| < Uvod | Sadržaj | 2. Poglavlje > |
Izlazak 1. i 2. glava
Prva
i druga glava daju prikladan uvod u Knjigu. One, u prvom redu, nedvosmisleno
uspostavljaju vezu Izlaska s prethodnom knjigom Postanje, ili 1. Mojsijevom.
Potomci ili sinovi Jakova, ili Izrailja, koje srećemo u prvih nekoliko stihova
isti su oni koji u poslednjim poglavljima 1. Mojsijeve knjige odlaze u Egipat.
Bog s kojim se susrećemo isti je Bog koji je nekada učinio zavet s Avramom,
Isakom i Jakovom. Izlazak možemo razumeti jedino ako ga posmatramo kao nastavak
sleda događaja iz 1. Mojsijeve.
Drugo,
prve dve glave pripremaju put za poruku knjige Izlazak izlažući potrebu za
izbavljenjem i predstavljajući čoveka određenog za vođu izbavljenja. Izrailjci,
koji su počeli kao uvaženi faraonovi gosti, završavaju kao progonjeno društvo
robova koji ječe i traže pomoć. Mojsije koji postaje njihov vođa, primer je
stradanja od te tiranije već na samom početku svog
života.
Preostali
deo knjige Izlazak sadrži odgovor na problem tiranije prikazan u prvim dvema
glavama. To rešenje počinje već tu, time što Bog čuje izrailjske vapaje i seća
se svog ranijeg zaveta učinjenog s patrijarsima. Prema tome, Bog vidi problem i
postupa u skladu s prisutnom potrebom (2,23-25).
U
dobro pisanim knjigama, kao što je knjiga Izlazak, uvod igra bitnu ulogu i
zaslužuje posebnu pažnju. Čitalac koji nemarno pređe preko početka knjige
Izlazak, rizikuje da propusti punu snagu uticaja poruke. Pažljivo slušajte
početak mudrog pripovedanja.
l
Ulaženje u Reč
Dva
puta pročitaj celu 1. glavu Knjige Izlazak. Čitajući, razmišljaj o sledećim
pitanjima:
1. U
vezi s imenima koja se pominju u Izlasku 1,1-5, pročitaj tekstove u 1.
Mojsijevoj 46,8-27 i 49,1-28. Kakve se osobe ubrajaju, a kakve ne ubrajaju u
broj 70 (1. Mojsijeva 46,27 i Izlazak 1,5)? Zašto? Kakve su razlike između tih
spiskova? U čemu su, po tvome mišljenju, razlozi postojanja tih razlika?Ako je o
tim ljudima tako mnogo rečeno u 1. Mojsijevoj, zašto Izlazak ponavlja njihova
imena?
2. Načini
spisak svih iskaza u 1. glavi Izlazak koji upućuju na umnožavanje Izrailja.
Kakva objašnjenja daje Izlazak za takav rast? Na koji se način taj rast
upoređuje s problemima Avrama, Isaka i Jakova u knjizi Postanje (1. Mojsijeva
15,2; 16,1; 25,21; 29,31; 30,1)? Šta je Bog svojevremeno obećao (1. Mojsijeva
12,1; 13,16; 15,5; 17,2.4; 26,4; 28,14; 35,11)? Čemu vodi to umnožavanje i zbog
čega je ono važno?
3. Navedi
postupno korake koje je faraon činio u tlačenju Izrailja. Možeš li da pronađeš
neki obrazac u onome što on radi? Šta njega, izgleda, motiviše? Šta deluje
protivno njegovom planu?
4. Ko
je bio faraon iz vremena Knjige Izlazak i kakva je bila istorijska situacija?
Šta znači “novi car” (8. stih)? U SDA Bible Dictionary ili sličnom biblijskom
rečniku pročitaj relevantne delove članka o “Izlasku”, da bi na taj način stekao
određene istorijske informacije.
5. Ko
su po tvom mišljenju glavne ličnosti, oba pola, u toj priči? Kakve su uloge
svakoga od njih? Šta možemo naučiti na osnovu njihovih priča o tome kako Bog
koristi ljude?
6. Da
li to poglavlje prikazuje žene u povoljnom svetlu? Zašto tako
misliš?
7. Razmisli
o odgovoru koji su babice dale faraonu? Smatraš li da su dobro postupile, dajući
objašnjenje zašto nisu ubijale muške bebe? Čemu nas uči ta
priča?
l
Istraživanje Reči
Gde
god nastanu sukob ili tiranija, moraju biti uključene najmanje dve strane. Prva
glava slika portret dveju strana u sukobu u priči Izlaska. Ako poznajemo
protagoniste, moći ćemo i da razumemo sukob.
Priča
počinje na strani gubitnika — Izrailjaca, ili Jakovljevih sinova. Izrailjevih
(Jakovljevih) jedanaest sinova poimence su navedeni kao osobe koje prate Jakova
na putu za Egipat. U jevrejskom tekstu prvih šest reči iz Izlaska 1,1 su potpuno
istovetne sa onih šest reči koje nalazimo u 1. Mojsijevoj 46,8. Tekst u 1.
Mojsijevoj navodi jedanaest sinova (drugačijim redom) zajedno s njihovim
sinovima, a u nekim slučajevima i unucima. Jedanaest sinova imaju pedeset pet
sinova i unuka. Josif se ne pominje, pošto je on već u Egiptu. Ako brojimo
Jakova, Josifa i njegova dva sina, dobijamo zbir od sedamdeset, pomenut u
Izlasku 1,5.
Odmah
nam biva jasno da to nije ukupan broj Izrailjaca koji su došli u Egipat. Prema
drevnom jevrejskom načinu računanja, žene se nisu brojale (1. Mojsijeva
46,8-27). Ako bismo želeli da izbrojimo celu porodicu, ukupan zbir bi trebalo
bar udvostručiti. Brojimo li sve osobe, uključujući i robove i sluge, dobili
bismo znatno više — preko dve stotine ljudi.
Taj
spisak imena je od bitnog značaja. Ljudi koji su predmet tlačenja u Egiptu isti
su ljudi s kojima se srećemo u 1. Mojsijevoj knjizi. Genealoški, oni se
neprekinutom linijom vezuju za Avrama, s kojim je Bog prvobitno učinio zavet.
Tamo su i svi Jakovljevi potomci — niko nije
izostao.
Prisustvujete
li maturskoj svečanosti svoje kćeri, uzećete program i potražiti njeno ime, da
biste se uverili da je ono zaista tamo upisano. U trenutku čitanja zajedničke
izjave maturanata, želite da se na njoj nađe i vaše
ime. Na isti način, Jevrejin je voleo da
se uveri — kada je reč o Božjem narodu — da se na spisku nalaze imena njegovih
predaka i njegovog plemena. Svi moraju biti deo iskustva
Izlaska.
Činjenica
je da je broj 70 dat pre da bi uputio na okolnost da je broj bio mali, nego da
je bio veliki. Prva glava knjige ističe fantastični brojčani rast Avramovih i
Jakovljevih potomaka. Uvek iznova pominje se taj brojčani rast. “I sinovi
Izrailjevi narodiše se i umnožiše se, i napredovaše i osiliše veoma, da ih se
zemlja napuni” (1,7). Faraon je bio svestan tog rasta (1,9.10). Ugnjetavanje
nije omelo rast (1,12), a i nadalje je bio moguć, zahvaljujući dobroti babica
(1,20).
Porast
stanovništva značajan je iz dva razloga. Prvo, on predstavlja direktno
ispunjenje zavetnih obećanja. Prvo Božje obećanje Avramu (1. Mojsijeva 12,2)
glasilo je da će od njega načiniti veliki narod. To obećanje je Bog često
ponavljao. Davao ga je Avramu u 1. Mojsijevoj 13,16; 15,5; 17,2.4; 18,18; 22,17,
Isaku u 1. Mojsijevoj 26,4 i Jakovu u 1. Mojsijevoj 28,14; 35,11 i
46,3.
Iako
1. glava Izlaska ne pominje posebno da Bog stoji iza tog brzog brojčanog rasta,
Izrailjci nisu mogli a da to ne shvate kao nesumnjivo ispunjenje obećanja koje
je Bog dao njihovim precima.
Sve
ovo treba razmatrati u svetlu činjenice o problemima plodnosti žena patrijaraha.
Akušer, specijalista za probleme plodnosti, mogao je zaraditi pravo malo
bogatstvo kao lični lekar žena patrijaraha! Sara u početku ne može da ima decu,
a onda na čudesan način ostaje gravidna u svojoj devedesetoj godini. Mnogo bolje
ne prolazi ni sledeća generacija. Isakova žena Reveka, neplodna punih dvadeset
godina, ostaje trudna tek u znak odgovora na Isakovu molitvu (1. Mojsijeva
25,19-21) i rađa blizance. Jakovljeva voljena žena Rahilja u početku je
neplodna, da bi zatrudnela tek u znak odgovora na molitvu (1. Mojsijeva 29,31;
30,22.23).
Međutim,
u Izlasku je to sve prošlost. Bog Avramove potomke blagosilja izvanrednom
plodnošću. Jasno je: ako ih je Bog tako obilno blagoslovio, ispunjavajući prvi
deo svog zavetnog obećanja, samo je pitanje vremena kada će ispuniti i onaj
drugi deo — dajući zemlju izrailjskom narodu!
Drugi
vid ključne uloge brojčanog rasta je to što on postaje glavni faktor koji je
doveo do porobljavanja Izrailja. Ovom prilikom upoznajemo se i s ostalim
protagonistima priče — s faraonom, a proširivanjem slike i s egipatskom
nacijom.
Faraon
razmišlja o mogućnosti da velika izrailjska zajednica udruži snage s nekim od
neprijatelja Egipta, te će Izrailj predstavljati opasnu pretnju unutrašnjoj
sigurnosti. Upravo brojčani rast stanovništva, dokaz blagoslova od Boga, postaje
izgovor za tiraniju strašnome faraonu.
Ono
što se često događa u slučajevima gušenja pobune i ugnjetavanja, ono što počinje
kao otvoreno porobljavanje, poprima u svom narastanju još brutalnije i pogubnije
dimenzije. Prvi korak u toj progresiji je prisilni rad pod upravom ljudodera,
goniča robova. Pošto se i u takvim okolnostima broj Izrailjaca ne smanjuje,
strah koji Izrailjci izazivaju kod Egipćana postaje još veći i oni zbog toga
postaju još okrutniji. Od Izrailjaca se ne traži samo da grade nego i da rade u
polju i obavljaju sve vrste teških poslova pod upravom Egipćana “koji ih žestoko
nagonjahu” (1,14).
Jedan
od poslova za koje su bili zaduženi Izrailjci bilo je pravljenje opeka (1,14).
Egipćani su bili veliki graditelji, pa su za njihove graditeljske poduhvate bile
neophodne ogromne količine opeka. Za gradnju piramida Sezostris III kod Dašura
bilo je potrebno oko 24.5 miliona opeka (Sarna, 23)!
Opekarima
se postavljaju norme. Na jednom kožnom svitku iz pete godine Ramzesa II govori
se o ekipi od četrdeset opekara. Svaki radnik je imao obavezu na za dan načini
2.000 opeka; cilj je, međutim, bio previsok i retko dostizan. Oni koji nisu
ostvarivali normu često su bili kažnjavani. Takva je bila sudbina Izrailjaca u
faraonovom planu zlostavljanja.
Uz
nametanje teškog rada, faraon je uveo i program ubijanja dece. Babicama
jevrejskog porekla zapoveđeno je da ubijaju sve dečake koji se budu rađali nije
bilo nikakve sumnje da ne bi mogle izbeći faraonovu kaznu, da su bile uhvaćene u
nepoštovanju njegove zapovesti.
Babice
ispravno odlučuju da ne postupe prema faraonovim okrutnim naredbama i zato ovaj
vladar kao poslednju meru, svim Egipćanima daje dozvolu za ubijanje izrailjskih
muških beba. Jevrejski komentatori ovog teksta kažu da su Egipćani uzimali
sopstvene bebe i lutali među izrailjskim kućama. Izazvali bi plač svojih beba,
nadajući se da će to navesti sakrivene izrailjske bebe da i same zaplaču i na
taj način se otkriju.
Tiranija
je potom iz faze običnog robovanja prešla u otvoren genocid. Za genocid nikada
nema opravdanja, ali je faraon, kako smo već napomenuli, s ljudskog aspekta imao
opravdanje. Prema nekim procenama, čak trećina tadašnjeg egipatskog stanovništva
bila je stranog porekla (Ramm, 8). Kada bi se veliki broj stranaca u tvojoj
zemlji okrenuo protiv tebe, to bi se moglo smatrati pretnjom. Međutim, nije bilo
većeg podsticaja za pobunu od vrste tiranije kakvu je uveo
faraon!
Ko
je bio taj vladar? Tekst u Izlasku 1,8 opisuje ga kao “novog cara”. Većina
izučavalaca Izlaska shvata to kao pojavu nove vladarske dinastije. Ta vladarska
“garnitura” nije lično poznavala Josifa (i njegovu porodicu), niti sve ono što
je on nekada učinio da spase egipatsku zemlju.
Nismo
sigurni kako se taj faraon zvao.[1]
Ko je on bio,
zavisiće od toga kada se, po tvom shvatanju, dogodio Izlazak. Neki naučnici
stavljaju Izlazak u prvu polovinu trinaestog veka pre Hrista, između 1300. i
1250. godine. (Za pojedinosti o tome, vidi LaSor, Bush, Hubbard, 125-128). To bi
značilo da je faraon iz vremena ugnjetavanja Izrailjaca bio Seti I (1305-1290),
a faraon iz vremena Izlaska, Ramzes II (1290-1224).
Drugi
naučnici smatraju da se Izlazak dogodio oko 1445. godine pre Hrista. SDA
Bible Dictionary efikasno brani taj
stav. Ako je taj vremenski podatak tačan, ključni faraoni u vreme tlačenja i
Izlaska bili bi Tutmos III (c. 1492-1450) i Amenhotep (ili Amenofis)
(1490-1425?).
Međutim,
to što smo nesigurni koji je faraon u pitanju, odnosno koji je datum aktuelan ne
umanjuje stvarnost Izlaska niti vrednost i značenje izveštaja. Neki su tvrdili
da je faraon upravo zahvaljujući Proviđenju ostao bezimen, što ga je učinilo
idealnim simbolom svih tiranskih vladara koji se bore protiv Božjeg naroda.
Tiranski vladari skloni su da postupaju na sasvim određene načine. Egipatski
faraon nije u tolikoj meri izolovani zao čovek, koliko je prototip mnogih koji
su išli sličnim stazama — od Hamana, preko Iroda do Huseina. [!!] Ti ljudi su
predstavnici tiranskih sistema vladavine.
U
ovoj priči se izdvajaju tri istaknute ličnosti, jedna muškog i dve ženskog pola.
Bog je velika istaknuta ličnost koja ispunjava zavet. Iako se Njegovo ime ne
pominje često, upravo je zahvaljujući Njemu došlo do velikog množenja
Izrailjaca. On je nedvosmisleno istaknut kao Neko ko nadahnjuje dve
babice-junakinje na pravedne postupke i donosi im potom blagoslov, čineći da
dobiju sopstvene porodice (1,20.21).
Te
dve babice (verovatno zajedno sa svojim pomoćnicama) predstavljaju istaknuti
biblijski primer građanske neposlušnosti u ime neke pravedne stvari. Priča jasno
poručuje da su one učinile pravi potez pokazujući neposlušnost prema faraonovoj
krvničkoj zapovesti. Babice bivaju blagoslovene zato što se “bojahu Boga” (17. i
21. stih) više nego faraonove moći i kazne.
Priča
pokreće i druga pitanja. Biblija jasno daje na znanje da je njihovo zataškavanje
bilo laž. Nisu jevrejski dečačići ostajali u životu zato što su njihove majke
bile jake, nego zato što su babice odlučile da se ogluše o faraonovu zapovest.
Da li ovaj izveštaj uči da prema despotskim vladarima ne samo što treba biti
neposlušan, nego da ih treba i lagati i obmanjivati? Ne baš. Blagoslov dolazi ne
zbog obmanjivanja, već zbog poslušnosti Bogu. Blagoslov čak može doći uprkos
obmanjivanju. Činjenica da Bog blagosilja ljude koji u periodima krize i u
opštenju s tiranima zaobilaze istinu, ne znači da On odobrava laž i druge
sumnjive metode.
Priča
ima ironičan prizvuk, budući da je moćni egipatski vladar bezimen, dok se dve
nepoznate babice pamte po imenu. Božje merilo ocenjivanja važnosti svakako se
razlikuje od onog kojim se obično koriste ljudi.
Pozornica
je postavljena za ono što sledi. Predstavljeni su i tiranin i žrtve tiranije.
Znamo u čemu se sastoji problem— Jakovljevoj porodici preti genocid. Koji će
sledeći korak Bog učiniti?
l
Ulaženje u Reč
Tekst
2. glave Izlaska pročitaj u celini dva puta. Čitajući, razmišljaj o sledećim
pitanjima:
1. Uz
pomoć nekog od biblijskih rečnika i/ ili konkordancije, prouči imena Mojsije
[Moses] (10. stih), Raguilo [Reuel] (18. stih) i Girsam [Gershom] (22. stih). Iz
kojeg jezika dolaze ta imena i šta ona znače? Koja je još imena dobio Raguilo?
Čemu toliko imena? S koliko ljudi mi komuniciramo? Čemu nas sve to uči o
biblijskim imenima i nadevanju imenâ?
2. Navedi
delove priče o Mojsijevom rođenju koji su mogli oduševiti podjarmljene
izrailjske robove i koji su delovali kao ironija. Tri mudre žene zaslužne su za
spasavanje malog Mojsija. Nabroj hrabre postupke svake od njih. Šta im je, po
svoj prilici, bilo motivacija?
3. Ovde
nam se iznose tri priče o Mojsiju — rođenje (stihovi 1-10), bekstvo (stihovi
11-19) i život u Madijanu (stihovi 16-22). Zbog čega su važna ta tri događaja?
Čemu nas oni uče?
4. Navedi
četiri reči upotrebljene da se opiše Božji odgovor na izrailjsko “uzdisanje”
(2,24.25). Od kojih koraka se sastojalo Božje delovanje? Šta iz toga shvatamo o
Božjem staranju?
5. Pročitaj
tekst u 1. Mojsijevoj 15,12-21 u spoju s tekstom u Izlasku 2,24.25. Može li to
da bude deo onoga na šta Bog misli, kada pominje svoj zavet u 24. stihu? Čemu
nas to uči o Bogu i Njegovim zavetima?
l
Istraživanje Reči
U
prvoj glavi Izlaska upoznajemo se s podjarmljenima i s tiraninom. Druga glava
Izlaska upoznaje nas s izbaviteljima — ljudskim oruđem (Mojsijem) i božanskim
oruđem (Bog Avramov, Isakov i Jakovljev).
Ko
je Mojsije? Iako nam cela knjiga Izlazak upotpunjuje i proširuje predstavu o
njemu, ovaj tekst nam o njegovim počecima i poreklu govori više nego bilo koja
druga pojedinačna glava.
U
2,1 saznajemo da su oba njegova roditelja bili Leviti. To je važan podatak zbog
onoga što sledi u Petoknjižju. Nijedan od roditelja nije u 2. glavi predstavljen
imenom, ali tekst u 6,20 predstavlja Amrama i Johavedu kao roditelje, ili bar
Mojsijeve pretke. Amram je pripadao kohatskom ogranku Levijevog plemena.
Mojsijev brat Aron je, svakako, i sâm bio kohatski Levit i osnivač jevrejskog
sveštenstva.
Mojsiju
su roditelji sasvim sigurno dali jevrejsko ime. Mi danas ne znamo koje je to ime
bilo. Ime Mojsije dala mu je faraonova kćerka. Reč je egipatska i njen imenički
oblik znači “muško dete”. Glagol te reči znači “roditi” (Durham, Exodus,
17). Ime je uobičajeno među
egipatskim muškim imenima i pojavljuje se kao deo čestih egipatskih imena kakva
su Ftalmos, Tutmos, Ahmos, i Harmos.
Ime
zvuči i kao jevrejska reč koja znači “izvući”. To izvedeno jevrejsko značenje
može se odnositi ili na milosrdno izbavljenje Mojsija iz Nila ili na Izrailjevo
izbavljenje iz Crvenog mora.
Dok
mi biramo imena zato što nam lepo zvuče ili zato što nas podsećaju na dragog
rođaka ili prijatelja, ljudi u starozavetnom dobu birali su imena zbog njihovih
značenja. Zapazimo da Mojsije svom prvorođenom sinu daje ime Girsam, koje na
jevrejskom znači “došljak [tamo] u zemlji tuđoj”. Značenju toga imena vratićemo
se kasnije.
Ponekad
neko može da koristi više od samo jednog imena. Primer za to je Mojsijev tast.
Za njega se uvek kaže da je madijanski sveštenik, ali njegovo ime nije uvek
isto. U Izlasku 2,18 on je Raguilo (“onaj koji je drug Bogu”). U 4. Mojsijevoj
10,29 i njegov otac je nazvan istim imenom. Jotor (“njegovo obilje”) njegovo je
ime prema Izlasku 3,1; 4,18 i 18. glavi. U 4. Mojsijevoj 10,29 i Sudijama 4,11
nazvan je Ovav (“koji voli, koji grli”).
Iako
je za to dato mnogo objašnjenja, sasvim je moguće da je on i stvarno imao
različita imena. Primere menjanja imena imamo u Petoknjižju — kao Avram u Avraam
i Jakov u Izrailj — a i danas mnoga društva daju mogućnost menjanja imena, kao i
da neko ima više imena. Prema tome, moguće je da 2,18 zaista govori o ocu
Mojsijevog tasta, pošto reč otac u jevrejskom može da se odnosi
i na dedu ili pradedu.
Vratimo,
međutim, novorođenom detetu koje je dobilo ime Mojsije. Ono i samo trpi tiraniju
poput svog naroda. Njegov život je u opasnosti zbog faraonovog dekreta kojim se
traži smrt jevrejske novorođene muške dece. Njegov život biva sačuvan na čudesan
način, kao što će i njegov narod biti sačuvan na čudesan način. Mojsijev život
na taj način odražava iskustvo njegovog naroda. Kao što je Izrailj privremeno u
egipatskom izgnanstvu, tako i Mojsije u Madijanu doživljava privremeno
izgnanstvo.
Mojsijevo
iskustvo sastoji se iz tri dela — rođenje (stihovi 1-10), bekstvo (stihovi
11-18) i život u Madijanu (stihovi 16-22). Svaka epizoda puna je značaja i
postavlja temelj kasnijim delovima priče. Prvo, Mojsijevo rođenje je aluzija na
buduće izbavljenje. Shvatljivo je da su Jevrejima delovi priče verovatno
izgledali kao fina ironija. On je trebalo da se udavi u Nilu, reci koja je za
Egipćane bila sveta. Međutim, reka ima i određeni udeo u spasavanju Mojsija.
Ćerka faraona-progonitelja sažali se na Mojsija i usvaja ga, dok njegova sestra
ugovara da ga sopstvena majka podigne i da joj za to bude plaćeno. Mojsijevo
izbavljenje je, u prenosnom smislu, zapravo proročanstvo da će Bog baš kao što
je Mojsija izbavio od faraona i neobično i divno, izbaviti i svoj narod kao
celinu.
Ova
priča je ispričana brižljivo biranim rečima. Majka je Mojsija skrivala, “videći
ga lepa” (2,2), ili doslovno, “da je bio dobar”. Izraz nas podseća na reči iz
priče o stvaranju u knjizi 1. Mojsijeva, kada je Bog video da je dobro ono što
je stvorio (1. Mojsijeva 1,12.18.21.25.31). Kao što je nekada stvorio dobar
svet, Bog je sada u postupku još jednog “dobrog” stvaranja — izbavitelja svog
naroda.
Košara
u koju je stavljen Mojsije, nazvana je “kovčežićem”. Jedino drugo mesto gde je
upotrebljena ta reč je priča o Noju. I jedan i drugi kovčeg su brodovi spasenja.
Taj kovčežić smešten je “u trsku” (2,5). Ista reč se koristi kada se upućuje na
crveno more [more trske], kad je Bog izbavio svoj narod od egipatske vojske koja
ga je progonila.
Sve
ovo upućuje na dubinu značenja tog događaja i prenosi poruku značenja onima koji
slušaju priču. Semitski narodi su voleli tu vrstu prikrivenog poređenja.
U
spasavanju Mojsija učestvuju tri oštroumne heroine. Prva, majka, odlučuje da se
suprotstavi faraonovoj smrtnoj presudi i spase svoje dete, crta šemu “košare u
Nilu”. Drugoj, njegovoj sestri, u razgovoru s egipatskom princezom pada na um
ideja o dadilji Jevrejki. I treća, faraonova kćerka, rizikuje da usvoji i spase
jevrejsku bebu uprkos smrtnoj presudi koju je izrekao njen otac. Možemo samo
zamišljati kakve je priče pričala pripadnicima svoje porodice i ostalima o svom
usvojenom sinu.
Ramzes
je imao pedeset devet kćeri! Ako i pretpostavimo da je u to vreme Ramzes bio
faraon, ipak nismo sigurni da je ta princeza bila njegova kćerka. U svakom
slučaju, ona je verovatno poticala iz neke velike porodice, koja je omogućila
skrivanje Mojsija. Egipatski zapisi nam kažu da su faraonovom domaćinstvu
ponekad pripadali i Neegipćani i zato Mojsije možda nije bio jedini primer za
to.
Ako
ovaj trio žena dovedemo u vezu s babicama iz 1. glave, dobijamo predivni niz
primera o načinu na koji Bog koristi žene kako bi doneo slobodu i izbavljenje
svom narodu. One čine važan deo priče.
Druga
priča, bežanje iz Egipta, vodi nas na teren drugih problema s kojima se suočava
izabrani vođa. Kao dete čudesno je izbavljen, ali šta će učiniti kao odrastao
čovek? Uživao je sve privilegije statusa faraonovog usvojenog sina, i zato se
prirodno nameće pitanje: s kojom će se grupom poistovetiti — s jevrejskim
robovima ili s njihovim nadzornicima, Egipćanima? Priča daje odgovor. Mojsije u
Jevrejima vidi “svoju braću” (11. stih). Ne samo što ima jevrejsku krv, nego se
i poistovećuje sa svojim narodom i svoju sudbinu čvrsto vezuje za njihovu.
Spreman je da ubije ne bi li ih odbranio. Mora da mu je već donekle bila poznata
Božja namera za njegov život. Posredno izražena optužba njegovog sunarodnika
Jevrejina: “Ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama?” (14. stih) daje
naslutiti da se Mojsije već ponašao kao vladar, kad je ubio Egipćanina i pokušao
da posreduje u jevrejskim prepiranjima.
Epizoda
bekstva značajna je iz još jednog razloga. Daje nam jasan uvid u samu prirodu od
Boga pozvanih izbavitelja i božanskog izbavljenja. Mojsije oseća da ga je Bog
pozvao da izbavlja, ali on prebrzo deluje i pokušava da radi na svoju ruku. Bog
mu nije rekao da “izvrši” izbavljenje, niti da počne da ubija Egipćane. I izbor
vremena za akciju i metodologija bili su Mojsijeve odluke, a ne Božje.
U
nekoliko uzastopnih starozavetnih priča Božji izabrani narod pokušava da ubrza
ispunjenje Božjih obećanja i ostvari ih sopstvenom silom. Avram pokušava da
“pomogne” Bogu da njemu [Avramu] podari sina obećanja, uzimajući Agaru za ženu.
Jakov čini pokušaj da prvenaštvo pribavi obmanom i spletkom. Sazivanjem velike
vojske Gedeon pokušava da spase Madijan. U svim tim slučajevima oni zakazuju, bez obzira
što su bili odabrani od Boga. Moraju da čekaju na Božje vreme i Božji način
delovanja. Izbavljenje ostvaruje On, Gospod — a ne oni, ljudska oruđa! Mojsije,
mudri vođa i izvršilac prekog suda mora da postane Mojsije, krotki pastir. Tek
tada će Bog moći da deluje preko njega ostvarujući Izlazak iz Egipta. Da li je
današnji Božji narod naučio pouku Izlaska iz Egipta, pouku o izbaviteljima i
izbavljenju?
Dolazimo
do treće epizode — Mojsijev život u Madijanskoj zemlji. Iako je pobegao i, iz
faraonovog ugla, postao odbegli zločinac, Mojsije nalazi sebi dom. Taj dom
nalazi kod jedne svešteničke porodice; tu
nalazi ženu i tu mu se rađa sin. Počinje da vodi miran život. Ime
njegovog sina, Girsam (“stranac tamo”) postaje prikladan simbol onoga što se
Mojsiju dogodilo. Tumačenje imena nalazimo u 22. stihu: “jer sam, reče, došljak
u zemlji tuđoj”. Glagol u jevrejskom tekstu je u prošlom vremenu — doslovno,
“bio sam stranac”. Prema tome, značenje bi
trebalo da podseća na njegov stranački status u Egiptu —
a ne u Madijanu. To biva potkrepljeno
drugim delom imena Girsam, koji znači “tamo”. Mojsije je sada svestan da je bio
stranac tamo u Egiptu, a ne ovde u Madijanu. Nalazimo ga sada
na mestu gde ima ženu i sina i gde oni mogu slobodno da služe Bogu. To je
područje gde će se ubrzo sresti s Bogom licem k licu (3,1 — 4,17). Bog namerava
da izbavi i izvede svoj narod baš na takvo jedno slobodno područje, kako bi, kao
Mojsije, mogli imati dom.
Pozornica
je potpuno postavljena. Izbavitelj je rođen, ima dom i nalazi se u procesu
pripreme. Čeka Božji poziv. Gde je, onda, Bog u svemu tome? Šta On radi? Odgovor
nalazimo u poslednjih nekoliko stihova druge glave.
Tekst
u Izlasku 2,23-25 je ključno važan tekst. On je zaključak, uvod, prelazni tekst
i rezime, sve u jednom. On pokriva prošlost, sadašnjost i budućnost i pali iskru
nade. Takav centralni tekst zaslužuje veliku pažnju.
Sve
to ugnjetavanje kojem je bio izložen Izrailj trajalo je “mnogo dana”, kako
doslovno stoji u jevrejskom tekstu, ili, u našem prevodu, “mnogo vremena”
(2,23). Dugotrajno, teško tlačenje izaziva prirodnu ljudsku reakciju. U tekstu
su upotrebljene žive, snažne reči, koje opisuju izmučenog izrailjskog naroda.
Ljudi “uzdisahu” i “vikahu”. Ti istsi pojmovi izraženi su i u obliku imenica
(2,23/II i 24).
Ljudi
su prešli granicu samo unutrašnjih osećanja i tako su snažno pogođeni da svoje
očajanje pretvaraju u reči. Te njihove zvučne reakcije su veoma glasne. Reč koju
je Daničić preveo sa “uzdisati” je oglašavanje životinja koje se muče zbog gladi
(Joilo 1,18) i ona se veoma često pojavljuje u knjizi Plač Jeremijin, u bolnom
samrtnom vapaju Izrailja povodom pada njegovog ljubljenog grada
Jerusalima.
Reč
prevedena s “vikahu” može doslovno da znači poziv u pomoć. Reč predstavlja povik
ili poziv u pomoć u vreme nevolje. Kao takvu, mogli bismo je najadekvatnije
prevesti izrazom “U pomoć!” Upućena Bogu, ona dobija oblik molitve (Bitterwek
and Ringgren, 4:121). Zanimljivost ovog teksta je u tome da on ne kaže izričito
da je vika upućena Bogu, ali Bog to ipak čuje i reaguje.
Ovaj
opis očajne situacije Izrailja zapravo je rezime i zaključak njihovog ropstva u
Egiptu. Srećom, priča se tu ne završava. Kao uvod u predstojeće izbavljenje
tekst daje i prikaz Božjeg odgovora na tiraniju. Dok je stradanje prošlost i
sadašnjost, Bog je takođe prošlost, sadašnjost, ali i budućnost. Zapazimo kako
On deluje.
Prema
pomenutim stihovima, Božji odgovor je rezimiran pomoću četiri glagola. Bog ču
njihovo uzdisanje (24. stih) i
opomenu se svoga zaveta s Avramom, Isakom i Jakovom
(24. stih). Bog takođe pogleda na sinove Izrailjeve i
vide ih. Jasna poruka glasi da je
Bog lično uključen u situaciju.
Ta
četiri odgovora, izgleda nam, organizovana su u dva para. Prve reči u svakom od
parova — reči koje govore o čulima, ču i
pogleda — saopštavaju nam da je
Bog svestan situacije. On nesumnjivo oseća [registruje čulima] šta se događa s
Njegovim narodom u Egiptu.
Druge
reči u svakom od parova —
opomenu se i vide — jesu rezultat, proizvod
onoga što je registrovano čulima. Budući da čulima registruje šta se događa, Bog
je i kadar da deluje u znak odgovora.
Druga
reč ili izraz u svakom od parova zaslužuje posebnu pažnju, naročito od strane
ljudi koji žive u područjima zapadne kulture, koji mogu da se opomenu i da vide
i da — ne učine ništa. Opominjanje i viđenje mogu se odigrati jedino u umu i
odnositi se samo na apstraktne činjenice. Tako nešto među Jevrejima nije
moguće.
I
zaista, u jevrejskom umu “opominjati se” znači delovanje. U Izlasku 20,8 stoji:
“Sećaj se [opominji se] dana subotnog da ga svetkuješ.” Sećanje [opominjanje]
praktično podrazumeva svetkovanje. Okolnost da se Bog “opominje”, u 2. glavi,
znači ne samo podsećanje na zavet učinjen s Avramom, Isakom i Jakovom nego i
izvršavanje i delovanje u skladu s tim. Kada se Bog “opominje” svog zaveta, to
za jevrejski um znači — da ga ispunjava.
Na
isti način, stvarno znati [videti: svršeni glagol (vide)] znači doživeti — lično
iskustvo. Jedan od skorašnjih komentara tekst u Izlasku 2,25 prevodi ovako: “Bog
vide sinove Izrailjeve i tako Bog ’saznade’, iskusivši” (Durham, Exodus,
25). Taj snažni Božji osećaj
[čulo] identifikacije sa svojim narodom tesno vezuje Izrailj s
Gospodom.
Okolnost
da se njihov Bog “opominje” i da je “video” [saznao], daje Izrailju silno
osećanje nade. Budućnost postaje vedrija zato što Bog, u uslovima ugnjetavanja,
registruje čulima, opominje se i “saznaje”, tako da epilog svega toga ne može
biti ništa drugo do spasavanje.
Treba
da zapazimo da je u ovom tekstu Božje reagovanje viđeno kao nešto što je
zasnovano na dva elementa. Prvi je očajnička potreba naroda. Božji odgovor
nastaje na tlu Njegovog uživljavanja (empatije) u patnju kroz koju prolazi
narod. On deluje zato što oseća za svoj narod.
Drugi
se odgovor i temelji na Božjem zavetu. Bog deluje zato što je načinio zavet s
Avramom, Isakom i Jakovom. Bog je odlučio da se obaveže prema svom narodu. To
je, dakle, pravna podloga Njegovog reagovanja.
Oba
ova aspekta su od ključnog značaja. Ako je Bog sa svojim narodom vezan jedino
pravnim vezama, odnos bi ponekad mogao da oda utisak hladnoće i formalnosti.
Odgovor bi mogao izgledati kao ugovorna obaveza.
S
druge strane, ako bi Bog reagovao samo na osnovu potrebe i osećanja, čitalac bi
se pitao u kojoj je meri obaveza imala trajan karakter — da li je Njegovo
reagovanje, možda, privremeni emocionalni hir. Knjiga Izlazak prikazuje Boga kao
Izrailjevog izbavitelja po oba osnova — u snažnoj kombinaciji osećanja
i obavezujućeg zavetnog principa. Budući da je Bog autor zaveta, On se drži
svoje reči obećanja. Ali taj zavet vernosti se, opet, temelji i na snažnoj
ljubavi i staranju za sopstveni narod.
Te
činjenice o Bogu su nešto što ga čini tako velikim Izbaviteljem. Te istine o
Bogu dovode do ostvarenja Izlaska. Upravo je ova radosna vest o Bogu zapalila
vatru nade u srcima Izrailjaca. One bi i danas trebalo isto da znače svima onima
koji pate pod tiranijom bilo koje vrste, pošto je Bog Avramov, Isakov i
Jakovljev isti i juče, i danas, i zauvek.
l
Primena Reči
1. Da
li si bio prisiljen da trpiš neku vrstu diskriminacije ili tlačenja? Koliko si
upoznat s tiranijom ili progonstvom kojima su izloženi drugi? Koje pouke možeš
naučiti u 1. i 2. glavi Izlaska, o tome kako nastaje ugnjetavanje i kakva bi
mogla biti reakcija vernika? Šta si razumeo u vezi s Božjom reakcijom/
odgovorom?
2. Da
li znaš šta znači tvoje ime? Koje je njegovo poreklo? Da li je ono “izrailjskog”
ili “egipatskog” porekla? Ako bi trebalo sâm da izabereš ime za sebe, koje bi
ono bilo? Kakvog značenja bi želeo da bude tvoje ime? Koju od crta tvog
karaktera bi najviše želeo da ono opisuje? Na koje delo tvog života bi želeo da
ono upućuje? Na kakvom spisku ili u kakvoj priči bi želeo da se ono
pojavi?
3. S
kojom junakinjom ili junakom u ovoj priči se u najvećoj meri poistovećuješ?
Zašto? Kakve lične pouke možeš naučiti od neopevanih junakinja i junaka, kao što
su bile babice, Mojsijeva majka i sestra, faraonova kćerka i Mojsijev
tast?
4. Kako
ti osećaš Božji odnos prema vremenu? Mojsije pokušava da ubrza Božji plan. Da li
si to nekada radio? Šta si naučio? Izrailj je dugo “uzdisao” pre nego što je
stiglo izbavljenje. Zašto je Bog bio “spor” u davanju odgovora? Zašto je Mojsije
u Madijanu morao da provede tako dug period vremena? Kako mogu 1. i 2. glava
Izlaska da budu od pomoći onima koji ne mogu da se snađu u načinu Božjeg
rukovanja vremenom?
5. Opiši
svoje lično “egipatsko” ropstvo? Od čega ne možeš da pobegneš? Veruješ li da Bog
može da te izbavi? Ili je On to možda već učinio? Ako jeste, kako je to učinio?
Čemu ove glave mogu da te pouče o pitanjima zašto i na koji način “funkcioniše”
Božje izbavljenje?
6. Koje
vrste molitve Bog čuje, po tvom mišljenju? Da li si se nekad našao u situaciji
da bi povikao Bogu “U pomoć!”? Razmišljajući o molitvi, šta možeš naučiti iz
Božjeg odgovora na Izrailjeva uzdisanja, cviljenje i povike za
pomoć?
[1] Faraon je bila titula egipatskih vladara, kao što je reč predsednik titula vladara u mnogim današnjim zemljama.