| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
U prethodnom smo poglavlju
razmatrali razliku između rađanja i stvaranja. Čovek rodi dete, ali napravi kip. Bog
je rodio Hrista, ali je stvorio čoveka.
Time smo, ustvari, prikazali samo jednu Božju osobinu, naime da je ono što rodi Bog - Otac, isto tako Bog, dakle,
nešto od iste vrste kao i on sam. U našim ljudskim razmerama, tome bi
najsličnije bilo kad se čoveku rodi dete, ali to nikako ne smemo poistovetiti.
Razmotrimo pobliže o čemu se, zapravo, radi.
Mnogi danas govore: “Verujem
u Boga, ali ne verujemo da je on ličnost.” Takvi misle da ono tajanstveno nešto, koje se nalazi iza svega, mora
biti nešto više od osobe. S time bi se donekle složili. Međutim, jedino
biblijski religiozni ljudi nude predstavu kakvo bi moglo biti biće koje se
nalazi s one strane ličnosti. Svi ostali, iako govore da je Bog s one strane
ličnosti, zapravo o njemu razmišljaju kao o nečem bezličnom, dakle kao o nečem
što je manje od ličnosti. Ako tražite nešto bezlično, nešto što je više od
ličnosti, tada se ne radi o biranju između biblijske predstave i onih koje nude
drugi, tada je biblijska predstava jedina mogućnost.
Neki, nadalje, smatraju da
će posle ovog života ili možda posle nekoliko života koje proživimo, Bog progutati ljudsko biće. Ali kad pokušaju
objasniti šta time misle, ispada kao da će nas Bog progutati na način na koji bi
jedna materijalna stvar progutala drugu. Kažu da je to isto kao kad okean upije
kap vode. Međutim, jasno je da je to kraj života kapi. Ako smo poput kapi koje
nestaju u moru, tada progutan znači
isto što i prestati postojati. Jedino
biblijski religiozni ljudi imaju predstavu o tome na koji način ljudsko biće ima
udela u Božjem životu, a ipak ostaje ono što jeste, ustvari, postaje više nalik
sebi, nego što je ikad ranije bio.
Već smo spomenuli da je
teologija praktična. Čitava svrha našeg postojanja jeste u tome, da na takav
način budemo preuzeti u život Boga. Pogrešne predstave mogu to samo otežati.
Obratimo, na čas, pažnju na sledeće.
Svi znamo da se u prostoru
možemo kretati u tri pravca: levo-desno, napred-nazad i gore-dole. Kud god se
pomakli, moramo krenuti jednim od ova tri pravca, ili pak pravcem koji
predstavljaju kompromis između njih. To su takozvane tri dimenzije. Ako
koristimo samo jednu dimenziju, možemo povući jedino ravnu crtu. Ukoliko imamo
dve dimenzije na raspolaganju, možemo nacrtati sliku, recimo, pravougaonik, koji
se sastoji od četiri ravne crte.
Nadalje, ako imamo tri dimenzije, možemo napraviti čvrsto telo, recimo
prizmu, koja se sastoji od šest kvadrata.
Vidite li u čemu je stvar?
Jednodimenzionalni svet bio bi ravna crta. U dvodimenzionalnom svetu još uvek
imamo ravne crte, ali više njih čine jednu sliku. U trodimenzionalnom svetu
imamo slike, ali više slika čini čvrsto telo. Drugim rečima, kako napredujemo
prema stvarnijim i složenijim nivoima, ne ostavljamo iza sebe ono što smo
susretali na nižim nivoima; još su i dalje tu, ali složene na nove načine, koje
ne bismo mogli ni zamisliti kad bismo poznavali isključivo jednostavnije
nivoe.
Isto načelo vredi i za
biblijsko shvatanje Boga. Ljudski nivo je jednostavan i prilično prazan. Na
njemu jedna osoba može biti samo jedno biće, a dve osobe predstavljaju samo dva
bića - kao što kod dve dimenzije (recimo na komadu papira) jedan kvadrat
predstavlja jednu sliku, dok su dva kvadrata dve slike. Na božanskom nivou
takođe postoje ličnosti, ali tamo se one kombinuju na nove načine, koje mi,
budući da ne živimo na tom nivou, ne možemo zamisliti. U Božjoj dimenziji, da se tako izrazimo, nalazimo
Biće od tri osobe koje uprkos tome ostaje jedno biće, kao što prizma ima šest
strana a opet ostaje prizma.
Naravno, takvo biće ne
možemo shvatiti u potpunosti, isto kao što ne bismo mogli potpuno shvatiti
prizmu, ako bismo bili stvoreni da možemo opažati samo dve dimenzije. Ipak, mi o
tom biću možemo steći kakvu-takvu predstavu. Kad u tome uspemo, tada prvi put imamo
jednu pozitivnu predstavu (ma koliko ona bila nejasna), o nečem što je više od
ličnosti, dakle o nečem što je nadlično. Nešto tako inače nikada ne bismo mogli
pretpostavljati, a kad to uvidimo, osetimo da smo već ranije trebali to
shvatiti, budući da se tako dobro uklapa u ono što nam je do sada
poznato.
Možda ćete upitati: “Ako ne
možemo zamisliti Boga u tri osobe, koja je korist razgovarati o njemu?” Dobro,
možda od toga nema nikakve koristi.
Važno je da možemo stvarno biti uvučeni u taj trolični život, što se može
dogoditi svaki čas - već večeras, ako želimo.
Radi se, naime, o sledećem.
Sasvim običan religiozni čovek krene da se pomoli. On pokušava doći u kontakt s
Bogom. Međutim, on zna da i ono što ga pokreće na molitvu jeste Bog, koji je, da
tako kažemo, u njemu samom. Ali, on takođe zna da njegovo čitavo znanje o Bogu
dolazi od Hrista, čoveka koji je bio Bog, zna da pokraj njega stoji Hristos koji
mu pomaže u molitvi i koji moli za njega. Vidite šta se događa: on se moli Bogu,
to je cilj koji pokušava doseći. Bog
je takođe u njemu, on ga tera napred kao pokretačka snaga. Bog je takođe put ili
most koji vodi do cilja. Na taj način se trostruki život troličnog Boga, odvija
u stvari u običnoj, svakodnevnoj sobi u kojoj se prosečan čovek moli. On je tom
prilikom uvučen u uzvišeniju vrstu života, u ono što smo nazvali Zoe ili duhovni
život. Dakle, Bog ga je uvukao u
sebe, a čovek opet ostaje ono što je bio.
Upravo su takvi počeci
teologije. Ljudi su imali o Bogu neku nejasnu predstavu. Onda se pojavio Čovek
koji je za sebe tvrdio da je Bog, a nisu ga mogli opisati kao ludaka. Morali su
mu verovati. Sreli su ga i nakon što su videli da je umro. Potom, skupivši se u
grupu, u malu zajednicu, na neki su način pronašli Boga i u sebi, osećali su da
on njima upravlja, da ih osposobljava za ono što je pre izgledalo nemoguće. Kad
su o svemu bolje promislili, shvatili su da su došli do biblijske definicije
troličnog Boga.
Ovu definiciju nismo
izmislili. Teologija je, na neki način, znanje do kojeg smo došli na iskustveni
način. Jednostavne religije su uvek izmišljene religije. Kad kažemo da je ona na
neki način iskustvena nauka, time
mislimo da je teologija po mnogočemu nalik na ostale eksperimentalne ili
iskustvene nauke, ali im nije sasvim nalik. Ako je neko geolog, pa se bavi
proučavanjem stena, mora otići u prirodu i pronaći stene. One neće doći k njemu,
a ako ih potraži, neće mu pobeći. Podsticaj je na njegovoj strani. Stene tu ne
mogu pomoći ni odmoći. Pretpostavimo, međutim, da ste zoolog i da želite snimati
divlje životinje u njihovom brlogu. To je donekle različito od proučavanja
stena. Divlju zver nećete dobiti na tacni, jer ona može pobeći od vas. Ako niste
savršeno tihi, sigurno će vam pobeći. Dakle, i na njenoj strani mora postojati
neznatan trag, da tako kažemo, podsticaja da krene.
Idemo dalje i pretpostavimo
da želite upoznati nekog čoveka. Ako on to ne želi, nećete ga upoznati. Morate
steći njegovo poverenje. U ovom slučaju, dakle, podsticaj mora dolaziti s obe
strane, za prijateljstvo je uvek potrebno dvoje.
Kad čovek počne upoznavati
Boga, podsticaj je na Božjoj strani. Ako se on ne pokazuje, nećete ga pronaći,
bez obzira na to šta uradili. Zapravo, on se nekim ljudima više pokazuje nego
drugima, ne zato što bi možda nekima bio više sklon, već zato što nije moguće da
se otkrije onome čiji su um i karakter usmereni u pogrešnom pravcu. Isto je tako
i sa sunčevim svetlom koje nema miljenika, ali se neće tako sjajno odražavati u
prašnjavom ogledalu kao u čistom.
Možemo to kazati i drukčije:
dok se pomagala u ostalim naukama kojima se čovek služi, nalaze izvan njega (na
primer mikroskop ili teleskop), instrument kojim otkrivamo Boga je sam čovek.
Ukoliko zanemari svoju suštinu, pa se ona onečisti i postane mutna, on će Boga
videti iskrivljeno, kao što ćemo nejasno videti Mesec, ako ga posmatramo kroz
nečist teleskop. Zbog toga neki ratoborni narodi imaju jezive religije, oni Boga
gledaju kroz nečista sočiva.
Bog se može u svojoj
stvarnosti objaviti samo stvarnim ljudima. To ne znači ljudima koji su
pojedinačno dobri, već onima koji su ujedinjeni u jedno telo, ljudima koji se
vole, pomažu jedan drugoga i druge upućuju na njega. Tako je, naime, Bog zamislio ljude,kao
muzičare u orkestru,kao pojedine organe jednog tela.
Prema tome, jedino što nam može pomoći da bolje upoznamo Boga, jeste religija kao zajednica, ona je, da tako kažemo, tehnička oprema za ovu nauku. Zbog toga gube vreme oni koji svakih nekoliko godina, u zamenu za biblijsku religiju, nude patentirane pojednostavljene religije. To je kao kad bi čovek koji nema nikavih pomoćnih sredstava, osim starog dvogleda, pokušao opovrgnuti sve ono do čega su došli astronomi. Takav momak može biti pametan, čak pametniji od pravog astronoma, ali on nema nikakvih izgleda. Za izvesno vreme, njega će svi zaboraviti dok će prava nauka još uvek napredovati. Da smo biblijsku religiju izmislili mi, ljudi, sigurno bismo je učinili znatno pristupačnijom. Ali čovek nije izmislio biblijsku religiju. Ne možemo se takmičiti s onima koji izmišljaju religije. Pa kako bismo i mogli? Mi se bavimo činjenicama. Naravno, čoveku je lako biti jednostavan, kad nema činjenice s kojima bi se morao baviti.