| < 4. Poglavlje | Sadržaj | Knjiga treća: 1. Poglavlje > |
Hristos se savršeno predao i
ponizio: savršeno - zato jer je bio Bog, predao i ponizio - jer je bio čovek.
Biblijski religiozni ljudi veruju da ćemo, ako na neki način sudelujemo u
Hristovoj poniznosti i patnji, imati takođe udela u njegovoj pobedi nad smrću,
steći novi život nakon smrti i u njemu postati savršeni i potpuno srećni. To nam
znači mnogo više od samog nastojanja da sledimo njegovo učenje. Ljudi se često
pitaju kad će se po evoluciji razviti bića savršenija od čoveka. Biblija tvri da
je to već učinjeno. U Hristu se pojavila nova vrsta čoveka. Novi život koji je
počeo u njemu, treba biti usađen u nas.
Kako to postići? Setite se
kako smo stekli stari život? Dobili smo ga od drugih, od naših roditelja i
predaka i to bez našeg pristanka, kroz vrlo čudan postupak koji u sebi nosi
zadovoljstvo, bol i opasnost. Taj postupak nikako niste mogli predvideti. Mnogi,
kao deca, provedu mnogo vremena pokušavajući to da zamisle. Neka deca, kad im to
prvi put objasnimo, jednostavno ne veruju. Zbog toga ih ne treba kriviti, jer je
postupak nastanka novog bića zaista čudan. Bog koji je to omogućio, isti je onaj
koji omogućava nastanak života u Hristu. Za očekivati je da će i to biti vrlo
čudno. On nas nije pitao za mišljenje kad je stvarao polnost - takođe nas nije
pitao u vezi ovog drugog života.
Prirodni život smo dobili od
roditelja. To, međutim, ne znači da će on uvek postojati, ukoliko se ne
potrudimo da ga sačuvamo. Život možemo izgubiti nepažnjom, možemo ga se rešiti
samoubistvom. Iako ga održavamo i pazimo na njega, uvek moramo biti svesni
činjenice da ga ne stvaramo, već samo održavamo život kojeg smo dobili od nekog
drugog. Na sličan način i religiozan čovek može izgubiti svoj život u Hristu,
ukoliko ne ulaže izvestan napor da ga sačuva. Međutim, ni najbolji religiozni
čovek koji je ikad živeo, nije bio takav sam po sebi - on samo hrani i zaštićuje
život koji nikad ne bi mogao steći svojim nastojanjima. Sve dok u telu postoji
prirodni život, on će to telo u velikoj meri održavati. Ako ga ranite, rana će
se za izvesno vreme zaceliti, dok rana na mrtvom telu ne zaceljuje. Živo telo
nije neranjivo, ono se nakon ranjavanja može do određene granice oporaviti. Isto
tako svaki religiozni čovek može pogrešiti, ali on se može pokajati, pridići se
nakon svakog pada i započeti ispočetka. To je moguće zato, jer se Hristov život
u njemu oporavlja i omogućuje mu da u određenom stepenu iskusi dobrovoljnu smrt
koju je Hristos podneo.
Zbog toga se biblijski
religiozan čovek nalazi u sasvim drukčijem položaju od ostalih, koji nastoje da
budu dobri. Oni se nadaju da će svojom dobrotom zadovoljiti Boga, ukoliko on
uopšte postoji. Ako pak ne veruju u njega, tada se nadaju da će njihova dobrota
naići na priznavanje drugih dobrih ljudi. Biblijski religiozan čovek smatra da
je dobro koje sam čini, rezultat Hristovog delovanja u njemu. On ne misli da će
nas Bog voleti zbog naše dobrote, već će nas učiniti dobrim zato što nas voli -
baš kao što krov staklene bašte ne privlači sunčeve zrake zato što je sjajan,
već je sjajan zato što ga sunce obasjava.
Želeli bi da nešto bude
sasvim jasno - kad religiozni ljudi kažu da u njima živi Hristos, ne svode to
samo na područje uma ili morala. Kada tvrde da su u Hristu ili da je Hristos u
njima, time ne kažu da o Hristu samo
razmišljaju ili ga oponašaju. Time žele kazati da Hristos stvarno deluje kroz
njih, da predstavljaju jedan telesni organizam kroz koji Hristos deluje, da smo
mi njegovi prsti i mišići, ćelije njegovog tela. To objašnjava zašto se taj novi
život ne širi samo čisto umnim delovanjem, kao što je vera, već je to više nalik
razvoju, jednoj biološkoj i nadbiološkoj činjenici.
Postoji još nešto što neke
ljude zbunjuje. Zar nije strahovita nepravda što se ovaj novi život daje samo
onima koji su čuli za Hrista i koji su u stanju u njega poverovati? Znamo da se
niko ne može spasiti osim po Hristu, a Biblija nas obaveštava da svi oni koji
prihvataju glas savesti i žive po moralnom zakonu koji je Bog u nas utisnuo,
prihvataju Hrista. U međuvremenu, ako vas brinu ljudi koji se drže po strani, to
nije razlog da i sami ostanete po strani. Religiozni ljudi su Hristovo telo, oni
su organizam kroz koji on deluje. Svaki dodatak tome telu, pospešuje njegovo
delovanje. Rezanje prstiju, bilo bi, u najmanju ruku, vrlo nepodesno ako nekoga
želimo osposobiti da više radi.
Moguć je i ovaj prigovor - zašto Bog na ovaj svet, kojeg je zauzeo neprijatelj, dolazi prerušen, zašto osniva neku vrstu tajnog udruženja kako bi uništio Sotonu? Zašto ne dođe u punoj snazi, zašto ne izvrši invaziju? Znači li to da nije dovoljno jak? Religiozni ljudi, ustvari, veruju da će on jednom doći u punoj snazi, samo što ne znamo tačno kada će to biti. U svakom slučaju, možemo samo nagađati koji su razlozi njegovog odgađanja. On nam želi pružiti priliku da slobodno pređemo na njegovu stranu. Sigurno ne bismo cenili Francuza koji bi čekao da ruske trupe uđu u oslobođeni Beograd, pa tek onda objavio da je našoj strani. Bog će sasvim sigurno doći i zauzeti ovaj svet. Drugo je pitanje da li oni, koji to od njega sada traže, shvataju kako će to izgledati. Kad se to dogodi, biće kraj sveta. Kad pisac pozorišnog komada izađe na pozornicu, predstava je završena. Bog će doći, ali od kakve će koristi biti da tada kažemo da smo na njegovoj strani, kad se pred našim očima čitav svemir raspline kao san, a nešto se drugo, dosad neviđeno otkrije pred nama, nešto za nas toliko veličanstveno, a stravično za druge, i kad niko više neće imati izbora? Ovog puta Bog neće doći prerušen - doći će silno i moćno, probudiće u svakom biću neodoljivu ljubav ili strahoviti užas. Tada će biti prekasno da odaberemo stranu. Nema koristi odlučiti se za ležanje onda kad stajanje postane nemoguće. Tada neće biti vreme biranja - shvatićemo koju smo stranu stvarno izabrali bez obzira na to da li smo bili svesni tog izbora ili nismo. Sada, danas, ovog trenutka imamo priliku da izaberemo pravu stranu. Bog nas ostavlja na miru kako bi nam pružio priliku za izbor. To neće večno trajati. Na nama je da se odlučimo.