PREDGOVOR

Sadržaj ove knjige objavljen je na radiju, a potom i štampan u tri podeljene celine pod naslovom: Razlozi za hrišćanstvo (1943), Hrišćansko ponašanje (1943) i S onu stranu ličnosti (1945). U štampanom izdanju dodao sam nešto onome što sam govorio preko radija, ali tekst je uglavnom ostao isti. Po mom mišljenju, razgovor na radiju trebao bi da bude u što većoj meri nalik na pravi razgovor, nikako pak ne bi smeo da bude glasno čitanje eseja. Zbot toga sam se u svojim razgovorima koristio svim skraćenicama i kolokvijalizmima koje u govoru redovno koristim. U štampanoj verziji napravio sam isto. Gde god sam u razgovorima naglasio reč koja mi se činila važnom, u štampanom izdanju ta je reč štampana kurzivom. Sada mi se čini da je to bilo pogrešno — jedan neuspeo hibrid između govornog umeća i umeća pisanja. Govornik treba u svrhu naglašavanja da koristi varijacije u govoru zato što se taj medij po svojoj prirodi tome ne protivi. Pisac, međutim, ne bi trebao za to da koristi kurziv, nego mora da ima poseban način isticanja reči koje nose smisao i njega da koristi. U ovom sam izdanju u još većoj meri koristio skraćenice, a većinu kurziva zamenio promenom rečenica. Nadam se da time nisam naškodio popularnom i neusiljenom tonu kojeg sam nameravo sačuvati od početka do kraja. Mestimice sam takođe nešto dodao i izostavio i to onde gde mi se činilo da temu razumem bolje nego pre deset godina ili onde gde su čitaoci izvornog sadržaja krivo shvatili tekst.

Trebalo bi da ovde upozorim čitaoca da mu ja ne nudim pomoć u odabiranju bilo koje hrišćanske denominacije. Od mene nećete saznati treba li postati anglikanac, metodist, prezbiterijanac ili možda rimokatolik. Taj propust je sasvim nameran (čak sam u ovom nizu poredao denominacije po azbučnom redu). Moj položaj u tome nije ni najmanje tajanstven. Ja sam običan laik koji pripada anglikanskoj crkvi, u njoj se ne nalazim ni posebno “visoko” ni posebno “nisko” niti na nikakavom drugom posebnom položaju. Međutim, u ovoj knjizi ja nikog ne želim obratiti na skup kome pripadam. Sve od dana kad sam postao hrišćanin, mislim da je najbolji, a možda i jedini savet, ono verovanje koje je zajedničko svim hrišćanima svih vremena. Na takav me je stav upućivalo više razloga. U prvom redu, pitanja koja razdeljuju hrišćane često uključuju pojedinosti o kojima raspravlja visoka teologija, pa čak i crkvena istorija — time bi se trebali baviti samo vrsni poznavaoci — i niko drugi. Ja se u tim vodama dovoljno ne snalazim i pre bi pomoć meni trebala nego što bih ja mogao drugima da pomognem. Drugo, mislim da moramo priznati da rasprava o takvim pojedinostima uopšte nema za cilj nekoga izvan Crkve dovesti u hrišćansko stado. Sve dotle dok o tome pišemo i razgovaramo, pre ćemo ga odvratiti da uđe u neku hrišćansku zajednicu negoli ga povući za sobom.

O našim razmimoilaženjima ne bi nikako trebalo raspravljati, osim ako su u pitanju oni koji su već poverovali da postoji jedan Bog i da je Isus njegov jedini Sin. Konačno, čini mi se da su se takvim spornim pitanjima bavili mnogo talentiraniji autori braneći ono što Bakstor naziva osnovno hrišćanstvo. Kako je takav pristup kod ranijih pisaca bio vrlo redak, osećao sam izrazitu sklonost upravo prema njemu, pa sam se ozbiljno prihvatio posla. Jedino su to bili moji motivi i bio bih vrlo sretan kad se iz mog ćutanja o nekim spronim tačkama ne bi izvlačili fantastični zaključci.

Na primer, to ćutanje ne mora da znači da sam neopredeljen. Ponekad jesam. Među hrišćanima postoje i takve sporne tačke na koje nemam odgovora. Ima takvih pitanja na koja možda nikad neću moći da odgovorim: kad bih čak i u jednom boljem svetu postavio takva pitanja, možda bih dobio odgovor kakav je tada dobio jedan čovek: “Što se to tebe tiče? Sledi mene”.

Ima i drugih pitanja na koja sam konačno i za svagda našao odgovor, pa ipak o njima ništa ne govorim. Nisam naime želeo izložiti ono što bih nazvao svojom religijom, već objasniti osnovno hrišćanstvo, koje jeste ono što jeste i koje je bilo ono što je bilo, davno prie nego što sam se rodio i bez obzira na to sviđa li mi se ono ili ne.

Neki izvlače neopravdane zaključke iz činjenice što o devici Mariji ne govorim ništa osim što prihvatam da je Hrista rodila devica. Zar nije sasvim jasan razlog zašto tako postupam? Kad bih rekao nešto više, to bi me odmah odvuklo u krajnje diskutabilna područja. Ni jedna kontraverzna točka medu hrišćanima ne zaslužuje toliko pažnje kao ova. Rimokatoličko verovanje o ovome nije povezano samo s neobičnim žarom kojeg nalazimo kod svakog iskrenog vernika, već (a to je sasvim prirodno) i s osobitom, rekao bih, viteškom čašću koja se javlja u čoveku kad je na kocki čast njegove majke ili ljubljene drage. Stoga je vrlo verovatno da ćete jednom rimokatoliku izgledati kao zločinac čak i jeretik, ako se u tom pitanju ne slažete s njim. Nasuprot tome, suprotna protestantska verovanja o tom predmetu povlače sa sobom osećaje koji se nalaze u temeljima monoteističke religije. Radikalnim protestantima čini se da je time ugrožena razlika između Stvoritelja i stvorenja (koliko god ono bilo sveto), i da se ponovno rađa politeizam. Stoga je sasvim razumljivo da ćete im, ukoliko se ne saglasite s njima, biti jeretik — idolopoklonik ili paganin. Ako ijedna tema može upropastiti knjigu o osnovnom hrišćanstvu — ako bi bilo koja tema bila beskorisna onima koji ne vjeruju da je Sin device Bog — onda je to sigurno ova.

Neobično što iz mog ćutanja o nekim spornim tačkama ne možete zaključiti da li ja njih smatram važnim ili ne. Ovo je, naime, jedna od tih spornih tačaka. Hrišćani se, između ostaloga, oko jednog ne slažu a to je važnost njihovog neslaganja. Kada se dva hrišćanina različitih denominacija počnu prepirati, neće proći dugo vremena i jedan će upitati drugoga da li je to i to stvarno važno, dok će drugi: “Važno? Moj Bože, pa to je od osnovne važnosti.”

Ovo sam rekao da bih razjasnio kakvu sam knjigu zapravo želeo da napišem; ni najmanje nisam želeo sakriti ili izbeći odgovornost za svoja verovanja. Ona nisu tajna, to sam već rekao.

Postojala je opasnost da pod takvo zajedničko hrišćanstvo nenamerno podmetnem ono što je karakteristično za anglikansku crkvu ili (još gore) za mene lično. To sam pokušao izbeći time što sam izvorni rukopis druge knjige poslao četvorici sveštenika i zamolio ih da na nju daju kritički osvrt: anglikancu, metodistu, prezbiterijancu i rimokatoličkom svešteniku. Metodist je primetio da nisam dovoljno pisao o veri, dok je rimokatolički sveštenik rekao da sam otišao predaleko, naglasivši da su nevažne teorije o Otkupljenju. Inače smo se sva petorica u drugome složili. Ostale knjige nisam dao da se ispitaju na takav način, jer razlike koje bi se pritom javile, ne bi bile razlike među denominacijama, nego među pojedincima ili filozofskim školama.

Koliko mogu proceniti, kako iz osvrta napisanih o knjizi, tako i iz brojnih pisama koja sam primio, usprkos nekim nedostacima, knjiga je uspela prikazati ono zajedničko, središnje, osnovno hrišćanstvo. Time bi mogla biti od određene koristi pri uklanjanju prigovora da će nam, uklonimo li sporne tačke, ostati tek nejasni i beskrvni H. C. F. (Highest common factor — najviši zajednički činioc). Taj H. C. F. nije samo pozitivan, već i prodoran; odeljen od svih nehrišćanskih verovanja ponorom s kojim se ne mogu usporediti ni najgore podele unutar hrišćanstva. Ako ovom knjigom nisam neposredno pomogao ponovnom ujedinjenju crkava, možda sam uspeo razložiti zašto bismo se trebali sjediniti. Sigurno je da sam od uverenih članova drugih zajednica doživio vrlo malo onog čuvenog “odium theologicum”. U većoj sam meri nailazio kod ljudi na neprijateljstvo i to od onih koji se nalaze na granici, bilo unutar anglikanske crkve, bilo izvan nje — dakle kod onih koji zapravo ne spadaju ni u jednu zajednicu. To me teši. U svojem središtu, tamo gde prebivaju njena najvernija deca, upravo je onde svaka zajednica najbliža drugim zajednicama, ako već ne po doktrini, a ono po dubini. A to nam pak govori da u središtu svake zajednice postoji nešto ili Neko ko usprkos svim razlikama u verovanju i temperamentu, usprkos sećanju na zajedničke progone, govori istim glasom.

Toliko o mojem izbjegavanju da govorim o doktrini. U trećoj knjizi koja govori o moralu, takođe sam prećutao neke pojedinosti, ali ovog puta je razlog bio drukčiji. Otkako sam u Prvom svetskom ratu služio u pešadiji, ne sviđaju mi se ljudi koji u sigurnosti i udobnosti pozadine, izdaju ohrabrenja za one u prvim redovima. Zato ne volim mnogo da govorim o onim napastima kojima nisam lično izložen.

Pretpostavljam da niko nije kušan baš od svakog greha. Slučajno nisam opsednut kockarskim strastima, ali bez sumnje to zahvaljujem time što nemam neki jaki nagon po kojem su te strasti neumjerenost ili izopačenost. Zbog toga se ne smatram merodavnim davati savete o tome kakvo je kockanje dopušteno a kakvo nije (ako uopće postoji dopušteno kockanje), jer ne tvrdim da znam čak i to. Takođe nisam ništa rekao o kontroli rađanja. Ja nisam žena, nisam čak ni oženjen, a nisam ni svešnik. Takođe smatram da što se tiče bolova, opasnosti i troškova kojih sam lično pošteđen, ne mogu zauzeti čvrsti stav; nemam svešteničku službu koja bi me na to obvezivala.

Mogli bi mi se uputiti daleko opravdaniji prigovori, a dobio sam ih, zbog toga što naziv hrišćanin upotrebljavam za onoga koji prihvata opšte doktrine hrišćanstva. Ljudi me pitaju: “Ko si ti da određuješ ko jeste, a tko nije hrišćanin?” Ili: “Zar ne mogu stotine ljudi koji ne veruju u te doktrine biti daleko bolji hrišćani, mnogo bliže Hristovom Duhu od onih koji u te doktrine veruju?” Ovakav prigovor je u određenom smislu vrlo dobronameran, duhovan i ostavlja vrlo snažan utisak. On je po svemu dobronameran, ali nije koristan. Ne možemo jednostavno bez izvesne opasnosti koristiti jezik naših kritičara. Pokušaću vam to objasniti na primeru jedne druge reči, daleko manje važnoj od reči hrišćanin.

Reč džemtlmen je izvorno značila nešto prepoznatljivo, ona je označavala čoveka koji je posedovao grb i nešto zemlje. Kad bi takvog čoveka nazvali džemtlmen, to nije bio nikakav kompliment, već se time utvrdila jedna činjenica. Ako bi za nekoga rekli da nije žentlmen, to nije bila uvreda, već obično obaveštenje. Nije bilo protivrečno kazati da je Jovan lažov i džentlment, isto kao što danas nema protivrečnosti u tvrdnji da je Jakov budala i akademski kipar. Tada je neko primetio, sasvim ispravno, dobronamerno, duhovno i dopadljivo — ali nekorisno: “Ah, zar kod džentlmena nije najvažnije ponašanje? Šta će mu grb i zemlja, ako se ne zna ponašati? Zar nije pravi džentlmen samo onaj koji se ponaša onako kako bi se žentlmen trebao ponašati? Zar nije onda Edvard mnogo istinskiji džentlment od Jovana?” Takvo razmišljanje bilo je u osnovi dobro. Naravno, bolje je biti častan, učtiv, hrabar negoli imati grb i zemlju. Međutim, to nije isto. Čak šta više, to nije ono s čime će se svako složiti. Nazvati nekoga džentlmenom u ovom novom, profinjenom smislu, ne znači dati o njemu obaveštenje, već je to način da ga pohvalimo, a reći da čovek nije džentlmen znači uvrediti ga. Kad neka reč prestane da bude opisni izraz, kad postane sredstvo kojim nekoga ocenjujemo, tada ona više ne izražava činjenicu, već samo odnos govornika prema datom objektu (kad neko za jelo kaže da je dobro, to znači da mu se ono sviđa). Čim je reč džemtlmen lišena svog starog, običnog, objektivnog značaja, ona znači samo da nam se čovek kojega smo tako označili sviđa. Prema tome, danas je reč džentlmen potpuno neupotrebljiva. Već i pre smo imali dovoljno izraza koji označuju pohvalu, tako da nije bilo potrebno koristiti još i taj. S druge strane, ako neki istoričar želi taj izraz da upotrebi u njegovom izvornom značenju, ne može to učiniti bez dodatnog objašnjenja, jer on više ne odgovara svojoj svrsi.

Kad bi ljudi počeli pridavati duhovni značaj, kad bi počeli pročišćavati ili, kako se često kaže, produbljivati smisao reči hrišćanin, onda bi taj izraz isto tako vrlo brzo postao neupotrebljiv. U prvom redu, sami hrišćani ga ne bi više mogli primeniti na nikoga. Nije na nama da prosuđujemo ko jeste, a ko nije blizak Hristovom duhu u najdubljem značenju te reči. Ne možemo prozreti ljudsko srce, ne možemo da sudimo — nama je to čak i zabranjeno. Od nas bi bilo odviše drsko tvrditi ko je u ovom pročišćenom smislu hrišćanin, a ko nije. Očito da je reč koju ne možemo primeniti beskorisna. Što se tiče nevernika, oni će, bez dvoumljenja, tu reč koristiti u njenom pročišćenom značenju. Kada je budu izgovarali, njome će izricati samo procenu. Kad nekoga budu nazivali hrišćaninom, to će značiti da misle kako je to dobar čovek. Međutim, taj način upotrebe ove reči neće doprineti bogaćenju jezika, budući da već postoji reč dobar. Zbot toga će reč hrišćanin biti potpuno neprikladna svrsi kojoj je mogla služiti.

Ne smemo, dakle, odstupiti od izvornog, očitog značenja. Naziv hrišćani najpre se spominje u Antiohiji (Dela 11:26) gde su tako nazvali “učenike”, one koji su prihvatili apostolsko učenje. Nema ni najmanjeg znaka da bi se taj naziv ograničavao samo na one kojima je to učenje koristilo onoliko koliko im je trebalo koristiti. Nema sumnje da je taj pojam zahvaćao i one koji su na neki pročišćeni, produhovljeni, unutarnji način bili puno bliži Hristovom duhu, od onih učenika koji nisu u tolikoj meri ispunili očekivanja. Tu se ne radi ni o kakvoj teologiji, ni o kakvom moralu. Radi se samo o takvom korištenju reči, da svi razumemo o čemu se govori. Kada čovek koji prihvata hrišćansku doktrinu ne živi u skladu s njom, biće jasnije ako kažemo da je on loš hrišćanin, nego li da nije uopće hrišćanin.