| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Na prethodnim stranicama
bilo je reči i o molitvi, pa bi se rado osvrnuli na teškoće na koje neki nailaze
kod molitve. Jedan čovek je to ovako izložio: “Ja mogu verovati u Boga, ali
nikako ne razumem kako on može slušati nekoliko stotina miliona ljudi koji mu se
obraćaju svi u isto vreme.” Uveren sam, da ista nevolja muči veliki broj
ljudi.
Odmah pada u oči da se
oštrica optužbe nalazi u rečima u istom trenutku. Nije teško shvatiti da Bog može saslušati sve one koji mu dolaze u
molitvi, samo ukoliko mu dolaze jedan po jedan. On, naravno, ima beskonačno
mnogo vremena na raspolaganju. Dakle, teškoća je u pretpostavci da bi Bog
odjednom imao posla s mnogim stvarima.
Međutim, na taj način živimo
mi, ljudi. Svesni smo vremena. Jedan trenutak prođe a zatim dolazi drugi, ti su
trenuci toliko kratki, da jedva stignemo nešto napraviti. Vreme je takvo po
svojoj prirodi. I naravno, skloni smo uzeti zdravo za gotovo, da ovaj vremenski
sled, uzastopno izmenjivanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ne vredi samo
za nas, već i za sve ostalo što postoji. Skloni smo pretpostavci da se čitav
svemir, uključujući i Boga, stalno kreće od prošlosti prema budućnosti, dakle
upravo onako kao i mi. Međutim, mnogi učeni ljudi teško će se s time složiti.
Teolozi su prvi došli na pomisao o tome, da se neki pojmovi uopšte ne nalaze u
vremenu. Posle su tu zamisao preuzeli filozofi, a danas tako misle i neki
naučnici.
Gotovo bi se sigurno moglo
reći da se Bog ne nalazi u vremenu. Njegov život se ne sastoji od niza
trenutaka. Ako se u 22.30 sati milioni obraćaju Bogu, on ih uopšte ne treba sve
saslušati onog kratkogtrenutka kojeg nazivamo 22.30 sati. Taj i svaki drugi
trenutak od početka sveta, za njega je uvek sadašnjost. Drugim rečima, on ima na
raspolaganju čitavu večnost da bi saslušao molitvu avijatičara, izrečenu u
delići sekunde dok mu avion eksplodira u plamenu.
To je teško razumeti. Uzmimo
sledeći primer. Pretpostavimo da pišemo roman:
“Marija je ostavila posao;
zatim se na vratima čulo kucanje.” Za Mariju koja živi u zamišljenom vremenu
moga romana, ne postoji razmak između završetka posla i vremena kad se čuje
kucanje na vratima. Međutim ja, koji sam Mariju izmislio, uopšte ne živim u tom
zamišljenom svetu. Napisavši prvi polovinu rečenicu mogao sam tri sata mirno
sedeti i razmišljati o Mariji. O njoj sam mogao misliti kao da je ona jedini lik
u pripovetci i to koliko god sam hteo, a sati koje sam tako proveo ne bi se
uopšte pojavili u Marijinom vremenu (vremenu u priči).
Naravno, ovo nije savršena
ilustracija, ali ipak daje naslutiti ono što smatramo istinom. Bog se ne mora
žuriti u vremenu isto kao što se pisca lično ne tiče vremenski sled u njegovoj
priči. Bog može svakome pokloniti neizmerno mnogo pažnje. S nama se uopšte ne
mora baviti kao sa grupom ljudi. Svaki pojedinac je u tolikoj meri sam s Bogom,
kao da je jedino njega Bog stvorio. Kad je Hristos umro, umro je upravo za vas,
kao da ste jedini na svetu.
Zbog čega mislimo da ova
ilustracija nije najprikladnija? naime, u njoj pisac iz jednog vremenskog
razdoblja (onog u kojem se odvija roman), izlazi da bi ušao u drugo vremensko
razdoblje (stvarno razdoblje). Međutim, mi verujemo da Bog uopšte ne živi u
vremenskom razdoblju. Njegov život ne kaplje, da tako kažemo, od jednog trenutka
do drugog, kao naš. On, na neki način, još uvek živi u 1920. godini, isto kao i
u 1990. Njegov je život on sam.
Ako vreme zamislimo kao
ravnu crtu po kojoj moramo da putujemo, tada Boga moramo zamisliti kao ravan po
kojoj je ta crta povučena. Do pojedinih tačaka na crti dolazimo postupno. Najpre
za nama ostaje tačka A, da bismo od nje stigli do tačke B, a zatim do C, itd.
Bog sadrži u sebi celu crtu, a celu je i vidi sa svih
strana.
Ovu zamisao je korisno
shvatiti, jer ona uklanja neke očigledne teškoće koje se javljaju u religiji.
Mnogi ateisti često prigovaraju kako religiozni ljudi govore da je večni Bog,
koji se svuda nalazi i pokreće čitav svemir, postao čovek. Pitaju se šta se
događalo dok je on bio dete ili dok je spavao. Kako je u isto vreme mogao biti
Bog, koji sve zna i čovek koji pita svoje učenike: “Ko me je dotaknuo?”
Primetićete da se primedba zasniva upravo na rečima koje označavaju vreme - dok
je bio dete i kako je u isto vreme
mogao. Drugim
rečima, oni polaze od pogrešne pretpostavke da život Hrista kao Boga traje u
vremenu, i da je njegov život kao čoveka po imenu Isus, bio kraći deo tog opšteg
vremena, isto kao što je vojnikovo služenje u vojsci samo kraći deo njegovog
celog života. Eto, na koji smo način to u stanju da shvatimo. Boga zamišljamo
kako je živeo u vremenu dok je njegov ljudski oblik života još uvek bio
budućnost, zatim razdoblje dok živi kao čovek, a onda opet kad na svoj ljudski
život gleda kao na prošlost. Smatramo da ovakav način gledanja nema ničeg
zajedničkog sa stvarnim činjenicama. Hristov zemaljski život kojeg je proveo u
Palestini, ne možemo stavljati ni u kakav vremenski odnos sa životom Isusa kao
Boga, koji je izvan vremena i prostora. Vanvremenska istina o Bogu sastoji se u
tome da je ljudska priroda sa svim svojim slabostima, spavanjem i neznanjem, na
neki način uključena u njegov čitav božanski život. Život Boga kao čoveka s naše
je tačke gledišta sasvim određeno razdoblje u istoriji čovečanstva (od Hristovog
rođenja do smrti). Zato često
zamišljamo njegov zemaljski život kao razdoblje u istoriji Božjeg života. Bog,
međutim, nema istoriju. On je previše stvaran da bi je imao. Imati istoriju,
znači izgubiti deo sopstvene stvarnosti (koja je iščezla u prošlosti), a još bez
drugog dela (koji se još uvek nalazi u budućnosti). Imati istoriju, zapravo
znači ne imati ništa osim sadašnjosti, koja je toliko sitna, da nestane pre nego što stignemo
progovoriti o njoj. Bog nam zabranjuje da o njemu razmišljamo na takav način.
Čak ni mi sami ne volimo o sebi razmišljati na takav
način.
Još jedna teškoća proizlazi
iz verovanja da Bog živi u vremenu. Svako ko veruje u Boga, veruje da je njemu
poznato šta ćemo sutra učiniti. Kako, u tom slučaju, možemo biti slobodni da
uradimo nešto drugo? I ovde dolazi do nesporazuma zbog pretpostavke da Bog živi
u vremenu, na isti način kao i mi, s tom razlikom da on može videti budućnost, a
mi ne. Kad bi to bilo tako, dakle, kad bi Bog predviđao naša dela, bilo bi teško
razumeti da smo slobodni da nešto učinimo po sopstvenoj volji. Prtetpostavimo,
međutim, da je Bog izvan i znad vremena. U tom slučaju, ono što zovemo sutra, njemu je isto tako vidljivo kao i
danas. Za njega su svi dani danas. On se ne seća šta ste radili juče
- on vas prosto vidi kako to radite, jer iako je za nas juče izgubljeno, za njega nije. Bog ne
predviđa šta ćete sutra uraditi - on
to već vidi, jer je budućnost, za njega sadašnjost.
Nemojte misliti da je u ovom
trenutku vaše delovanje manje slobodno zato jer Bog zna šta radite. On na isti
način zna šta ćete uraditi sutra, jer on se već nalazi u sutra i jednostavno vas
posmatra.
Mnogima je ova predstava o Bogu pomogla. Ako vam ne pomaže odbacite je. To je religiozna zamisao po tome što su je mnogi veliki religiozni ljudi usvojili jer u njoj nema ništa suprotno biblijskom učenju. Nešto slićno nećemo naći ni u Bibliji, ni u ostalim religijskim tekstovima. Možete biti sasvim dobar religiozan čovek i onda, ako tu zamisao odbacite ili ako o njoj uopšte ne razmišljate.