| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Apostolovo izlaganje iz 1. i 2. glave
dostiglo je svoj vrhunac u 2,17, kada Hristos postaje milostiv i veran Poglavar
sveštenički. U toku sledeće četiri glave on te udružene osobine, milostiv i
veran, obrađuje ponovo, ali obrnutim redom. U tekstu 3,1 – 4,13 autor ističe
Isusovu vernost, dok u drugom delu, 4,14 – 6,20, Njegovu milost. Od ta dva
svojstva, milost se pokazuje kao uočljivije.
Tekst iz Jevrejima 3,1 – 4,13 sastoji se
od tri posebna dela. U 3,1-6/I deo, Pavle pravi poređenje i ukazuje na kontrast
između Isusa i Mojsija; 3,6/II deo oglašava opomenu na osnovu Izrailjevog pada u
prošlosti; dok 4,1-13 dolazi s pozivom jevrejskim hrišćanima da odlučno koračaju
ka obećanom cilju.
Pročitaj Jevrejima 3,1 – 4,13, misleći na
pomenuta tri dela izlaganja i pokušavajući da pratiš kako se svaki uliva u onaj
sledeći. Posle toga, ponovo, pažljivo i s molitvom, pročitaj 3. glavu. Evo nekih
pitanja koja treba da podstaknu kvalitet tvog proučavanja:
1. Koje reči ili misli povezuju tri dela
teksta 3,1 – 4,13?
2. Zašto je Isus u 3,1 označen kao "apostol"
("poslanik")? Da li se taj izraz ponovo pojavljuje negde u Poslanici? Možeš li
da pronađeš druga mesta u Novom zavetu gde je za Njega upotrebljen taj izraz?
(Posluži se konkordancijom.)
3. Mojsije je najistaknutiji vođa Božjeg
naroda u Starom zavetu. Na osnovu 3,1-6/I deo, načini spisak upoređenja i
kontrasta između Mojsija i Isusa.
4. Gde se još Mojsije pominje u Jevrejima?
Smatraš li da u toj knjizi Mojsije ima istaknutu ulogu?
5. Kakav je to "dom", koji se pominje u
3,1-6/I?
6. Na koji se starozavetni tekst poziva pisac
u 3,6/II-19? Otvori taj tekst i pročitaj ga u njegovom
kontekstu.
7. Prouči način na koji apostol koristi reč
danas. Zapazi da se reč ponovo pojavljuje u 4,7. Da li je izrazom
danas označeno vreme opomene ili poziva?
8. Zašto je stari Izrailj zatajio? Da li je
njihov vođa imao mane? Šta se dogodilo s njihovom
motivacijom?
9. Obrati pažnju na reč pokoj
u
3,1-19. Izraz se snažno naglašava u 4,1-13, ali svoje proučavanje, za sada,
ograniči na 3. glavu. Šta misliš da znači izraz pokoj, na osnovu teksta
iz 3,6/II-19?
10. Dok razmišljaš o primeni teksta iz 3,6/II-19,
uporedi ga s prvim tekstom (2,1-3). U čemu se drugi tekst nadograđuje na prvi i
uvećava njegovu vrednost?
Jedna reč u više različitih oblika
povezuje tri odseka teksta 3,1 – 4,13, ali nam naši prevodi otežavaju da
prepoznamo vezu. Zato je sada trenutak za mali čas grčkog, da bismo videli kako
se kreće tok autorovog razmišljanja. Ključna reč je pistis, koja znači "vera". Evo tih različitih
oblika u kojima se ona pojavljuje u ovom delu Poslanice Jevrejima:
pistis
=
vera
pistos
=
veran
posteuo
=
imati veru
apistia
=
odstustvo vere ("nevera")
Nažalost, neki jezici, među njima i
engleski i srpski, uključuju u tekst neke druge reči, među njima verovanje. Međutim, u grčkom jeziku nema posebne reči za
verovanje. Srpski (i
engleski) jezik pravi razliku između vere i verovanja, dok u grčkom za ta dva
pojma figurira samo jedna reč, pistis. Isto se odnosi i na reč pisteuo i na reč za "odsustvo vere" —
apistia. Upotreba reči verovati i neverstvo unosi pometnju u raspravu i otežava nam da vidimo kako
jedna određena misao teče kroz ceo tekst 3,1 – 4,13.
Pavle u 3,1-6/I ističe Isusa kao vernog
(pistos) vođu. U delu 3,6/II-19 on govori o tome kako su stari
Izrailjci zatajili zbog svog nedostatka vere (apistia). Tako on
svojim razmišljanjem u 4,1-13 zaokružuje raspravu, i svoje hriščanske čitaoce
poziva na veru (pistis).
Poglavlje počinje pozivom "poznajte" Isusa
("usmerite svoje misli" na Isusa). Pred kraj svoje propovedi, u 12,1-3, Pavle
upućuje sličan poziv. Na šta nas on, konkretno, poziva?
Što se tiče nekih hrišćana, razgovor o
Isusu usredsređuje se na teološka pitanja i argumente. Oni nastoje da istraže
tajne Reči koja je postala telo. Žele da razumeju kako je taj Pojedinac mogao
odjednom biti i istinski Bog i istinski čovek. Oni istražuju složenost Njegove
ljudske prirode — da li je bila baš kao naša priroda? Ili je, možda, bila kao
Adamova pre pada u greh, ili posle pada?
Doduše, takvo interesovanje je važno. Isus
Hristos je središte hrišćanske vere, a Njegove sopstvene reči predstavljaju
izazov svakom čoveku: "Šta vi mislite ko sam ja?” (Matej 16,15). Sve
zavisi od odgovora koji ćemo dati. Kada ga priznamo kao istinskog Boga, a ipak
istinskog čoveka, kako uči Pismo, značiće da prihvatamo Njegove izjave da je On
Spasitelj i Gospod.
Vidimo, dakle, da rasprave i neslaganja u
pogledu Isusa ne moraju obavezno biti nešto loše. Da bismo se upustili u
raspravu s ljudima kao što su Jehovini svedoci, koji poriču Njegovu večnu
božansku prirodu, ili s onima koji ne prihvataju ideju da je On mogao sagrešiti,
mi moramo raspolagati solidnim doktrinarnim temeljem.
Ali, Isus je jedinstven. Nastojeći da
shvatimo Njega, mi istražujemo Boga, pa onda, neizbežno, naše poznavanje stvari
ne biva dovoljno. Mudro je, kako je izjavila Elen Vajt, da izujemo obuću, zato
što gazimo po svetoj zemlji (The Youth's Instructor, 13. oktobar 1898).
Treba da se čuvamo odlaženja van Pisma. Na primer, posmatrano sa čisto logičkog
stanovišta, Isus nije mogao biti istovremeno i potpuno Bog i potpuno čovek. Tako
postoji sklonost ka isticanju jedne strane i potiskivanju druge. Samo, tada
upadamo u zabludu.
Takva spekulacija nije ono na šta nas
podstiče Poslanica Jevrejima, pozivajući nas da "poznamo" Isusa, da na Njega
"usmerimo svoje misli". Isto tako, njena prvenstvena preporuka nije da se u
mislima bavimo Isusom kao primerom hrišćanskog ponašanja, čija je pobeda uzor za
nas. Naprotiv, izlaganje o Isusovoj ličnosti i delu, u 2. glavi i kroz celu
knjigu, vodi nas u drugom pravcu. Mi treba da se oslanjamo na ono što je Isus
učinio, a ne da pokušavamo da učinimo to što je On učinio.
Tako pisac u 3,1 dovodi u vezu
razmišljanje o Isusu i Njegovu ulogu Apostola i Prvosveštenika ("poslanika i
vladiku"). Kako to kažu reči jedne popularne pesme o veri, mi svoje oči treba da
usmerimo na Isusa, odvraćajući se od sveta i u mislima se baveći pobedom koju je
On izvojevao.
Isus kao Prvosveštenik, to je najvažniji
motiv Poslanice Jevrejima i mi ćemo ga u sledećim poglavljima detaljno
proučavati. Ali, šta da kažemo o Isusu kao Apostolu? To je jedino mesto u celom
Novom zavetu gde je Isus tako nazvan. Sama reč znači "neko ko je poslan", pa nam
navodi misli na predmet misije. Eto, upravo su nam to predstavile 1. i 2.
glava poslanice: Sinovljevo prapostojanje, prekid u Njegovom uzvišenom statusu
kad je postao čovek i niži od anđela, i Njegovo uzdizanje kad je bio "ovenčan
slavom i čašću" — posle Krsta. Isus je bio božanski Poslanik (Apostol"), Neko ko
je poslan s neba da izvojuje naše spasenje.
Iako Pismo Isusa jedino ovde naziva
"apostolom", misao se, kao takva, provlači kroz ceo Novi zavet. Posebno kroz
Jovanovo Jevanđelje, koje Isusa često pominje kao Nekoga poslanog od Oca. Na
primer: "Kao što Otac posla mene, i ja šaljem vas" (Jovan 20,21).
Prema tome, u 3,1 reč apostol
je
rezime nečega što se već dogodilo, a reč Prvosveštenik upućuje na
uzbudljiv teološki plan za budućnost.
Prvo, nailazimo na izlaganje o vernosti
Isusa, našeg Prvosveštenika. Pavle ističe svoju misao upoređivanjem i
ukazivanjem na kontrast između Isusa i Mojsija — Mojsija kao istaknutog vođu u
Starom zavetu; Isusa kao centralnu ličnost Novoga zaveta. Te vođe Božjeg naroda
imaju jednu istaknutu zajedničku osobinu — oni su verni Bogu. Međutim, Isus je
veći iz tri razloga:
|
Isus
|
Mojsije
|
|
1. Sin
|
1. sluga
|
|
2. načinio "dom" (nad
"domom")
|
2. deo "doma" (u
"domu")
|
|
3. ispunjenje starozavetnog
otkrivenja
|
3. svedok otkrivenja koje će
doći
|
U tim stihovima, 3,2-6/I, vidimo, jedan
pored drugog, dva perioda istorije — Izlazak (egzodus) i novi izlazak, pod
Hristom. Vidimo Mojsija, istaknuti lik, koji nepokolebivo izvršava svoje
dužnosti. A onda vidimo Onoga, neuporedivo većeg, čija je Mojsije bio predslika
i o kome je svedočio.
Mojsije će se u raspravi Poslanice
Jevrejima ponovo pojaviti. Nalazimo ga među junacima vere (11,23-29) i u jednom
izuzetnom tekstu, u 12,18-24. Međutim, u teološkoj razradi poslanice Mojsije ne
igra krupnu ulogu. On je u njoj prvenstveno prisutan kao predstavnik starog
sistema svetinje i žrtava — datog na Sinaju — dok će Poslanica Jevrejima
neprestano osvetljavati superiornost novog.
Mesta na kojima se pojavljuje reč dom,
u 3,2-6/I, vraćaju nas na tekst u 4. Mojsijevoj 12,7, gde je Bog za Mojsija
rekao: "On je veran u svem domu mojem.” Dom je reč koja se odnosi na
zajednicu Božjeg naroda, bilo u Mojsijevoj ili hrišćanskoj
eri.
Mi se možemo osloniti na Isusa — što je i
glavna misao teksta iz 3,1-6/I. Ako je Mojsije vodio Božji narod pošteno i
sasvim predan svom zadatku, koliko će tek tako postupati naš Vođa! Mi znamo da u Isusu imamo vernog Poglavara svešteničkog, ne samo zbog iskaza koji to
potvrđuju nego i zato što je u svom životu u telu ispoljavao nepokolebljivo
poštenje. Bilo da je bio kušan, ispitivan, da je stradao, umirao — On nikada
nije poklekao, nikada pao, nikada ustuknuo. Tako je postao naš verni Poglavar
sveštenički.
Vernost — to je ono na šta se oslanja
hrišćanska nada. Neko u koga se možemo pouzdati. Neko u koga možemo imati
apsolutno poverenje. Neko ko nas nikada neće izneveriti. Neko ko je isti, juče,
danas i uvek (13,8).
Isus, naš verni Poglavar sveštenički.
Pouke
iz Izrailjevog neverstva
Rečju "ako", iz 3,6/II, autor nas vraća na
primenu teksta. Biti član Božjeg domaćinstva nije nešto što se događa automatski
ili nezavisno od ljudskog truda. Mi moramo da "održimo", da istrajemo. Početi je
dobro, ali cilj je stići.
Ova, doduše duga, primena izvešće nas kroz
dve faze. U 3,7-19 vidimo negativan primer — izrailjska plemena koja su krenula
iz Egipta, ali zatajila prilikom izvršavanja zadatka — da dostignu cilj, da uđu
u Obećanu zemlju. Videćemo zašto su zatajili i kakva je pouka u tome sadržana za
današnje hrišćane. U 4,1-13 propoved prelazi sa opomene na poziv. Na tom mestu
iz vidokruga nestaje Izrailjevo iskustvo, dok apostol svojim čitaocima iznosi
Božja obećanja i Božji plan.
Skrećući pažnju na izrailjsko iskustvo,
Pavle za svoj starozavetni temelj ne uzima Petoknjižje, nego poseže za svojim
omiljenim izvorom starozavetnog tihog razmišljanja — a to su Psalmi — i bira
tekst bogat materijalom za poziv koji želi da uputi. Tekst u Psalmu 95,7-11 ne
samo što rezimira period od četrdeset godina beskorisnog lutanja pustinjom nego
se i neposredno odnosi na iskustvo jevrejskih hrišćana.
Rečima ovog stiha Sveti duh pravi
svojevrstan luk preko vekova, govoreći direktno apostolovim čitaocima — i nama
danas. To je hitna poruka. Danas — ključna je reč koja odzvanja u uhu i
na koju se autor vraća u 3,13 a onda i u 3,15 dok upućuje
opomenu.
Šta znači to — "danas"? To je Božje večno
sada. To je ovaj, sadašnji trenutak, bremenit božanskom opomenom i blagodaću.
Reč je o ovom sadašnjem trenutku i prilici. Da, to je trenutak da napravimo
inventar i vidimo kamo smo usmereni, da se vratimo onome što je Božja volja za
nas.
Hrišćanstvo je religija za "danas". Bog
svoj narod stalno poziva da ide napred, da ne staje. On nas "drmusa" i budi iz
naše apatije, tromosti i obamrlosti; bodri nas da krenemo putem novoga, putem
rastenja. Nijedan hrišćanin do sada nije "stigao" na svom duhovnom putovanju. Iz
časa u čas, iz dana u dan, mi slušamo poziv božanskog Duha da idemo napred, da
"tvrdo do kraja održimo . . .
slobodu i slavu nada" [da se čvrsto držimo hrabrosti i nade kojom se dičimo]
(3,6).
Svaki od tri poziva, u kojima je sadržano
"danas", dolazi s opomenom. Svaki od njih počinje opasnošću "drvenog srca". Još
jedno pominjanje izraza "danas" naći ćemo u 4,7, ali Izrailja tamo više nema i
poziv koji Duh upućuje tamo neće doći kao opomena nego kao
poziv.
Stari Izrailj je ustao protiv Boga, ali
pre nego što mu se usprotivio konkretnim delom, usprotivio mu se u duhu. Onih
četrdeset godina iskušavanja Boga Jahve bile su odraz određenog duhovnog stanja.
Autor poslanice više se bavi tim stanjem, i kod Izrailjaca i kod svojih čitalaca
u prvom veku, nego ponašanjem koje iz njega proističe. Pogledajte kako on
opisuje taj duhovni problem:
§
"Ne budite drvenastih
srca" (8. stih)
§
"Jednako se metu u
srcima" [njihova srca stalno zalaze s pravog puta] (10.
stih)
§
"Zlo srce neverstva
koje odstupa od Boga živoga" (12. stih)
§
"... da ne odrveni od
prevare grehovne" (13. stih)
§
"Ne budite drvenastih
srca" (15. stih)
§
"Za neverstvo" (19.
stih).
Čak i ako smo pripadnici Božjeg naroda,
moguća je spora, neprimetna promena. Drugi toga možda nisu svesni, a možda ni mi
sami, ali Bog vidi. Može biti da je u toku menjanje našeg stava prema Gospodu,
naše otvorenosti, prijemčivosti za uticaj Duha; ne toliko zbog mogućeg
odbacivanja Gospoda, koliko zbog nemara. Ako nema želje ili plana, mi se u
jednom trenutku možemo naći daleko od Božjeg naroda — kao otpadnici i
buntovnici.
Za taj proces imamo jedan primer iz
metalurgije. Čelik se, zagrevanjem, može omekšati i oblikovati po želji. Čelik
se uvek iznova može zagrevati i preoblikovati u okviru, naizgled, beskrajnih
mogućnosti. Ipak, u jednom trenutku kristalna struktura čelika doći će u stanje
nepromenjivosti, i od tada više nema mogućnosti za nova
oblikovanja.
Božanski majstor nas, u hrišćanskom
životu, oblikuje prema svom "idejnom rešenju". On za nas predviđa velike
mogućnosti; On sneva san. Međutim, mi zbog svoje tvrdoglavosti usporavamo
postupak, ali On ne odustaje od namere da nas oblikuje, sve dok mi to
dozvoljavamo. Božanski proces može se odlagati jedino našom nevoljnošću, i
jedino naša nevoljnost može ga obustaviti, ili poništiti. Budemo li neprekidno
od sebe odbijali božansku Ruku, u jednom trenutku, poput čelika koji nijedan
majstor, ma kako vešt, ne može da oblikuje, konačno ćemo otvrdnuti i ostati
takvi za večnost.
Proces "otvrdnjavanja" je spor proces —
niko ne postaje buntovnik tek tako, odjednom. Taj proces je podmuklog karaktera
— varljivost greha zaklanja nam pogled na ono što se događa unutra u nama. To je
razlog što Sveti Duh svakoga dana mora da objavljuje hitan poziv: "Danas!” To je
razlog što, kada ga On oglasi, mi treba da čujemo i da
poslušamo.
Pavlova opomena u ovim stihovima detaljno
daje prvu primenu u Poslanici (2,1-3). Oba teksta opisuju nemarnost u religiji,
a ne otvoreno odbacivanje Hrista i Njegovog naroda. Tekst u 3,12-15, opisujući
podmuklo menjanje srca, proširuje naše razumevanje posledica zanemarivanja
"tolikog spasenja" iz 2,3. Izraz "od Boga živoga" (3,12) nosi u sebi prizvuk
suda i osvete, kao pandan izrazu "kako ćemo pobeći" iz prve primene (2,3). Na
drugim mestima u Poslanici, izraz "živi Bog" nalazimo u vezi s osvetom (10,31;
12,22.25).
Međutim, nama treba da bude jasno da nas
apostolova snažna upozorenja protiv otpada od Boga i Njegovog plana za nas ne
ostavljaju u stanju duhovne neizvesnosti. On pominje hrabrost i nadu (3,6),
međusobno utešavanje (3,13) i čvrsto pouzdanje, do kraja
(3,14).
Zato ovde prikazani hrišćanski život nije
život straha i bojažljivosti, život u kome se čovek teško kreće strmim putem ka
nebu, u stalnoj nesigurnosti u pogledu svog položaja pred Bogom. Naprotiv! Taj
život je razumno, dinamično iskustvo koje je prevazišlo fazu naivnosti, život
koji je svestan varljivosti greha i činjenice o beskrajnoj zloći ljudskog srca.
Takav čovek korača s pouzdanjem, odvažno, jer se ne oslanja na svoju, već na
Hristovu pobedu. Ne u nama nego u Njemu, ne u svojim dostignućima nego u
Njegovim, ne u onome što mi jesmo nego u onome što je On — upravljajući svoje
misli Njemu, mi živimo u atmosferi potpunog pouzdanja.
Završni blok poglavlja, stihovi 16 do 19,
usredsređuje se isključivo na onaj naraštaj Izrailjaca koji je izumro u
pustinji. Oni su dobro počeli. Napustili su Egipat, imajući pred očima Božju
podignutu ruku, okruženi dokazima božanskog vođstva i božanske sile. Imali su
sjajnog vođu. Njihov promašaj ne može se pripisati Mojsiju. On je, kako smo
čitali u 3,2-6/I, bio veran u izvršavanju zadatka koji mu je Bog
dao.
Ovde se izdvajaju dve pouke koje su za
Božji narod danas podjednako važne kao i u prvom veku: dobar početak i s dobrim
vođom na čelu, faktori su koji ne mogu sami po sebi obezbediti duhovni uspeh.
Svako ko prizna Hrista ima dobar početak, bez obzira u kojoj eri, a i svaki
hrišćanin ima najboljeg vođu u svemiru. Međutim, svako od nas ima
određenu ulogu. Poput Izrailjaca onog vremena, i kod nas može doći do toga da se
u srcu postepeno odvraćamo od Boga i pretvaramo u buntovnike, i na taj način
proigramo svoje mesto u "Obećanoj zemlji" za kojom smo čeznuli. U hrišćanskom
životu nije dovoljno putovati s nadom, nego i stići na odredište; naš cilj je
ostvarenje večnog mira (pokoja).
Neki autori komentara su u "četrdeset
godina", izrazu koji se pominje u Psalmu 95,7-11, a onda ponovo u Jevrejima
3,17, videli određenu značajnu dimenziju. Po njihovom shvatanju, pošto je
Poslanica Jevrejima bila pisana ranih šezdesetih godina naše ere, hrišćani su
ponovo razmišljali u kontekstu 40-godišnjeg perioda nakon Hristove smrti, pri
čemu se Drugi dolazak očekivao kroz nekoliko godina od tada. Ako su hrišćani
imali na umu takav vremenski okvir, opomena iz 3,6-19 morala je doći s posebnom
snagom.
Iako ta misao deluje privlačno, ja u
Jevrejima ne nalazim dovoljno dokaza da bih je ozbiljno shvatio. Apostol se
kasnije poziva na Hristov ponovni dolazak (9,27.28; 10,37.38; 12,26.27), ali
više ne pominje "četrdeset godina". Mislim da bi bilo najbolje da pominjanje
"četrdeset godina" razumemo kao detalj koji već postoji u osnovnom tekstu,
Psalam 95,7-11. Baš kao što se igrao rečima poput danas i drvenasta, koje nalazi u pomenutom tekstu, tako je pisac Poslanice odande preneo i
"četrdeset godina".
Neki adventistički evanđelisti videli su u
Jevrejima 3,6/II-19 snažnu primenu na crkvu. Osim motivacije za ličnu istrajnost
na hrišćanskom putu koju smo zapazili, oni su otkrili široke paralele između
Izrailjaca-putnika i adventnog pokreta. Govornici i pisci, poput Tejlora (G.)
Banča, posebno su istakli razlog zašto su adventisti kao pokret propustili da
ispune Božje namere. Prema tom razmišljanju, trebalo je da adventisti još pre
mnogo godina završe zadatak koji im je Bog dao (da objave večno jevanđelje
svetu), da je Hristos već trebalo da dođe. Takvo gledište potkrepljuju neki
iskazi iz pera Elen Vajt, iako neka druga vode u drugom pravcu, naglašavajući
neprikosnovenost i nepromenjivost Božjih namera. Mada bi ta primena mogla
donekle biti opravdana, Poslanica Jevrejima ne upućuje na
to.
Reč za pokoj u tekstu (11. i 18.
stih) u grčkom jeziku je katapausis. Što se tiče generacije iz pustinje,
reč se nesumnjivo odnosila na Hanansku zemlju koja je bila cilj njihovih
nadanja. U Petoknjižju imamo dva teksta u kojima se koristi sličan jezik kao u
Psalmu 95,7-11, dok izražavaju Gospodnje nezadovoljstvo buntovnim Izrailjcima.
Doduše, umesto reči pokoj, ti tekstovi izričito upućuju na Obećanu
zemlju. U jednom od njih čitamo: "I ču Gospod glas reči vaših, i razgnjevi se i
zakle se govoreći: Nijedan od ovoga roda zloga neće videti ove dobre zemlje, za
koju se zakleh da ću dati vašim ocima" (5. Mojsijeva 1,34.35; vidi takođe 4.
Mojsijeva 14,20-23).
Da se apostolovo izlaganje o pokoju
završilo u 3. glavi Poslanice, mi uopšte ne bismo sumnjali da je mislio na
zemaljski Hanan. Međutim, u 4. glavi videćemo kako on nastavlja da koristi taj
izraz, prenosi ga i dalje, primenjujući ga na svoje čitaoce u prvom veku (i na
nas, u širem smislu).
Starozavetna storija promašaju Izrailja
baca svetlost na dva izuzetka: “Isus Navin i Halev ostali su verni i jedini su
preživeli čerdeset godina lutanja pustinjom. Pisac Poslanice Jevrejima verovatno
ih je mogao istaći kao pozitivne primere ranim hrišćanima. On to ipak ne čini.
On svoje argumente ne uzima iz Petoknjižja, nego iz teksta u Psalmu 95,7-11.
Pošto se Psalam usredsređuje na sve ljude i ne pominje Isusa Navina i Haleva, i
on ih takođe mimoilazi.
Tako hrišćanima pouka o neuspehu Izrailja
postaje sasvim jasna. I mi možemo proigrati obećani "pokoj", koji će nam vrlo
brzo biti i definisan (4,1-13). Uprkos svemu što smo znali i videli kada je reč
o Bogu i Njegovim delima, uprkos svom superlativnom Vođi, uprkos pripadništvu
narodu novog Izlaska, uprkos svemu tome, možda i ne stignemo u svoju Obećanu
zemlju. U dostizanje cilja koji Bog ima za nas možemo biti sigurni jedino ako
poslušamo hitan poziv "danas", jedino ako slušamo Božji glas u okviru života
verne istrajnosti.
Poslednja reč u poglavlju rezimira razlog
zbog kojeg je Izrailj zatajio: neverstvo, stoji u našem prevodu Biblije,
dok je u grčkom reč apistia — doslovno, "nevera". Apostol tu
značajnu misao ponavlja u 4,2: "Jer ne verovaše oni koji čuše" [oni koji čuše,
nisu ga (jevanđelje) udružili s verom]. Tako, dok 3. glava Poslanice naglašava
odsustvo vere kod Izrailjaca, 4. glava će naglasiti veru kao
najvažnije duhovno obeležje hrišćana-putnika.
Pavle nam u 11. glavi znatno više govori o
veri (pistis), ali celu ovu propoved možemo s pravom posmatrati kao
ilustraciju vere. Iako ćemo sve do 11. glave Poslanice čekati na glavno
istraživanje značenja vere, izlaganje iz 3. glave Poslanice nudi nam neke
od najvažnijih nagoveštaja. Vera i njena suprotnost, neverstvo,
govore o dva odgovora Bogu i Njegovim delima. One upućuju na dva načina
razmišljanja, iz kojih proizlaze dve vrste ponašanja.
Neverstvo, apistia, može da bude samo više od neverovanja,
budući da izraz karakteriše otvrdnulo srce, osobu podleglu prevari greha, koja
odstupa od Boga Jahve i Njegovog cilja. Zapažamo vidimo elemente nestalnosti i
odustvo istrajnosti, koji nas odvode još dalje nego samo izostajanje mentalnog
pristanka.
Dva puta pročitaj Jevrejima 4,1-13. Posle
toga se vrati i pročitaj ceo odsek koji proučavamo, 3,1 – 4,13, prateći kako
ideje teku zajedno. Dok čitaš, razmišljaj o mogućim odgovorima na sledeća
ključna pitanja koja se pojavljuju u našem tekstu:
1. Kakvo je to počivanje koje je "ostavljeno"
današnjem Božjem narodu (4,9)? Pošto to ne može biti zemaljski Hanan, šta bi to
moglo biti?
2. Prouči tekstove koji sadrže počivanje
(pokoj) u 4,1-11. Nabroj
ih prema tome da li ukazuju na sadašnji ili budući odmor.
3. Kako se u raspravi izdvaja Subota? Da li
je pokoj — Subota? Da li je pokoj — neki drugi dan? Da li taj
tekst dokazuje da su jevrejski hrišćani svetkovali Subotu?
4. Uporedi 4,8 u NIV
i u KJV.
Koji je prevod tačan? (Kontekst će ti pomoći u nalaženju
odgovora.)
5. Koja su to "dela" od kojih počivamo,
ušavši u Božji pokoj?
6. Istraži "Reč Božju" u 4,12.13. Da li je
Reč Božja stvar ili ličnost?
Apostol svoj poziv gradi kroz detaljno
promišljen tekst (4,1-11) koji, da bismo ga "raspakovali", iziskuje pažljivo i
precizno razmišljanje. Mi možemo lako razumeti pojedinačno uzete iskaze, ali
osnovno je pitanje — kako svaki od njih stoji u odnosu na sledeći. Ipak, ako se
s tim tekstom budemo dovoljno dugo "družili", proučavajući ga s razmišljanjem i
molitvom, on će nam otkriti svoju logiku, što će za nas predstavljati otvaranje
svojevrsne riznice bogatstva.
Pokoj je ključna reč u svim stihovima teksta. Imenicu u
tekstu nalazimo osam puta (stihovi 1, 3, 5, 6, 8, 10, 11). U svakom slučaju,
pokoj dolazi od grčke reči katapausis, iste one reči koju smo
zapazili u 3,6/II-19. U 4,9 nalazimo novu reč — veoma značajnu za svetkovatelje
Subote — sabbatismos. Prevedena je, kod Karadžića, kao "počivanje", a u
NIV, kao "subotni odmor". Reč pokoj nalazimo, takođe, dva puta u
glagolskom obliku (stihovi 4, 10). U oba ta slučaja, počinu odgovara
grčkoj reči katapausis.
Za tekst 4,1-11 možemo naći široku paletu
tumačenja. Neki adventisti ovde su prepoznali izričitu naredbu u pogledu sedmog
dana, dok su neki svetkovatelji nedelje u tome pronašli dokaze u prilog
svetkovanju — prvoga dana!
Ideja koju smo istakli u početnom delu
našeg proučavanja Poslanice Jevrejima, ovde se primenjuje s posebnom snagom:
neka nam sâm autor otkrije šta je imao na umu. Pratimo njegovo izlaganje korak
po korak, pa će nam značenje posebnih iskaza postati jasno. Ako se usredsredimo
na ovu ili onu tačku, bez neophodnog osvrtanja na kontekst, iskrivićemo ideje
koje on ima na umu. Njegovo razmišljanje, nadahnuto Svetim Duhom, razvija se
kroz pažljivo vođene, logične faze i postaje vidljivo smirenom istraživaču
Reči.
Dakle, pre pokušaja da odgovorimo na
fascinantna pitanja u vezi s pokojem, posvetimo se praćenju korakâ u
razradi teksta u Jevrejima 4,1-11. Ja u tome vidim sedam
faza:
1. Vidljive su samo dve grupe ljudi — oni uz
Mojsija i oni uz Isusa. Od Božjeg naroda koji luta u pustinji apostol ćutke
prelazi preko generacija u vekovima prohujalim u međuvremenu, i sve do hrišćana
u prvom veku, kojima piše. Pismo se, po njemu, direktno obraća čitaocu, a da to
protekli vekovi nisu ničim zamaglili.
2. On smatra da je obećanje o pokoju i dalje
prisutno (1. stih). Osnov za takvu tvrdnju daje nam Psalam 95,7-11. Opomena iz
tog teksta protiv otvrdnjavanja srca i buntovnosti pokazuje da Božje obećanje
još nije postalo stvarnost.
3. Međutim, obećanje o ulasku u pokoj,
konačno će se ispuniti. "Neki imaju da uđu u njega" [i dalje je tako da će neki
ući u taj pokoj] (6. stih), kaže autor, naglašavajući apsolutnu neminovnost
ostvarivanja Božje reči. Kada Pismo kaže da će se nešto dogoditi, to se mora
dogoditi — ako ne u trenutku kada je prvi put obećano, a onda u nekom budućem
vremenu. Božja reč postiže ono na šta je poslana; ona se Njemu nikada ne vraća
prazna.
4. Za svaki propust da se uđe u pokoj krivicu
snosi čovek, a ne Bog. Izrailj je u pustinji proigrao obećani mir, a taj mir
(pokoj) već je bio tu, pripremljen od Boga. Podrazumeva se da je, ukoliko neki
hrišćanin ne "uđe u pokoj", problem kod njega, a ne kod Boga. U stvari, pokoj je
uvek bio dostupan, već od stvaranja sveta, kako je to pokazano činjenicom da je
sâm Bog počinuo (stihovi 3-5).
5. Generacija iz pustinje je zatajila zato
što su, iako je pokoj bio dostupan i oni od Boga primili radosnu vest, pali u
neverstvo i neposlušnost. Slično tome, i hrišćani moraju biti oprezni i poučiti
se iz iskustva izrailjskog naroda.
6. I hrišćani moraju ulagati napore da uđu u
Božji pokoj, koji je i dalje — tu. Oni — Božji narod iz prvog veka n.e. — i mi,
treba da odgovorimo na Božji poziv sadržan u "danas", vodeći računa da nam ne
otvrdnu srca, nego da u pokoj uđemo verom (stihovi 3, 6,
9-11).
7. U konceptu pokoja dolazi do izmene u značenju.
Pokoj, u delu teksta 3,6/II-19 ne upućuje na nešto više od odmaranja od
neprijatelja i nevolja u Hananskoj zemlji. Međutim, 4,1-11, na temelju Psalma
95,7-11, ističe da taj pokoj tek treba da se dostigne. Tako apostol hrišćanima
ističe duhovno iskustvo pokoja, nešto što je već bilo obećano u Psalmu 95,7-11 i
nešto čemu čitaoci moraju istrajno da teže.
U pozadini svih tih logičkih koraka vidimo
Božju reč. Pošto ju je Bog izgovorio, ona će se ostvariti;
pošto je Bog obećao, neki iz redova Njegovog naroda shvatiće cilj. Ta Reč
obraća se direktno, neposredno našem uhu. Premostivši vekove, stvarna je i puna
života i danas, sa svojim — "danas, ako glas Njegov čujete", kao što je
bila kada je prvi put pozvala ljude da se okrenu Božjem
cilju.
Pozivam svakog čitaoca da tekst u
Jevrejima 4,1-11 čita i pročitava u svetlu sedam koraka, preporučenih u
prethodnom delu teksta. Nemojte se osloniti na moju reč u ovom slučaju.
Ispitajte moju analizu na osnovu teksta. Kada u tekstu počnete da se osećate
ugodno — kada tekst počne da vam izgleda kao stari prijatelj — tada nastavite
putovanje sa mnom, da zajednički pokušamo da dopremo do potpunog značenja te
ključne reči, pokoj.
Prvo, šta reći na ovom mestu o elementu
vremena? Da li je u tekstu (4,1-11) pokoj sadašnjost ili
budućnost? Imamo nekoliko iskaza koji upućuju na nešto što se može dostići
danas:
§
"Mi koji verovasmo
ulazimo u pokoj" (4,3)
§
"Jer koji uđe u pokoj
Njegov, i on počiva od dela svojih" (4,10)
§
"Ostaje i dalje da će
neki ući u taj pokoj . . . stoga Bog opet odredi jedan dan,
nazvavši ga danas" [Budući
pak da neki imaju da uđu u njega .
. . Opet odredi jedan dan, danas]
(4,6-8)
§
Međutim, druge tačke u raspravi upućuju na
pokoj kao na nešto što pripada budućnosti:
§
Poziv iz 4,1-11
nastaje na osnovu Izrailjevog pada iz 3,6/II-19), teksta koji je usmeren ka
budućnosti. U slučaju plemenâ iz pustinje, obećanje o pokoju (Hanan) uopšte nije
bilo ispunjeno.
§
Obećanje o ulasku u
pokoj "još stoji" ili "ostaje" (4,1.6), nagoveštava da nešto još nije
ostvareno.
§
Počivanje (pokoj) isto
tako "ostaje" (4,9).
§
Hrišćani treba da se
"boje" da ne "odocne", kao nekada stari Izrailj, i tako ne uđu u Božji pokoj
(4,1).
§
Oni treba da "se
postaraju" da uđu u taj pokoj (4,11).
Tako pokoj
o kojem govori Poslanica
pokazuje, kako se čini, gotovo potpunu ravnotežu u pogledu elemenata sadašnjosti
i budućnosti. Možemo li iz te ideje izvući neki smisaoni
zaključak?
Svakako! Mi, zapravo, u celom Novom
zavetu, nailazimo na uspostavljanje ravnoteže između onoga što je već nastalo
životom i smrću Isusa Hrista i onoga što tek treba da bude. Mi se već u
Jevanđeljima susrećemo s tim pojmom u Isusovom učenju o Božjem carstvu. Božji
princip se ispoljio u Isusovim rečima i delima — carstvo je došlo. "Blago
siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko" (Matej
5,3). "Ako li ja Duhom Božjim izgonim đavole, dakle je došlo k vama
carstvo nebesko" (Matej 12,28).
Međutim, carstvo u svojoj punini i dalje
ostaje stvar budućnosti. Božji sledbenici treba da se mole za to carstvo — "da dođe carstvo tvoje" (Matej 6,10);
"hodite blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od
postanja sveta" (Matej 25,34).
Često pravimo razliku između ta dva
aspekta carstva, govoreći o prvom kao o "carstvu blagodati", a o drugom kao o
"carstvu slave". Ti izrazi, iako precizni sami po sebi, ne dolaze iz Biblije,
koja, prosto, govori o "carstvu".
Svi novozavetni spisi održavaju tu tenziju
između "već" i "još ne", koju nam slika jezik carstva. S Isusovim dolaskom
nešto se dogodilo! Spasenje je došlo, blagodat je obilna, Duh je izliven,
ljudi su primili oproštenje, i Isus sada vlada u srcima svojih sledbenika. Ipak,
konačno ispunjenje Božjeg plana je nešto što tek predstoji. Tek kada Isus ponovo
dođe, saviće se svako koleno i priznati ga za Cara nad carevima i Gospodara nad
gospodarima. Tek će tada stvoreni svemir biti vraćen u svoj prvobitni, savršeni
sklad. Tek tada će Božji narod biti izbavljen od iskušenja, stradanja i smrti.
Tek tada će sotona, kome je Isus na krstu stao na glavu, doživeti svoj konačni
kraj. Isus je na Golgoti izvojevao odlučujuću bitku u vekovnoj borbi između
dobra i zla, ali rat se nastavlja. Međutim, i on će se uskoro
završiti.
Isto tako, i Poslanica Jevrejima "krmani"
između "već" i "još ne". Oba elementa videli smo u uvodnom delu (1,1-4). Božji
vrhunski govor ostvaren je u Sinu, Onome koji je sproveo odlučujuće očišćenje od
greha. Međutim, Sin u isto vreme očekuje konačno, puno preuzimanje svoje vlasti
nad svemirom, s desne strane prestola veličine na
nebesima.
Ta eshatološka tenzija — "već" ali "još
ne" — diktiraće izgled izlaganja kroz celu Poslanicu Jevrejima. Govoreći o
Isusu, našem Prvosvešteniku i žrtvi, Pavle će isticati ono što je Isus već
učinio, i omogućio da već sada bude dostupno hrišćanima. Međutim, on će
istovremeno naglašavati da je Božji narod i dalje skup putnika i došljaka na
ovoj Zemlji, na svom putu ka nebeskom odredištu, narod koji živi u nadi.
Odnosno, jevanđelje nam dolazi i kao činjenica i kao obećanje. To se odnosi i na
pokoj u 4,1-11. Božji narod već sada u njega može ući, ali će počivanje
(pokoj) doživeti u punini tek prilikom Drugog Hristovog dolaska.
Mi, danas, možemo jasnije da vidimo šta se
podrazumeva pod tim pokojem. Reč je o blaženstvu spasenja u Isusu Hristu,
u koje mi ulazimo verom u Njega — radost koja je za hrišćane već sada realnost,
ali koja će svoju još dublju dimenziju dostići u našem večnom domu, sa
Bogom.
Mesta na kojima autor pominje Subotu
bacaju svetlo na to kako on shvata pokoj. U 4,4 on iznosi misao prema
kojoj je Bog počivao u prvu Subotu (1. Mojsijeva 2,2), nastavljajući s tom
idejom u 4,9 — "Dakle, ostaje subotno počivanje Božjem narodu" [Karadžić: daklem
je ostavljeno još počivanje narodu Božjemu]. Autor je kroz ceo tekst, 3,6/II –
4,11, koristio istu reč za pokoj — katapausis — bilo da je upućivao na
starozavetno odredište pustinjskih plemena Izrailja, ili na novi Božji narod.
Međutim, mi u 4,9 nailazimo na reč koje nema ni na jednom drugom mestu u Novom
zavetu, niti u literaturi prvog veka — sabbatismos, "subotni odmor",
"odmor kao odmor Subotom", "odmor prema modelu Subote".
Mislim da je tu reč apostol iskovao da bi
zaokružio raspravu koja je otpočela u 3,6/II, a dolazi do kulminacije u 4,9.10.
Njegova nesumnjiva namera je da sabbatismos bude ekvivalent reči
katapausis, budući da se toj reči vraća u 4,10, ali želi i da načini vezu
sa svim ostalim što će govoriti o Suboti.
Čitaoci jevrejskog porekla verovatno će
vrlo brzo uočiti vezu između pokoja i Subote. Rabini su učili da je Subota više
nego samo uzdržavanje od rada, da je ona predukus Mesijinog doba. Na isti način,
u pokoj koji je Bog obećao hrišćanima može se ući danas, ali je taj pokoj
okrenut svom potpunom ostvarenju u Božjoj prisutnosti, kada Isus ponovo
dođe.
Uz ovakvo razumevanje teksta u 4,1-11,
možemo neposrednije da istražimo nekoliko predmeta, vrlo zanimljivih za
svetkovatelje Subote.
Prvo, tekst ne daje nikakvo opravdanje,
punomoć za svetkovanje nedelje. Izraz "drugi dan" iz 4,8 nema nikakve veze sa
Subotom ili nedeljom nego se, naprotiv, uključuje u raspravu o izrazu "danas",
iz 4,7. Autor hoće da istakne da je Božji poziv Njegovom narodu u vreme Isusa
Navina ostao neprihvaćen, što je jasno vidljivo iz ponavljanja poziva u Psalmu
95,7-11 u Davidovo vreme.
Da li možda 4,1-11 predstavlja direktan
poziv na svetkovanje Subote, izjednačavanjem pokoja sa Subotom? Ne baš
sasvim. Subota je ilustracija tog pokoja. Ona sadrži kvalitet tog pokoja.
Međutim, sâm pokoj je znatno više od toga, pošto predstavlja iskustvo
koje hrišćani mogu uživati sedam dana u sedmici, koje će svoju puninu dostići
tek na kraju istorije sveta — prilikom Drugog Hristovog dolaska.
Po mojoj oceni, Jevrejima 4,1-11 pruža nam
snažan dokaz u prilog Subote kao dana odmora, sedmog dana, u celom Novom zavetu.
Tekst to, doduše, čini bez upućivanja direktnog poziva na svetkovanje Subote. Da
ima direktnog poziva, to bi moglo značiti da su jevrejski hrišćani imali
rasprave o danu koji bi trebalo svetkovati kao odmor. Jevrejima autor, u stvari,
Subotu pominje indirektno, ne defanzivno, već na vrlo afirmativan način. Po
rečima autora, naš pokoj u Hristu ima kvalitet Subote. On je kao
Subota.
Ako autor, na ključnom mestu u svojoj
raspravi, u 4,9.10, dovodi u vezu pokoj i Subotu, po svoj prilici neizbežna su
dva zaključka. Prvo, za njega i njegove čitaoce subota je imala pozitivnu
konotaciju. Da su je smatrali teretom, poslednjim ostacima religije ropstva,
autor bi u tom presudnom trenutku izgubio čitaoce. Drugo, i on i njegovi čitaoci
svetkovali su Subotu. Oni nisu gajili ni primisao o nekom drugom danu. Sigurno
je, dakle, da nisu raspravljali o prednostima Subote nad nedeljom! Jedino je u
takvom kontekstu autor mogao da pokoj u Hristu nazove izrazom
sabbatismos.
Imajući na umu pokoj (počivanje) u Hristu,
mi možemo da uhvatimo značenje apostolovih reči u vezi s počivanjem od
sopstvenog rada u 4,10. Dodirna tačka je tu jednostavno pojam prestajanja — kao
što je Bog prestao da obavlja svoje delo u Subotu, i mi prestajemo sa svojim
poslom, ulazeći u Njegov pokoj. Taj posao je suprotnost putu vere. On — kako je
pokazala rasprava koja je počela kod 3,6/II — predstavlja zlo, neverno srce,
okamenjeno grehom, srce koje rađa pobunu, neposlušnost i neverstvo. Nasuprot tom
stanju, karakterističnom za stari Izrailj, Bog nam nudi put vere, put pouzdanja
u Boga i put obeležen strpljenjem i istrajnošću.
Prema tome, Jevrejima 4,10 sistem
opravdanja verom ne suprotstavlja sistemu opravdanja delima. Isto tako, ni posao
hrišćanina, koji on obustavlja, ne odgovara Božjim stvaralačkim aktivnostima.
Naprotiv, tekst ukazuje na dva moguća puta za putnika koji se kreće ka Obećanoj
zemlji: vera ili neverstvo.
Završavajući izlaganje o 4,1-11, trebalo
bi da istaknemo dve stvari. Prva je pala u oči proučavaocima koji koriste prevod
Daničić-Karadžić. Naime, NIV u 4,8 pominje "Isusa Navina", dok KJV (i Daničić-Karadžić) pominje "Isusa". U ovome je
NIV svakako u pravu.
Apostol govori o vođi Izrailja u pustinji, u 3,6/II-19.
Druga, praktična stvar, ističe vrednost
koju apostolove misli imaju za život u našem vremenu. Uz našu užurbanost,
nervozne aktivnosti, teskobna osećanja i stres, mnogo nam znači obećanje o
pokoju u Hristu — pokoju u koji se može ući odmah, sada, dok smo okruženi
svim našim brigama i jadima. Isus šalje sličan poziv: "Hodite k meni svi koji
ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti (Matej 11,28). Obećanje ima veliku
snagu u životu svih nas.
U završnim stihovima našeg teksta,
4,12.13, pisac ponovo upućuje jednu opomenu. Opisuje svevideće Božje oko koje
može da pronikne u naše najskrivenije tajne i namere. Izraz koji je autor
upotrebio za otkrivanje najdubljih pobuda — "otkriveno" u NIV — potiče iz
rvačkog sporta i prikazuje osobu prikovanu za pod, potpuno onemogućenu u
pokretima i nemoćnu.
Razume se, suština njegovih reči vraća nas
na savet iz 3,6/II-19. Mi možemo da prevarimo druge ljude, možemo prevariti i
sebe, ali ne i Boga. On vidi, On zna. On može da nam čita srca. On može da
otkrije početak procesa otvrdnjavanja koji nas odvodi daleko od Njegovih
planova.
Čitajući 4,12.13, mi primećujemo promenu
predmeta. Počinjemo s Božjom rečju koja nam se obraća, ispituje naše pobude, kao
u Psalmu 95,7-11. Međutim, u 13. stihu susrećemo se sa samim Bogom — "Onim pred
kojim moramo položiti račun" ("kojemu govorimo"). Bog nam se lično
obraća. Stoga treba zaista da se "bojimo da . . . ne odocni koji od vas" [... pazimo da se
niko od vas ne nađe lišen toga] (1. stih)!
1. Šta meni znači to što je Isus veran? Šta
to znači crkvi? svetu?
2. Kako često razmišljam o Isusu i onome što
je postigao za mene? Šta treba da menjam Njegovom blagodaću, kako bih primenio
savet iz Jevrejima 3,1 i svoje misli usmerio ka Njemu? Kakve će promene nastati
u mom životu pošto izvršim te promene?
3. Kako sam se postavio prema "danas"? Šta u
ovaj dan, "danas" mogu učiniti za Hrista, što će ovog dana, "danas" biti novo?
Šta mogu naučiti što bi bilo novo? Hoće li se svet malo popraviti time što sam
danas bio u njemu? Hoću li na kraju ovoga dana biti malo bliže nebu? Kako mogu
znati da je odgovor na ta pitanja — potvrdan?
4. Seti se dana kada si odlučio da postaneš
hrišćanin — seti se žara svoje prve ljubavi, svoje ozbiljnosti, snažne želje da
služiš Bogu. Šta bi danas rekao za svoje srce? Da li se u njega uselila sumnja?
ljubav prema svetu? gorčina? Ako jeste, kako su se uselile i kako ih se možeš
osloboditi?
5. Da li sam danas nekoga ohrabrio (Jevrejima
3,13)? Znam li još nekoga koga bih mogao ohrabriti? Kako mogu ohrabriti te
osobe?
6. Kako mogu znati da sam pošten prema Bogu?
prema sebi?
7. Kako bi izgledalo kada bih pošteno uputio
sledeću molitvu? "O, Gospode, otvori moje oči da uvidim svoju potrebu. Svuci
moje maske, ma kako me to bolelo, da sebe vidim onako kako me Ti vidiš. Pokaži
mi ne samo to tvrdoglavo, nepoverljivo srce u meni nego i onu duboku ljubav
kojom brineš o meni i vrednost koju imam u Tvojim očima.”
8. Šta mogu učiniti da budem siguran da sada
ulazim u Hristov pokoj?
9. U kom se smislu sledeći pasus iz pera Elen
Vajt odnosi, ili ne odnosi, danas na mene? "Nebo treba da otpočne na ovoj
Zemlji. Kada Božji narod bude bio ispunjen krotošću i nežnošću, shvatiće da će
Njegova zastava nad njima značiti ljubav; da će Njegov plod prijati njihovim
ustima. Oni će načiniti nebo na ovoj Zemlji, gde će se pripremiti za ono što je
gore" (EGW, Testimonies, 7:131).
10. U kojoj je meri Subota za mene Božja zapovest?
uslov za moje spasenje? predukus neba za mene? uzorak spasenja koje mi je
Hristos već sada doneo?
11. U kom mi je smislu Božja reč, Biblija, do sada
govorila lično i neposredno? Kako me je hrabrila i opominjala? U kom smislu ja,
po ugledu na Isusa, živim "o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih" (Matej
4,4)?
1. Služeći se konkordancijom, potraži u
Starom zavetu reč pokoj (počivanje) [rest]. Prati upotrebu te reči
od primene koju je imala na zemaljski Hanan u vreme Isusa Navina, pa do kasnijih
primena. Potom se vrati u Jevrejima 3,7 – 4,11 i istraži kako se koncept pokoja
dalje razvija. Uporedi ono što si saznao iz Isusovih reči u Mateju 11,28-30.
Koji duhovni značaj vidiš u reči pokoj, a koji ranije nisi
shvatao?
2. Prouči storiju o neuspehu Izrailja u
pokušaju da uđe u Hanansku zemlju, prema 4. Mojsijevoj, 13. i 14. glavi. Posle
toga, prouči duhovne pouke koje iz tog izveštaja, prema Jevrejima 3,12-17,
izvodi Pavle. Koje ti dodatne pouke dolaze na um, pri pomisli na pojedinosti iz
izveštaja u 4. Mojsijevoj, a koje Pavle ne pominje u Poslanici Jevrejima? Kako
te pouke mogu podupreti tvoje napore da postaneš hrišćanin koji
veruje?
1. Radi temeljnog, detaljnog proučavanja
Jevrejima 3,1 – 4,13, vidi B. F. Westcott, The Epistle to the Hebrews, 72-105. (Napomena: Westcott se neprekidno poziva na grčki
tekst.)
2. Za jasan komentar teksta, ali uz manje
tehničkih detalja, vidi F. F. Bruce, The Epistle to the Hebrews, rev.
ed., 90-117.
3. Za tumačenje predmeta Subote, vidi Ellen G. White, The Desire of Ages, 281-289.