Ovaj tekst deli se na tri dela: 1,5-14, gde se Sinovljeva superiornost nad anđelima potvrđuje pozivanjem na Pismo; 2,1-4, prva praktična primena argumentovanja i 2,5-18, izlaganje na temu Sinovljevih iskustava u periodu koji je proveo kao čovek.

Sinovljeva ličnost dominira kroz celu knjigu. On je veći od svih anđela; odbacivanje spasenja koje je On doneo povlači teške posledice; a period inkarnacije — kada je, za određeno vreme, postao manji od anđelâ — označen je samo kao privremena promena statusa.

Prema tome, tekst u celini razrađuje temu iz Jevrejima 1,4: "I toliko bolji posta od anđelâ koliko preslavnije ime od njihova dobi." Međutim, u daljoj razradi tekst odlazi znatno dalje. Predstavljajući Sina kao istinski božanskog i tokom inkarnacije istinski ljudskog, tekst polaže temelj za najvažniju ideju cele knjige — Isus kao naš Prvosveštenik.

Pročitaj dva puta Jevrejima 1,5 -14. Nakon drugog čitanja, pozabavi se sledećim pitanjima:

1. Koliko si argumenata pronašao koji govore u prilog Sinovljeve nadmoćnosti nad anđelima.

2. Beleške navedene na kraju stihova u tekstu koji proučavamo*, upućuju na citate koje apostol koristi u tom odseku. Pogledaj svaki citirani tekst u Starom zavetu, osvrćući se na kontekst. Tako ćeš doći do određenih izuzetno uzbudljivih saznanja! Da bi maksimalno iskoristio ovo uporedno istraživanje, nacrtaj malu tabelu sa sledećim stavkama (prvi citat je već urađen, kao uzorak):

3. Kakve zaključke izvodiš iz ovog proučavanja o načinu na koji je autor Poslanice koristio Stari zavet? Šta ti to govori o autorovom mišljenju o Pismu?

4. Kakve dokaze, ako ih ima, nalaziš u ovom odseku, o tome da Sin nije samo veći od anđelâ nego je u stvarnosti Bog?

5. Glavna poruka teksta iz 1,5-14 je, izgleda, sasvim jasna — da pokaže Sinovljevu superiornost nad anđelima. Zašto je ta poruka bila apostolu toliko važna? Da li je morao da se upusti u tako opširna dokazivanja i raspravu, da bi njegovi čitaoci shvatili poruku?

Apostol odmah uzima ideju iz 4. stiha — o Sinovljevoj superiornosti nad anđelima — i počinje da je dokazuje. Po njemu, Biblija ima poslednju reč. Time zaključiti raspravu ujedno dznači i zaključiti taj predmet. Međutim, on ovde ne nalazi samo jedan dokaz, nego čitav niz tekstova koji potvrđuju Sinovljevu veličanstvenost.

Ceo preostali deo 1. glave bavi se tim dokazima iz Pisma. Tako se pred našim očima pojavljuju četiri glavne tačke:

1. Samo je jednu Ličnost Bog uvek nazivao "Sinom" (1,5). Autor to izražava postavljanjem retoričkog pitanja: Kada pita: "Kome od anđela reče kad ...", odgovor koji se podrazumeva glasi: "Nijednome." Nikada nijedan anđeo nije bio tako oslovljen. Jedino Isus ima bolje, "preslavnije" ime.

2. Anđeli se klanjaju Sinu (1,6). Poruka glasi: Onaj kome se klanjaju veći je od onih koji se klanjaju; otuda i Sinovljeva superiornost nad anđelima.

3. Sin je večan i nepromenljiv, dok su anđeli stvorena bića (1,7-13). Anđeli su kao vetar ("duhovi") ili vatra ("plamen ognjeni"). Sve drugo stari i nestaje, dok je Sin isti za sva vremena.

4. Sin vlada Bogu s desne strane, dok anđeli idu kada ih Bog šalje, da služe svetima (1,13.14). I ovom prilikom Pavle svoj dokaz izražava u obliku retoričkog pitanja: "Kome od anđela reče kad ..." Odgovor koji se podrazumeva, glasi: "Nijednome."

Pogledajte Sina — kako je slavan! Slavniji zbog imena, obožavanja, prirode i služenja. Pogledajte Sina ma iz kog ugla, kaže apostol, i videćete kako je slavan, silan — nesumnjivo superioran u odnosu na ma kog anđela.

Apostol jasno izlaže svoju tezu, no način na koji on uključuje Pismo da bi to potkrepio — odnosno, način na koji koristi starozavetne citate — zahteva nešto neposredniji pristup.

Prvo, zapazićemo da on za svaki od citiranih tekstova navodi Boga kao onog koji govori: "Kome (Bog) . . . reče kad" . . . (1,5); "Uvodeći (Bog) prvorodnoga u svet govori . . ." (1,6); "A Sinu . . ." (1,8); "I opet . . ." (1,10) i "A kome . . . reče kad . . ." (1,13).

Osim toga, u sedam starozavetnih tekstova koje autor citira, četiri puta se (1,5.8.10.13) Bog obraća Sinu lično, dok u ostala tri teksta (1,5/II deo.6.7), On ili govori o Sinu ili se obraća anđelima.

Vratimo se i proučimo tih sedam tekstova u njihovom izvornom kontekstu. Za upoređivanje biblijskih tekstova potrebno je odvojiti vreme, ali to je suština kvalitetnog proučavanja Biblije. Naime, mi jedino na taj način možemo da proniknemo u dinamičnu prirodu Božje reči i autorovo visoko mišljenje o njoj.

Na osnovu citata (u ovom slučaju) u NIV, saznajemo da je tekst iz 1,5 konstruisan na osnovu dva citata — Psalam 2,7 i 2. Samuilova 7,14. Kada otvorimo te tekstove u Starom zavetu, nalazimo nešto veoma zanimljivo — ali i veoma zbunjujuće. Mada su reči iz svakog od citata identične u oba biblijska dela i Bog taj koji govori u oba teksta, konteksti se značajno razlikuju.

Drugi psalam, u svom izvornom okviru, opisuje ustoličenje izrailjskog cara, Gospodnjeg pomazanika (stihovi 1 i 6). U sedmom stihu Bog ide dalje, usvaja cara za svog Sina, a onda mu obećava vlast nad "narodima" (8. stih). Dok 2. psalam govori o Izrailju i njegovim carevima, autor Poslanice Jevrejima očigledno vidi više od toga. On ovde, u vladarima kao što je David, vidi nagoveštavanje Nekoga neuporedivo većeg — pravog Cara Izrailja, jedinog koji će u potpunosti ostvariti opis iz pomenutog Psalma.

Drugi citat — iz 2. Samuilove 7,14 — još više će nas prodrmati. U tom tekstu vidimo proroka Natana (4. stih) koji caru Davidu donosi poruku od Gospoda. David je nameravao da sagradi hram za Boga Jahve, dok mu Bog poručuje da ima druge planove. Božji dom neće sagraditi David nego njegov sin (13. stih), i govoreći o njemu, Gospod obećava: "Ja ću mu biti Otac, i on će mi biti sin" (14. stih).

To je izvorni kontekst reči citiranih u drugom delu 5. stiha 1. glave Poslanice Jevrejima. Bog Davidu govori o Solomunu. Činjenica da se obećanje iz starozavetnog konteksta nije moglo odnositi na Hrista postaje nepobitno jasna iz reči koje slede u tom stihu: "Ako učini što zlo, karaću ga prutom ljudskim i udarcima sinova čovečjih" (2. Samuilova 7,14). To može biti samo Solomun, a ne Mesija!

I ovom prilikom primećujemo kako se pomalja jedan poseban način razumevanja Starog zaveta. Kao i u slučaju 2. psalma, izrailjski car je predslika neuporedivo većeg, slavnijeg Cara. Tako autor može izdvojiti jedan iskaz iz teksta — uočavajući da se ovaj odnosi na Sina — a u izvornom tekstu zaobići iskaz koji odmah sledi a ne bi mogao imati mesijansku namenu.

Njegov treći citat (Jevrejima 1,6) stavlja pred nas dva problema. Prvo, iako nas beleška iz engleskog prevoda NIV upućuje na 5. Mojsijevu 32,43, kada otvorimo taj tekst, vidimo da u njemu nema reči citiranih u Jevrejima — "Da mu se poklone svi anđeli Božji". Gde je "zagubljeni" tekst?

I opet nam fusnote iz NIV pomažu da dođemo do rešenja. U napomeni za 5. Mojsijevu 32,43 čitamo da, dok u masoretskom tekstu (verziji Starog zaveta koju su kroz mnoge vekove prenosili jevrejski pisari) nema tih reči, svici sa Mrtvog Mora i Septuaginta (Stari zavet preveden na grčki jezik) sadrže nešto vrlo slično: "I neka mu se poklone svi anđeli."

Ipak, kontekst predstavlja veći problem. Napominjemo da je u njemu reč o Mojsijevoj pesmi (1. stih), koju je on izgovorio pred Izrailjem neposredno pred smrt. U celoj toj pesmi, pa i u 43. stihu, Mojsije pripoveda o Bogu Jahve, Izrailjevom Bogu. To znači da je u ulozi govornika Mojsije, a ne Bog. Tako je Pavle, uzimajući Mojsijeve reči o Bogu, te reči stavio u usta Bogu kao da se odnose na Sina.

Autorova upotreba Starog zaveta u ovom slučaju prevazilazi ono što je uradio s tekstovima u Psalmu 2,7 i 2. Samilovoj 7,14. U tim tekstovima možemo da zamislimo kako su izrailjski carevi, u ograničenom smislu, mogli ukazivati na Mesiju. Međutim, takav izgovor nije moguć u 5. Mojsijevoj 32,43. Izgleda nam kao da je apostol — pod vođstvom Svetoga Duha, što moramo podvući — jedan dokazni citat upotrebio sasvim izvan njegovog originalnog konteksta. Po završetku proučavanja citata iz 1. glave Jevrejima, moraćemo da se vratimo ovom tekstu, da bismo se ozbiljnije pozabavili implikacijama te nepobitne činjenice.

Okrećući se sledećem citatu (Jevrejima 1,7), u belešci ispod stiha nalazimo Psalam 104,4. Problem: kada otvorimo taj tekst, vidimo da se, u nekim prevodima, između ostalih i u NIV, anđeli uopšte ne pominju. Tamo stoji: "Činiš vetrove da su ti glasnici, plamen odgnjeni da su ti sluge." Međutim, u pomoć nam priskače grčki jezik, budući da se ista grčka reč (angelos) može prevesti i rečju "anđeo" i rečju "glasnik" ili "vesnik". Takođe, možemo pretpostaviti da je autor Poslanice taj stih citirao iz Septuaginte, a ne iz jevrejskog teksta, koji ne bi imao dvostruko značenje.

Kad smo već kod 104. psalma, napomenućemo da reči izgovara psalmista, koji veliča Boga zbog Njegovih silnih dela u prirodi. To nije kao u Jevrejima 1,7, gde govori sâm Bog.

Peti citat, Jevrejima 1,8.9, ne pokazuje neku značajniju promenu u odnosu na Psalam 45,6.7. Ali i ovom prilikom govori psalmista, u originalnom kontekstu (Psalam 46,1), dok u 1. glavi Jevrejima poslanice govori Bog.

Slično je upotrebljen i sledeći citat; u Jevrejima 1,10-12 citira se Psalam 102,25-27 (sa tek neznatnim promenama u tekstu). Ali, kao i pre toga, imamo transpoziciju, pomeranje u pogledu ličnosti koja govori. U tekstu iz psalma, nevoljni čovek izliva pred Bogom svoju žalbu (1. i 24. stih), dok reči u 1. glavi Jevrejima dolaze od Boga i upućene su Sinu.

Završni citat u nizu dokaznih tekstova (1,13) takođe dolazi bez značajnije izmene u odnosu na starozavetni tekst (Psalam 110,1). Taj psalam je, od strane novozavetnih pisaca, najčešće citirani deo Starog zaveta, koji su u njemu videli bogatstvo proročanstava o Mesiji. Između svih svojih brojnih pozivanja na Stari zavet u Poslanici Jevrejima, Pavle se najviše oslanja upravo na ovaj. U kasnijim poglavljima imaćemo prilike da vidimo kako će različita proročanstva iz tog teksta igrati presudno važnu ulogu u njegovom izlaganju o Isusu kao nebeskom Prvosvešteniku.

Pri razmatranju tih sedam starozavetnih citata u Jevrejima 1,5-14, nameće nam se nekoliko zaključaka. Prvo, za neke od svojih navoda pisac nije koristio izvorni jevrejski tekst nego prevod Pisma. Štaviše, u slučaju dve tačke svog izlaganja (1,6.7), bezrezervno se oslonio na formulaciju i izbor reči iz prevoda, zato što jevrejski tekst nije mogao da potkrepi misli koje je želeo da istakne.

Drugo, još značajnije: među sedam citata samo je jedan — poslednji — čisto mesijansko proročanstvo. Psalam 110 je jedini tekst koji bismo u normalnim okolnostima bez ustezanja citirali kao proročanstvo o Hristu. U slučaju svih ostalih, vidimo autora koji koristi Pismo na način koji, prema onome što su nas učili, treba da izbegavamo — menjanje konteksta, osobe koja govori ili osobe kojoj se govori.

Kad bismo se služili njegovim metodom prilikom pisanja naših semestarskih ili naučnih radova, kolege-studenti i profesori odmah bi nas otpisali! Osim toga, adventisti, kao i drugi hrišćani koji ozbiljno istražuju Bibliju, ne koriste takav pristup Pismu. Mi verujemo, i tako učimo druge, da se u odgovornom istraživanju kontekst mora uvek uzimati u obzir. Svi smo već upoznali ljude koji zloupotrebljavaju Božju reč, izvlačeći stihove — ovde jedan, tamo jedan — ne bi li "dokazali" ovu ili onu svoju omiljenu teoriju. Studenti teologije uče da se tekst bez konteksta naziva pretekstom, odnosno, izgovorom.

Ne treba se čuditi kada studenti na časovima o Poslanici Jevrejima, koji se upuste u istraživanje stihova 5-14, često ostaju zbunjeni. Međutim, zrelo razmišljanje donosi neka korisna saznanja.

Prvo, čuvajmo se da o Pismu sudimo na osnovu svojih merila argumentacije i književne analize. U našem dobu propisana su određena pravila za korišćenje izvora. Međutim, Biblija dolazi iz jednog znatno drukčijeg doba, pa je drukčiji i metod zaključivanja i korišćenja Pisma. Ne mora to obavezno biti bolje ili gore, ono je — drukčije. Jasno je da treba da izbegavamo stav superiornosti. Svako doba, svaka civilizacija misli da je njen način zaključivanja najbolji, ali svet putuje dalje, pa "vreme čini da se na dobro iz starih vremena gleda kao na nešto čudno i neprihvatljivo".

Tako postaje vidljiva ideja, značajna za sve istraživače Pisma: Dopustimo da Biblija sama sebe tumači. Ne namećimo sopstvenu metodologiju ili sopstvena pravila; ne namećimo u slučaju nekog teksta svoje rasuđivanje — dozvolimo da nam Reč govori onako kako to ona čini. To znači da Bibliji treba da pristupamo ponizno, pokorno, voljni da slušamo, voljni da učimo. Biblija je Božja reč upućena nama — nijedna druga knjiga nije to što je Biblija i zato s njom ne treba da postupamo kao s delom sa spiska drevne literature.

To ujedno znači i da nam Biblija ne dopušta neodgovorno postupanje s tekstom i zanemarivanje konteksta. Pavle i drugi pisci bili su nadahnuti, mi to nismo. Zato ne vršimo "invaziju" na Reč i ne izvlačimo delove rečenica iz njihovog konteksta, tražeći podršku za neku svoju privatnu teoriju.

Konačno, napuštamo Jevrejima 1,5-14, duboko dirnuti autorovim uzvišenim shvatanjem Pisma. Pismo je, u njegovim očima, apsolutno Božja reč. Bez obzira na to ko bi u datom kontekstu mogao biti ličnost koja govori, u konačnom smislu upravo Bog, a ne čovek, iznosi životno važnu istinu. Baš zbog toga pisac, u različitim situacijama, može da napiše: "Bog kaže . . ."

I tako, u takvom uzvišenom razumevanju Starog zaveta, Mesija je osnov svega. Prorok, sveštenik i car samo su Njegova pšredslika; svi Božji planovi kreću se ka Njemu. Onaj ko Sina upozna i prizna za pravog Boga, koji je iznad svega i u svemu, na svakoj stranici Pisma vidi otiske Njegovih prstiju.

Autor, očigledno, želi da vaspostavi činjenicu o božanskoj prirodi Božjeg Sina — o Njemu koji je uzvišen, daleko iznad anđelâ. Na autorovom mestu, smatrali bismo kako je za tu svrhu dovoljno par jakih tekstova, ali Pavle tu misao objašnjava uporno, potpuno je pojašnjavajući uz pomoć četiri niza dokaza. Ono što on tu radi, postoji samo u Jevrejima poslanici. Na nekom drugom mestu, kako ćemo videti, za dokazivanje neke tvrdnje dovoljan je i samo jedan biblijski tekst.

Trudeći se da saznamo zašto je taj predmet autoru Poslanice Jevrejima toliko važan, istražujemo ostatak knjige kako bismo videli da li se, i na koji način, on vraća toj ideji. U stvari, anđeli se u drugim delovima te knjige retko pominju. Od objašnjenja na koja ćemo naići, ono najpribližnije sledi odmah. Anđeli se u 2. glavi pominju tri puta, i svakom prilikom na takav način da se ukaže na njihovu različitost u odnosu na Sina i Njegovo delo. Tako je, na primer, upozorenje hrišćanima iz 2,1-4 snažnije, zato što Božje otkrivenje nisu dobili preko anđelâ, nego preko Sina (5. stih). Isto tako, Bog nije anđelima, nego Sinu poverio budući svet ("Bog ne pokori anđelima vasionoga sveta koji ide") (16. stih).

Pod pretpostavkom da smo prihvatili to što je Pavle u 2. glavi upotrebio anđele radi kontrasta, neobaveznost s kojom ih pominje kao da ne garantuje ozbiljnost njegove namere da u 1,5-14, istakne Sinovljevu superiornost nad njima. Sasvim je sigurno da se nešto drugo nalazi u pozadini njegove argumentacije.

Ako proučimo period neposredno pre Isusovog rođenja, dobićemo nešto što predstavlja veoma verovatan ključ za to. Jevreji su se u to vreme mnogo bavili anđelima. Kao da su tim nebeskim bićima bili fascinirani, gotovo opsednuti. Možda je onaj kruti monoteizam iz 5. Mojsijeve 6,4 — "Čuj, Izrailju: Gospod je . . . jedini" — učinio da je Jahve izgledao nekako udaljen, pa su Jevreji čeznuli za dodirom s Bogom. Otuda su anđeli izazivali čuđenje i divljenje: bili su najblistavija bića koja je ljudski um mogao zamisliti. Jevreji su četvorici arhanđela dali i imena — Mihailo, Gavrilo, Rafailo i Urijel.

U Jevrejima 13,8.9 apostol upozorava protiv tuđih učenjâ. Da li je imao na umu obožavanje anđela? Možda. Poznato nam je da je među hrišćanima u Kolosi bilo obožavanja anđelâ (Kološanima 2,18). Takođe, iz vanbiblijske literature tog vremena, znamo da su u jevrejskim razmišljanjima o anđelima ponekad bili uključeni i anđeli koji su služili u nebeskom hramu. Pojavljuje se i Melhisedek. U jednom kumranskom svitku, doduše loše očuvanom, Melhisedeku se pripisuje uloga nebeskog posrednika.

U uslovima tako velikog interesovanja za anđele među Jevrejima, postaje nam jasno zašto je toliko važno da se na samom početku Jevrejima poslanice jasno utvrdi superiornost Sina. Ma koliko neki anđeo mogao biti moćan, Isus je neuporedivo nadmoćniji. On, večni, nepromenljivi, koga anđeli obožavaju i kome služe zato što je — Bog!

Pročitaj dva puta 2. glavu Poslanice Jevrejima. Čitajući drugi put, počni da tražiš odgovore na sledeća pitanja:

1. Otvori tekst u Jevrejima 2,1 u više različitih prevoda. Da li, čitajući, uočavaš neke značajne razlike u prevodu?

2. Opiši kako se u tekstu 2,1-4 snažno ističe ozbiljnost hrišćanskog života!

3. Događaje kroz koje je Sin prošao, možemo u ovoj glavi sagledati pomoću grafikona u obliku slova "V" ili slova "U", na čijem će početku biti Njegov život pre utelovljenja, zatim period Njegovog utelovljenja, a onda i vreme posle toga. Nacrtaj takav grafikon, označavajući na njemu bitne tačke.

4. Za razliku od 1. glave koja snažno podvlači autentičnost Sinovljeve božanske prirode, 2. glava podvlači autentičnost Njegove ljudske prirode. Navedi sve dokaze koje možeš pronaći u toj glavi, a koji upućuju na tu veoma značajnu istinu.

6. Prouči starozavetni citat upotrebljen u 2,6-8, posvećujući posebnu pažnju njegovom izvornom značenju. Zatim ga prouči u tekstu 2,5-9. Šta autor Poslanice hoće da istakne pomoću tog odlomka?

7. Potraži uz pomoć konkordancije tekstove u Poslanici Jevrejima koji govore o Isusovom stradanju. Šta je Njegovo stradanje donelo?

8. Šta se misli u 2,10 — "da dovrši (učini savršenim) poglavara"? Pogledaj i druga mesta u Jevrejima o tome gde On biva "učinjen savršenim" i pokušaj da dođeš do nekog zaključka.

9. Pogledaj tri citata, upotrebljena u 2,12. i 13, imajući na umu starozavetni kontekst, ličnost koja govori i osobu (osobe) kojima se govori. Da li ti naše proučavanje teksta iz 1,5-14 pomaže da razumeš kako ovde Pavle koristi starozavetni tekst?

10. Druga glava Jevrejima jedan je od najsnažnijih iskaza u celoj Bibliji o autentičnosti Isusove ljudske prirode, mada dolazi odmah posle snažne potvrde Njegove božanske prirode, u 1. glavi. Da bi mogao jasno razmotriti te dve osnovne ideje, postavljene jedna za drugom, pročitaj odjednom tekst iz 1,1 – 2,18. Možeš li doći do nekog objašnjenja o tome kako božanska i ljudska priroda mogu biti stopljene u jednoj Ličnosti?

11. Isus se, kao Prvosveštenik, prvi put pominje u Jevrejima 2,17. Koja druga mesta s tom rečju ili s tim pojmom možeš naći u Novom zavetu, izvan Poslanice Jevrejima?

12. Koji stih, ili stihovi, 2. glave ostavljaju na tebe najsnažniji utisak, koji govore tvom srcu i hrane tvoj duhovni život?

Druga glava Poslanice Jevrejima odmah počinje da "teče", i njena materija se odvija jasno i logički. Korisno je podsetiti se na to da autor nema nikakve veze s podelom knjige na poglavlja i stihove. To je učinjeno mnogo vekova kasnije. Tako dobijena razgraničavanja teksta pomažu nam da odvojimo manje i veće misaone celine (mada su ponegde u tekstu napravljeni prilično loši prekidi) i omogućavaju nam da citiramo biblijske tekstove. Međutim, ne bi trebalo da "im" dopustimo da nam propisuju šta ćemo i kako razumeti.

I evo šta nalazimo u Poslanici Jevrejima: veličanstveno vođeno izlaganje, koje teče kao reka čiji je početak u planinama i koja sigurno putuje prema okeanu. Pre nego u svim drugim knjigama u Bibliji, u ovoj je neophodno da počnemo iz početka, dopuštajući da knjiga tumači sebe. Neko ko negde usput "uskače" u raspravu, samo priziva nesporazume.

Ono što autor želi da istakne ilustrovano je u prva četiri stiha druge glave. Ti stihovi proističu direktno iz ideja razrađenih u prvoj glavi — veličanstvo Sina, kao Onoga koji je u potpunosti, večno, Bog. Primećujemo da su pomoću izraza "toga radi" iz 2,1, te misli preuzete i primenjene neposredno i lično. Prva glava daje osnovnu pretpostavku, dok 2,1-4 iznosi ono što iz toga proističe. Ako su ideje iz prve glave na mestu, onda je to (2,1-4) ono što one za nas znače.

Ovaj prekid u izlaganju — prvi od nekoliko koje ćemo naći u knjizi — pojavljuje se u vidu upozorenja. Baš kao i prvi čitaoci poslanice, moramo biti budni, ne samo da ne bismo olako shvatili svoju veru nego i da ne bismo bili krivi zbog zanemarivanja nečeg vrlo dragocenog.

Tu konkretnu opasnost kojoj smo izloženi Pavle prikazuje u dve faze: "otpad" od onoga što slušamo (2,1) i prenebregavanje "tolikog spasenja" (2,3).

Ima prevodâ koji tekst 1. stiha izražavaju drugačije. Npr. u engleskom prevodu KJV stoji: ". . . da u nekom trenutku ne pustimo da nam skliznu". To zato što se isti grčki glagol pararreo može upotrebiti za brod koji skreće sa svog kursa i za prsten koji klizi s prsta. Bez obzira na to što je između te dve slike ogromna razlika, poruka je sasvim jasna — gubitak nečega što je važno.

Bez obzira na to što smo isplovili po kursu, vetrovi i struje mogu nas odvući sa linije plovidbe a da i ne budemo toga svesni! Ili, ako promenimo metaforu, prsten će skliznuti s prsta usred naše zaokupljenosti poslovima života; izgubili smo ga — a da toga nismo ni svesni!

Kako izbeći takav gubitak? Time što ćemo "više (većma) paziti . . . na reči koje slušamo" (2,1). Drugim rečima, ostajući budni i marljivi, proveravajući da li smo i dalje na kursu, da nismo izgubili ono što treba da štitimo i čuvamo kao dragocenost.

Odnosi među ljudima nisu nešto što se samo po sebi održava. Moramo raditi na njima da bismo ih održali svežim i aktivnim. Odnos koji ne postaje prisniji, počinje da vene. Čim počnemo da se ponašamo kao da nam je neki dugogodišnji prijatelj nešto samo po sebi razumljivo, već počinjemo da ga gubimo. Muževi i žene koji svoj zajednički život započnu u blaženstvu, sreći i ljubavi, koji se godinama muče i bore da načine dom i podignu decu, da ostvare finansijsku sigurnost, pitaju se zašto njihova međusobna ljubav umire posle dvadeset, trideset ili četrdeset godina. Šta se dogodilo? Gde se ljubav izgubila? Moguće je da se nije dogodilo ništa zbog čega bi ljubav iščezla — problem je izazvalo nešto što se nije dogodilo. Čim jedan par počne da se hvali kako im je brak dobar i počnu da se kreću u praznom hodu, već su na putu katastrofe.

Tako je i kada je reč o našoj veri. Isus nam je dragocen, a i spasenje koje nam je doneo. Bez obzira na to koliko ga volimo, koliko žarko želimo da budemo s Njim, taj odnos se mora neprestano obnavljati. Mi se moramo iz dana u dan truditi da ga bolje upoznamo, da ga istinskije volimo, da mu vernije služimo. Druga mogućnost je biti odnesen strujom — doživeti brodolom na hridima nemara.

Apostol u 2,3 odlazi korak dalje. Ako "bacimo u nemar" Božji najdragoceniji dar — Isusa i Njegovo spasenje — izlažemo se opasnosti od kazne. Apostol nas upozorava, podsećajući nas na Božji narod starozavetnog vremena: kad bi se oglušili o božansku poruku donetu preko anđela, bili su kažnjavani. Reč je, verovatno, o davanju Božjeg zakona pod Sinajem: tekstovi u Delima 7,53 i Galatima 3,19 govore nam da su to otkrivenje "postavili . . . anđeli".

Pavle se u Jevrejima 2,2.3 pomera od manjeg ka većem. Ako su nekadašnji Izrailjci došli pod udar božanskog suda, ogrešivši se o vest izgovorenu od anđela, kako možemo očekivati da izbegnemo posledice, ako se oglušimo o vest koju izgovara Gospod? Očito je da ne možemo. Naš je greh veći od njihovog greha.

U drugom delu trećeg i u 4. stihu Pavle nabraja razloge zbog kojih je vest od Gospoda (Isus i Njegovo spasenje) tako značajna i velika. Prvo, došla je od samog Gospoda, a ne od nekog anđela — pri čemu je 1. glava već utvrdila činjenicu o nadmoćnosti Gospoda nad anđelima. Drugo, vest su potvrdili "oni koji su čuli" — apostoli kao svedoci, oni koji su bili s Isusom tokom čitave Njegove službe, gledali Njegova silna dela i slušali Njegovu nauku. Čuda i darovi Svetoga Duha — o tome nas izveštavaju Dela apostolska — bili su dokaz o blagoslovu neba darovanom novoj hrišćanskoj veri.

Isus, apostolsko svedočanstvo, darovi — sve je to potvrđivalo da se dogodilo nešto novo i izuzetno. Sve je upućivalo na najlepši događaj u istoriji čovečanstva — da je Bog došao k nama ljudima kako bismo mogli imati pristup Njegovim najdragocenijim darovima.

Ako to zanemarimo, kako ćemo pobeći, kako ćemo se izvući? Zaslužićemo ono što je predviđeno za one koji odbijaju ono što je On ljubazno omogućio.

A evo i suštine teksta iz Jevrejima 2,1-4 (s tim ćemo se u knjizi ponovo susresti): opasnost kojoj se kao hrišćani izlažemo nije toliko direktno odbacivanje "tolikog spasenja". Opasnost leži u tome što ćemo se, počevši dobro i na dobrom kursu, udaljiti od kursa. Bez obzira na to što smo zauzeli kurs prema Obećanoj zemlji, mi smo i dalje i te kako na zemlji, a vrednosti života kojim živimo mogu da otupe naše duhovne težnje i naša čula.

Iskreno, ja vidim da se upravo to događa u današnjoj crkvi. Mi našeg dragog Gospoda i Njegovu ljubav ne umemo da cenimo, ponašajući se kao da se to samo po sebi razume. Mi ne cenimo prednost što smo udi Njegovog tela, crkve. Mi smo manje ozbiljni od, recimo, pripadnika kluba Rotari koji, ako izostanu sa sastanaka, gube članstvo. U velikoj smo opasnosti da se udaljimo od kursa našeg puta, ne mareći za našeg veličanstvenog Gospoda i Njegovo spasenje.

Bez obzira na to ko smo ili kakav položaj zauzimamo u crkvi, od redara na vratima do predsednika Generalne konferencije, mi smo izloženi opasnosti opisanoj u Jevrejima 2,1-4. Ali, zato možemo dobiti i zaštitu od opasnosti: da "više pazimo . . . na reči koje slušamo". To podrazumeva da ostajemo budni, da brinemo da naša vera bude uvek sveža i jaka i da stalno napreduje; da naš odnos sa Gospodom bude svež. To znači neprekidno se podsećati na to ko je Isus — na to kako je veličanstvena Njegova ličnost. Moramo imati na umu i Njegov dar večnog života nama — koliko su veličanstveni Njegova spasonosna smrt i spasonosna služba na nebu.

Eto, zašto se Poslanica Jevrejima tako snažno obraća i nama u ovim poslednjim danima. Kada pustimo da njene istine o Isusu — Njegovoj ličnosti i Njegovom delu — preplave naše duše, kada ih shvatimo i primimo, ne samo razumom nego i srcem, kada plačemo zbog stradanja Sina, čudeći se svemu tome, tada nećemo — i ne možemo — dozvoliti da nam te misli "iskliznu".

Povodom izlaganja iz 1. glave kojim je pokazano da je Sin uzvišen daleko iznad anđela, mogli bismo zamisliti mogući odgovor onih koji su bili očarani tim nebeskim bićima: "Veći od anđela? Ni slučajno — umro je na krstu!" Na taj prigovor odgovoriće 2. glava Poslanice, koja kreće u napad radi odbrane od takve tvrdnje. Autor će ustvrditi da je Sinovljeva podređenost anđelima bila samo privremenog karaktrera; a dalje, da je Bog tako hteo kako bi omogućio Sinu ostvarenje ciljeva koji se ni na koji drugi način nisu mogli postići.

U Jevrejima 2,5-9 rezimirane su različite faze Sinovljeve "karijere". U odnosu na onaj uzvišeni status iz 1,5-14 gde mu se anđeli klanjaju i služe mu, mi vidimo drastičnu promenu — On postaje manji od anđela. Bog je postao čovek! I ne samo što je postao čovek, nego Bog-čovek koji umire!

Međutim, "karijera" se nastavlja. Posle tog neverovatnog spuštanja u pogledu časti i statusa, Sin je vraćen na položaj slave i časti. Ne uprkos Njegovom utelovljenju i smrti, nego upravo zbog toga! Njegova smrt ne računa se kao neuspeh, nego kao slavna pobeda. Prema tome, Sinovljeva karijera, prikazana na grafikonu, kreće se linijom slova "V":

Tih pet stihova puni su zanimljivih saznanja. Prvo, pada nam u oči citiranje teksta iz Psalma 8,4-6, čime je pokrenuta rasprava. U svom izvornom kontekstu, psalam opeva veličinu čoveka, koga je Bog stvorio da vlada svetom. Taj čovek je, po svom statusu, samo malo niži od anđelâ.

Autori komentara podeljeni su u pogledu uloge tog citata u Poslanici Jevrejima. Mnogi smatraju da on opisuje Božji prvobitni plan za čoveka, božanski ideal. Međutim, zbog pada u greh mi taj cilj u svom životu nismo dostigli — niko od nas, osim Isusa. On je savršeni Čovek, u kome se, konačno, ostvaruje Božji plan za ljudski rod.

Ma kako ovo tumačenje zvučalo privlačno, ne smatram da je verno kontekstu. Treba da nastojimo da otkrijemo ulogu citata, ali ne u rečima koje on sadrži nego u načinu na koji te reči primenjuje autor. A 9. stih jasno iznosi njegovu misao: smisao nije u čoveku po sebi, nego u Sinovljevoj "karijeri" koja se kreće linijom slova "V". Štaviše, to usredsređivanje na Sina i Njegovo iskustvo u telu, biće razrađeno u ostatku poglavlja. U žiži interesovanja je Sin, a ne ljudski rod.

Prema tome, 8. psalam služi kao proročanstvo o Sinovljevoj "karijeri". Reč je o Sinu čovečijem koji će postati manji od anđelâ ali će posle toga biti uzdignut visoko iznad njih. Autor Poslanice, dakle, ima snažan odgovor za hrišćane "zaražene" obožavanjem anđela, razočarane onim što je Sin doživeo kao čovek. Pismo je, zapravo, predskazalo Njegovu "karijeru"! Ovde nema greške, nema iskrivljavanja — istražite Pismo (Stari zavet) i uverićete se da je upravo to bilo Božja namera i plan.

Obratimo pažnju na pominjanje izraza "malo manjim" ("umalio si ga malim nečim"), u 7. stihu. U fusnoti stoji: "Samo za kratko" manji. To precizno odgovara grčkom tekstu koji spaja dva deminutiva — doslovno, "vrlo malo". Ti deminutivi mogu se odnositi bilo na status ili na vreme, pa je tako "samo za kratko" manji, sasvim prihvatljiv način razumevanja izraza. To je, naime, upravo poenta 9. stiha — Isus, koji je postao niži od anđelâ nije ostao niži, budući da je posle svoje smrti krunisan slavom i čašću.

Međutim, najvažnija tačka u Pavlovom izlaganju prevazilazi okvire takvih sitnih detalja iz grčke gramatike. Dok opisuje "karijeru" Sina, autorovo razmišljanje usmereno je na njen ključni trenutak, na događaj koji je u isto vreme bio njena najniža tačka, i, paradoksalno, najviša. Golgota! Isusova smrt je u svemu tome imala presudnu ulogu.

Sveukupna novozavetna misao usredsređena je na Golgotu. Sva četvorica jevanđelista, svaki od njih pišući o Isusovom životu, oblikuju ga oko središnje teme — Njegove smrti. Posmatrano iz mnogih uglova, Jevanđelja su priče o Isusovom stradanju, s poglavljima koja, kao uvod, vode prema Isusovoj poslednjoj sedmici. Golgota je centar svekolikog apostolskog propovedanja u Delima. Sve novozavetne poslanice, pa i Otkrivenje, uzimaju Golgotu kao svoje uporište. U stvari, jevanđelje je da "vam najpre predadoh što i primih [kao najvažnije] da Hristos umre za grehe naše, po Pismu" (1. Korinćanima 15,3).

Novozavetni hrišćani uvek će Golgoti poklanjaiti svoje "udarno vreme". Iako je Isusova smrt na krstu predstavljala sablazan za Jevreje (Mesija koji strada) a radost za Grke (likvidirani zločinac), hrišćani se nisu stideli. Oni se nisu trudili da sakriju krst ili daju izgovore za krst; njih krst nije zbunjivao. Za svet oko njih Golgota je bila najgori način umiranja — smrt tako ponižavajuća da je postojao zakon po kojem nijedan rimski građanin ne bi mogao završiti na takav način. Za hrišćane je Golgota bila Božji način da pomiri svet sa sobom. Golgota nije bila neuspeh, nego glasno obznanjivana pobeda; nije bila tragičan kraj, nego spasenje ljudskom rodu!

Upravo to potvrđuje tekst iz Jevrejima 2,9: Isus je bio ovenčan slavom i čašću zato što je pretrpeo smrt.

Dva izraza iz 9. stiha posebno zahtevaju našu pažnju. Pavle kaže da je Isus "za sve okusio smrt". Te reči je čuveni propovednik Hrizostom, iz perioda rane crkve, protumačio u smislu da je Isus okusio taman toliko od gorčine smrti da bi je upoznao. Uporedio je Isusa s lekarom koji, želeći da ohrabri svog pacijenta da proguta lek, prinosi gorki napitak svojim ustima i malo otpije.

Ma koliko da je bio veliki propovednik, Hrizostom je taj tekst veoma loše shvatio. Isus nije samo "srknuo" iz čaše smrti — ne, On ju je ispio do dna. Reč okusio kaže nam da je On stvarno umro, stvarno doživeo smrt. Pogledaj Isusa u Getsimanskom vrtu, uplašenog od odbacivanja, pljuvanja i bičevanja koji su mu neposredno predstojali, a posebno od toga što će, na Golgoti, biti ostavljen od Boga. Pogledaj ga kako prolazi kroz agoniju u molitvi i moli za neku drugu mogućnost. Poslušaj Njegov bolni vapaj, kada tri puta traži: "Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću nego kako Ti" (Matej 26,39). Takve mogućnosti nije bilo — nije, ako je trebalo da svet ponovo pridobije za Boga. I zato je otišao na krst, umirući sâm, za svakog čoveka. Okusio je smrt — ne samo fizičku smrt, nego i užaš odvajanja od Boga, koji Biblija opisuje kao "drugu smrt" (Otkrivenje 20,6).

Deveti stih druge glave kazuje nam i to da je Isus okusio smrt "po blagodati Božjoj". Tako glasi tekst u većini drevnih rukopisa, dok u nekoliko onih najstarijih zapažamo upadljivu razliku: "odvojen od Boga". Za tu razliku bila su dovoljna samo dva slova grčke azbuke. Očigledno je da je neko, verovatno u drugom veku, prilikom prepisivanja Poslanice Jevrejima zamenio nekoliko slova — no, u kom pravcu je išla ta promena?

Meni izgleda verovatnija opcija iz manjeg broja rukopisa. Mislim da su tih nekoliko vrlo starih rukopisa verovatno u pravu i da je izvorni tekst Poslanice Jevrejima opisao Isusovu smrt pravim rečima. To što Isus umire "odvojen od Boga", ja vidim kao neposredni odjek onog strašnog vapaja s krsta: "Bože moj! Bože moj! zašto si me ostavio?" (Matej 27,46). Podsećanje na to vidim ponovo u Jevrejima 5,7, gde autor živo opisuje Isusove molitve, iskanja, glasne vapaje i suze dok je odlazio u smrt.

Ma kako odlučili da razumemo taj izraz u 2,9, ukupna misao je više nego jasna. Isusova smrt bila je stvarnost strašna, jeziva, zbog kakve se prevrće utroba. Ovde nema pretvaranja, nema glume. To je najniža tačka u ljudskom iskustvu, a za Sina — najniža od najnižih.

Ponoviću to, rizikujući i da nekoga povredim: to otvoreno priznavanje nečega što je Golgota značila, ta poštena ocena, nije bilo nešto zbog čega bi hrišćani trebalo da se stide. Isusova smrt — to najniže od najnižeg — bila je Njegovo najveće dostignuće. Upravo zato što se spustio tako nisko, Isus je mogao biti tako visoko uzdignut; upravo zato što je okusio smrt, večni život je dostupan svakome — a to znači i meni.

Dok razmišljamo o veličanstvenim mislima iz Jevrejima 2,7-9, u naš um se urezuju dva utiska. Prvo, kakav Bog! Ne neko ko ostaje pasivan i neganut, poput grčkih bogova, nego Bog koji se menja, jer ulazi u vreme i prostor da bi osvojio naše spasenje. On uzima na sebe naše probleme, postaje jedno s nama, da bi mogao da nas spase. Kakav Bog! On se spušta, ponižava do statusa sluge, da bi za sebe pridobio svet.

Ipak, kako je to moguće? Kako Bog može postati čovek? Da li je Bog-čovek s jednim ili dva uma (božanski i ljudski),s jednom ili dve volje? Ako je istinski Bog, kako može biti i istinski čovek?

Hrišćani su se s takvim pitanjima mučili još od početaka naše vere. Autor poslanice ne daje odgovore na to — pa ni nagoveštaj odgovora. Ne nalazimo objašnjenje, samo potvrdu. Kao što 1. glava beskompromisnim rečima opisuje Sinovljevu božansku prirodu, tako i 2. glava dokazuje Njegovu celovitu, "nerazvodnjenu" ljudsku prirodu. Činjenica o Isusu, Božjem sinu i Sinu čovečjem data nam je radi ozbiljnog, tihog razmišljanja i divljenja, a ne za "razvijanje mozga".

Preostali deo 2. glave Poslanice daje dalju razradu dveju dominantnih misli iz stihova 7 do 9: realni karakter Isusove ljudske prirode i onoga što je On ostvario svojim utelovljenjem.

Pavle svoju raspravu o Isusovoj ljudskoj prirodi izlaže na dva načina — putem prirode i putem iskustava. Dakle, Isus je postao deo ljudske porodice (priroda) i, prošao kroz istu vrstu životnih događanja kroz koja svi mi prolazimo (iskustva).

U 11. stihu kaže nam se da smo On i mi "iz iste porodice" ("svi su od jednoga"). Grčki izraz za to glasi, doslovno: "svi su od jednoga" — jednog porekla ili jedne prirode. U tom stihu, reči "Onaj koji osvećuje" odnose se na Isusa, dok smo mi "oni koji se osvećuju (bivaju osvećeni)". Fascinantna misao koja se ovde javlja jeste da je Isus, koji nas odvaja za sebe i preobražava u svoje obličje — jedan između nas. On je, kako je rečeno u 10. stihu, "poglavar" (ili začetnik, vodič) našeg spasenja. On je, kao krčilac puta-izviđač, Neko ko je deonicom prošao pre nas i trasirao put. On zna i razume šta znači i kako izgleda biti ljudsko biće. Hrišćanstvo je "jedna porodica", "svi od jednoga"!

To nas dovodi dotle da nas On smatra svojom braćom i sestrama. Iako smo svetina, gomila zalutalih ovaca, oni koji su osramotili ugledno ime porodice, On izjavljuje da je jedan od nas. On se ne stidi da, s nama, pripada istoj porodici!

Kroz celu ljudsku istoriju, sinovi i kćeri koji skrenu s puta i osramote porodicu, kao nekada Kain, nađu se — po strani. U ranijim naraštajima takvi su jednostavno odlazili ili su bili oterani, daleko od očiju i misli, u "beli svet". Oni su danas sastavni deo mnoštva nekog velikog grada, zaboravljeni, retko pominjani u finim krugovima. A onda su tu i oni nesrećni članovi porodice, oni rođeni s nedostacima u umu ili na telu. Takve nesrećne osobe su u prošlosti smeštali u dobrotvorne domove ili su ih sklanjali da ih ljudi ne vide. Oni su nosili porodično ime, dok se postiđena porodica trudila da ih sakrije.

Međutim, Isus nam pristupa i kaže: "Braćo!" "Sestre!" Iako smo možda bitange, uličari, oni koji sramote poštovano Očevo ime, On nas pronalazi i poistovećuje se s nama. Iako smo možda slomljeni, iznureni telesno ili umom, On neće pocrveneti zato što bi mu bilo neprijatno zbog nas. Ne, On nam širom otvara vrata i naziva nas dobrodošlima u svoju porodicu.

Sva tri citata u Jevrejima 2,12.13, uzeti iz Psalma 22,22 i Isaije 8,17.18, snažno potkrepljuju tu misao o srodstvu. Iako su starozavetni konteksti bili znatno drugačiji — osoba koja govori u Psalmu bio je David; a Isaija 8,17.18 odnosi se na proroke i njegove sinove — autor Poslanice u tim rečima vidi prikladne opise Isusovog odnosa prema nama. Rasprava koju smo imali o primeni starozavetnih tekstova, u 1,5-14, olakšava nam razumevanje načina na koji se pisac poziva na Pismo, radi potkrepljivanja ključnih misli u svom izlaganju.

U tekstu 2,14 nastavlja se potvrđivanje Isusove autentične ljudske prirode. Iako je potpuno i večno Bog, Sin je uzeo udela u telu i krvi. On nije uzeo samo privid, bez naše stvarne prirode (kako su zaključivali neki hrišćani, mučeći se s tajnom utelovljenja). Ne! On je uzeo našu stvarnu prirodu.

On se nije sagnuo samo toliko koliko je potrebno da postane anđeo. Spustio se znatno niže — na nivo Avramovih potomaka. Postao je "u svemu . . . kao braća" (17. stih). Druga glava ne navodi nijedan izuzetak u Isusovom poistovećivanju s nama, dok u 4,15 pominje ključno važnu kvalifikacfiju, "osim greha". Ta misao će zahtevati ozbiljnu razradu, kada budemo razmatrali predmet Isusove prvosvešteničke službe.

Iz iste porodice, brat, naše telo i krv, u svemu kao mi — zaista, Isusova ljudska priroda ne može se poreći. Tako, da bismo završili misao, On deli naša iskustva jednako kao što deli i našu prirodu: On pati, biva kušan i — umire.

Isusovo stradanje pominje se u Poslanici na šest mesta (2,9.10.18; 5,7.8; 9,26; 13,12). U gotovo svakom od slučajeva, izlaganje se usredsređuje na Njegovu smrt. Dakle, autor se ne bavi opštim problemom ljudskog bola — našim patnjama, bolestima, tragedijama i tugom.

Iako je činjenica da se u tim iskustvima Isus poistovetio s nama ljudima, ono čime će u Jevrejima biti zaokupljena naša pažnja, duhovnog je karaktera. Isusovo stradanje u Poslanici koncentriše se na duševnu patnju s kojom je otišao u smrt — čime je izvršio Božju volju.

Isus je, isto tako, bio izložen probi ili kušanju (2,18; ponovo u 4,15 — "u svačemu iskušan kao i mi"). On je mogao popustiti pred sotonom, mogao je pasti. Svojim dolaskom na Zemlju u stvarnoj ljudskoj prirodi, On je "rizikovao . . . neuspeh i večni gubitak" (EGV, DA, 49). Smatram da je jedno od najtežih iskrivljenja Jevanđeljâ — ona teologija (bez obzira na to što se može pohvaliti viševekovnom tradicijom) koja negira da je Isus mogao da zgreši zato što je bio Bog.

To je, konačno, ono što Isusovo postajanje delom ljudske porodice mora značiti — ranjivost. On će deliti s nama našu otvorenost prema iskušenju, naš rizik, našu ranjivost. Donošenje odluke će za Njega biti stvarnost, kao što je uostalom i za nas. Bilo šta manje od toga, i Njegova ljudska priroda bi se srozala do prevare, bez obzira na to kakvim bismo teološkim izrazima to obasuli.

Da li su Isusova i naša iskušenja — identična? Nisu, samo u tom smislu što ne postoje danas ni dva ljudska bića s identičnim iskušenjima. Svako od nas dolazi do trenutka probe sa sopstvenom vrećom nasleđenih jakih i slabih strana i gotovih životnih opredeljenja, koji nas predisponiraju bilo za suprotstavljanje ili za pad. Isto tako, ne postoje ni dva jednaka trenutka iskušenja: svaki od njih ima svoj ambijent, svoje posebne i specifične draži.

Međutim, suština svih iskušenja ostaje ista, u svim kulturama i u svim vremenima: "Telesna želja, i želja očiju, i ponos života" ["težnje grešnog čoveka, požuda njegovih očiju i hvalisanje onim što ima i što radi"] (1. Jovanova 2,16). I za Isusa, i za ključni faktor je Očeva volja: "Hoćemo li joj biti poslušni, ili ćemo se povesti za diktatom sopstvene volje?" Prema tome, iako nije živeo u civilizaciji s prodavnicama alkoholnih pića i ulicama punim bioskopa, Isus je bio suočen s onim sa čime se svi suočavamo: s trenutkom probe, kada nam đavo nudi prečicu izvan plana koji Bog ima za nas.

Isusovo ljudsko iskustvo dostiže svoj vrhunac u izrazu koji je upotrebio autor, a koji na prvi pogled deluje neverovatno — On biva "učinjen savršenim". Taj izraz je, pored 2,10, upotrebljen na još dva mesta (5,9; 7,28), tako da to nije nešto što zbunjuje, niti navodi na pogrešan zaključak. Trudeći se da shvatimo šta tim izrazom Pavle hoće da kaže, možemo odmah da eliminišemo dva sugerisana odgovora.

On ne želi da kaže da je Isus bio uzdignut do božanskog statusa, koji pre toga nije imao (to teolozi označavaju kao "adopcionističku hristologiju"). Izlaganjem u 1. glavi takva mogućnost se jasno eliminiše. Osim toga, Pavle ne misli da je Sin imao problem s grehom koji je morao da savlada, neki moralni nedostatak koji je trebalo da se očisti time što će On sâm stradati. Poslanica Jevrejima nedvosmisleno govori o Sinovljevoj bezgrešnosti (4,15; 7,26-28).

To što Isus biva "učinjen savršenim" pre predstavlja opis Njegovog sazrevanja, Njegovih stalnih iskustava — čija je kulminacija bila stradanje na krstu — iskustava koja su ga pripremila za obavljanje božanskog dela. Prolazeći kroz naša ljudska iskustva, osposobio se ili pripremio za ulogu koju mu je Bog bio namenio.

Uz ovaj zaključak, spremni smo da rezimiramo šta je Isus ostvario svojom ljudskom prirodom.

Isus nas je izabavio od ropstva u ovom životu, spasao od večne smrti i sebe pripremio za službu u ulozi našeg velikog Prvosveštenika — i sve to zahvaljujući utelovljenju i samo utelovljenju. Drugim rečima, sve što nam treba i sada i zauvek, On je učinio mogućim postajući jedan od nas.

Od ta tri dostignuća, prvo mesto moramo dati Njegovom delu spasenja na krstu. U 2,9, gde autor prikazuje Sinovljevu "karijeru" koja se, grafički, kreće linijom slova "V", Njegova smrt se izdvaja kao kritični trenutak. Zahvaljujući svojoj smrti, On je sada ovenčan slavom i čašću; okusio je smrt umesto svih ljudi.

Tačne su reči koje često izlaze iz usta hrišćana: to dete je bilo rođeno da bi umrlo. Mi tek kao u izmaglici naziremo plan otkupljenja; međutim, jednu činjenicu Biblija iznosi kristalno jasno: jedino smoHristovom smrću mogli biti izabavljeni sopstvenog tereta krivice, sramote i smrti. Hristos nije umro kao mučenik, nego kao Spasitelj sveta.

On je umro za sve ljude, pojedinačno. Umro je umesto mene; kad je On umro, umro sam ja. "S Hristom se postupalo kako mi zaslužujemo, da bi se s nama moglo postupati kako On zaslužuje. Bio je osuđen zbog naših greha u kojima nije imao udela, kako bismo mi mogli biti opravdani Njegovom pravdom, u kojoj mi nismo imali udela. Pretrpeo je smrt namenjenu nama, da bismo mi primili život namenjen Njemu. 'Ranom Njegovom mi se iscelismo.' " (EGW, DA 25).

U 2,10 autor Poslanice daje iskaz kakav se ne može naći ni na jednom drugom mestu u Bibliji. Kaže da Bogu "prilikovaše" da učini Isusa savršenim kroz stradanje ("da dovrši . . . stradanjem"), kao da Pavle procenjuje prikladnost onoga što je Bog učinio. Takvo rezonovanje za nas je iznenađenje, jer gde god da čitamo u Bibliji, Bog čini ono što čini, sa ili bez ljudskog odobravanja. Bog je Bog, a ne čovek. Ko smo mi da procenjujemo šta Njemu "prilikuje" (dolikuje)?

Danas smo često u prilici da slušamo ljude kako se izjašnjavaju o Bogu, obično u negativnom kontekstu. Smatraju da Bog nije korektan, da je okrutan ili ćudljiv. Dozvoljavaju sebi da izjave šta bi Bog trebalo, ili ne bi trebalo, da čini. Međutim, kako napominje autor F. F. Brus, takvi komentari ne govore nam ama baš ništa o Bogu — ali zato govore o osobama koje daju takve komentare (Bruce, The Epistle to the Hebrews, rev. ed., 79).

Ipak, ovde u Jevrejima 2,10 čitamo kako "prilikovaše" Bogu da Isusa provede kroz ljudska iskustva, vrhunac čega je bilo stradanje na Golgoti. U suštini, Pavle je rekao ono što smo već videli u prethodnom delu teksta — da je Sin jedino postajući čovek i umirući smrću kojom umire čovek mogao ostvariti božanski plan za naše večno spasenje.

U stvari, Isus je učinio više nego samo što nas je spasao od večne smrti. Izbavio nas je robovanja strahu od smrti. U 2,14.15 provejava dirljiva misao o ljudskoj bespomoćnosti pred starim čovekovim neprijateljem. "Naše najlepše pesme su one koje izražavaju najtužnije misli", pisao je pesnik Šeli, a te najtužnije misli uvek se vraćaju na smrt, bez obzira o kom je stoleću reč. Bilo to u starom Rimu, zbog gubitka prijatelja, bilo da su to, u dvadesetom veku, Kafka, Sartr ili Hemingvej ("neukusna šala") — dok razmišljaju o besmislenosti ljudskog postojanja, suočeni s neizbežnošću pojavljivanja "personifikacije" smrti sa kosom, melodija se ne menja — tužna, beskrajno tužna. Čovečanstvo robuje strahu od smrti.

Večni Sin je postao čovek, ušao u mračnu odaju smrti i razoružao njenog tamničara. Pristajući na smrt, uništio je nju samu, smrt. Zato je, za nas koji verujemo u Njega, smrt već sada izgubila svoj žalac. Iako plačemo i tužimo za svojim milima i dragima koji odlaze iz ovog života, mi ne tugujemo kao drugi koji nemaju nadu. Sunčevi izlasci, u našim očima, nisu obojeni bolom jer znamo da mora doći i noć; svitanja, u našim očima, nastaju osvetljena obećanjem o Onome koji je prognao smrt. Život je divan. Možda želimo da toplina leta ostane zauvek. Ali, kada osetimo da noći postaju duže i kada odahnemo, znamo da ćemo, kada dođe naš poslednji čas na Zemlji, biti sigurni u rukama Onoga koji je vaskrsenje i život.

Isus — i danas i uvek. Isus, u ovom životu i u onom budućem — i, kako kaže Poslanica, za sve što se nalazi između toga.

Jer, ne samo što je izdejstvovao naš otkup od večne smrti, sâm okusivši smrt koja je nama namenjena, ne samo što je raskinuo okove smrti u našem sadašnjem životu — ne samo to, nego se i "osposobio" da služi kao naš Prvosveštenik. Postao je u svakom pogledu kao što smo mi, članovi Njegove porodice — u kušanju, stradanju, sazrevanju, umiranju. Jedino je tako mogao postati milostiv i veran Poglavar sveštenički.

Taj stih, 2,17, prvo je mesto u Poslanici Jevrejima gde je Isus nazvan Prvosveštenikom. Štaviše, to je prvo mesto u celoj Bibliji gde to nalazimo. Međutim, način na koji se taj izraz tu pojavljuje — onako usput, bez objašnjenja — pokazuje da je to misao koja je čitaocima već bila dobro poznata. U stvari, iako ni u jednoj biblijskoj knjizi, osim u Poslanici Jevrejima, nije konkretno nazvan Prvosveštenikom, Isus je na više drugih mesta prikazan kao Prvosveštenik. Primer u Rimljanima 8,34 — On je "s desne strane Bogu, i moli (posreduje) za nas". U Otkrivenju ga nalazimo "obučena u dugačku haljinu" (kao sveštenika), a onda se pojavljuje i kao žrtveno Jagnje (5,6).

Isus kao naš nebeski Poglavar sveštenički — svojom ličnošću i delom — čini vrhunac teološke razrade Poslanice Jevrejima. Njegovom svešteničkom službom pozabavićemo se neposrednije u kasnijim poglavljima. Zadovoljimo se, na ovom mestu, pominjanjem nečega što je autor istakao u 2,17 — Isus je postao Poglavar sveštenički. Tek zahvaljujući činjenici da je postao čovek i prošao kroz ljudska iskustva, Isus se "kvalifikovao" za službu kao naš Prvosveštenik.

I zbilja,, dokazi iz 1,5-14 (Isus kao stvarni Bog) i iz 2,5-18 (Isus kao stvarni čovek) ukrštaju se u 2,17. On, koji je Bog-čovek, dotiče istovremeno i božansku i ljudsku prirodu i time postaje Poglavar sveštenički.

1. S obzirom na veličanstvene misli izražene u Jevrejima 1,5 – 2,18, kakav je moj odgovor Isusu?

2. Koji zemaljski "anđeli" ili "zvezde" mogu lako da privuku moje divljenje i da me nagnaju na oponašanje? U kom smislu se od njih razlikuje Isus, Superzvezda u svemu što postoji?

3. Na koji bih način mogao upotrebiti 1. glavu Poslanice Jevrejima za održavanje biblijskog časa na temu Isusa kao istinskog Boga?

4. Šta za mene znači "toliko spasenje" koje mi je omogućeno kroz Isusa? Preispitujući svoje duhovno iskustvo, jesam li "na kursu" ili sam odlutao? U kom smislu sam bliži Bogu nego što sam bio pre godinu dana, ili onog dana kad sam Hrista prvi put prihvatio kao Spasitelja?

5. Razmisli o sledećem savetu iz pera Elen Vajt: "Bilo bi korisno kada bismo svakoga dana proveli po jedan sat u razmišljanju o Hristovom životu. Razmatrajmo ga u svakoj pojedinosti i pustimo neka naša mašta slika svaki prizor, posebno one završne. Ako se budemo tako u mislima bavili Njegovom slavnom žrtvom za nas, naše poverenje u Njega biće postojanije, naša ljubav će oživeti i bićemo dublje prožeti Njegovim duhom. Ako želimo da na kraju budemo spaseni, moramo savladati lekciju pokajanja i samoponižavanja u podnožju krsta" (EGW, DA 83). Kakve prednosti očekujem da dobijem od razmišljanja o Hristovom životu na taj način? Primenjujem li taj savet?

7. Da li se bojim smrti? Kako me može Isusova sila oslobođenja, sila Onoga koji je Pobednik nad smrću, osloboditi straha od smrti?

9. Koji je stih iz teksta u Jevrejima 1,5 – 2,18 ostavio na mene najveći utisak? Zašto (tako kažeš)?

1. Uz pomoć konkordancije, istraži tekstove koji u Novom zavetu govore o Isusovoj smrti. Prouči i 53. glavu Isaije. Načini spisak svega što je Isus postigao svojom smrću. Koja si nova saznanja na osnovu tog proučavanja stekao o značenju Hristove smrti za tebe lično?

2. Pavle, u 1,5-14, stavlja akcenat na Hristovu božansku prirodu. U jednom istraživanju prouči temu Hristove božanske prirode u Bibliji.

a. Pročitaj, u SDA Bible Dictionary (585. strana) odsek pod naslovom "Isus Hristos" [Jesus Christ], a onda pregledaj sve citate koji su tu navedeni, o Hristovoj božanskoj prirodi. Osim toga, pročitaj tekstove u Jovanu 1,1-3 i Kološanima 1,15-17.

b. Potraži tekst iz Jovana 8,58 u Bibliji s beleškama na margini, a onda "pročešljaj" citate uz pomenuti stih, i potraži mesta u kojima se u Jevanđeljima, naročito u Jovanu, pojavljuje izraz "Ja sam".

c. Pročitaj 3. glavu 2. Mojsijeve, u kojoj se prvi put u Bibliji pojavljuje izraz "Ja sam". Uporedi 2. i 14. stih. Kakvu razliku primećuješ između ličnosti za koje prvi, odnosno, drugi stih kaže da se pokazala Mojsiju? Kako se, po tvom mišljenju, mogu pomiriti tekstovi iz 2. Mojsijeve 3,2 i Jevrejima 1,1-14?

d. Pročitaj u Adventističkom biblijskom komentaru na engleskom [SDA Bible Commentary] (1:170-173)članak pod naslovom "The Names of God in the Old Testament" (Božja imena u Starom zavetu).

e. Kakvu je promenu saznanje o Hristovoj božanskoj prirodi unelo u tvoje hrišćansko iskustvo? Kako bi neverovanje u Njegovu božansku prirodu uticalo na tvoj hrišćanski život?

1. Ako ti je potrebno više informacija o načinu na koji autor citira Stari zavet, ili Pismo, vidi: F. F. Bruce, The Epistle to the Hebrews, 25-29.

2. Ako želiš izlaganje o Isusu kao našem Bratu, vidi: W. G. Johnsson, In Absolute Confidence, 54-74.

3. Ako želiš pomno pripremljen, detaljni komentar o 2. glavi Poslanice Jevrejima, vidi B. F. Westcott, The Epistle to the Hebrews, 36-71.

4. Ako želiš nadahnut opis Isusa kao istinskog Boga i istinskog Čoveka, vidi EGW, DA 19-26.

* ili na margini, odnosno, u dnu strane, u zavisnosti od formata Biblije, ili prevoda (prim. prev.)

< 1. Poglavlje Sadržaj 3. Poglavlje >

*ličnost koja govori*			*ličnost kojoj se govori*
*tekst*	*Stari zavet*	*Jevrejima*	*Stari Zavet*	*Jevrejima*
Psalam 2,7	Bog	Bog	car	Sin
2. Samuilova 7,14	.......	.......	.......	.......