| < 6. Poglavlje | Sadržaj | 8. Poglavlje > |
Hteli bi se još jednom
poslužiti upoređenjima, bolje rečeno dvema pričama. Jednu od njih, možda poznajete, zove se
Lepotica i zver. Neka devojka se
morala udati za čudovište. Kad se udala poljubila ga je kao da se radi o čoveku,
pa se nakon toga čudovište stvarno pretvorilo u čoveka. Druga priča je o čoveku
koji je morao da nosi masku da ga učini mnogo lepšim nego što je u stvarnosti
bio. Nosio ju je godinama. Kad ju je konačno skinuo, video je da se njegovo lice
promenilo, ono se potpuno prilagodilo maski, i zaista je postao lep.
Prerušavanje je postalo stvarnost. Mislimo da vam obe priče mogu (u mašti,
svakako) pomoći da shvatite ono što želimo reći u ovom poglavlju. Dosad smo
pokušali opisati činjenice: ono što Bog jeste i ono što je učinio. Sad želimo
govoriti o praksi: o tome šta trebamo dalje učiniti. Kakvog smisla ima sva ta
teologija? Možda ćete već danas shvatiti važnost svega što je dosad rečeno o
ovoj temi, i to primeniti na vlastiti život. Ako ste sve pročitali do ovog
mesta, tada je vaše interesovanje verovatno toliko, da ste spremni da pokušate i
s molitvom. Vrlo je verovatno da ćete u tom slučaju početi s - Oče
naš.
//Oče naš//, shvatate li
sada šta te reči znače? One znače da se stavljate na mesto Božjeg Sina. Bez
ikakvog uvijanja, kad izgovorite ove reči, izdajete se za Hrista. Dakle, vi de,
na neki način, pretvarate. Naime, čim shvatimo značenje tih reči, odmah nam je
jasno da mi nismo Sinovi Božji.
Čovek nije nimalo nalik na Božjeg Sina čija je volja i priroda ista kao i
njegovog Oca. Čovek je pun samoljublja, strahova, nade, pohlepe, ljubomore i
taštine, a sve je to osuđeno na smrt. Na neki način, prilično je drsko da se
takvo biće pretvara da je Hristos. Međutim, najčudnije u svemu tome jeste da nam
je Hristos tako naredio.
Zašto? Kakva je korist da se
izdajemo za Nešto što nismo.
Dakle, čak i na ljudskom
nivou postoje dve vrste pretvaranja. Neko se, na primer, pretvara da će vam
pomoći, iako to u stvari ne želi. Postoji, međutim, i pozitivno pretvaranje, ono
koje ima za posledicu pojavljivanje upravo onoga, u vezi čega se pretvaramo. Ako
nekoga ne podnosimo, a znamo da to nije u redu i da moramo biti ljubazni s njim,
najbolje da se prema njemu tako i ponašamo. Dakle, da se pravimo boljim nego što
jesmo. Za kratko vreme ćemo početi osećati istinsku naklonost prema takvoj
osobi. Možda ste već imali prilike
da se i sami uverite u to. Vrlo često je jedini način da stvarno dobijemo neku
vrlinu taj, da se ponašamo da je već posedujemo. Zbog toga su dečje igre toliko
važne. Deca se uvek pretvaraju da su odrasli ljudi, igraju se vojnika, prodavača
u trgovini, itd. Međutim, za čitavo vreme igre, oni vežbaju svoje mišiće i
razum, a to im pomaže kad odrastu. Čim, dakle, postanete svesni činjenice da se
izdajete za Hrista, najverovatnije ćete osetiti nešto što će biti više
stvarnost, a manje pretvaranje. U vama će se još uvek javljati misli kojih ne bi
bilo da ste stvarno Sin Božji. E pa zaustavite ih. Ili ćete možda uvideti da bi,
umesto da se molite, bolje bilo da napišete pismo ili da pomognete ženi da opere
sudove. U tom slučaju idite i pomozite joj.
Vidite li šta se događa? Sam
Hristos, Božji Sin, koji je čovek (isto kao i vi) i Bog (kao i njegov Otac), na
vašoj je strani, on vaše pretvaranje preobraća u stvarnost. To nije zaobilazni
put da kažemo kako treba slušati //glas savesti//. Ako pitate svoju savest,
dobićete samo jedan odgovor, ako imate na umu da se izdajete za Hrista, dobićete
potpuno drugi odgovor. Ima mnogo toga što naša savest neće potpuno osuditi (to
se naročito odnosi na naše misli), ali što nikako ne možemo prihvatiti, ukoliko
nastojimo da sledimo Hrista. To jest zato, jer ne razmišljamo više samo o dobru
i zlu već se pokušavamo zaraziti od
Osobe. To je više nalik slikanju portreta, nego pridržavanju određenih pravila.
To je na neki način teže, a na drugi mnogo lakše od pukog pridržavanja
pravila.
Pravi Božji Sin je na vašoj
strani. On vas počinje pretvarati u čoveka kakav je i on sam. Počinje vam ubrizgavati svoj život i misli, daje vam
svoj Zoe. Olovnog vojnika počinje pretvarati u pravog čoveka. A ono u vama što
se tome opire, još uvek je od olova.
Nekima se može učiniti da
još nikad nisu doživeli nešto slično. Možete kazati: “Nikada nisam imao utisak
da mi pomaže neki nevidljivi Hristos, ali dobro znam da su mi često pomogli
ljudi.” Takvo razmišljanje nas podseća da ženu iz Prvog svetskog rata, koja je
jednom prilikom rekla da nju ne brine nestašica hleba, budući da svi u njenoj
porodici jedu tost (prepečen hleb).
Ako nema hleba, neće biti ni tosta. Ako nemamo pomoć od Hrista, nećemo je
imati ni od ljudi. On na nas deluje na najrazličitije načine, a ne samo po onome
što nazivamo religioznim životom. On
dluje kroz prirodu, kroz naše telo, kroz knjige, ponekad deluje na nas i kroz
iskustva koja nam se u prvom trenutku čine nebiblijskim. Kad mladić, koji
rutinski i iz puke navike odlazi u crkvu, odjednom shvati da ne veruje u
bibliski koncept, i zato prestane da ide u crkvu, Hristov duh mu je tada,
verovatno, bliži nego ikad. A iznad svega, Hristos deluje na nas preko drugih
ljudi.
Ljudi su ogledala ili prenosioci Hrista drugima. Ponekad čak i
nesvesno, čovek Hrista prenosi drugima. Ovu //dobru zarazu// mogu prenositi i
oni koji sami nisu zaraženi. Neke
ljude su ponekad, na religiju upućivali upravo ateisti. Ipak, obično Isusa
prenose drugima oni koji ga poznaju. U tome je važnost Crkve, koja predstavlja
jedno telo i čiji udovi pokazuju Hrista jedni drugima. Mogli bismo reći da dva
čoveka koja zajedno slede Hrista, a ne svaki za sebe, ne vrede samo dvostruko
više, već šesnaestorostruko.
Važno je obratiti pažnju na
sledeće: kao što je prirodno da dojenče sisa majčino mleko, iako je i ne
poznaje, isto je tako prirodno da iza čoveka koji nam pomaže ne vidimo Hrista.
Ali nemojmo ostati deca. Moramo prepoznati pravog Darodavca. Bila bi ludost ne
upoznati ga. Ako, naime, ne upoznamo njega, oslanjaćemo se na ljud, a oni će nas
razočarati. I najbolji među njima će pogrešiti, a svi će na kraju umreti. Moramo
biti zahvalni svima koji su nam pomogli, moramo ih poštovati i voleti. Ali
nikad, nikad nemojte svu svoju veru polagati u čoveka, pa makar on bio najbolji
i najpametniji na svetu. Od peska možete napraviti mnogo toga dobrog, ali
nemojte graditi kuću na pesku!
Sada počinjemo da shvatamo o
čemu Biblija stalno govori. Ona govori o ljudima koji se ponovo
rađaju, koji se oblače u
Hrista, govori o Hristovom
oblikovanju u nama, o nama
koji dobijamo Hristov Duh.
Izbacite iz glave pomisao da
je to doteran način da se kaže kako ljudi treba da čitaju ono što je Hristos
govorio i tako se ponašati, kao što čitamo Platona i Marksa i to sprovodimo u
život. Religiozni ljudi pod tim podrazumevaju mnogo više. Oni žele da kažu da je
stvarna Osoba, Hristos, ovde i sada, baš u sobi u kojoj se molite pred spavanje,
i da radi za nas. Tu se ne govori o
nekom dobrom čoveku koji je umro pre dve hiljade godina. On je živi čovek, kao i vi, isto toliko
i Bog, kao i onda kad je stvarao svet. Pravi čovek i pravi Bog dolazi k vama,
upliće se u samu vašu dušu, ubija staro, prirodno biće u vama, zamenjuje ga
bićem kakvo je On sam. U početku se to događa samo na trenutke, a kasnije
promena postaje sve trajnija. Na kraju zauvek postajem neko drugi - novi
mali Hristos, biće koje na svoj način
ima udela u životu Boga, u njegovoj moći, radosti, znanju i neprolaznosti.
Uskoro zatim otkrivamo sledeće:
1) Osim naših pojedinačnih
pogrešaka počinjemo otkrivati sopstvenu grešnost, uznemirujemo se ne samo zbog
onoga što činimo već i zbog onoga što jesmo. To se vidi na sopstvenom primeru,
kad dođe vreme da se uveče pomolim i kad se pokušamo prisetiti greha proteklog
dana, otkrivamo da su to uglavnom gresi protiv milosrđa; bili smo besni,
podrugljivo smo nekog ismejavali, prezirali i ljutili se. Pritom se odmah pred
samim sobom opravdavamo da smo neočekivano i iznenadno bili izazvani, da nismo
bili dovoljno oprezni ili da nismo imali vremena da se saberemo. To može biti
olakšavajuća okolnost kad se radi o pojedinačnim delima, jer bi oni, svakako,
bili još i gori da su unapred i smišljeni i pripremljeni. S druge strane, ono
što čovek učini kad je uhvaćen dok ne pazi, takav je on u stvari. Nije li ono
što se čoveku omakne, ono što ne uspe da prikrije, prava istina o njemu? Ako u
podrumu ima miševa, najverovatnije ćete ih videti ukoliko naglo otvorite vrata.
Međutim, iznenadno otvaranje vrata nije uzrok postojanja miševa u podrumu -
otvaranje vrata im samo onemogućuje da se sakriju. Isto tako, neočekivani izazov
nije uzrok našoj svadljivosti, on je samo iznosi na videlo. Miševi su stalno u
podrumu, ali ako ulazimo s galamom i bukom, oni će se izgubiti pre nego što
upalimo svetlo. Očigledno, miševi ljutnje i osvetoljubivosti stalno borave u
podrumu naše duše. Taj podrum ne možemo doseći svesnom voljom. Svesno možemo
donekle nadzirati svoja dela, ali ne možemo direktno nadzirati svoj temperament.
Međutim, ako je (kao što smo rekli) važnije ono što jesmo, nego ono što činimo,
ako su naša dela važna uglavnom zato jer pokazuju šta jesmo, tada sledi da
direktnim, voljnim naporom nikako ne možemo promeniti ono što bismo trebali
menjati. To isto vredi i za dobra dela. Koliko smo dobrih dela učinili zbog
ispravnog motiva? Koliko smo ih učinili zbog straha od javnog mišljenja ili iz
želje da se napravimo važnim? Koliko smo ih učinili zbog tvrdokornosti i osećaja
više vrednosti, koji bi nas u drugim okolnostima mogli navesti na učinimo nešto
loše? Međutim, direktnim moralnim naporom ne možemo u sebi stvoriti nove,
ispravne motive za naša dela. Posle prvih koraka koje napravimo u religijskom
životu, shvatamo da niko osim Boga ne može u našim dušama učiniti onu bitnu
promenu koju treba učiniti. Upravo zbog toga je do sada naš način izražavanja
bio možda neprikladan.
2) Možda se iz svega ovoga moglo zaključiti da smo mi ljudi sve sami učinili. Zapravo je Bog taj koji sve žini. U najboljem slučaju, mi samo dopuštamo da nam se nešto učini. U određenom smislu, mogli bismo čak kazati da je Bog taj koji se pretvara. Trolični Bog, da tako kažemo, ispred sebe vidi ustvari samoljubivu, pohlepnu, gunđavu i pobunjenu ljudsku životinju. On kaže: “Hajde da se pretvaramo kao da to nije obično stvorenje, već moj Sin. On je poput Hrista zato što je čovek, jer je Hristos postao čovek. Pretvarajmo se da mu je nalik i po Duhu. Ponašajmo se prema njemu kao da je on ono što nije. Igrajmo se, kako bismo igru pretvorili u stvarnost.” Bog vas smatra malim Hristom. Hristos se nalazi pored vas kako bi omogućio taj preobražaj. Usudili bismo se reći da ova zamisao božanske opsene izgleda na prvi pogled vrlo čudna. Da li je ona zaista takva? Zar nije baš to način na koji ono više uzdiže ono niže? Majka uči dete da govori tako da mu priča kao da ono razume. Mi se prema psima ponašamo kao da su ljudi i baš zbog toga oni vremenom postaju slični ljudima.