1. SUPROTNE PREDSTAVE O BOGU

Ako pitate u šta religiozni ljudi veruju, započećemo odgovor time da vam kažemo u šta religiozni ljudi ne trebaju verovati. Ako ste religiozni, ne trebate verovati da su sve druge religije potpuno pogrešne. Ako ste pak ateista, morate verovati da su sve religije sveta u osnovi jedna velika greška. Mnogi ateisti se moraju prisiljavati na pomisao da je većina čovečanstva u zabludi u vezi najvažnijeg. Religiozni ljudi razmišljaju mnogo slobodnije. Naravno, biti religiozan znači misliti da je biblijski koncept u pravu onde gde se razlikuje od drugih religija. Kao u matematici - samo je jedan rezultat ispravan, dok su svi ostali pogrešni, ali su neki od njih bliži ispravnom rezultatu od drugih.

Na toj osnovi čovečanstvo se, grubo uzevši, može podeliti u dve velike grupe: na većinu koja veruje u nekog Boga ili bogove i na manjinu koja ne veruje ni u kakvog Boga. Prema tome, biblijski koncept bismo mogli pribrojati u većinu - to jest svrstati ga uz stare Grke, Rimljane, savremene divljake, stoike, platoniste, hinduse, muslimane, itd. nasuprot savremenom materijalizmu zapada. Nadalje, oni koji veruju u Boga mogu se podeliti prema tome u kakvog Boga veruju. Ovde se mišljenja uveliko razlikuju. Jedni tvrde da je Bog s one strane dobra i zla. Ljudi nešto nazivaju dobrim, a drugo lošim. Međutim, neki smatraju da je tako samo s naše tačke gledišta. Što je čovek mudriji, to će manje nešto nazivati dobrim ili lošim. Sve će više uviđati da je svaka stvar s jedne strane dobra, a s druge loša i da drukčije ne može biti. Dosledno tome, ovakvi misle da će ta razlika nestati mnogo pre nego što se približimo Božjem gledištu. Kazaće otprilike ovako: Rak nazivamo lošim, jer ubija čoveka, no isto tako mogli bismo lošim nazvati vrsnog hirurga zbog toga što ubija rak. Sve zavisi od ugla iz kojeg gledamo. Prema drugom, suprotnom mišljenju dobar ili pravedan Bog je onaj koji se opredeljuje, ljubi ljubav, dok mrzi mržnju, koji od nas traži da se ponašamo na ovaj, a ne na onaj način. Prvo gledište, dakle koje tvrdi da je Bog s one strane dobra i zla, naziva se panteizam. Zastupnik ovog pravca je veliki pruski filozof Hegel, i koliko se nama čini takođe i hindusi. Zastupnici drugog stava su Jevreji, muslimani i hrišćani.

Uporedo s ovom velikom razlikom između panteizma i biblijskog shvatanja Boga, obično ide i druga ralika. Panteisti obično veruju da Bog, da tako kažemo, pokreće svemir onako kao što mi pokrećemo sopstveno telo - gotovo da je sam svemir Bog, tako da ako ne bi postojao svemir, ne bi bilo ni Boga, pa je prema tome, sve što postoji deo Boga. Biblijska predstava o Bogu je sasvim različita. Zastupnici biblijskog koncepta veruju da je Bog zamislio i stvorio svet onako kao što umetnik stvara sliku ili kompozitor pesmu. Slikar nije isto što i slika i on ne umire ako uništimo njegovo delo. Kazaćete: “Da, ali on je uneo veliki deo sebe u tu sliku.” To jedino znači da su čitava njena lepota i zanimljivost proizišli iz njegove glave. Njegovo se umeće ne nalazi u slici na isti način kao što se nalazi u njegovoj glavi ili rukama.

Verujemo da sada uočavate kako prva razlika između panteizma i biblijskog koncepta nosi sa sobom i drugu. Ako razliku između dobra i zla ne uzimate sasvim ozbiljno, tada je lako reći kako je sve što postoji deo Boga. Ukoliko smatrate da nešto može biti stvarno loše, a da je Bog stvarno dobar, onda nećete moći govoriti na taj način. Moraćete verovati da je Bog odvojen od sveta i da je mnogo onoga što primećujemo u svetu protiv njegove volje. Panteista, suočen s problemom bolesti ili sirotinje, reći će: “Kad biste to mogli pogledati iz božanskog ugla, shvatili biste da je i to Bog.”

Zastupnik biblijskog koncepta bi rekao: “To nije tačno.” Jer, biblijska religija je aktivna. Ona tvrdi da je Bog stvorio svet - prostor i vreme, toplotu i hladnoću, boje u ukuse, sve životinje i biljke, sve što je Bog izmislio iz svoje glave.

Naravno, to pokreće vrlo veliko pitanje. Ako je dobri Bog stvorio svet, zašto je taj svet pošao nizbrdo? Mnogi ne mogu slušati odgovore religioznih ljudi na ova pitanja. Čini im se da je mnogo jednostavnije i lakše kazati da svet nije stvorila nikakva razumna sila, bez obzira na to koliko njihovi dokazi bili uverljivi. Zar nisu ti dokazi, u stvari, samo složen pokušaj da se izbegne prihvatanje onoga što je očigledno? Ali tada je iskrsla druga nevolja.

Njihov dokaz protiv Boga svodio se na to da je svet okrutan i nepravedan. Međutim, kako sam uopšte došao do zamisli o pravdi i nepravdi? Čovek nikad neće crtu nazvati krivinom, ukoliko nema predstavu o tome kako izgleda ravna crta. S čime ljudi upoređuju svet kad ga nazivaju nepravednim? Ako je sve tako loše i besmisleno, zašto se ja, koji sam takođe deo tog besmisla, tako žestoko bunim protiv njega? Čovek oseća da je mokar tek kad padne u vodu i to zato, jer nije vodena životinja. Riba se ne oseća mokrom. Naravno, mogli bi se odreći svoje zamisli o pravdi, govoreći da je ona samo naša subjektivna predstava. No, ako bi tako postupili, tada bi propao i naš dokaz protiv Boga, jer se on zasniva na tvrdnji da je svet stvarno nepravedan, a ne samo da ne ispunjava naša lična očekivanja. Dakle, upravo prilikom pokušaja da dokažemo kako Bog ne postoji, drugim rečima, kako je celokupna stvarnost besmislena, došli smo do saznanja da je jedan deo stvarnosti - naime naša predstava o pravdi - sasvim smislena. Iz toga sledi da je ateizam suviše jednostavan. Kad bi čitav svemir bio besmislen, mi to nikad ne bismo mogli otkriti - isto kao, ukoliko ne bi postojalo svetlo, pa prema tome ni bića sa očima, nikad ne bismo znali da smo u tami. Tama bi bila besmislena.

< Knjiga prva: 5. Poglavlje Sadržaj 2. Poglavlje >