UVOD

Jedan od najboljih načina da se započne proučavanje neke od biblijskih knjiga jeste pročitati celu knjigu odjednom. To čitanje će nam pomoći da počnemo da shvatamo veličinu njenog dometa. Sledeće sugestije zamišljene su kao pomoć da u tome uspemo.

1.      Čitajući knjigu Izlazak[1], obrati pažnju na naslove u biblijskom tekstu a tada ono što čitaš upoređuj s pregledom koji nalaziš u ovoj knjizi. Slažu li se naslovi i dati pregled s onim što čitaš? Ako ne, možda bi bilo dobro da načiniš sopstveni pregled.

2.      Čitajući, zapisuj svojim rečima šta je, po tvom mišljenju, glavna misao vodilja svake glave ili grupe glava. Kako se uklapaju te ideje s glavnom temom i porukom Knjige?

3.      Pokušaj da se uživiš u priču o Izlasku. Šta, po tvom mišljenju, osećaju i misle ljudi koji doživljavaju Izlazak? Učini najbolje što možeš kako bi se identifikovao s Izrailjcima u situacijama kada komuniciraju s Bogom.

Tema i ime

U Prvoj Mojsijevoj knjizi Bog stvara svet. U knjizi Izlazak On stvara jedan narod. A to čini angažujući se da spase Avramove potomke od egipatskog ugnjetavanja. To moćno izbavljenje postaje božanski uzor za sve kasnije situacije u kojima Bog spasava. Iz tog razloga su Izlazak i priča o njemu središte ne samo Starog, nego i Novog zaveta. Izlazak je, u zaista pravom smislu, kako kaže Džon Daram, “prva knjiga Biblije” (Durham, Exodus, xix).

Ime “Exodus”, u značenju “izlazak” ili “odlazak” prikladan je zato što knjiga iznosi detalje izrailjskog izlaska iz Egipta. Ipak, naziv nije izvoran, budući da potiče iz latinskog prevoda Biblije. Jevreji su knjizi dali naziv “Ovo su imena”, u skladu s obrascem primenjivanim prilikom davanja imena biblijskim knjigama, prema rečima kojima su počinjale.

Izlazak i Petoknjižje ili Tora

Strogo uzevši, Izlazak za Jevreje nije bio zasebna knjiga. Ono što mi poznajemo kao prvih pet knjiga Biblije oni su posmatrali kao jednu knjigu. Dali su joj ime Tora, što znači “zakon”, ili još bolje: “uputstvo”. Danas te knjige većina hrišćana zna pod imenom Petoknjižje, što bi značilo “knjiga iz pet delova”. Izlazak je drugi deo te petodelne knjige zakona.

Za Jevreje je Tora najvažniji deo jevrejskih spisa. Za njih je Tora najstariji, najsvetiji i najautoritativniji deo Božje Reči. Taj temeljni dokument judaizma ne samo što beleži ključne događaje koji su vodili osnivanju nacije i religije nego sadrži i zakone i uredbe koji treba da upravljaju svim aspektima života.

Petoknjižje je i za hrišćane od izuzetnog značaja. Mnogi hrišćani zaboravljaju da prva generacija Isusovih sledbenika nije imala Novi zavet. Njihova Biblija bila je jevrejska Biblija, u kojoj je Petoknjižju pripadalo centralno mesto. Hrišćani su jevanđelje o Isusu propovedali koristeći se Izlaskom.

Muslimani veruju da je Bog, pre nego što je proroku Muhamedu otkrio Kuran, poslao svetu mnogo različitih svetih knjiga preko više proroka. Prva od tih knjiga je knjiga zakona, koja je došla preko proroka Mojsija. Kuran pominje Mojsija najmanje 196 puta, prikazujući ga kao jedinog proroka s kojim je Bog razgovarao licem k licu.

Knjiga Izlazak je u središtu Tore i zbog toga ima ključni značaj u životu preko 19 miliona Jevreja, 2,1 milijarde hrišćana i 1,2 milijarde muslimana. Oni čine preko 53 odsto svetskog stanovništva! Takvom širinom poštovanja ne može se pohvaliti nijedna druga sveta knjiga.

Izlazak i ostatak Biblije

Drugi vid značaja knjige je podatak o tome koliko je puta citirana, ili koliko puta se na nju pozivalo u kasnijim biblijskim knjigama. Izlazak je gotovo bez konkurencije po širini upotrebe od strane kasnijih biblijskih pisaca. Starozavetni proroci se neprestano pozivaju na Izrailjevo izbavljenje iz Egipta.[2] U Novom zavetu postoji najmanje 149 citata iz Knjige o Izlasku ili se na nju poziva. Jedine starozavetne knjige s većim brojem takvih citata su Psalmi i Isaija, ali to su i znatno duže knjige. Ne samo što Novi zavet obilno citira Izlazak nego se u njemu i izdašno koriste teme i rečnik te knjige.

Strogo govoreći, Izlazak i Petoknjižje su anonimne knjige utoliko što nijedna od njih ne navodi ime autora. Ipak, duga tradicija Izlazak dovodi u vezu s Mojsijem. Za određene odseke knjige posebno se kaže da potiču od Mojsija (17,14; 24,4; 34,27). I Novi zavet Mojsija dovodi u vezu s Petoknjižjem, pa je prema tome on nesumnjivo među ljudima glavna ličnost i knjizi Izlazak.

Stuktura Izlaska

Tekstovni materijal knjige Izlazak, kao i ostatak Petoknjižja, uglavnom je sačinjen od dve književne vrste — narativnog dela (priče) i zakonskih spisa. Osnovni okvir nesumnjivo čini pripovedanje. Ipak, u taj okvir utkani su različiti zakonski tekstovi i zakoni. Značajna za razumevanje knjige je okolnost da se zakoni ne mogu pravilno razumeti izvan svog narativnog konteksta.

To znači više od prostog razumevanja istorijske i kulturne pozadine različitih zapovesti  i uredaba. Zakoni se moraju shvatiti kao celina, u kontekstu Izrailjevog iskustva s Bogom. Glavni nesporazumi nastaju kada neko zakone tumači izvan pripovedanja o tome kako je Bog izbavio Izrailj i kako je s njime postupao.

U čemu je, dakle, poenta priče? Glavna ideja je kako Bog stvara sopstveni narod, Izrailj. Bog počinje s malim brojem potlačenih robova u Egiptu, da bismo ih na kraju knjige videli kao slobodne ljude, sa sopstvenim vođama i sistemom bogosluženja. Proces u kojem Bog stvara svoj narod prolazi kroz pet faza.

Bog obraća pažnju na probleme naroda.

Bog deluje silno i odlučno u činu izbavljanja Izrailjaca iz ropstva.

Bog sačinjava ugovor s narodom u okviru zvaničnog zaveta.

Bog daje svom narodu zakone ili uputstva o načinu življenja.

Bog uspostavlja sistem bogosluženja zahvaljujući kojem je bilo moguće stalno doživljavanje Njegove prisutnosti.

Redosled je u ovom slučaju naročito važan. Zakoni se daju samo onim ljudima kod kojih je prisutna svest da ih je Bog milostivo izbavio. Milost uvek dolazi pre zakona. Legitimni pozivi na poštovanje zakona mogu se uputiti jedino onim ljudima koji su svesni svog izbavljenja i voljni da načine zavetni ugovor s Bogom.

Isti redosled je prisutan i važeći u svim delovima Pisma. On ostaje poznat kao način na koji se Bog i danas ophodi s ljudima. Isti postupak treba poštovati i onda kada  hrišćani pozivaju nevernike da slede Isusa. Kada evanđelisti ili misionari objavljuju radosnu vest i osnivaju crkve, oni stvaraju novi segment Božjeg naroda i tada nastaje situacija u kojoj treba poštovati red ustanovljen u Izlasku. Priča Izlaska i danas je priča svake osobe koja vapi Bogu iz svog ropstva i koju moćni i milostivi Bog dovodi u sferu slobode.

Teme Izlaska

U pripovedanju o Izlasku iznose se određene teme ili ideje koje se ponavljaju. Kada te teme razumemo, to nama daje ključ jasnog prepoznavanja poruka sadržanih u knjizi.

Obećanje i ispunjenje.  Božja obećanja su tema ne samo knjige Izlazak nego i celog Petoknjižja. Priča počinje u 1. Mojsijevoj 12,1-4, u tekstu gde Bog daje Avramu čitav niz obećanja. Tekst kaže da će Bog (a) dati Avramu mnogo potomaka, (b) uspostaviti poseban odnos s njim i njegovim potomstvom, (c) dati im zemlju Hanan i (d) kroz njega blagosloviti mnoge druge narode.

Ta obećanja se u celini ili delimično uvek iznova ponavljaju u okviru Petoknjižja. Ona nisu izgovorena samo Avramu, nego i njegovim potomcima —Isaku, Jakovu i Josifu. U knjizi Izlazak sasvim određeno se kaže da je Bog odgovorio na Izrailjevu nevolju i izbavio ga zbog zaveta i obećanja koje je učinio s Avramom, Isakom i Jakovom (2,23-25; 6,2-6).

Sva obećanja se razvijaju sledećim redom: Bog daje ili ponavlja obećanje, ali ispunjenju obećanja staju na put svakovrsne prepreke. Međutim, Bog ne odustaje, nego istrajava i u svojoj vernosti i sili ispunjava ono što se zavetovao. Bog pobeđuje uprkos unutrašnjem i spoljašnjem protivljenju, unutar Avramove porodice, i protivljenju neprijatelja spolja.

Dalje, svaki odsek Petoknjižja teži naglašavanju određenog elementa u Božjem četvorostrukom zavetu. Stvaranje naglašava prvi element i pokazuje kako od Avrama, uprkos Sarinoj neplodnosti i porodičnim problemima, nastaje veliki narod. Izlazak, zajedno s 3. knjigom Mojsijevom, podvlači drugi element obećanja — poseban Izrailjev odnos s Bogom. Uprkos nedostatku vere među Izrailjcima, faraonu i njegovoj vojsci, Bog na gori Sinaj uspostavlja svoj zavet. Četvrta i Peta knjiga Mojsijeva prate događaje koji vode osvajanju Hanana.

Zavet.  Pojam zaveta je tesno vezan za temu obećanja i ispunjenja. Reč zavet  opis je zvaničnog ugovora između dve strane.  Taj ugovor je često obiman, sa mnogo detalja koji opisuju obaveze i prednosti stranaka koje su ga sklopile. Prekršeni ugovori često se mogu obnoviti, kako je to slučaj u 34. glavi Izlaska, nakon što je Izrailj zgrešio i klanjao se zlatnom teletu.

Neki tekstovi u Izlasku kao da izjednačavaju zavet i obećanja (2,23-25; 6,2-8). Možda je najbolji način da se to razume posmatrati obećanja kao deo zavetnog ugovora. Detaljno objašnjenje termina zaveta biće dato kasnije u knjizi, kada budu bili analizirani tekstovi o zavetu.

Jahve i Njegova snaga. Knjiga Izlazak na predivan način prikazuje snagu i moć Izrailjevog Boga. Vrhunski dokaz te snage svakako je izbavljenje bespomoćnog Izrailja iz ruku silnih Egipćana. Mojsije peva:

Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica Tvoja, Gospode satr neprijatelja.

I mnoštvom veličanstva svojega oborio si one koji ustaše na Te (15,6.7).

Gospodnja sila je aktivna i u svim ostalim manje veličanstvenim okolnostima. Gospod blagosilja verne babice (1,20.21) i čini čuda, kako bi naveo Mojsija da prihvati svoju misiju (3. i 4. glava). On kažnjava Egipat s deset zala i donosi manu u pustinji.

Bog ne samo što čini moćna dela nego obećava i da će nastaviti da primenjuje tu svoju silu. On se zaklinje da će pred Izrailjcima oterati Amoreje, Hananeje, Heteje, Ferezeje i Jeveje i da će raširiti Izrailjeve granice (vidi npr. 34,11.24).

Dok su u zapadnim kulturama mnogi ljudi silno zaokupljeni pitanjem Božje pravde, bespomoćni i slabi Izrailj imao je potrebu da bude uveren u spasilačku moć svog Boga. Jahve je u knjizi Izlazak milostivo pružio za to obilje dokaza.

Jahve i Njegova prisutnost. Izrailjev Bog nije nikakav odsutni, nezainteresovani Gospod. Naprotiv, On se približava svom narodu pošto želi da bude među njima. Ta blizina čini temelj Njegovih dela ljubavi i moći.

Jahve je blizu babica i blagosilja ih (1,20.21). On vidi i zna razlog Izrailjevog uzdisanja (2,24.25). Pokazuje se Mojsiju u Madijanu (3. glava). Otkriva Mojsiju svoje ime, kao znak prisnosti (3,13-16). Spisak ide dalje. Jahve se “sastaje” sa svojim narodom kod gore Sinaj i odgovara Mojsiju u grmljavini (19,17-20). S Mojsijem se Gospod, radi razgovora, susreće u više navrata na vrhu planine.

Vrhunac nastaje na završetku knjige, u 40. glavi, posebno u delu od 34. do 38. stiha. Svetilište je potpuno završeno, oblak pokriva šator, dok je prostor ispunjen slavom. Bog na taj način vidljivo dolazi da živi usred Izrailjevog logora. Kada se god oblak Božjeg prisustva pokrene, narod ide za njim. Gde god se oblak zaustavi i miruje, tu narod razapinje šatore i organizuje logor. Krunski događaj u stvaranju Jahveovog naroda je obezbeđivanje Njegove prisutnosti u obliku vidlljive i trajne građevine, tako da održavanje zajednice s Njim može postati stvarnost.

Izrailjev pogrešni odgovor.  Izlazak nas stalno podseća na kontrast između vernog Jahveovog postupanja i pogrešnog odgovora naroda. Bog daje hranu — narod se žali. Bog je u svojoj sili prisutan na Sinaju — narod je do te mere uplašen da ne želi da se predstavljanje Boga ponovi. Bog zadovoljava sve njihove potrebe, ali čim Mojsije ode, narod pravi zlatno tele. Međutim, slabi Izrailj, gomila gunđala i nedoslednih ljudi ne zaustavlja Božju vernost, nego stvara pozadinu za jasno razumevanje Njegove milosti.

Razumevanje Izlaska

Širenje obrazovanja zapadnog tipa po celom svetu dovelo je do dominacije određenog shvatanja istorije. Budući da je Izlazak — istorija, mi ga čitamo kroz naočari sopstvenog poimanja istorije. Međutim, ako su te naočari nekim slučajem naš karakteristični savremeni pogled na istoriju, verovatno ćemo se mimoići sa stvarnom silom Izlaska, koju su osetili njegovi izrailjski čitaoci i čitaoci u ranom hrišćanstvu.

U očima mnogih savremenih čitalaca istorija se dogodila tada i tada, nekim drugim ljudima. Za izrailjski narod priča o Izlasku dogodila se njima. Više godina kasnije, u vreme kada je već pomrla većina naroda koji je bio pod Sinajem, Mojsije kaže Izrailju da je zavet kod gore načinjen “s nama”:

Nije s ocima našim učinio taj zavet,

nego s nama, koji smo danas tu svi živi.

Svi Avramovi potomci u izričito stvarnom smislu učestvuju  u Izlasku. Upotrebimo li savremene psihološke termine, mogli bismo reći da se oni “identifikuju” s tim događajima, iako je to reč koja ne izražava adekvatno dubinu u to uključenih osećanja.

U očima većine od nas istorija može povremeno da se ponavlja, obično u uopštenom smislu. Što se tiče Izrailja, veličanstveni događaj Izlaska bio je ponovljiv na mnogo načina. Kasnija izbavljenja, kao što su bila vraćanje iz vavilonskog ropstva, predstavljala su nove “Izlaske”. Za hrišćane ranog perioda otkupljenje ostvareno u Hristu bilo je novi “Izlazak”, izbavljenje (1. Korinćanima 10,1-4). U izrazito stvarnom smislu, afrički robovi na američkom jugu, koji su u svojoj patnji pevali “Go Down Moses”, bolje su razumeli Izlazak nego mnogi koji su trošili vreme raspravljajući o datumu prvobitnog Izlaska.

Priča o Izlasku je i u redovnim uslovima bila ponovljiva u obredima godišnjih svečanosti. To se najjasnije odigravalo prilikom Pashe, ali je do izvesne mere bilo činjenica i u okviru svih izrailjskih praznika.

U biblijskom smislu, svako ko danas na Izlazak gleda očima vere, zapravo vidi i čuje sopstvenu priču. Egipatsko tlačenje može da bude ropstvo grehu, restrikcije u okviru političke tiranije, jaram siromaštva, psihološko ili narkomansko ropstvo ili bilo koji razlog zbog kojeg bi neko trebalo da vapi Bogu u svojoj patnji. Gospod Izlaska i danas je kadar da izbavi, oslobodi i obezbedi svoju prisutnost.

Pregled Izlaska

I.                    Bog vidi ugnjetavanje (1,1 — 2,25)

a.       Izrailj pod jarmom ugnjetavanja (1,1-22)

b.      Mojsije i jaram ugnjetavanja (2,1-22)

c.       Bog reaguje na ugnjetavanje (2,23-25)

II.                 Bog se angažuje da spasava (3,1 — 18,27

a.       Bog poziva vođu (3,1 — 4,31)

b.      Božje postupanje prema faraonu (5,1 — 7,7)

c.       Bog pušta deset zala (7,8 — 11,10)

d.      Bog izvodi narod iz Egipta (12,1 — 13,16)

e.       Bog pobeđuje egipatsku vojsku (13,17 — 15,21)

f.        Bog zadovoljava potrebe u pustinji (15,22 — 18,27)

III.               Bog pravi ugovor s Izrailjem (19,1 — 24,18)

a.       Bog priprema sastanak na gori Sinaj (19,1-25)

b.      Bog izgovara Deset zapovesti (20,1-26)

c.       Bog daje uputstva o slugama, imovini, socijalnoj odgovornosti (21,1 — 22,31)

d.      Bog poučava narod o suboti i pravičnosti (23,1-3)

e.       Bog poučava narod o praznicima i anđeoskom vođstvu (23,14-33).

f.        Bog daje uputstva Mojsiju na gori (24,1-18)

IV.              Bog prebiva sa svojim narodom (25,1 — 40,38)

a.       Božja prisutnost u svetinji i među sveštenstvom (25,1 — 31,18 i 35,1 — 39,31)

b.      Božja prisutnost ukinuta i ponovo ostvarena (32,1 — 34,35)

c.       Božja slava ispunjava svetilište (39,32 — 40,38)