< 27. Poglavlje

28. Radost u službi

"Najveći moj nestašluk sastojao se u tome da se, tajno ili javno, nasmešim voljenoj devojci. Tek sada, kada sam mnogo stariji, čudim se kako je uopšte bilo moguće da u takvim uslovima izaberem sebi ženu. Ali isto tako sada vidim da je to vreme, provedeno u školskom internatu, bilo jedan veliki blagoslov za mene...."

Ove reči, uzete iz dnevnika jednog od polaznika jedne adventističke škole krajem 19. veka, postale su zajedničko dobro i jedinsteno iskustvo gotovo svih mladića i devojaka koji su prošli kroz takve ustanove. Upravo ta "mala pravila" predstavljala su bitnu razliku između adventističkih i neadventističkih škola. Možda je zato dobro da se malo vratimo u prošlost i vidimo kako je došlo do toga da se ona uopšte pojave; konačno, malo je bilo potrebno da od svega ostane samo jedna dobra ideja koja se nikada neće ostvariti.

Sve oči bile su uprte u Sidnija Braunsbergera (Sidney Brownsberger).

Elen Vajt se upravo vratila sa svojim mužem iz Kalifornije gde je pokrenula časopis ZNACI VREMENA i intenzivno je dovršavala pisanje opširnog svedočanstva o Božjim idejama za adventističko vaspitno delo. Prva adventistička institucija višeg obrazovanja, Betl Krik koledž, nalazila se u fazi nastanka, prostorije za nastavu bile su u izgradnji, a upravni odbor održavao je sednicu za sednicom u razvijanju daljih planova i traženju Božje volje za taj posao. Prvi visokoobrazovani adventista, profesor Sidni Braunsberger (diplomirao na univerzitetu "Mičigan"), pozvan je da svojim mišljenjem i stručnošću doprinese uspehu ovog smelog poduhvata.

"Brate Braunsberger," - obratio mu se jedan od članova odbora, "šta misliš, šta treba da uradimo u vezi s uputstvima koje nam je Elen Vajt upravo dala?"

Pogledi puni nestrpljenja upravili su se prema bratu Braunsbergeru u očekivanju njegovog odgovora. Ono što su čuli, iako sasvim iskreno, nije bilo ohrabrujuće, :

"Braćo, ja nemam pojma kako se vodi jedna takva ustanova!"

Ipak, ovo nije bio baš sam početak adventnog vaspitnog dela. Još jedno vreme nakon razočarenja, oko godine 1852. na primer, mnogi roditelji su zanemarili obrazovanje svoje dece opravdavajući se rečima: "Isus će brzo doći". Džejms Vajt ih je oštro ukorio zbog toga i kao svoj doprinos pokrenuo prvi adventistički časopis za decu i omladinu, YOUTH INSTRUCTOR.

Sledećih godina situacija se popravila utoliko što je priličan broj porodica osnovalo kratke dnevne škole u svojim domovima. Najpoznatija je bila ona koju je vodila 19-godišnja Marta Bajington (Martha Byington). Ali, već za godinu-dve ova ideja je zamrla. Na žalost, mora se priznati, jer je na taj način došlo do još većeg gubitka za crkvu. Već tada su mnogi mladići i devojke podnosili neprijatnosti i ruganja u "svetovnim" školama zbog svojih posebnih ideja, kao što je bilo svetkovanje subote i slično; iako se veliki broj borio i čuvao za skori Isusov dolazak, ipak su mnogi odustali od borbe i odvojili se od crkve.

Par godina nakon što su se Elen i Džejms Vajt doselili u Mičigen (1855. godine) i tu preneli uredništvo časopisa PREGLED, crkva je donela odluku da otvori adventističku školu u Betl Kriku. U narednih šest godina škola je promenila nekoliko učitelja; u tom periodu sagrađena je nova zgrada i škola je postala prva adventistička javna ustanova.

U početku su roditelji imali običaj da šalju decu u tu školu samo da završe osnovno obrazova-nje. Čim bi deca odrasla, koliko god je to bilo moguće obezbeđivano im je radno mesto u Betl Kriku u štampariji ili WESTERN HEALTH REFORM institutu, ustanovama koje su ubrzano rasle i širile se.

Edson Vajt je takođe bio jedan od takvih mladih radnika u Betl Kriku. Jednog dana primetio je jednog njemu nepoznatog radnika štamparije kako seče drva i priprema ih za peć kojom se zagrevala voda i stvarala vodena para za pokretanje mašine za štampanje. Nakon završenog posla, u pratnji svog druga Džordža Stejtsa (George States) i još nekih mladića, prišao je vrednom drvoseči i saznao da je njegovo ime Gudlou Bel (Goodloe Bell).

Do pre nekoliko godina Bel je, tako im je pričao, pohađao jednu školu u državi Ohajo, po imenu OBERLIN GOLLEGE. Ta škola je važila za jednu od najboljih u zemlji, možda i najjnapredniju, jer je ona bila začetnik ideje da se paralelno obavlja i teorijsko i praktično učenje, u vidu rada u polju ili savladavanja određenih zanata. Osim toga, škola je bila vrlo religijski usmerena. Međutim, zbog neumerenog rada Bel je oboleo i tada je čuo za REFORM INSTITUTE u Betl Kriku. Zbog prideva "reformni" u nazivu instituta, koji mu se činio sličnim karakteru njegove škole, Bel je odlučio da tu zatraži pomoć.

Lekar koji ga je pregledao nije mu, kao što je to bio uglavnom običaj tog doba, propisao lečenje kininom ili drugim medikamentima, već mu je preporučio hidroterapiju, tretman hladnom i toplom vodom, uz dodatak fizičkog rada izvan bolničkih prostorija. REFORM INSTITUTE je odličan, rezimirao je Bel svoju priču pred okupljenim mladim slušaocima, i on se raduje što je dosta toga naučio o adventistima sedmog dana.

"Gospodine Bel, da li biste hteli i nas da poučavate kao što ste to činili nekoliko godina nakon vašeg školovanja? Mogli bismo to da ostvarujemo uveče, posle radnog vremena!" - odmah su se javili neki mladići oduševljeni idejama Gudloua Bela.

Predloženo - ostvareno. U dugim, toplim, letnjim večerima 1868. godine Bel je imao pred sobom razred "odabranih" - dvanaestoricu dečaka, uključujući tu oba sina Elen i Džejmsa Vajta i dva sina iz porodice Kelog. Bio je dobar učitelj, metodologijom rada ispred svog vremena. Zahtevao je od dečaka da gradivo savladaju solidno, ali ne silom i bez razumevanja onoga što uče. Osnovni princip je glasio: učenici treba tako da shvate izloženi predmer da mogu u svakom trenutku da ga objasne.

Pošto dobar glas daleko ide, već u jesen te godine stiglo je još mnogo dodatnih prijava za "Belovu školu". Zato je odlučeno da se u tu svrhu iskoriste prostorije zgrade koja je praktično dozidana na zgradu u kojoj je bila štamparija PREGLEDA. Prizemlje je iskorišteno za smeštaj Bela, njegove žene i četvoro dece, dok je sprat služio kao učionica.

Uskoro je stigla i zvanična potvrda Belovog rada. Generalna konferencija je 1872. godine donela odluku da novčano podupre ovu odabranu školu kao prvu zvaničnu školu adventista sedmog dana. Iste godine Elen Vajt je primila opširno svedočanstvo o prirodi pravog vaspitanja. Prve od nekoliko stotina stranica posvećenih ovom predmetu pojavile su se u "Svedočanstvu br. 22", s početnom rečenicom: "Najlepši posao ikada poveren ljudima i ženama jeste posao s mladim umovima." Najlepši posao! Ne u smislu najprijatniji ili najradosniji, iako je i to često prisutno u takvom radu, nego u smislu u kojem se ta reč upotrebljavala u 19. veku: "zahteva promišljen izbor, taktično postupanje, brižljivo proučavanje i tačno vođenje." Drugim rečima, vaspitanje nije razonoda za nepripremljene učitelje i nekvalifikovane roditelje, nego uzvišen posao koji zahteva ozbiljnu pripremu i potpunu posvećenost.

Već druga rečenica u pomenutom svedočanstvu to potvrđuje: "Najveći napor u vaspitanju mladih treba da se uloži u traženju najrazličitijih metoda koje će izazivati uzvišene i plemenite snage uma."

Molim vas, pročitajte ovo još jednom! Šta znači tražiti metode koje će izazivati "uzvišene i plemenite snage uma"? Njen odgovor glasi: iskreni i pošteni hrišćanski učitelj treba da bude zainteresovan "... za fizičko, duševno, moralno i duhovno vaspitanje svojih đaka".Poučavanje je najlepši posao zato što ono na uravnotežen način mora da obuhvati celo biće svakog pojedinačnog učenika, uzimajući pri tome u obzir činjenicu da je svaki pojedinac različit od drugoga. Učitelj je, dakle, dužan da obrati naročitu pažnju na (1) spasenje svojih đaka, (2) njihovo fizičko zdravlje, (3) sticanje praktičnog znanja u različitim oblicima svakodnevnog života, (4) razvijanje sposobnosti učenika da zdravo i samostalno razmišljaju i (5) vođenje učenike u pravcu posvećene službe za druge.

Ako je ovo smisao vaspitanja, onda je jasno da ono ne može da se ograniči samo na učionicu. To znači da se svedočanstvo za učitelje jednako odnosi i na roditelje. Spasenje dece treba da postane "prvi i najuzvišeniji cilj" svakog roditelja. Isto tako, njihova "prva i stalna briga" treba da bude fizičko zdravlje dece. Ova dva "prva cilja" su tesno povezana i jednako važna upravo zato što duhovno zdravlje veoma zavisi od fizičkog stanja. U svetlu ovih odgovornosti, majke treba da shvataju domaće dužnosti kao svete, mnogo važnije od poslova jedne sekretarice ili pijanistkinje. Zaista, nema važnijeg posla od posla domaćice.

Dobro organizovana škola (da se vratimo na dužnosti učitelja) svakako treba da obezbedi "po-ljoprivredne i zanatske objekte" u kojima studenti treba da provedu " svakog dana deo vremena " u fizičkom radu. Ali ne samo da rade rukama i telom; njihov posao treba tako da bude usmeren da mogu da pokažu kvalitetne proizvode. Potrebno je "poučavati ih i radu i nauci."

Proučavanju Biblije, naravno, treba da se pokloni najvažnije mesto, ali to ne isključuje potrebu sticanja ostalih znanja.

Šta je cilj ovakvog vaspitanja? "Uzvišeni cilj vaspitanja jeste da nas osposobi da koristimo snage koje nam je On dao na način koji će najbolje predstavljati religiju Biblije i objavljivati Božju slavu." "Istine Božje reči najbolje može da prihvati intelektualni hrišćanin. Isus se najviše proslavlja kroz one koji mu služe inteligentno, razumom."

Kasnije je Elen Vajt rezimirala i proširila svoje viđenje vaspitanja sledećim poznatim rečima: "Pravo vaspitanje znači više nego savladavanje određenog nastavnog programa. To je više nego pripremanje za sadašnji život. Ono se bavi celim čovekovim bićem i odnosi se na celo razdoblje njegovog postojanja. Vaspitanje znači skladno razvijanje telesnih, duševnih i duhovnih sila. Ono priprema učenika za radosnu službu u ovome svetu i za uzvišeniju i radosniju službu u svetu koji će doći."

Ne samo da pravo vaspitanje nije obično sticanje znanja, nego je ono tesno povezano s crkvom adventista sedmog dana. Crkva treba da ohrabruje i podiže ljude i žene koji razumeju, veruju i žive u skladu s Božjom porukom za poslednje vreme, da bi mogli da ispune svoju misiju objavljivanja tih istina svetu koji ih ne poznaje. Zaključno rečeno, za crkvu je pravo vaspitanje najbolji način da se ostvari postavljeni zadatak. Ono se ne ograničava samo na obrazovanje propovednika, biblijskih učitelja ili zdravstvenih radnika, nego priprema svakog pojedinca da bude uspešan spasavalac duša bez obzira na njegovo zvanje i posao kojim se bavi. "Jedan od važnih ciljeva naših škola jeste osposobljavanje mladih za službu u različitim granama dela i u našim ustanovama." Ali svi "mali" adventisti treba da dožive prednosti istinskog vaspitanja da bi kasnije zauzeli "odgovorna mesta u privatnom i društvenom životu." Pravo vaspitanje je, prema tome, ".... misionsko obučavanje. Svaki sin i kći Božja pozvani su da budu misionari."

Nedugo nakon što je prihvatila Belovu školu kao prvu zvaničnu vaspitnu ustanovu crkve, Generalna konferencija formirala je "Udruženje za vaspitanje" i pripremila planove za dalje podizanje škola i kombinovanje njihovih različitih nivoa.

Kao prvo, moralo se obezbediti zemljište. "Neka bude dovoljno obradivog zemljišta za poljoprivredu i fizički rad", - poručivala je Elen Vajt u Božje ime. Njen predlog bio je da se škola sagradi uz obalu jezera, nekoliko kilometara izvan grada.

Gradsko sajmište, nešto bliže gradu, takođe je nudilo određeni deo zemljišta na prodaju, oko 20 hektara. Elen Vajt je bila saglasna s tim predlogom; ali pošto je sa suprugom Džejmsom morala da otputuje za Kaliforniju, ostavila je braći iz uprave da posao dovrše.

"Ah, da je ova parcela sajmišta samo malo bliže našem Institutu!" - uzdahnuo je jednog dana jedan zabrinuti član odbora. "Tada bi studentima bilo lakše da rade u njemu. Ako školu sagradimo tako daleko izvan grada (iako je razlika u udaljenosti bila mnogo manja nego što se stiče utisak na osnovu ovog uzdaha), doći će dan kada ćemo poželeti da Institut približimo školi. Zamislite koliko bi to koštalo!"

Betl Krik je u ono vreme više bio selo nego grad. Ulice su bile nepopločane; ono što je trebalo da bude pločnik, više je ličilo na provizorni drveni kej pored morske obale. U jesen su iz obližnje šume dopirali glasovi šumskih životinja. Slično Lotu koji je bežao iz Sodoma i ugledao Sigor, braća su gledala u Betl Krik i opravdavala svoju savest istim rečima: "Eno grad blizu... a mali je."

Iznenada je čovek po imenu Erastus Hazi (Erastus Hussey) odlučio da proda 5 hektara zamljišta tačno preko puta Instituta. Odbor je uložio novac, kupio zemljište, od toga prodao 2 hektara a tri zadržao i - čestitao sebi što je uštedio toliko mnogo novca iz Božje kase.

Elen Vajt je, sa svoje strane, razmišljala o tome koliki su deo Božje volje odbornici odbacili. Ali savladavajući svoju brigu, pojavila se te jeseni na sednici odbora i ponovo iznela Božju volju za školu. Dogodilo se to na istoj sednici na kojoj je brat Braunsberger izjavio rečenicu s početka poglavlja: "Braćo, ja nemam pojma kako se vodi jedna takva ustanova!"

Naravno da je brat Bel bio jedna mogućnost za vođu ovakve ustanove. Ali svima je bilo jasno da su njegovi talenti mnogo izraženiji na području poučavanja nego administracije. Drugog rešenja nije bilo; osim toga, izgledala je privlačna ideja da na čelu škole stoji osoba sa visokom titulom. Tako je Braunsberger izabran za upravitelja škole, dok je nominalnu ulogu predsednika prihvatio Džejms Vajt.

Uskoro se, međutim, pokazalo da su Braunsbergerove reči potpuno odgovarale stvarnosti; on zaista, iako visoko obrazovan, nije imao pojma o vođenju škole. Kao stručnjak za klasične jezike, grčki i latinski, ne samo da nije obraćao pažnju na važnost fizičkog rada i obrađivanja zemlje, nego je zapustio i poučavanje Biblije. Postojao je neki biblijski kurs kojeg je vodio Juraja Smit, ali je njega pohađao najviše svaki peti učenik škole. Najveći broj učenika opredeljivao se za predmete koji su ih pripremali za neko od građanskih zvanja ili škola.

Ipak, bilo je i onih koji su prihvatali poziv da se pripreme za propovedničku službu ili za neko od upražnjenih mesta u oblastima. Bog je blagoslovio ono što je imao i "izvukao" najbolje što je mogao iz škole i njenog vodstva. S vremena na vreme kroz školu bi prošao talas probuđenja. Činjenica da je nekoliko stotina mladih adventista bar po par meseci provelo u školi u društvu istomišljenika doprinela je razvijanju novog osećaja pripadnosti jednoj velikoj porodici. Godine 1881. nagomilani problemi škole naveli su brata Braunsbergera da podnese ostavku na mesto direktora škole. Smatrajući svoju dosadašnju ulogu promašajem, odlučio je da se povuče severnije u državu Mičigen i nastavi karijeru "običnog" učitelja. Ali već sledeće godine na njegovu adresu stigao je poziv iz uprave kalifornijske oblasti da preuzme vođenje novoosnovane Heldsburg škole (akademija i koledž)! Braunsberger je poziv prihvatio, izložio planove za organizovanje zanatskih i biblijskih predmeta i ubrzo zaključio da je u nekoliko prethodnih godina naučio da vodi takvu vrstu škola!

Nakon odlaska Braunbergera, školi u Betl Kriku zatrebao je upravitelj, ali su odgovorni u školi ponovo zaobišli ime Bela. Umesto njega pozvan je slatkorečivi Aleksander Meklrn (Alexander McLearn), bez obzira na to što nije bio kršteni vernik crkve! Smatralo se da je dovoljno što svetkuje subotu, posećuje bogosluženja i ima titulu na području teologije.

Novi upravitelj je izdržao jednu godinu, koja se završila tako što se kolektiv škole, u svađi, podelio u dva tabora. Sledeće školske godine (1882/83.) nije bilo nastave, jer su vodeće osobe odlučile da uzmu malo vremena i dobro promisle o situaciji koja je zavladala. Na poziv Stefena Heskela Bel je odlučio da pomogne u podizanju i učvršćivanju nove škole, tzv. SOUTH LANCASTER AKADEMY

Kriza koja je dosegla svoj vrhunac u jednogodišnjem zatvaranju vrata škole ipak je urodila korisnim plodom. Uprava, osoblje i studenti podsetili su se i vratili izvornim principima vaspitanja. Kada je počela sledeća školska godina, u jesen 1883. godine, učionicama je vladao sasvim drugi duh, a crkva uopšte imala je, umesto jedne, tri škole: u Masačusetsu, u Mičigenu i Golden Vestu.

Novi predsednik škole u Betl Kriku postao je V. H. Litldžon (W. H. Littlejohn) , slepi propovednik koga je Džordž Batler (G. I. Butler), predsednik Generalne konferencije, zamolio da prihvati tu dužnost dok ne pronađe trajno rešenje. Kasnije se ispostavilo da je to postao Vilijam Voren Preskot (William Warren Prescott).

Preskot je bio visoko obrazovan. Osim toga, imao je iskustva kao izdavač novina i reporter. Na poseban način inspirisao je učenike da poštuju i teže vrlinama samopoštovanja i samokontrole. Bio je dobar adventista, s dubokom željom da sledi nadahnute ideale iz pera Elen Vajt. Pod njegovim vodstvom poučavanje Biblije dobilo je naročito mesto u nastavnom programu škole, zabeleženo je nekoliko izuzetno vrednih duhovnih probuđenja i uvedeno pripremanje za nekoliko zanimanja.

Ali već 1889. godine upravni odbor škole ukinuo je obučavanje za zanate. Uskoro je stigla opomena Elen Vajt o opasnostima zamenjivanja korisnog fizičkog rada nekim oblicima razonode i takmičarskim sportovima.

Dve godine kasnije (1891.) osnovana je još jedna škola u državi Nebraska, a sledeće godine u Vošingtonu. Predsednik ove dve nove ustanove bio je - Preskot. U isto vreme Preskot je pomagao Elen Vajt u ostvarenju jedne ideje - prvom skupu svih adventista-učitelja koji su radili u adventističkim ili drugim javnim školama širom Sjedinjenih država. Na tom sastanku, kojem je pristustvovalo preko stotinu učitelja, tema je bila: "Hrišćansko vaspitanje".

Kada je 1894. godine Preskot pozvan da svoja iskustva podeli i u drugim delovima sveta, na mestu upravitelja škole u Betl Kriku nasledio ga je profesor Kevines (G. W. Caviness). Verovatno je i on poželeo da bude reformator sličan Preskotu, ali, na žalost, nije znao kako da to ostvari. Njegov je zahtev bio da svaki stanovnik školskog imanja uzme bar jedan biblijski predmet. Elen Vajt se javila iz Australije pismom u kojem je jasno izrazila da je za svakog studenta utoliko bolje ukoliko što manje vremena provede u Betl Kriku pod tim okolnostima. Mesec dana kasnije pisala je ponovo. Ako je na taj način Bogu i Bibliji ustupljeno centralno mesto u vaspitnom sistemu škole, onda studenti mogu "rastegnuti" svoje obrazovanje koliko god to žele.

Ipak, u crkvi je bilo nekoliko osoba koje su ne samo želele da se izvrši reforma adventističkog vaspitanja, nego su imale predstavu i kako da se to postigne. Doktor Džon Harvi Kelog je bio jedan od njih, zatim Persi Megen (Percy Magan), pa Ed Saderlend (Ed Sutherland)). Dok je predavao istoriju u Betl Kriku, Saderlend je (1892. godine) oduševio studente da zatraže da se iz jelovnika izbriše meso. To je bila novina. Par godina kasnije postao je predsednik WALLA WALLA koledža, izuzetno aktivan u postavljanju zanatskih predmeta u školski program, širenju verskog oduševljenja i jačanju odlučnosti studenata da se nakon obrazovanja iskreno posvete službi Bogu. Za to vreme Elen Vajt je u dalekoj Australiji, u podizanju Ejvondejl (Avondale) koledža usred siromaštva i eukaliptusa, na praktičan način pokazala šta znače njena svedočanstva o pravom vaspitanju.

Godine 1897. Generalna konferencija postavila je Eda Saderlenda za predsednika koledža u Betl Kriku, a Persi Megena za upravitelja nastave. Kelog je klicao od radosti. Konačno su izvršene promene. Vreme klasika i vreme diploma je prošlo, misionski orijentisani predmeti došli su na red. Biblija je postala udžbenik iznad svih udžbenika, čak i na časovima matematike. U jednom simboličnom činu, profesor Lemson (Lamson) je seo na plug, Saderlend je uhvatio ručke pluga a Megen poveo zapregu u prvu brazdu školskog imanja, kao znak da je nova administracija zainteresovana da zemlja donese dobar rod. Sve u svemu školsko osoblje je obrađivalo preko 30 hektara zemljišta. Studenti su sticali znanja o propovedničkoj i kolporterskoj službi, ali isto tako i o medicinskoj i negovateljskoj vrsti pomoći slabima i bolesnima. Izraz "misionski" najčešće se čuo u Betl Kriku, a značio je nesebično posvećenje, stalnu volju i neprestanu aktivnost u spasavanju duša.

Vođeni idejom Elen Vajt da svaka crkva koja ima najmanje šestoro dece osnuje svoju crkvenu školu, Saderlend i Megen su organizovali studente tako da oni služe kao učitelji najmlađima. Poneko od njih našao je vremena i snage da potraži i poseti one adventiste koji su bili razbacani po okolini i čija su deca pohađala javne škole, pozivajući ih da nastave svoje obrazovanje u crkvenim školama. Veliki broj je prihvatio ovakav poziv.

Mnogi studenti podneli su žrtve u pravom smislu reči. Jedna devojka, za koju je bila zainteresovana jedna lokalna crkva da je zaposli kao učiteljicu u crkvenoj školi, odbila je poziv kada je shvatila da crkva nema sredstava da joj obezbedi ni platu ni mesto za stanovanje. Ali jedna druga devojka odmah se javila na njeno mesto. Ona je bila spremna da spava u nezagrejanom potkrovlju zgrade u kojoj se održavala nastava, služeći se, u nedostatku novca za odgovarajuće udžbenike, knjigom čEŽNJA VEKOVA i starim primercima časopisa YOUTH INSTRUCTOR da bi deci prenela znanja engleskog jezika, geografije, istorije i sličnog. Volela je decu, deca i njihovi roditelji su zavolela nju i posao je mogao da napreduje. Kada se nakon letnjeg raspusta vratila da počne novu školsku godinu, u sobici ju je čekala peć i zidovi ukrašeni stranicama INSTRUCTORA.

Jedan mladi par u Pensilvaniji započeo je svoj bračni i učiteljski život u jednom starom stanu koji je osim njih štitio od kiše i hladnoće još devet učenika (od ukupno petnaest), dva pomoćnika i tri člana školskog odbora, služeći istovremeno i kao učionica!

Između 1897. i 1900. godine osnovano je oko 150 osnovnih škola koje su vodili uglavnom nekadašnji studenti Betl Krik koledža. Kroz njih je prošlo oko 4000 mališana.

Upravni odbor Betl Krik koledža i Generalna konferencija doneli su odluku 1901. godine da se zatvori postojeća škola u gradu i pronađe drugo mesto u unutrašnjosti. Saderlend i Megen uzeli su bicikl, kupili voznu kartu do najdaljeg mesta kojeg su poznavali u državi Mičigen i krenuli u potragu za mestom koje će odgovarati za izgradnju nove škole. Jednog dana, nakon nekih 40 kilometara vožnje biciklom, dah im je zastao kada su ugledali imanje E. F. Garlanda u Berien Springsu (Berrien Springs). Nedugo nakon toga, na ovom skoro 120 hektara velikom prostoru nastao je "Emanuel Missionary" koledž, koji je danas deo "Endrus" univerziteta.

Prve godine nastava se održavala uveče, jer su preko dana studenti i osoblje škole bili zauzeti obrađivanjem zemlje ili pripremanjem građe za nove zgrade. Elen Vajt je insistirala da se ovakva praksa nastavi, jer je smatrala da je saradnja između učenika i učitelja toliko važan deo hrišćanskog vaspitanja da "ni u kom slučaju" ne sme da se zanemari.

Školski raspored bio je tako sastavljen da je svaki student uzeo samo jedan predmet koji je trebao dobro da savlada. U isto vreme podignute su četiri zgrade, od kojih su tri bile bez grejanja, čak i zimi, pružajući studentima priliku da se naviknu na sve uslove misionarskog života. Služila su se samo dva obroka dnevno i, naravno, škola nije davala nikakve titule.

Ovo je ipak bilo previše, ili premalo, kako se uzme. Postojale su i druge škole koje su davale samo dva obroka dnevno, ali koje su studentima na kraju školovanja davale titule iz područja koje su savladali. "Union" koledž je bio takva jedna škola. Godine 1903. Džon Kelog je obnovio školu u Betl Kriku. Sve to uticalo je da priliv učenika u novootvorenu "Emmanuel Missionary" školu ostane prilično mali. Počele su se pojavljivati kritike. Saderlend i Megen, ubeđeni da je tip škole kakva je ta u Berien Springsu ispravan i jedini pravilan, zatražili su savet od Elen Vajt da li da uđu u posao otvaranja još jedne škole na jugu, i kada su dobili njen pozitivan odgovor, napustili su "Emmanuel" školu, vodeći sa sobom i nekoliko predavača iz nje.

Može se kazati da su Saderlend i Megen otišli jedan korak predaleko. Džejms Vajt ipak nikada nije bila protiv toga da studenti nakon završenog školovanja dobiju titule. Šta više, kada je 1910. godine otvorena škola za evanđeliste-medicinare u Loma Lindi ona je posebno preporučila svakom polazniku da bude spreman da dostigne svaku odgovarajuću akademsku kvalifikaciju. Ona je, istina, preporučivala dva obroka dnevno, ali je u svakom slučaju dozvoljavala i treći, kao što je to bio slučaj u Australiji u Ejvondejl ili sa njenim direktnim saradnicima i pomagačima.

I pored grešaka, Saderlend i Megen su ostavili veoma dubok trag u istoriji adventnog vaspitanja, posebno u "Emmanuel Missionary" školi. Oni su pokazali vrlo visok stepen hrabrosti, vere i spremnosti da obave dobar posao. Pod njihovom rukom škole su se gradile izvan gradova i obezbeđivale učenicima mogućnost da se bave obradom zemlje ili nekim zanatom. Biblija je postala centar svih poučavanja, udžbenik iznad svih udžbenika, a studenti i osoblje škole ne samo da su zajedno radili na školskom imanju, nego su se jednom sedmično održavali njihovi zajednički sastanci na kojima su postavljana i tumačena pravila školskog života.

Kasniji predsednici i dekani dovršili su posao koji su započeli Saderlend i Megen. U periodu između 1918. i 1925. godine na čelu škole nalazio se profesor Frederik Grigs (Frederic Griggs). Obrađivanje zemlje i drugi oblici zanatstva počeli su da donose prihode. Odeljenje za biblijske predmete naglo je postalo popularno i traženo. Na kraju školovanja dobijale su se titule, ali je svaka aktivnost bila usmerena na uspeh u spasavanju duša. Studenti su bili oduševljeni i odlazili su iz škole dobro obrazovani, odlučni da služe Bogu gde god ih On pošalje.

U međuvremenu osnovane su još mnoge adventističke škole u različitim delovima sveta: u Kanadi, Africi, južnoameričkim zemljama, Evropi, Indiji. U Sjedinjenim državama, "Heldsburg koledž", smešten u početku izvan grada, odjednom se, zbog priliva stanovništva, našao u samom gradu i zato je odlučeno da se izvrši njegovo premeštanje. Danas je to jedan od najpoznatijih adventističkih koledža, tzv. "Pacific Union koledž". Kada je sagrađena nova upravna zgrada Generalne konferencije u Takoma Parku, Vošington, pored nje podignuta je škola za obrazovanje misionara u prekookeanskim zemljama. Kelogov "American Medical Missionary" koledž u Betl Kriku ustupio je mesto "Medical Evangelists" školi, danas jednom delu čuvenog "Loma Linda" universiteta.

Kada je škola u Betl Kriku počela svoj rad, 1874. godine, Džejms Vajt govorio o svojoj viziji da se u najskorijoj budućnosti osnuju još četiri takve škole koje će povezivati atlantsku s pacifičkom obalom Amerike. Da ima tu mogućnost da pogleda sadašnje stanje, sto godina kasnije, zaključio bi da se njegov san višestruko ispunio, i to ne samo na području Amerike, nego u razmerama čitavog sveta. Kako je vreme prolazilo, tako su se događale mnoge promene u adventističkom obrazovnom i vaspitnom sistemu. Dvadesetih godina našeg veka poduzete su aktivnosti da se Loma Linda priključi opštem "Američkom medicinskom udruženju". U tu svrhu bilo je potrebno organizovati pripremne nivoe školovanja za medicinska zvanja (u smislu srednjih medicinskih škola). Nekoliko ozbiljnih i iskusnih vernika crkve poslano je na različite univerzitete da bi na njima stekli odgovarajuće titule, neophodne za podizanje adventističkih škola na nivo priznatih u američkom obrazovnom sistemu. Desetak godina kasnije "Pacific Union" koledž postao je, blagoslovom generalne konferencije, prvi "Adventistički teološki seminar".

Godine posle drugog svetskog rata donele su dalje promene. Generacija zrelih, oženjenih, materijalno obezbeđenih vernika došla je u obrazovne institucije s namerom da stekne najviše titule na raznim područjima. U to vreme, početkom šezdesetih godina, došlo je do proširivanja nekih škola i stvaranja naziva i stanja koji su i danas poznati: "Emmanuel Missionary" koledž postao je "Andrews University", "College of Medical Evangelists" udružen sa "La Sierra College" - "Loma Linda University."

Zaključno, može se kazati da ni jedna druga verska zajednica ne ulaže toliko sredstava u vaspitanje i obrazovanje mladih kao što to čini adventistička crkva. Odeljenja Generalne konferencije za subotnju školu, za omladinu, za vaspitanje i slično, postoje isključivo radi stvaranja zrelih adventista od sadašnje dece i omladine. Adventistički sistem osnovnih i srednjih škola najrazvijeniji je od svih protestantskih crkava u svetu; 1980. godine postojalo ih je oko 5 000, s ukupnim brojem od oko 600 000 đaka, kojima je pomagalo oko 24 500 učitelja.

I danas adventisti ulažu ogromne napore i materijalna sredstva u programe za decu i omladinu. Razlog je jednostavan i uvek isti; mladi su budućnost, oni treba da postanu ljudi i žene koji će razumeti Božju poruku, živeti po njoj i objaviti je onima koji je još ne poznaju.

< 27. Poglavlje Sadržaj 29. Poglavlje >