| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
U redu, ateizam je suviše
jednostavan. Spomenućemo još jedno gledište koje je takođe vrlo jednostavno. Mi
ga zovemo razvodnjeno hrišćanstvo, a
ono tvrdi da Bog postoji na nebu, da je sve u redu i da se ne treba ni o čemu
brinuti. Ono izostavlja sva ona teška učenja o grehu, sudu, Sotoni i
otkupljenju. Obe ove filozofije su detinjaste.
Nije dobro tražiti da
religija bude previše jednostavna. Na kraju krajeva, prave stvari nisu
jednostavne, mada tako izgledaju. Sto za kojim sedimo izgleda sasvim
jednostavan. Ali, zamolite naučnika da vam kaže od čega je napravljen - da vam
priča o atomima, o svetlosnim talasima koji se od njega odbijaju i udaraju u
pozadinu našeg oka, kako deluju na vidni živac i šta on stvara u mozgu -
videćete da vas pojam koji nazivamo videti sto stavlja u nedoumicu koju ćete
teško razrešiti. Mališan koji izgovara svoju detinju molitvu izgleda
jednostavno. Ukoliko vas zadovoljava da se tu zaustavite, sve je u redu. No, ako
to ne želite - a savremeni svet obično ne želi da bude zaostao - ako želite ići
dalje i pronaći šta se stvarno događa - tada se morate pripremiti za nešto teže.
Ako težimo za nečim složenijim, tada je besmisleno žaliti se da to više nije
jednostavno.
Često se, međutim, događa da
ljudi koji nisu naivni, prihvataju ovakvo naivno razmišljanje pa svesno ili ne,
naškode pravoj religiji. Takvi uzimaju religiju koja je za šestogodišnje dete i
tada je napadaju. Kad im pokušate razložiti religiju na način kako je shvataju
odrasli, upućeni ljudi, tada će prigovoriti da im se od toga vrti u glavi, da je
sve to suviše složeno, i Bog, ako postoji, sasvim bi sigurno religiju učinio jednostavnijom, jer je
jednostavnost tako lepa, itd. S takvim ljudima treba biti oprezan, jer su oni
spremni svaki čas da menjaju temu razgovora, pa ćete s njima samo izgubiti
vreme. Takođe, obratite pažnju na izraz Bog koji pojednostavljuje
religiju - kao
da je religiju Bog izmislio; ona predstavlja njegovu reč nama upućenu, u kojoj
nam govori o izvesnim nepromenljivim delovima svoje
prirode.
Koliko mi shavatmo,
stvarnost nije samo složena, već prečesto i čudnovata. Ona nije uredna, nije očigledna, uvek je
drukčija nego što očekujete. Kada, na primer, shvatimo da se Zemlja i planete
okreću oko Sunca, bilo bi prirodno razmisliti da su zamišljeni tako da
odgovaraju jedno drugome - da su, recimo, jednako udaljeni ili da se ta
udaljenost podjednako povećava ili da su svi iste veličine ili da se s
udaljenošću od Sunca povećavaju i smanjuju. A ipak ne nalazimo nikakav vidljivi
uzrok ili razlog u veličini ili udaljenosti. Osim toga, neka od tih nebeskih
tela imaju po jedan mesec, neka čak četiri, neka dva, neka nemaju ni jedan, a
jedno pak, oko sebe ima prsten.
Stvarnost je, zapravo, nešto
o čemu se obično ne može nagađati. To je jedan od razloga zašto verujemo u
biblijski koncept - on je religija kod koje nema nagađanja. Kad bi on nudio svet
kakav smo oduvek očekivali, izgledao bi nam da smo ga sami izmislili. Međutim,
on nije takav kao da bi ga bilo ko izmislio. On se ponaša vrlo čudno, baš kao i
stvarnost. Ostavimo stoga sve detinjaste filozofije - sve jednostavne odgovore.
Problem nije jednostavan, rešenje još manje.
U čemu je problem? On je u
svetu, u kojem postoji mnogo lošeg i očigledno besmislenog, no u kojem mi ljudi
živimo, svesni njegovih nedostataka. Samo dva gledišta uzimaju u obzir sve
činjenice. Prvo od njih je biblijsko gledište koje smatra da je ovo dobar svet
koji je krenuo nizbrdo, ali koji, uprkos tome, još uvek čuva uspomenu na ono
kakav je trebao biti. Drugo gledište zove se dualizam - verovanje da u pozadini
svega stoje dve jednake i međusobno potpuno nezavisne sile, od kojih je jedna
dobra a druga loša. Prema tome,
ovaj svet je bojište na kojem te dve sile neprestano ratuju. Nama se lično čini
da je dualizam, posle biblijskog koncepta, najpoštenije i najrazumnije verovanje
koje postoji. Ali, ima jednu nevolju.
Pretpostavlja se da su te
dve sile - duh ili bog dobra i zla - sasvim nezavisne jedna od druge. One oduvek
postoje. Nijedna od njih nije stvorila drugu, nijedna od njih nema više prava da
se smatra bogom druge sile.
Verovatno svaka sebe smatra dobrom, a onu drugu lošom. Jedna od njih voli
mržnju i okrutnost, dok druga ceni ljubav i milosrđe. Svaka pak podupire svoje
stajalište. Dakle, šta mislimo time kad jednu silu zovemo dobrom, a drugu zlom?
To može značiti samo dve stvari - da nam se jedna sviđa više od druge (kao što
nam se, recimo, sok od borovnice više sviđa od soka od limuna) ili pak želimo da
kažemo da jedna od njih greši, kad se smatra dobrom, bez obzira na to koja nam
se od njih više sviđa ili šta misli o sebi. Znači, ako se samo pukim slučajem
odlučimo na prvu, tada uopšte ne možemo govoriti o dobru i zlu - jer dobro znači
nešto za šta se trebamo odlučiti bez obzira na to da li nam se to u datom
trenutklu sviđa ili ne. Kad bi
biti dobar značilo prikloniti se strani
koja nam se trenutno sviđa, bez stvarnog razloga, tada takvo dobro ne bi zasluživalo da se zove
dobrim. Prema tome, od dve sile koje po dualističkom gledanju vladaju svetom,
jedna je stvarno dobra, a druga stvarno zla.
Ali, čim to utvrdite,
dovodite na pozornicu nešto treće uz već spomenute dve sile - neki zakon, merilo
ili pravilo o dobru s kojim jedna
sila stoji u skladu, a druga ne. Tada je to merilo kojim sve prosuđujemo, ili
biće koje ga je stvorilo, daleko iznad svake sile, ono bi dakle bilo stvarni
Bog. Ono na šta smo mislili nazvavši ih dobrom i zlom silom, znači da je jedna
od njih u ispravnom, a druga u pogrešnom odnosu prema stvarnom, konačnom
Bogu.
Ovo se može i drugačije
izreći. Ako je dualističko gledanje ispravno, tada zla sila mora biti biće koje
poštuje zlo radi samog zla. U stvarnosti, međutim, nećemo sresti nikoga ko bi
zlo voleo samo zato jer je ono zlo. Najbliža takvom stavu bila bi okrutnost. Ali
u stvarnom životu, ljudi su okrutni iz dva razloga - ili zato što su sadisti, to
jest, izopačeni, pa im okrutnost pričinjava čulno zadovoljstvo ili pak žele
okrutnošću nešto drugo postići, na primer novac, moć ili sigurnost. Svakako,
postići moć, novac i sigurnost nije loše. Zlo je u tome, što to pokušavamo
ostvariti na pogrešan način ili to želimo imati u neumerenim količinama.
Naravno, ne želimo time kazati da su svi takvi ljudi beznadežno pokvareni - samo
hoćemo reći da pokvarenost, kad je pažljivije razmotrimo, predstavlja
ostvarivanje dobra na pogrešan način. Čovek može biti dobar radi samog dobra,
ali ne može biti zao samo radi zla. Može se pokazati ljubazan i onda kad mu nije
do ljubaznosti, kad mu to ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo, samo zato jer zna
da je ljubaznost ispravna. Niko, međutim, nije okrutan zato što je okrutnost
loša, već zato što mu to pričinjava zadovoljstvo ili donosi korist. Drugim
rečima, zlo ne može uspeti čak ni u svojoj zloći, na isti način kao što je dobro
uspešno u svojoj dobroti. Dobro, da se tako izrazimo, samo postoji - zlo je
iskvareno dobro. Dakle, nešto mora biti najpre dobro, da bi se moglo
pokvariti.
Sadizam smo nazvali opasnom
izopačenošću. Najpre moramo ima predstavu o normalnom polnom odnosu, da bismo
mogli govoriti o njegovoj izopačenosti. Njega možemo proceniti zato, jer znamo
kako izgleda normalno ponašanje.
Međutim, ako polazimo od izopačenosti, nikada nećemo doznati kakvo je
normalno ponašanje. Iz toga sledi da je sila zla, koju dualizam smatra jednako
moćnom kao i silu dobra, i koja zlo procenjuje na isti način kao i sila dobra
dobrotu - najobičnija utvara. Da bi bila zla, ona mora želeti dobro koje
ostvaruje na pogrešan način, mora imati porive koji su izvorno dobri, da bi ih
mogla izopačiti. No, ako je nešto loše, tada ono ne može imati želju za dobrim
niti dobre porive koje bi moglo izopačiti. Oboje mora dobijati od sile dobra. A
ako je tako, tada ne može biti govora o nezavisnosti. Zlo je deo sveta sile
dobra, njega je stvorila ili ona ili neka sila koja je iznad njih
oboje.
Kažimo to jednostavnije. Da
bi sila mogla biti zla, ona mora postojati, imati razum i volju. Međutim,
postojanje, razum i volja sami su po sebi dobri. Prema tome, ona ih mora
dobijati od sile dobra - dakle čak i da bi bila zla, mora pozajmljivati ili
krasti od svog protivnika. Počinjete li sada shvatati zašto biblijska religija
oduvek tvrdi da je Sotona pali anđeo? To nije samo priča za malu decu. Tu se
radi o shvatanju da se zlo nametnulo, a nikako da je to izvorna pojava. Moć
kojom se zlo održava, primilo je od dobra. Sve ono što zlom čoveku omogućuje da
učini neko zlo, samo po sebi je dobro - odlučnost, pamet, dobar izgled, pa i
samo postojanje. Zbog toga dualizam u svom užem smislu, nema stvarnog
temelja.
Uprkos tome, moramo priznati da je prava biblijska religija (a ne razvodnjeno hrišćanstvo), mnogo bliže dualizmu nego što ljudi misle. Mnogi kad prvi put pročitaju Novi zavet, veoma se začude što on toliko mnogo govori o sili mraka u ovom svetu - o moćnom zlom anđelu za kojeg se smatralo da postoji u osnovi smrti, bolesti i greha. Razlika je u tome što Biblija smatra da je tu silu stvrio Bog, i da je ona izvorno bila dobra, a posle se izopačila. Biblija i dualizam se slažu da je svet u stanju rata. No, biblijski koncept ne misli da je to rat dveju nezavisnih sila, nego govori da je to građanski rat, pobuna, i da mi živimo u prostoru i vremenu koji su zaposeli pobunjenici. Dakle, u izvesnom smislu, ovaj svet je područje koje je zauzeo neprijatelj. Biblija govori o tome kako je pravedni kralj došao, mogli bismo reći prerušen, i kako nas poziva da uzmemo udeo u otporu. Kad odlazimo u crkvu ili na teološka predavanja, dolazimo zapravo da slušamo poruku našeg saveznika. Neprijatelj, računajući s našom taštinom, lenjošću i intelektualnim snobizmom, pokušava nas sprečiti u toj nameri.