| < 7. Poglavlje | Sadržaj | 9. Poglavlje > |
U prethodnom poglavlju smo
razmatrali biblijski zamisao o oblačenju u Hrista, odnosno oblačenju
u Božjeg Sina, kao uslovom da bismo mogli postati pravi Božji sinovi. Želimo
napomenuti da to nije samo jedan u nizu religijskih zadataka, to nije neka vrsta
vežbe namenjena posebnim ljudima. To
je suština biblijske religije. Ona ništa drugo ni ne nudi. Želimo sada pokazati po čemu se religija
razlikuje od svakodnevnih, običnih zamisli o moralu i dobroti.
Obična zamisao o moralu i dobroti, koju svako od nas poseduje pre
nego što je postao religiozan, sastoji se u sledećem: kao početnu tačku uzimamo
naše obično ja sa svim njegovim
željama i interesima. Zatim priznajemo da nešto drugo, nazovimo to moralom, pristojnim
ponašanjem ili društvenim
blagostanjem, ima pravo na
naše ja. Ti se zahtevi sukobljavaju s
našim željama. Dobar čovek bi, dakle,
bio onaj koji popušta pred zahtevima koji se pred njega postavljaju. Nešto od
onoga što naše ja želi da učini,
pokazuje se kao dobro, kao ispravno, pa smo to najčešće prisiljeni
prihvatiti kao takvo. Međutim, čovek se nada da će, kad zadovolji sve zahteve
koje pred njega stavlja moral, pristojnost/ ili društvene
norme, njegov ubogi, prirodni
ja još uvek imati neke izglede da
živi onako kako se njemu sviđa. U tome smo veoma nalik na poštenog građanina
koji uredno plaća porez i pritom se nada da će mu ipak ostati za pristojan
život. Razlog svemu tome je u činjenici da nam je početna tačka naš prirodni ja.
Iz takvog razmišljanja nužno
sledi jedan od sledeća dva zaključka: prestajemo da se trudimo da budemo dobri, jer nam je to preteško ili
postajemo veoma nesrećni zbog naših uzaludnih nastojanja oko toga. Nema sumnje,
ako ste stvarno naumili udovoljiti svim zahtevima koji se postavljaju pred vaš
prirodni ja, neće vam ostati ništa od
čega biste mogli živeti. Što se više potčinjavamo glasu sopstvene savesti, to on
više od nas zahteva. A prirodni ja,
koji zbog toga stalno skapava i uznemirava se, postaje sve više besan. Konačno,
prestajemo da se trudimo da budemo dobri ili postajemo jedan od onih koji,
kako sami kažu, žive za druge, ali su
uvek nezadovoljni, gunđaju, stalno se žale da niko ne primećuje njihovu dobrotu i u svakoj prilici ističu svoje
mučeništvo. Ako postanete takvi,
više ćete muke naneti onima koji s vama žive, nego da ste ostali iskreni
sebičnjaci.
Religijski put je drukčiji,
on je teži i lakši. Hristos kaže: “Daj mi sve”.
Nije mi potreban tvoj novac,
ni tvoje vreme, ni tvoj posao. Ja želim tebe. Nisam došao da mučim tvoju ličnost,
tvoje ja, došao sam da ga eliminišem.
Nema koristi od polovičnih rešenja. Ne želim da posečem tek poneku granu, želim
da srušim čitavo stablo. Ne nameravam bušiti zub, ne želim ga popravljati ili
ublažiti bol, želim ga izvaditi. Predaj čitavu svoju ličnost, svoje ja, sve želje za koje misliš da su
pokvarene, kao i one koje smatraš da su nevine, sve to zaboravi. U zamenu ću ti
dati novu ličnost, ustvari, daću ti samoga sebe, moja volja postaće i
tvoja.”
Ovo je lakše i teže od svega
onoga što pokušavamo sami da učinimo. Verujemo da ste i sami primetili da
Hristos ponekad kaže da je njegov put vrlo težak, da bi zatim, u drugoj prilici,
rekao da je lak. On kaže: “Uzmi svoj krst” - to zvuči kao da ćemo umreti pod
batinama u nekom koncentracionom logoru. Na drugom mestu kaže: “Jaram je moj
lak, i breme moje nije teško.” On je mislio i jedno i drugo. Videćemo da je
oboje istinito.
Svaki će vam učitelj reći da
najlenjiji učenik na kraju mora najviše da uči. To znači sledeće: ako dvojici
đaka zadate da nauče neko pravilo, dečak koji je spreman da se potrudi, pokušaće
da shvati suštinu tog pravila.
Lenjivac će ga naučiti napamet, jer to zahteva manje napora. Međutim,
nakon pola godine kad bude pripremao ispit, lenji učenik će se satima mučiti s
problemima koje će drugi razumeti za nekoliko minuta i pritom čak uživati.
Gledajući dalekosežno,
lenjivac na kraju uvek mora više da radi. To možemo reći i ovako: u ratu ili
planiranju često moramo preduzeti nešto što od nas zahteva izuzetnu hrabrost,
ali u krajnjem slučaju, to je najbolji način.
Ako se u početku plašite,
kasnije obično upadnete u još veću opasnost. Prema tome, kukavičluk je
najopasniji.
Tako je i ovde. Vrlo je
teško, gotovo nemoguće, predati sebe potpuno Hristu, sve svoje želje, brige i
nade. Međutim, to je neuporedivo lakše od svega onoga umesto toga pokušavamo
učiniti. Mi, naime, nastojimo da ostanemo ono što nazivamo svoje
vlastito ja, pokušavamo da
sačuvamo ličnu sreću kao najdragocenije u životu, a uz to nastojimo biti dobri. Puštamo srce i um da idu svojim putem za
novcem, zadovoljstvima ili težnjama, nadajući se da ćemo se uprkos tome ponašati
pošteno, milosrdno i skromno. A upravo nas je na to Hristos upozorio rekavši da
na čičku ne rastu smokve. Ako ja predstavljam polje na kojem nije zasejano ništa
osim trave, tada na meni ne može izrasti žito. Ako se trava bude kosila, biće
niska, ali će i dalje biti trava, a ne žito. Ako želim da na meni raste žito,
promena se mora dogoditi dublje ispod površine. Moram biti preoran i ponovo
zasejan. Zbog toga se pravi problem religijskog života nalazi onde gde ga ljudi
najmanje traže. Javlja se istog trenutka kad se probudimo. Sve naše želje i nade
jure prema nama, poput divljih zveri. Prvo što tada moramo učiniti, jeste da ih
odgurnemo od sebe i poslušamo onaj drugi glas, koji drukčije gleda na život i
čini da u nama postoji mirniji, jači i prostraniji život. U tome trebamo
nastojati čitav dan. Treba da se uklanjamo od prirodne usplahirenosti,
nespokojstva i zlovolje, da se uklanjamo s vetrometine vlastite
naravi.
U početku se možemo na taj
način ponašati samo kratko vreme. Međutim, koliko god ti trenuci bili
kratkotrajni, iz njih će novi život strujati u naš duhovni skelet. Tako puštamo
Boga da deluje baš onde gde je potrebno.
To možemo uporediti i s bojom koja se nanosi na površinu i onom koja
prodire duboko u platno. Hristos nije nikad govorio nejasno, idealistički. Kad je rekao:
budite savršeni, tada je baš to mislio.
Smatrao je da se moramo potpuno predati želji za savršenstvom. To je teško, ali
je još teži, zapravo nemogući, kompromis za kojim svi mi čeznemo. Možda se
jajetu čini gotovo nemoguće da se pretvori u pticu, ali mu je još teže kao
jajetu da nauči da leti. Mi smo poput jajeta. Ne možemo zauvek ostati samo
obično, čestito jaje. Iz nas se nešto mora izleći inače ćemo se
pokvariti.
Kao što smo rekli, u tome se
sastoji čitava religija i nije jednostavno imati to uvek na umu. Lako je misliti
da Crkva ima mnogo različitih dužnosti kao što su odbor, građenje crkava,
misiju, održavanje službe Božje, isto kao što i država ima čitav niz poslova,
poput vojske, politike, ekonomije, itd. Međutim, sve je to na neki način mnogo
jednostavnije. Država postoji zato
da bi zaštitila običnu, svakodnevnu ljudsku sreću, da bi muž i žena mogli da
pričaju pokraj kamina, da bi dvojica prijatelja mirno zidati kuću, da čovek može
na miru čitati knjigu ili okopavati svoj vrt. Ukoliko se ljudi sami ne potrude
da unaprede, čuvaju i zaštite takve trenutke i vlastiti način života, svi
zakoni, parlamenti, vojska, policija i sve državne mere nisu ništa drugo nego
traćenje vremena. Isto tako ni CRkva nema drugi zadatak već da ljude privuče
Hristu, da svakog čoveka učini poput Hrista. Ako to ne uviđamo, uzalud su sve
crkvene zgrade, sveštenstvo, misije, propovedi, uzalud je čak i sama Biblija.
Bog je samo zbog toga postao čovek. Možda je to i jedini razlog postojanja
svemira. Biblija govori da je svemir stvoren za Hrista i da se sve što postoji
mora sjediniti u njemu. Niko ne razume na koji način će se to dogoditi. Mi ne
znamo da li ima života u svemirskim prostranstvima ni kako taj život izgleda
(ako ga ima), isto kao što ne znamo kako bi se to primenilo na naš zemaljski
život. Na kraju krajeva, to je i razumljivo. Nama je otkriven samo onaj deo
opšteg Božjeg plana koji se odnosi na nas.
Nama je pokazan samo onaj način na koji možemo postati deo Hrista, kako možemo postati deo veličanstvenog dara koji Knez čitavog svemira želi ponuditi svom Ocu, dar koji je on sam, odnosno mi u njemu. U Tome je svrha našeg postojanja. Biblija je puna čudnovatih, uzbudljivih nagoveštaja da će se mnogo toga promeniti kad uzmemo udeo u životu Hrista. Ružni snovi će nestati, a jutro će svanuti.