Knjiga prva: Dobro i zlo kao ključ za razumevanje sveta

1. ZAKON LJUDSKE PRIRODE

Sigurno je svako od nas čuo kako se ljudi svađaju. Ponekad nam to izgleda smešno, ponekad nam je neugodno; no bez obzira na to, sigurno da možemo naučiti nešto važno iz onoga što se u svađi izgovori. A govore se ovakve stvari: “Kako bi bilo kad bi se prema tebi neko tako poneo?” - “To je moje mesto, ja sam prvi došao!” - “Pusti ga, nije ti se ničim zamerio!” “Zašto bi ti bio prvi?!” - “Daj mi pola narandže, ja sam tebi dao pola moje!” - “Hajde, obećao si!” Svakog dana čujemo ovakve reči, kako od obrazovanih ljudi, tako i od neukih, kako od dece, tako i od odraslih.

Ono što je zaminljivo u vezi takvih primedbi jeste to, da osoba koja ih izgovara ne tvrdi samo da joj se ne dopada ponašanje druge osobe, već se poziva na neki uzor ponašanja kojeg bi trebale poznavati obe strane. Osoba koja je u takvoj svađi napadnuta, vrlo retko izgovara: “Dođavola i taj tvoj uzor.” Gotovo se uvek trudi da dokaže kako njegovo ponašanje nije suprotno tom uzoru ili ako prizna da jeste, tada uvek ima neko posebno opravdanje.  Pronalazi se neki poseban razlog, u nekom posebnom slučaju, zbog kojeg onaj ko prvi zauzme mesto mora to mesto prepustiti drugome ili se izgovara da su prilike bile sasvim drugačije kad su prvi put delili narandžu ili se dogodilo nešto neočekivano zbog čega, eto, mora da pogazi obećanje. Čini se, ustvari, da obe strane imaju na umu neku vrstu zakona ili pravila poštene igre ili doličnog ponašanja ili morala, nazovimo to kako hoćemo, oko kojeg su se zaista složili. Da se nisu složili, možda bi se potukli poput životiinja, a ne bi se svađali u ljudskom značenju te reči. Svađati se znači pokušati dokazati drugoj strani da nije u pravu. A to ne bi imalo nikakvog smisla, ukoliko ne postoji neki zajednički pojam o tome šta je Pravo a šta Krivo; isto kao fudbaleru prebacivati kako je napravio prekršaj, a da se pre toga nismo dogovorili o fudbalskim pravilima.

Ovaj zakon ili pravilo o Dobru i Zlu nekad se nazivao Zakon prirode. Danas, kad upotrebljavamo pojam zakoni prirode, obično mislimo na zakon sile teže, naslednost osobina ili na fizičko-hemijske zakone. Međutim, stari mislioci, nazvavši zakon o Dobru i Zlu, Zakonom prirode, mislili su, ustvari, na zakon ljudske prirode. Pri tom su se vodili mišlju da isto kao što svim telima vlada zakon sile teže, a organizmima biološki zakoni, i stvorenje zvano čovek ima svoj zakon - ali sa velikom razlikom što telo ne može izabrati hoće li se potčiniti zakonu sile teže ili neće, dok čovek može odlučiti hoće li poštovati zakon ljudske prirode ili će ga prekršiti.

Možemo to i drukčije kazati. Svaki je čovek u jednom trenutku svog života podložan nekolicini zakona, ali ima samo jedan kojeg je slobodan odbaciti. Njegovo telo podložno sili teže kojoj ne može izbeći - ako ostane bez oslonca u vazduhu, pašće na zemlju onako kako pada kamen. Njegov organizam je podložan različitim biološkim zakonima kojima se ne može odupreti, kao ni životinje. To znači da ne može prekršiti one zakone koje deli sa drugim bićima, ali može prekršiti onaj koji je svojstven njegovoj ljudskoj prirodi, zakon koji se ne dili ni sa biljkama, ni sa neživim stvarima. Jedino taj zakon može prekršiti svojom voljom.

Ovaj zakon je nazvan Zakonom prirode, jer su ljudi smatrali da ga svaki čovek već po samoj svojoj prirodi poznaje, pa ga niko ne treba o njemu poučavati. Naravno, to ne znači da nema pojedinaca koji nisu svesni postojanja tog zakona u sebi, isto kao što ima takvih koji ne raspoznaju boje ili nemaju sluha. Uzimajući, međutim, ljudsku vrstu kao celinu, zamisao o ispravnom ponašanju bila je više nego očigledna. To mišljenje izgleda sasvim pravilno. Kad ne bi bilo tako, onda bi sve što je rečeno, na primer o ratovima, bilo besmisleno. Kakvog bi smisla imalo kazati da je neprijatelj bio u krivu, ukoliko Dobro nije stvarnost koju su nacisti u svom srcu poznavali isto kao i mi, samo se tog Dobra nisu pridržavali?

Da nisu imali pojma o onome što mi podrazumevamo pod Dobrim, ne bismo ih smeli osuđivati zbog njihovih zločina ništa više no što bismo ih mogli optužiti zbog boje njihove kose. To, naravno, ne znači da protiv njih ne bismo trebali nastaviti borbu.

Verovatno će neko prigovoriti da je zamisao o Zakonu prirode ili o opšte priznatom ispravnom ponašanju smešna, budući da različite civilizacije drukčije shvataju pojam Zakon prirode, jednako kao što se taj pojam menjao tokom vekova.

To, međutim, nije istina. Razlike između moralnih merila kod različitih civilizacija i istorijskih razdoblja postoje, no uvek je među njima bilo više sličnosti nego razlika. Ako proučimo moralno učenje, recimo, starih Egipćana, Vavilonjaca, Hindusa, Kineza, Grka i Rimljana, sigurno ćemo zapaziti veliku međusobnu povezanost, kao i sličnost između njihovog i našeg moralnog učenja. Dokaza za to ima puno, ali za sada ćemo se zadovoljiti pozivom čitaocu da pokuša predočiti sebi šta bi značio potpuno različiti moral. Neka neko pokuša da navede makar jednu zemlju u kojoj se poštovalo dezerterstvo ili izdajstvo prijatelja. Može se tražiti takva zemlja ili društvo neograničeni period vremena, ali se ne može pronaći, isto kao što se ne može naći zemlja u kojoj su dva i dva pet. Ljudi se razlikuju samo u onome po čemu se trebaju pokazati nesebičnim - da li jedino prema svojoj zemlji, svojim sunarodnjacima ili pak prema svim ljudima. No, svako se slaže u tome da ne valja sebe stavljati na prvo mesto. Niko se nikada nije divio sebičnosti. Ljudi se razlikuju u mišljenju sme li se imati jedna ili četiri žene, ali svi se slažu da čovek ne sme posedovati baš svaku ženu koju želi. Međutim, najznačajnije je sledeće: pretpostavimo da neko pogazi zadato obećanje i kaže da ne veruje u stvarnost Dobra i Zla. Ukoliko neko pogazi svoje obećanje, isti čovek će mu kazati: “To nije pravedno” (prema njemu, naravno). Pretpostavimo da neki narod objavi kako međunarodni ugovori nemaju nikakve važnosti, a ubrzo posle toga sve će pokvariti izjavom da određeni ugovor (koji recimo, žele poništiti) nije bio pravičan. Međutim, ako ugovori nemaju nikakve važnosti, i ukoliko ne postoji Dobro i Zlo, drugim rečima, ako nema Zakona prirode, kakva je razlika između pravednih i nepravednih ugovora? Nisu li se oni time razotkrili i pokazali da, bez obzira na to što izjavljuju, poznaju Zakon prirode kao i svi ostali?

Čini se, dakle, da moramo verovati u istinsko Dobro i u istinsko Zlo. Dogodi se da ljudi pogreše prilikom prosuđivanja Dobra i Zla, kao što pogreše u računanju. Međutim, to nije samo stvar ukusa i mišljenja kao što to nije ni tablica množenja. E pa, ako smo se u tome složili, pređimo na sledeću tačku. Niko se od nas istinski ne pridržava Zakona prirode. Ako ima takvih, koji ga se ipak pridržavaju, neka prime izvinjenje. Takvima je bolje da čitaju nešto drugo, jer ih se neće ticati ono što se ovde govori.  A sada se obraćamo ostalim, običnim ljudima.

U ovom izlaganju ne želimo nikome držati pridiku, samo pokušavamo upozoriti na jednu činjenicu - na to da se danas, ove godine, ovoga meseca, nismo ponašali onako kako bismo želeli da se drugi ponašaju prema nama. Sigurno imamo hiljadu i jedno opravdanje za to. Neki dan smo bili nepravedni prema deci zato jer smo bili preumorni. A što se tiče onog sumnjivog posla sa novcem na koji smo već gotovo zaboravili, i to je bilo sasvim normalno, zar ne? A uslugu koju smo obećali učiniti starom, dobrom Peri, a nismo, da smo znali da ćemo biti toliko zaposleni, nikad mu ne bismo to obećali. A što se tiče ponašanja prema našim ženama (ili muževima), ili prema sestrama (ili braći), da samo drugi znaju kako oni mogu iznervirati čoveka, nikada nam se niko ne bi čudio - uostalom ko ima pravo da nam postavlja takva pitanja?  Hoćemo reći, niko od nas se ne uspeva uvek pridržavati tog Zakona prirode, i kada nam neko zbog toga prigovori, iz naših usta počnu izlaziti opravdanja. U ovom trenutku nije bitno da li su ta opravdanja dobra. Bitno je da ona predstavljaju još jedan dokaz kako duboko verujemo u Zakon prirode, sviđalo nam se to ili ne. Ako ne verujemo u ispravno ponašanje, zašto se tako žurno izvinjavamo zbog naše nepristojnosti? Činjenica je da toliko verujemo u ispravne postupke, taj nas zakon toliko pritiska, da jednostavno ne možemo podneti pomisao da ga se ne pridržavamo, te stoga odgovornost prebacujemo na drugoga. Može se primetiti da sva opravdanja nalazimo jedino zato da opravdamo naše nedostojno ponašanje. Naše loše raspoloženje pripisujemo zamoru, zabrinutosti ili gladi. Međutim, uvek smatramo da smo sami zaslužni za naše dobro raspoloženje.

Eto, samo smo ovo dvoje želeli kazati. Prvo, svi ljudi na svetu misle kako je potrebno da se na sasvim određen način ponašaju i drugo, da se niko od nas tako ne ponaša. Poznat nam je Zakon prirode, no uprkos tome, ne pridržavamo ga se. Ove dve činjenice predstavljaju temelj jasnog razmišljanja o nama i o svetu u kome živimo.