naime, može biti ili velika sigurnost
ili ogromna opasnost - već prema tome kako na nju odgovorimo. A mi odgovaramo na
pogrešan način.
I treće: kad smo odlučili da na ovako zaobilazan način izložimo ono što nam je bilo na umu, nismo vas želeli ni na koji način prevariti. Razlog je bio sasvim drukčiji. Naime, religija jednostavno nema nikakvog smisla sve dok se ne suočimo s činjenicama koje smo upravo izneli. Religija traži od čoveka pokajanje i obećava oproštenje. Prema tome, ona nema ništa da kaže (koliko mi znamo) ljudima koji nisu svesni da su učinili nešto zbog čega bi se trebali pokajati i koji ne osećaju potrebu za oproštenjem. Religija počinje tek kad smo uvideli da postoji stvarni Moralni zakon i Sila iznad njega, kad shvatimo da smo taj Zakon prekršili i time se suprostavili toj Sili - ni trenutka ranije. Tek kad saznamo da smo bolesni slušamo lekara. Kad uvidimo da smo u očajnom položaju, tek tada ćemo početi shvatati o čemu govore religiozni ljudi. Oni nude objašnjenje kako smo dospeli u sadašnje stanje gde deluje i mržnja i ljubav prema dobroti, oni isto tako nude objašnjenje kako Bog u isto vreme može biti bezlični um koji stoji iza Moralnog zakona, a takođe i Osoba. Govore nam kako su zahtevi ovog Zakona, koje ni vi ni ja ne možemo ispuniti, bili ispunjeni umesto nas, kako sam Bog postaje čovek da bi spasio čoveka od Božjeg suda. To je stara priča i ako je želite shvatiti, bez sumnje ćete se savetovati s ljudima koji su više od nas pozvani da o tome govore. Sve što mi tražimo jeste da se suočimo sa činjenicama – da razumemo pitanja na koja religija smatra da ima odgovor. Te činjenice su zaista zastrašujuće. Voleli bi da možemo kazati nešto prihvatljivije, ali moramo reći ono što mislimo da je istinito. Naravno, slažemo se da religija, ipak na kraju, pruža neopisivu utehu. Ali ona ne počinje utehom; ona počinje pokajanjem o kojem smo već govorili i nema uopšte koristi pokušavati nešto reći o utehi a da prethodno ne govorimo o očaju. U religiji, kao i u ratu ili bilo gde drugde, utehu ne možemo naći pukim traženjem. Ako tražimo istinu, na kraju ćemo naći utehu. Međutim, ako tražimo utehu, nećemo naći ni nju ni istinu - počećemo s čežnjivim i razvodnjenim mislima, a završiti na kraju očajanjem. Svi smo manje više prerasli neka čežnjiva razmišljanja o budućnosti - vreme je da isto učinimo i s religijom.