< 26. Poglavlje

27. Božićni poklon

Novi naglasak na zdravlju i zdravstvenim principima izazvao je pravu revoluciju, ali konačan cilj ovih saznanja bio je uzvišeniji od samodokazivanja pojedinaca. Vrednost zdravstvene reforme ogledala se tome što je pomagala ljudima da se osećaju dobro da bi na taj način mogli da čine dobro. Postojala je direktna veza između ove svetlosti i zadatka crkve da objavi evanđelje "svakome stvorenju". U stvari, zdravstvenom reformom postavljeni su temelji adventističkog medicinsko-misionskog dela.

Medicinsko-misionsko delo obuhvata čitav spektar aktivnosti, koji se prostire između dva pola: na jednoj strani su najobrazovaniji stručnjaci na području zdravstva, uključujući i par odgovarajućih ustanova te vrste u okrilju crkve, dok su na drugoj strani "obični" vernici, koji svojim malim postupcima, ljubaznostima i pomoći skidaju deo tereta s leđa savremenih ljudi i vode ih ka Hristu.

Elen Vajt je naročito naglašavala i sprovodila ovaj drugi vid medicinsko-misionske službe. Često su ona i njen suprug, a kasnije ona sama, uvodili u svoj dom bolesne, hranili ih i negovali dok se njihovo zdravstveno stanje nije popravilo. Mnogo puta pozivali su svoje susede da im daju neka sredstva za olakšavanje bolesti njihove dece ili su sami odnosili hranu onima koji je nisu imali dovoljno.

Godine 1902. pisala je: "Nastalo je vreme kada svaki vernik treba da učestvuje u zdravstveno-misionskom radu." Kroz svedočanstva i članke u časopisima ubeđivala je vernike da mogu u tome da sudeluju, tako što će učiti ljude kako da kuvaju, kako da se oblače, kako da koriste prirodne lekove i, iznad svega, da se mole s njima za njihovo ozdravljenje. Na zasedanju Generalne konferencije 1901. godine apelovala je na medicinske radnike i propovednike evanđelja da "nikada, nikada" ne rade odvojeno.

Zašto? Jednostavno zato što je zdravstveno-misionski rad u stvari praktično evanđelje. Učinjena malenkost bližnjemu prikaz je Božje ljubavi. Ona je upravljena ne samo da nauči ljude da se suoče s problemima bolesti ili siromaštva, nego da i u takvom životu pronađu dublji izvor radosti. Konačan cilj svakog rada za bližnje uvek je bio i ostao - dovesti dušu Hristu.

Iako od velike važnosti, sanatorijumi, bolnice i medicinske škole ipak nisu vrhunac zdravstveno-misionskog programa crkve. "Bog ne zahteva brojne institucije, velike zgrade ili raširene usluge; On želi skladnu aktivnost posvećenih, izabranih, dragocenih ljudi. Svaki vernik ima dužnost da na mestu na kojem se nalazi razmišlja, govori i deluje u skladu s Božjim duhom," - pisala je Elen Vajt.

Ne slučajno, nova svetlost pokazala se kao naročiti blagoslov upravo osobi kroz koju je objavljena. Elen Vajt je doživela duboku starost od 87 godina, što nije malo za osobu kojoj su u njenoj 17. godini dali još samo tri meseca. Jedna epizoda iz poslednjih godina njenog života možda najbolje oslikava šta je za nju značila vest o principima zdravlja.

U posetu staroj Elen došao je brat Artur Spalding (Arthur Spalding), poznati adventistički pisac i istoričar. Na kraju razgovora, kada je Elen pošla da ga isprati, Artur se ponudio da joj pomogne da siđe niz stepenice.

"Ah, ne, hvala," - odgovorila je Elen s osmehom. "Ja još mogu sama da se penjem i silazim. Čak mogu da kažem da se, uprkos mnogih godina, osećam kao devojka..."

"Kao devojka," - ponovila je Elen i dodala s još širim osmehom. "Bilo bi dobro da je tako. Ali, kad sam bila devojka, bila sam bolesna i slaba. Međutim, Bog mi je povratio snagu i deo zdravlja i ja se osećam bolje, mnogo bolje, sada nego kada sam bila mlada."

U prvim godinama braka Džejms i Elen često su osećali tegobe u zdravlju, što je dolazilo kao posledica napornog rada, malo spavanja i slabe, neredovne ishrane. Drugačije nisu mogli, jer su nosili na svojim leđima teret odgovornosti i brige za malo, rasejano adventno stado. (Tek kasnije su došli do saznanja da Bog ne zahteva takve žrtve od radnika u delu.) Posebno je Elen bila podnožna slabostima, što nije nikakvo čudo s obzirom da se na nju, kao naročitog Božjeg vesnika, okomio sam Sotona u pokušajima da je slomi i pokoleba (naročito u vreme kada je počela da radi na VELIKOJ BORBI, u vezi s odgovarajućom vizijom iz 1858. godine).

U početku službe Elen je često doživljavala da tegobe nestanu odjednom, kao rukom odnešene. Ali kako su prolazile godine, ona je naučila da ne gubi veru onda kada Bog ne upotrebi čudo da bi je izlečio. Šta više, neki od najlepših redova u knjizi čEŽNJA VEKOVA nastali su u "poverenju koje sam imala uprkos patnjama" uzrokovanim reumatičnim artritisom u Australiji.

Vizija o zdravstvenoj reformi nije ostala bez uticaja na njene navike u različitim sferama svakodnevnog života. Ranije je Elen bila "teški mesojed", a ukus crnog hleba nije mogla da podnese. Međutim, posle 05. juna 1863. godine odlučila je da se pokori Božjoj volji i služi mu najbolje što može. Prvi koraci koje je učinila bili su pripremanje bezmesne hrane i hleba od punog zrna.

Istina, početak je bio veoma težak. Elen je mislila da neće moći da jede ono što je pripremila. Ali tada je, kako sama priča, kazala svom stomaku: "Ako sada nećeš, čekaćeš sve dok ne postaneš toliko gladan da moraš da uzmeš ovu hranu. Od sada, ili ćeš uzimati jednostavnu hranu, ili nećeš dobijati ništa." Nakon dva ili tri obroka situacija je počela da se menja; Elen se svrstala u tabor vegetarijanaca, uzimajući meso samo povremeno, za vreme svojih dugih, napornih putovanja. Ali i to je trajalo samo do 1894. godine; od tada do svoje smrti više uopšte nije koristila mesnu hranu, čak ni na putovanjima, jer je na osnovu svetlosti koju je primila postala ubeđena da to nije mudro.

Džejms Vajt je izabran za predsednika Generalne konferencije 1865. godine. Američki građanski rat bližio se svome kraju, a zajedno s njim kraju se približavala i Džejmsova snaga; jedno vreme bio je čak delimično paralizovan.

Ni druga "vodeća braća" pokreta, Lafboru i Juraja Smit, nisu mogli da se pohvale svojim zdravljem. Tako su sva trojica odlučila da odu u bolnicu koju je osnovao i vodio Dr. Džejms C. Džekson (James C. Jackson) na padinama jednog brežuljka u Densvilu (Dansville, New York). Elen i Džejms imali su dovoljno iskustva da se ne mogu poveriti u ruke svakog lekara, a dr. Džekson je bio poznat kao jedan od najvećih stručnjaka u korištenju vode i sunčeve svetlosti u lečenju bolesnika.

Juraja Smit se prvi oporavio i brzo se vratio svojim dužnostima. Uskoro je Lafboru pošao njegovim stopama. Jedino se Džejmsovo stanje pogoršavalo. Da situacija postane još teža uticala je i činjenica da je Elen Vajt počela da sumnja u neke metode dr. Džeksona.

Doktor Džekson je, naime, zahtevao do svojih pacijenata da se oporavljaju uz muziku i ples. Za brzi proces ozdravljenja takođe je, po njemu, bilo neophodno da se pacijenti potpuno odvoje od religije i apsolutno ništa ne rade. Za čoveka uzvišenih principa, duboke religioznosti i samopregorne požrtvovnosti ovo su bili drastični zahtevi. Zato su, polovinom decembra, Vajtovi napustili Džeksonovu kliniku i uputili se prijateljima u Ročester, nadajući se da će se Džejms tamo bolje osećati.

Dve nedelje nakon njihovog dolaska u Ročester, vernici su odlučili da prvi božićni dan, 25. decembar 1865. godine, odvoje kao dan naročitog posta i molitve za Džejmsa. Bog je odgovorio, podarivši njima, a samim tim i celom svetu, značajan božićni poklon u vidu jedne vizije Elen Vajt.

U viziji je Božjoj sluškinji otkriveno da je metod lečenja koji se sastoji od odmora bez uticaja religije sasvim pogrešan i da adventisti treba da osnuju sopstvenu instituciju u kojoj će se pružati uravnotežena kombinacija lečenja vodom i vegetarijanske prehrane koja će, vođena u strahu Božjem, biti dostupna ne samo vernicima nego i ljudima uopšte i koja ih neće samo lečiti, nego im pružati osnovna znanja o tome kako se brinuti o sebi i sprečavati pojavu bolesti.

Dva neposredna rezultata ove vizije veoma brzo su postali vidljivi: na primeru Elen i Džejmsa Vajta mnogi domovi su naučili kako žena može da utiče na ozdravljenje muža primenjivanjem pravilne ishrane, a samo godinu dana kasnije osnovan je, u jednoj preuređenoj zgradi u Betl Kriku, tzv. WESTERN HEALTH REFORM INSTITUTE.

Osoba koja je najviše radila na podizanju ovog instituta i širenju zdravstvenih principa po celom svetu, bio je jedan adventistički lekar po imenu Džon Harvi Kelog.

Džon Harvi je rođen u porodici koja je, one godine kada je otac prihvatio adventnu vest (1852.) ukupno brojala 16 dece, Tri godine kasnije stari Kelog je dao četvrtinu novca potrebnog za opremanje štamparije PREGLEDA, da bi se sledeće godine i sam preselio u Betl Krik.

Kao desetogodišnji dečak, Džon Harvi se uključio u očev posao, a u četrnaestoj postao korektor adventističke izdavačke kuće. Te godine počelo se s podizanjem zdravstvenog instituta, a Kelog-otac je bio prvi donator s prilogom od 500 američkih dolara. Tada niko još nije mogao da pretpostavi kakvu će ulogu odigrati Betl Krik u budućnosti ove institucije, pošto on nije krio da mu je želja da postane prosvetni radnik.

Životni put mladog Keloga tekao je, međutim, drugačije. Godine 1872. upisao je studij medicine u Nju Džersiju, ali se ubrzo prebacio na tzv. BELLEVUE MEDICAL koledž u Njujorku, najboljoj školi te vrste u Americi. Jednom prilikom Džejms Vajt mu je poslao 1000 dolara da pokrije jedan deo svojih troškova; Kelog, međutim, gladan znanja, uglavnom ih je utrošio tako što je privatno, izvan nastave, lečio pacijente čije je poverenje stekao.

Kada je završio školovanje, s najkvalitetnijom medicinskom diplomom u džepu, Kelog se 1875. godine vratio u Betl Krik i uskoro prihvatio mesto medicinskog nadglednika nad "Institutom". U to vreme na "Institutu" se nalazilo 20 registrovanih pacijenata. Kruži priča da ih je 6 otišlo kući kada su zapazili da je brigu o njima preuzeo 24-godišnji mladić.

Ali, njihovi ispražnjeni bolesnički kreveti brzo su popunjeni. Mnoštvo pacijenata je želelo da dođe u Betl Krik upravo zbog dr. Keloga. Vremenom je "Institut" promenio ime i veoma se proširio; u vreme kada se dogodio veliki požar u toj instituciji (1902. godine), u njemu je bilo mesta za nekoliko stotina, a možda čak i preko hiljadu pacijenata.

Doktor Kelog je bio izvanredan stručnjak. Pošto je poznavao nekoliko stranih jezika, pratio je preko stručne literature najnovija dostignuća medicine, koja je usvajao i na brojnim svojim putovanjima po Americi i Evropi. Izvršio je bezbroj operacija i tako savladao tehniku zašivanja rana, da je to postao poseban zaštitni znak, "made by Kellogg". Napisao je preko pedeset knjiga, od toga nekoliko debelih, stručnih tomova koji su se bavili složenim medicinskim problemima. Uveo je nove prakse u lečenju, od koji su neke još danas u upotrebi. Neumoran je bio na predavanjima na kojima je prosvećivao posetioce po pitanju pravilne prehrane. Pravu revoluciju u jutarnjim obrocima izveo je svojim izumom kukuruznih pahuljica ("cornflakes"), čiju je proizvodnju poverio svom bratu Vilu 1906. godine i tako ga katapultirao u red najbogatijih ljudi svog vremena. Neki pripisuju njemu i ideju namaza od kikirikija, što je često stavlja pod znak pitanja, s obzirom na podatak da Indijanci Južne Amerike već vekovima poznaju veoma sličan oblik hrane. Za njegovo ime takođe se vezuje i opšti naziv za zdravu hranu "Granola", tako popularan u Americi 1970-ih godina.

Nakon tragičnog požara u "Kelogovoj" bolnici u Betl Kriku, ustanova je obnovljena i rad je nastavljen s novim entuzijazmom. Naročito između 1910-ih i 1920-ih godina bio je visok stepen popularnosti ove institucije u učima pojedinaca i naroda uopšte. Predsednici Kulidž (Coolidge) i Henri Ford (Henry Ford), pijanista Persi Greiner (Percy Grainer), kompozitor evanđeoskih pesama Homer Roudhiver (Homer Rhodeheaver) i drugi istaknuti ljudi Amerike bili su Kelogovi pacijenti. Admiral Byrd tražio je mišljenje dr. Keloga u vezi sa svojim ekspedicijama u polarne krajeve. Sanatorijum u Betl Kriku postao je najpoznatije mesto gde se moglo izmršaviti, odmoriti, smiriti i oporaviti. Ljudi su govorili da je sanatorijum ustanova u kojoj se uči kako "da nam bude dobro". I pored velikog broja pacijenata, ovo mesto je uvek više ličilo na hotel nego na bolničku ustanovu. A na njenom čelu, uvek obučen u belo odelo, belu košulju, bele čarape i bele cipele, s belom kravatom - Džon Harvi Kelog, neumoran u sedmičnom okupljanju pacijenata da im prenese nova saznanja medicine.

Godina 1907. donela je prekid povezanosti dr. Keloga s crkvom, postupak koji je tinjao još od 1890-ih godina. Doktor Kelog se nije slagao potpuno s vođama pokreta po pitanju organizacije i koncepcije zdravstvenog dela uopšte. Osim toga, pošto se sam nije pridržavao principa kojima je učio svoje pacijente, zbog svog premora često je nekontrolisano reagovao prema propovednicima, naročito onima koji nisu shvatali vrednost svetlosti o zdravom načinu života. Najveći razlog, međutim, nalazio se u njegovoj teologiji.

Biblijski koncept tela kao "hrama Svetog Duha" (prema 1. Korinćanima 6,19) on je doveo do krajnosti, približavajući se sasvim panteizmu, verovanju da su delići božanstva u svakom delu stvorene prirode, ubrajajući tu čak i silu gravitacije ili sunčevu svetlost. Ovakvo učenje umanjuje ulogu Hrista u životu grešnika, dok ga konačno potpuno ne učini nepotrebnim, jer "u kome je delić božanstva, on ne može da čini ono što je pogrešno." Iako sam Kelog nikada nije došao do takvog zaključka niti se igde izjasnio tim rečima, bilo je takvih vernika koji su osnove njegovog pogleda na svet iskoristili da povedu naivne u fanatizam. Činjenica je da se on borio s ovom idejom više od deset godina i da je u tom periodu primio nekoliko ozbiljnih, gotovo majčinskih pisama od Elen Vajt. Ali kada je 1903. godine objavio knjigu ŽIVI HRAM, postalo je jasno da je konačno odvajanje od crkve samo pitanje vremena.

Odnos prema Duhu proroštva takođe je bio jedan od značajnih elemenata njegove odluke da se odvoji od crkve. Kao mladić, on je slušao savete Elen Vajt i jedno vreme ih primenjivao u svom životu. Ali kada ga je ona savetovala da napusti ideju panteizma, da ne preteruje u radu, da smanji svoje ambicije i da jednako veliku pažnju posveti duševnom dobru svojih pacijenata kao što to čini prema njihovom telu, sve više je počeo da se udaljuje i zanemaruje ove poruke. Svako ko danas čita korespondenciju Elen Vajt s dr. Kelogom osetiće koliko je za nju bio bolan trenutak njegovog istupanja iz redova adventnog pokreta.

Da je Kelog ostao u pokretu, ko zna koliki bi bili dalji blagoslovi njegove službe. Skupimo toliko hrabrosti da zamislimo kako pod njegovim uticajem predsednik Kulidž, na primer, prihvata adventnu nadu i odlučuje da svetkuje subotu!

Nakon Kelogovog odvajanja, nametnulo se pitanje daljeg razvoja medicinsko-misionskog rada. Sanatorijum u Betl Kriku više nije mogao da ulazi u planove i računice vođa pokreta. Proviđenje je uputilo Džejms Vajt na područje južne Kalifornije kao područje pogodno za izgradnju nekoliko manjih zdravstvenih ustanova. Džon Harvi je u svom daljem radu ustanovio mrežu od ukupno 27 sanatorijuma širom sveta, od kojih je svaki specijalizovao jedan od oblika lečenja (hidroterapija, masaža, vežbe), odnosno nudio uglavnom samo fizički oporavak i ozdravljenje. Adventisti su, prema savetu Duha proroštva sa zasedanja Generalne konferencije 1903. godine, sledili princip: sanatorijumi i slične ustanove graditi izvan gradova. Po tom principu, kao moguće lokacije za ovakve ustanove izabrana su imanja u mestima Glendejl (Glendale, blizu Los Anđelesa), Nešenel Siti (National City, kod San Diega) i Loma Linda (u blizini tri grada). Dok su se vođe pokreta molili Bogu za odgovor na njihove planove, došlo je do naglog pada cena ovih imanja. Božja sluškinja apelovala je na odgovorne da iskoriste ovu priliku i ne oklevaju. Potrebna sredstva su konačno pristigla, uključujući tu i jednu veću svotu od darodavca s drugog kraja Amerike, koja je stigla onog dana kada je isticao rok konkursa za zemljište.

Sledeća poruka Duha proroštva odnosila se na Božju želju da studenti adventističkih ustanova steknu takvo obrazovanje koje će im omogućiti da zadovolje proveru na bilo kojoj instituciji u zemlji. Tako se. usred voćnjaka idilične Loma Linde, rodila prva adventistička medicinska škola, čiji je je prvi dah bio molitva, a prvi plač vera u Božje vodstvo. Uspomena na prve dane Loma Linde sačuvana je do danas u programima studija medicine i obrazovanju budućih babica.

Godine 1975. otvorena je druga adventistička ustanova te vrste u Montemorelosu, Meksiko.

I danas Crkva adventista sedmog dana pomaže ljudima da budu zdravi, srećni i posvećeni Bogu. U tom pravcu rade dve visokoškolske medicinske obrazovne ustanove, nekoliko fabrika zdrave hrane, čitav niz različitih zdravstveno-prosvetiteljskih seminara i mreža od preko 400 bolnica i klinika. U njima služe hiljade najobrazovanijih lekara, zubara, babica, negovatelja i negovateljica, da ne spominjemo ekonomiste, zanatlije, sekretarice i domare. Crkva kao celina, sastavljena od preko tri miliona vernika, neguje koncepciju fizičkog zdravlja kao osnove za duhovno dobro i sprovodi zdravstveno-misionsko delo kao jedan deo svoje religijske odgovornosti.

Ko bi, zaista, kazao da će takve biti posledice jedne vizije od 05. juna 1863. godine u skromnoj kućici nedaleko naselja Otsego, ili jednog "božićnog poklona", podarenog grupi vernika ujedinjenih u molitvi i postu za zdravlje Džejmsa Vajta, 25. decembra 1865. u Ročesteru?

< 26. Poglavlje Sadržaj 28. Poglavlje >