| < 3. Poglavlje | Sadržaj | 5. Poglavlje > |
Suočeni smo, dakle, sa
zastrašujućom mogućnosti izbora. Ili je ovaj čovek, o kojem je reč, bio (i
ostao) ono što je za sebe tvrdio, ili je ludak, a možda i nešto gore. Čini nam
se da je sasvim očigledno kako nije bio ni ludak ni Sotona. Dosledno tome,
koliko god čudno, zastrašujuće ili nemoguće izgledalo, moramo prihvatiti
činjenicu da je on bio i jeste Bog. Bog je došao na ovaj svet, koji je zauzeo
neprijatelj - došao je u ljudskom
obliku.
Kakva je bila svrha njegovog
dolaska? Došao je da poučava, reći ćete.
Međutim, čim počnemo da čitamo Novi zavet, ili koji drugi biblijski
zapis, videćemo da oni govore o nečem sasvim drugom - o njegovoj smrti i
vaskrsenju. Očigledno je da religiozni ljudi smatraju baš to najglavnijim delom
cele priče. Veruju da je Bog došao na svet uglavnom zato da trpi i da bude
ubijen.
Pre nego što postanu
religiozni, mnogi ljudi imaju utisak da religiozni ljudi moraju verovati u jednu
sasvim posebnu teoriju koja objašnjava svrhu ove smrti. Prema toj teoriji, Bog
je odlučio da kazni ljude zato što su dezertirali i pridružili se Velikom
Pobunjeniku, ali Hristos se dobrovoljno ponudio da bude kažnjen umesto njih, pa
je Bog ljudima oprostio. Ljudi priznaju da ova teorija baš ne izgleda nemoralna
i neozbiljna kao što im je izgledala dok još nisu bili religiozni. Ali, nije to
ono najbitnije što želimo kazati. Ljudi tek kasnije shvate da ni jedna teorija
sama po sebi ne sačinjava biblijsku religiju. Glavno biblijsko verovanje svodi
se na to da nas je Hristova smrt na neki način pomirila s Bogom - omogućila nam
je da sve počnemo iznova. Teorije koje pokušavaju objasniti na koji način je to
postignuto sasvim su druga stvar. Njih ima mnogo. Svi se ipak slažu da je
Hristova smrt u tome bila delotvorna. Reći ćemo vam kako mi na to gledamo. Svi
znamo da će umornom i gladnom čoveku pomoći dobar obrok. Savremena teorija
ishrane, sa svojim vitaminima i belančevinama, nešto je sasvim drugo. Ljudi su
uzimali hranu i posle se izvrsno osećali, daleko ranije nego što se uopšte čulo
za teorije o ishrani. Ako se ikad dogodi da se takve teorije odbace, ljudi će
jednako jesti kada ogladne. Teorije koje govore o Hristovoj smrti nisu religija
- one samo objašnjavaju na koji je način Hristova smrt delotvorna. Među
religioznim ljudima postoje određene razlike u pogledu važnosti ovih teorija.
Nama se, međutim, čini da je sam događaj daleko značajniji od svih objašnjenja
koja nude teolozi - mislimo da i sami moraju priznati da ni jedno ne može u
potpunosti odgovarati stvarnosti. Možemo po ovom pitanju reći kako mi gledamo na
ovaj problem.
Naše je mišljenje, da se od
nas ne traži da prihvatimo teorije same po sebi. Mnogi su verovatno čitali
Džinsa ili Edingtona. Kad žele da objasne atom ili nešto slično, tada ga opisuju
tako da možete lako steći mentalnu predstavu o tome. Međutim, nakon toga vas
upozoravaju da u tu predstavu naučnici u stvari ne veruju. Naučnici veruju,
recimo, u matematičke formule. Predstave samo pomažu da bolje shvatimo formule.
One ne predstavljaju istinu na onaj način na koji to čini formula. Predstave
nisu stvarnost, već više ili manje njoj nalik. One samo pomažu da nešto bolje
shvatimo - ukoliko ne pomažu, bolje da ih odbacimo. Sama se stvar pak, ne može
naslikati - ona se može izraziti samo matematički. I mi imamo isti problem.
Verujemo da Hristova smrt predstavlja onu istorijsku tačku kad nam se nešto
potpuno nezamislivo, izvan našeg sveta, ukazuje kao stvarnost u našem svetu. Ako
ne možemo predstaviti čak ni atome od kojih je sagrađen naš svet, kako bismo
mogli predstaviti nešto tako? U stvari, kad bismo tu smrt mogli potpuno
razumeti, tada ona više ne bi bila ono za šta se izdaje - nepojmljiva,
nestvarna, nešto s one strane prirode, na koju se ta činjenica obara poput
munje. Možda ćete se upitati kakva je korist od toga, kada ništa ne razumemo. Na
to je lako odgovoriti. Čovek pojede svoj ručak, a da ni ne zna kako izgleda
proces iskorištavanja hrane u telu. On isto tako može prihvatiti ono što je
Hristos učinio, a da ne zna način na koji to deluje. Uostalom, sve dok to ne
prihvati, neće ni saznati kako deluje.
Rečeno nam je da je Hristos
ubijen radi nas, da je njegova smrt oprala naše grehe, te da je svojom smrću
pobedio samu smrt. To je formula. To je religija. U to se mora verovati. Svaka
teorija kojom pokušavamo objasniti način na koji je Hristos svojom smrću uklonio
naše grehe i pobedio samu smrt, po našem je mišljenju drugorazredne važnosti -
tek puki dijagram, koji možemo zanemariti ukoliko nam ne pomaže u razumevanju
bitnoga. Čak ako nam i pomaže, ne smemo taj dijagram poistovetiti s onim što on
prikazuje. Ipak, vredi razmotriti
neke od tih teorija.
Najraširenija je ona koju
smo ranije spomenuli - koja govori da nam je oprošteno zato što je Hristos
dobrovoljno prihvatio da bude kažnjen umesto nas. Ova teorija je na prvi pogled
vrlo neozbiljna. Ako je bio spreman da nam oprosti, zašto onda to nije učinio? I
kakvog smisla ima kažnjavati nevinog čoveka umesto nas? Koliko mi vidimo, to je
bez svrhe, ukoliko mislimo na kaznu u policijsko-sudskom smislu. S druge strane,
ako se radi o dugu, to ima smisla, jer neko ko ima nešto gotovine platiće za
onoga koji nema. Ili ako uzmemo plaćanje troškova, ne kao kažnjavanje, već u širem smislu, na primer kod nadoknade
štete, tada je sasvim prirodno da će čoveka iz nevolje izvući njegov najbolji
prijatelj.
Dakle, u kakvu je to zamku upao čovek? Pokušao je da se
osamostali, da se ponaša kao da pripada samom sebi. Drugim rečima, posrnuli
čovek nije nesavršeno biće koje bi trebalo usavršiti - on je pobunjenik koji
mora položiti oružje. Jedini način da se izvuče iz zamke jeste u tome da položi oružje, da
se preda, izvini, shvati da je krenuo pogrešnim putem i da se pripremi za novi
početak. Ovaj čin predaje, ovo vraćanje unatrag, to je ono što religiozni ljudi
nazivaju pokajanjem. Moramo vam reći, da pokajanje uopšte nije zabavno. Ono je
mnogo teže od posipanja pepelom. Pokajati se znači odviknuti se od
uobraženosti i samovolje koje smo vežbali hiljadama godina. To znači ubiti deo
sebe, u određenom smislu čak umreti.
U stvari, pokajati se može samo dobar čovek. Ovde nailazimo na problem -
loš čovek bi se trebao pokajati, a samo dobar čovek to može savršeno učiniti.
Što smo gori, pokajanje nam je potrebnije, ali i teže izvodljivo. Jedino savršen
čovek mogao bi se savršeno pokajati, međutim, njemu to ne bi bilo
potrebno.
Važno je znati da ovo
pokajanje, to jest svesno potčinjavanje, ponižavanje i, da kažemo, umiranje, Bog
od nas ne traži pre nego što nas vrati na pravi put, čega nas može osloboditi
ako želi - to je samo opis našeg povratka njemu. Ako od Boga tražite da vas
vrati na početak bez toga, tada od njega tražite da vas vrati bez da krenete
natrag. To ne može biti. Dakle, kroz sve to ipak moramo proći. Međutim, ono isto
zlo u nama, koje je uzrok potrebe za pokajanjem, čini nas nesposobnim da to
učinimo. Možemo li se pokajati ako nam Bog u tome pomogne? Možemo, ali šta
podrazumevamo pod Božjom pomoći? Bog, da tako kažemo, u nas usađuje deo sebe
samog, daje nam deo svoje moći rasuđivanja po kojoj i mi rasuđujemo, uliva u nas
deo svoje ljubavi po kojoj se i mi međusobno ljubimo. Kada dete učite da piše,
tada u svojoj ruci držite njegovu i pišete slova - dakle, dete piše, jer vi
pišete. Mi ljubimo i rasuđujemo jer Bog ljubi i rasuđuje, vodi nas za ruku dok
to činimo. Da nismo posrnuli, sve bi bilo mnogo lakše. Na nesreću, sada trebamo
Božju pomoć da bismo učinili nešto što Bog po svojoj prirodi nikada ne čini - da
bismo se predali, potčinili, umrli. Sve to nalazimo u Božjoj prirodi. Dakle, na
put, na kome trebamo Boga kao vodiča, Bog sam u svojoj prirodi nikada nije
kročio. On nam može dati samo ono što ima - a ono čega nema u njegovoj prirodi
ne može nam dati.
No, pretpostavimo da je Bog
postao čovek, da se naša ljudska priroda koja pati i umire, stopi s Božjom
prirodom u jednoj osobi - u tom bi nam slučaju ta osoba mogla pomoći. Ona bi se
mogla odreći svoje volje. Mogla bi patiti i umreti, jer bi bila čovek. S druge
strane, ona bi sve to mogla učiniti savršeno, jer bi istovremeno bila i Bog. Vi
i ja možemo proći kroz takav proces jedino kao to Bog učini u nama. Ali Bog to
može učiniti samo ako postane čovek. Naši napori u takvom umiranju biće uspešni
jedino ako mi, ljudi, uzmemo udeo u Božjem umiranju, isto kao što uspevamo u
našem rasuđivanju samo zato, jer je ono kap u okeanu njegovog razuma. Međutim,
mi ne možemo učestvovati u Božjem umiranju ako on sam ne umre. A on, s druge
strane, ne može umreti ukoliko ne postane čovek. U tom smislu, on plaća naš dug,
pati za nas, premda, sam po sebi, uopšte ne bi trebao
patiti.
Neki prigovaraju da je Isus,
ako je bio Bog kao što je bio i čovek, mogao lako podneti patnje i smrt, jer one
za njega nisu predstavljale isto što i za druge ljude. Neko drugi bi mogao s
pravom osuditi nezahvalnost i neprimerenost ovog prigovora, dok nas iznenađuje
duboko nerazumevanje koje stoji iza njega. U određenom smislu, taj prigovor
stoji - ali samo kao dokaz površnosti onih koji tako misle. Savršeno
potčinjavanje, savršena patnja, savršena smrt - nisu bili lakši Isusu zato što
je bio Bog, već su bile moguće jedino zato što je on bio Bog. No, to bi bio vrlo
neobičan razlog da ga ne prihvatimo. Učitelj može učiti dete da piše, jer je
odrastao i zna da piše. Naravno, ta mu činjenica olakšava posao i zato može
pomoći detetu. Kad bi ga dete odbilo zato što je starijima lako, i kad bi ga čekalo da
nauči pisati neko drugo dete koje ni samo ne zna pisati (dakle, nema nepoštene
prednosti) - nikad ne bi
napredovalo u pisanju. Uzmimo, na
primer, da se utapamo u reci i čovek koji stoji na obali pruža nam ruku da nam
spasi život. Da li bi trebali, daveći se, povikati: “Nije to pošteno. Ti si u
prednosti! Ti stojiš na obali!” Ta prednost - nazovite je nepoštenom, ako želite
- jeste jedini način pomoću kojeg možemo biti spašeni. Od koga ćete tražiti ako
ne od nekoga ko je jači od vas?
Tako mi gledamo na ono što religiozni ljudi zovu otkupljenje. Zapamtite, međutim, to je samo slika koju ne smete poistovetiti sa stvarnošću koju ona predstavlja - ako vam ne pomaže, tada je odbacite.