| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |
Napuštajući
hramske prostore i uklanjajući se od ubilačkih planova verskih
vođa, Isus nailazi na čoveka slepog od rođenja (Jovan 9,1).
Posle izlečenja čoveka, na slavu Bogu (stihovi 2,7), priča se
nastavlja vrlo duhovitim tonom (stihovi 8-34). S komičnom smelošću,
čovek opšti sa svojim komšijama i s verskim vođama i Isusa brani
vešto i s velikom dozom sarkazma, gotovo kao slučajno.
Pošto su čoveka
ekskomunicirali iz svog verskog sistema (34. stih), Isus ga pronalazi da bi se
uverio u tok razvoja njegove vere, na prkos farisejima koji posmatraju njihov
susret (stihovi 35-41). Isus potom koristi niz ilustracija kojima brani svoje
postupke u angažovanju oko slepog čoveka (10,1-18). Predstavlja se kao
Dobri Pastir koji se brine za odbačene u Izrailju.
Tekst kao celina (9,1 -
10,21) je jedinstvena celina u kojoj Isus, Videlo sveta (8,12; 9,5) donosi sud
na verske vođe koji se suprotstavljaju okolnosti u kojoj Njegovo videlo
osvetljava srca i živote onih koji su nekada služili tadašnjem verskom sistemu.
l
Ulaženje u Reč
Jovan 9,1-41
Tekst u Jovanu 9,1-41
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Od onoga što možeš da
nađeš, navedi što više dodirnih tačaka između Jovanove 9. glave
i prethodnog odseka (7. i 8. glava). Kada se odigrava taj slučaj?
2. Četiri su najvažnije
reakcije protiv Isusa u 9. glavi: reakcije komšija, verskih vođa,
roditelja izlečenog slepca i samog čoveka. Na četiri lista
hartije, pojedinačno, odozgo stavi natpise: komšije, verske vođe, roditelji
i izlečeni slepac.
Povuci liniju vertikalno sredinom
lista i na početku jednog stupca napiši “sigurno“, na na početku
drugog — “nesigurno“. Tada u odgovarajući stubac upiši sve što si našao u
glavi, a što govori u čemu su svaka od tih grupa ili pojedinaca sigurni, a
u čemu nisu sigurni.
3. Napiši jedan pasus o
vrednosti koju je ova priča mogla imati u očima druge generacije
hrišćana, za koju je Jovan pisao.
4. Napiši jedan pasus o
nedoumici u kojoj su se našli verske vođe u odnosu na Isusove izjave o
sebi. Na koji način tekstovi u 5, 7. i 8. glavi olakšavaju razumevanje
prirode ove nedoumice?
5. U čemu se sastoji
glavni teološki problem u Jovanu 9,39-41? Uporedi taj tekst s Jovanom 6,36-47 i
12,37-43. Napiši jedan pasus u kojem ćeš opisati kako Jovanovo
Jevanđelje pokušava da pomiri ideju Božje apsolutne slobode delovanje s
idejom ljudske odgovornosti.
6. Prikaži kako su se nizali
koraci razvijanja vere slepog čoveka u Isusa.
l
Istraživanje Reči
Struktura teksta
Isus, u Jovanovoj 9. glavi, u praksi života demonstrira na šta je mislio kad je rekao: “Ja sam Videlo svetu“ (8,12). Lečenjem čoveka slepog od rođenja, Isus njemu pre svega daje pristup fizičkoj svetlosti i čovek sada može da gleda (stihovi 7, 11, 15). Na kraju poglavlja Isus odlazi iza čuda fizičkog vida i daje mu duhovni vid (stihovi 35-39). Moć da podari fizički vid, demonstracija je Njegove sposobnosti i prava/ vlasti da daje duhovni vid i duhovni život.
Priča je nastavak temâ Praznika senica iz 8. i 9. glave. Tema o vodi nastavlja se uključivanjem voda iz Siloamske banje (iz koje se uzimala ceremonijalna voda u okviru prazničnog ceremonijala) u postupak lečenja (7. stih; vidi takođe 7,37-39). Tema videla/ svetlosti ilustrovana je u samom lečenju i o njoj se eksplicitno/ vrlo određeno izražava sâm Isus (5. stih; vidi takođe 8,12). Iako tadašnji Jevreji nisu osećali potrebu za Isusom, pošto su bili Avramovi potomci (8,33), priča o ovom čoveku, Jevrejinu, Avramovom potomku, a ipak teško pogođenom slepilom od rođenja, slika je duhovne potrebe njegovih sunarodnika za Hristom. Glavna pouka priče iz stihova 1 do 38 izvlači se eksplicitno/ sasvim jasno i razumljivo u stihovima 39 do 41. Druge pouke iz priče izvučene su u prvoj polovini 10. glave.
Priča iz 9. glave povlači oštar kontrast između izlečenog slepca i fariseja. Čovek u više navrata priznaje da ne zna ko ga je izlečio (stihovi 12, 25, 36). Fariseji, na drugoj strani, samouvereno tvrde da tačno znaju o čemu se radi (stihovi 24, 29).
Slepi čovek u kntinuitetu napreduje u veri, jer prvo govori o “čoveku koji se zove Isus“ (11. stih), a zatim je spreman da veruje da Isus mora da bude prorok (17. stih), pa izražava želju da postane Njegov učenik (27. stih — zapazi reči “i vi“ — Talbert, Reading John, 160), potom insistira na tvrdnji da bi On morao biti od Boga (33. stih), a onda se, na kraju, klanja Isusu, kao Sinu čovečjem (38. stih). S druge strane, fariseji u kontinuitetu napreduju u slepilu, kako priča odmiče. U početku, oni prihvataju činjenicu da se izlečenje dogodilo (15. stih); zatim kao da su nesigurni (stihovi 16, 17). Kako se rasprava nastavlja, oni su sve manje i manje objektivni, sve dok prevarom ne pokušaju da navedu čoveka da kaže nešto što nije istina (27. stih) i izražavaju svoje totalno odbacivanje Isusa (29. stih), da bi konačno završili ponižavanjem čoveka čija je glavna krivica bila u tome što se zatekao u blizini kad je Isus prolazio (34. stih). Njihovo slepilo na kraju poglavlja potvrđeno je od Isusa koji je Videlo svetu (stihovi 39-41).
Pozadina teksta
Jovanova odluka da ovu priču uvrsti u svoje Jevanđelje možda pokazuje da je rasprava između izlečenog slepca i verskih vođa bila odraz rasprava između Jevreja i hrišćana u svetu kojem se on obraćao kao pisac. Posle razorenje Jerusalima Jevreji su upadljivo počeli da traže načine za otkrivanje hrišćana koji su dolazili u službe u sinagogama, kako bi ih isključili iz bogoslužbenih aktivnosti. Ovo je suprotno onome što čitamo u knjizi Dela apostolska, gde su hrišćani, generalno, u bogoslužbenim aktivnostima u sinagogama i hramu učestvovali sasvim slobodno (Dela 13,5; 15,21).
Priča ovog poglavlja je, prema tome, nesumnjivo morala biti uteha hrišćanima druge generacija, naročito jevrejskim hrišćanima, koji su izgubili mesto u sinagogi i pitali se — da li su, pošavši za Isusom, zaista učinili pravi potez. Drugi mogući pokušaji opisivanja teške situacije u kojoj su se našli neki hrišćani na kraju veka, izneti su u 12,42.43 i 16,2.
Jevreji toga vremena su verovali da će nagrade i kazne za njihove postupke stizati sve do treće i četvrte generacije. Kada bolest pogodi koga, za to mora da postoji duhovni uzrok. Prema tome, ako bi se dete rodilo slepo, to bi značilo ili da su roditelji ili stari roditelji grešili, ili da je Bog ljude unapred kažnjavao za grehe koji će tek biti učinjeni. Međutim, kada je reč o ljudima rođenim od jevrejskih roditelja, određenu ulogu mogle su da igraju “zasluge otaca“. Pošto su “oci“, kao Avram i Mojsije, dostigli tako visok stepen poslušnosti, oni su nagomilali jedan fond zasluga koji bi mogao da ublaži posledice greha u kasnijim generacijama Jevreja. Ovo je objašnjenje za neke primere oholosti, otkrivene u izjavama “mi smo deca Avramova“ (vidi 8,33.39).
Detaljno istraživanje teksta
U Jovanu 9,2 učenici izražavaju teologiju toga vremena, pitajući koga treba kriviti za bolest čoveka, njega ili njegove roditelje. Čini se da su živeli u uverenju da su svaka bolest ili nedostatak direktne posledice sasvim određenih greha. Isus reaguje brzo, da bi negirao, pobio tu teologiju (3. stih), čime je negirao i sveukupni jevrejski sistem nagrada i kazni. Iako je tačno da su mnoge bolesti neposredna posledica greha ili loših zdravstvenih navika, postoje i drugi razlozi zbog kojih ljudi mogu biti slepi ili hendikepirani. Jedna od poruka ovog teksta je da bolesti i stanja nemoći ponekad stvaraju okruženje u kojem Božje delo može da postane na jedinstven način vidljivo.
Posle pomazanja očiju toga čoveka glinom, Isus ga šalje u Siloamsku banju, najmanje 1.200 metara od mesta na kojem su stajali, da tamo spere glinu. Oči se čoveku otvaraju u banji, a ne u neposrednoj blizini Isusa — još jedna potvrda Jovanove teme da je Isusova reč vredna koliko i Njegov dodir.
Pošto su se zabavile ispitujući čoveka (stihovi 8-12), komšije ga vode farisejima da ga oni ispitaju (13. stih). Pošto je dan izlečenja bila subota (14. stih) i pošto je čovek bio rođen slep, Isus nije bio u žurbi da ga izleči. Ova činjenica stvara ozbiljnu nedoumicu za fariseje (stihovi 15, 16). Lečenje, s jedne strane, upućuje na delo čoveka za koga su neki verovali da radi s Božjim ovlašćenjem. Drugi su tvrdili da je njegova svesna odluka da leči subotom bila dokaz da je grešnik, jer je prorok koji čini silna dela, a ipak radi i uči ono što je suprotno Božjem zakonu, lažni prorok (5. Mojsijeva 13,1-5). Ovim svojim učinjenim delom Isus ih nagoni da zaključuju izvan ograda svojih filozofskih okvira. Ulog je vrlo veliki! Kao što će istaći izlečeni čovek, ako činjenje čuda pokazuje da je neko prorok, zar činjenje čuda koje je bez presedana u ljudskoj istoriji nije nesumnjiv znak dolaska Mesije (Jovan 9,32.33)?
Iako znaju istinu, roditelji izlečenog čoveka neće da govore, jer se boje posledica (stihovi 18-22). Jer, ako su posavetovali sina da ćuti kao i oni, nisu učinili nikakvo dobro, jer je on sve hrabriji i smeliji u svom sarkastičnom prkosu prema verskim vođama (stihovi 27,30-33). Neverstvo verskih vođa ima zapanjujućae dejstvo na izlečenog čoveka (30. stih). U svojoj završnoj reči oni čak priznaju da je izlečenje valjano (34. stih). Tako postaje vidljivo da se njihovo protivljenje ne temelji na razumnim argumentima nego na slepoj mržnji. Pošto Isusa nemaju u rukama, oni svoj bes iskaljuju na čoveku koga je Isus izlečio. Za drugu generaciju to je ilustracija da oni koji im se suprotstavljaju zbog njihovog hrišćanskog života, ujedno progone i Isusa. On je učestvovao u njihovim patnjama, dok su oni učestvovali u Njegovim.
U stihovima 35 do 41 postavlja se scena za propoved o Dobrom Pastiru, iz 10. glave. Isus se brine za odbačene. Kada vođe jednog religijskog sistema izbacuju ljude na osnovu svog neprijateljstva prema Isusu, one otkrivaju sopstsveno slepilo (stihovi 39-41i daju Isusu priliku da odbačene okuplja oko sebe (stihovi 35-38).
Glavne teme teksta
Predestinacija i ljudska odgovornost
Centralna tačka Jovanovog Jevanđelja jasno se nagoveštava u završnim stihovima 9. glave. Isus u 39. stihu jasno kaže da Bog drži pod kontrolom sve događaje na ovom svetu. On je došao da bi mogao da se održi sud, “da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slepi“ (39. stih). Ovde nema ničega što bi nagovestilo bilo šta o ljudskom izboru ili odgovornosti. Ali onda, odgovarajući farisejima, Isus im naglašava da moraju da preuzmu odgovornost za sopstveno slepilo (41. stih). Niko njima nije oduzeo vid.
U Jovanu 9,39-41, prema tome, mi vidimo dinamičnu tenziju između tvrdnje da Bog, s jedne strane, drži pod kontrolom zbivanja u svetu, a da su, s druge strane, ljudska bića ipak odgovorna za svoju sudbinu (razradu onoga što podrazumevam pod izrazom “dinamična tenzija“, vidi Paulien, What the Bible Says About the End-Time, 80).
Istu dinamičnu tenziju nalazimo po celom Jevanđelju, a dobar primer tome nam je tekst u 12,37-43. Taj tekst pokušava da odgovori na pitanje: Kako to da mnogi nisu verovali u Isusa — i pored toga što je učinio tako mnogo čudotvornih znakova (37. stih)? Na to pitanje dobijamo dva odgovora. Prvi, rečeno je da “ne mogahu verovati“ zato što je Bog, ako citiramo proroka Isaiju, “zaslepio … oči njihove i okamenio srca njihova“ (stihovi 39, 40). Originalni tekst je veoma određen: “Ne mogahu verovati“ (39. stih) zato što je Bog intervenisao. A drugi, veliki broj onih koji su verovali nisu mogli da priznaju svoju veru, “jer im većma omilje slava ljudska nego slava Božja“ (stihovi 42, 43). Neverovanje ima dvojaki uzrok: božanska intervencija s jedne i ljudski postupak s druge strane.
U celom Jovanovom Jevanđelju je jasno da je vera uslov za primanje jevanđelja. Ona je stav koji ljudska bića moraju samostalno da usvoje (3,18.36). Ljudi nemaju pravo izgovora za neverovanje (15,22; 12,47), jer je on krajnja posledica izostajanja volje (5,40; 7,17). Razlog što ljudi ne dolaze Isusu je u tome što su na već neki način odbili da dođu.
Neverovanje u Četvrtom Jevanđelju nagoveštava jedan moralni problem. Razlog zašto ljudi ne dolaze Hristu je u tome što nešto kriju (3,19-21; 5,44; 8,37-47). Onima koji hoće da žive sami sa sobom greh ostavlja samo dve mogućnosti. Oni mogu da priznaju svoj grehu Bogu i svakome drugom kome je potrebno priznati i da budu na miru sa sobom i sa svemirom; ili mogu da promene svoju teologiju, kako bi se prilagodili realnosti svog neotkupljenog grešnog stanja.
Prema tome, iza većine jeresi stoji određeni moralni problem. Ljudske teologije se menjaju zarad prilagođavanja njihovom načinu života. To potvrđuju nalazi psihologije. Istraživanja pokazuju da ono što ljudi veruju relativno malo utiče na njihov način života. Seksualne i fizičke zloupotrebe, uživanje alkohola i droga imaju svoje stabilno mesto među vernicima crkve i to u proporcijama sličnim onima kakve su među svetovnim ljudima. Ali, drugačije je kada gledamo u drugom smeru. Kako neko živi, ima moćan uticaj na ono šta veruje. Kada se neko upusti u svestan greh, to će jednom promeniti ono što veruje, ako greh ne prizna i ne ostavi.
Ipak, gornja istina ne sme da nam bude povod da previdimo njenu suprotnu realnost u Četvrtom Jevanđelju. Isus u Jovanu 6,36-47 ističe da niko ne dolazi Bogu, ako mu nije dato od Boga (37. stih). Drugim rečima, niko ne dolazi Bogu, ako ga Bog nije privukao, ili “dovukao“ (44. stih). Ali iako vera nikada nije moguća bez Božje intervencije, u ovom tekstu imamo objašnjenje da se, na kraju, ljudima omogućava da odluče da li će dopustiti da budu “dovučeni“ ili ne (stihovi 37, 40). “Svaki koji čuje od Oca i nauči, doći će k meni“ (45. stih).
Prema tome, u Isusovim izjavama, zapisanim u Četvtom Jevanđelju, Jovan postavlja moćnu dinamiku između Božje “predestinacije“ i ljudske odgovornosti. Niko nikada ne bi trebalo da kaže kako je on ili ona došao, odnosno, došla Bogu. Niko ne dolazi Bogu, ako Bog ne odluči da ga privuče, “dovuče“. Božja sila i Božja ljubav u konačnom smislu zaslužni su za svaku osobu koja dođe Isusu. Ali koga Bog privlači? “I biće svi naučeni od Boga“ (45. stih; vidi takođe Isaija 54,13). Opasnost u doktrini o predestinaciji nije u onome šta ona tvrdi, nego u onome što negira. Predestinacija pravilno tvrdi da je Bog razlog što bilo koji čovek dolazi u veru. Niko nikada ne može da se diči, hvali time kakav je veliki hrišćanin, ili hrišćanka. Niko od nas ne bi ni počeo da “hodi“ s Hristom, ako Bog ne interveniše u našim životima. Ali predestinacija [nedopušteno] prelazi granice Pisma kada tvrdi da mi ljudi nemamo nikakvog izbora po pitanju da li ćemo biti spaseni ili ne.
Jovanovo Jevanđelje u više navrata ističe da ljudska bića imaju izbor po tom pitanju i da su odgovorni za taj izbor. Prema tome, konačni i najveći greh u Četvrtom Jevanđelju je neverovanje (16,9; 9,41). Odbiti da verujemo naočigled tako velikog spasenja i naočigled Božje sile privlačenja, greh je neverovatnih dimenzija. Pa čak ni ovde, nijedno ljudsko biće ne bi čak bilo ni svesno neverovanja, da Sveti Duh nije postao oruđe osvedočenja (16,8). Hvaliti se duhovnim junaštvom je, prema tome, najneubedljivija od svih pohvala.
Ova dinamična tenzija se, možda, može harmonizirati [uskladiti s iznetim činjenicama] na sledeći način: Kada pogledam na svoju prošlost, jasno mi je da za svaki duhovni napredak dugujem moćnom Božjem delovanju u mome životu. Međutim, istovremeno, kada pogledam u budućnost, podjednako je jasno da postoje izbori koje moram da učinim da bih mogao nastaviti tim progresom.
l
Ulaženje u Reč
Jovan 10,1-21
Tekst u Jovanu 10,1-21
pročitaj najmanje dva puta, a onda odgovori na sledeća pitanja:
1. Uz pomoć konkordancije
za
[englesku]
verziju KJV, kao što su Cruden’s ili Strong’s), pronađi u Jovanovom Jevanđelju sve stihove koji sadrže izraz
“zaista, zaista“. Načini spisak svih tih stihova i pored svakog od njih
napiši kratko objašnjenje kako se uklapa u kontekst. Uvodi li taj stih neku
novu misao, ili naglašava prethodnu? Da li se stih pojavljuje na početku,
u sredini ili na kraju propovedi ili rasprave?
2. Tekst u Jovanu 10,1-21
uporedi s Lukom 15. i Matejem 18. glavom. Na tri lista hartije ispiši
sličnosti i razlike koje vidiš između te tri verzije teme o
izgubljenoj ovci.
3. Šta predstavljaju,
pojedinačno, pastir, stranac i lupež? U kom smislu je ovaj tekst povezan s
tekstom iz Jovana 9. glave?
l
Istraživanje Reči
Struktura teksta
Prvi deo teksta u Jovanu, 10. glavi (stihovi 1-21) tesno je povezan s događajima iz 9. glave. To je evidentno u originalu. Poglavlje ne počinje izrazom nekakvog novog početka, nego sa “zaista, zaista vam kažem“; na grčkom: amen, amen). Ni na jednom drugom mestu u Jevanđelju Isus ovaj izraz ne koristi na početku neke propovedi. To se na drugim mestima uvek pojavljuje kao naglasak u sredini propovedi ili rasprave (vidi, na primer, 6,26.32.47.53; 8,34.51.58). U tekstu iz 10,1-21 Isus razvija priču o tome kako leči slepog čoveka, a onda ga spasava od duhovnog vređanja od strane verskih vođa (9. glava). Odgovor izlečenog slepca Isusu vidljiv je u 10,4. Slepac je bio ovca koja prepoznaje glas Pastira i radosno ide za Njim. U Jovanu 10. glavi Isus je Dobri Pastir koji se brine za svoje ovce — za ovce koje su bile izbačene iz tora.
Tekst u Jovanu 9,39-41 je, prema tome, dvosmeran. On funkcioniše kao rezime i zaključak duhovne pouke 9. glave, istovremeno dajući polaznu tačku za propoved o Dobrom Pastiru u 10. glavi. Videlo sveta otkriva pravo stanje onih lažnih pastira, fariseja. Umesto da, kao pastiri, istinski brinu o ovcama, oni se pokazuju kao najamnici.
Tekst u 10,1-21 prirodno se deli na dva dela. Stihovi 1 do 6 donose analogiju stvarnom životu u starom svetu (stihovi 1-5), posle čega dolazi zaključak (6. stih). Potom, u 7. stihu i dalje Isus daje alegorijska objašnjenja analogije iz stihova 1 do 5. O sebi govori kao o Vratima (stihovi 7-10) i Dobrom Pastiru (stihovi 11-18), kome su Njegove ovce stalno pred očima (vidi 26 do 30). U stihovima 19 do 21 imamo mešanu reakciju prisutnih verskih vođa.
Pozadina teksta
U tekstu u 10,1-5 Isus je, u Jovanovom Jevanđelju, najbliži pričanju parabole. Pored ovog teksta, brojne druge Isusove reči zvuče samo neodređeno kao parabole. Reč analogija verovatno je bolja reč kojom bismo ih opisali. Isus govori o vetru (3,8), kumu na svadbi (3,29), žetvi (4,35-38), robu i sinu (8,34.35), putniku po noći (11,9.10), pšeničnom zrnu (12,24) i čokotu (15,1-7). To nisu priče, parabole u najintegralnijem smislu, kakve možemo naći u Mateju, Marku i Luki. Analogija u tekstu u 10,1-5 zapravo ima mnogo sličnosti s drevnim zagonetkama.
U staroj Palestini su torovi obično bili prirodne pećine. Ovce bi pastir uvodio u pećinu uveče, dok bi sâm zauzeo mesto na ulazu u pećinu i tamo spavao. Pljačkaš [lupež] ili divlja životinja koji bi hteli da dođu do ovaca morali bi fizički da prođu pored pastira. Isto se odnosilo i na ovcu koja bi poželela izađe da malo tumara po mraku. Tamo gde nije bilo pećina, pastiri bi jedan prostor ogradili kamenjem s terena, s otvorom na jednoj strani, velikim taman toliko da ga pastir svojim telom zatvori kad spava. Tako kad je Isus sebe opisao kao Dobrog Pastira i kao Vrata ovcama, slušaoci bi zapazili da su te dve ideje — dva različita načina za opis istog posla.
Više je starozavetnih paralela propovedi o Dobrom Pastiru. Približavajući se kraju svog života, Mojsije je počeo ozbiljno da razmišlja o nalaženju dostojnog naslednika za vođenje Izrailja (4. Mojsijeva 27,12-23). Molio se da Bog odredi čoveka nad narodom, koji bi ih izvodio i dovodio kao što pastir vodi svoje stado (stihovi 16,17). Ta uloga je poverena Isusu Navinu (Jozui), čije je ime jevrejski ekvivalent za Isusa. U Miheju 2,12.13 sâm Jahve uzima ulogu Pastira Izrailja. Tako su u Jezekilju, 34. glavi, carevi Jude predstavljeni kao pastiri Izrailja. Međutim, oni su bili neverni zahtevima tog zadatka (stihovi 2-6). Tako sâm Jahve planira da im bude Pastir (stihovi 11-16). On će onda dovesti na mesto ono što je bilo zanemareno ili loše vođeno (stihovi 17-22) i nad Izrailjem postaviti svog slugu Davida, koji će postupati s njima po Jahveovom planu (stihovi 23, 24). Od tada i dalje Izrailjci će napredovati u svemu što budu radili (stihovi 25-31).
Prema tome, ideja o Dobrom Pastiru u Starom zavetu povezuje se sa samim Jahveom, s Mojsijevim naslednicima i s Davidom. Svi ti koncepti se nepogrešivo odnose na Isusa, koji je pravi Mojsije (Jovan 1,17, itd.), car iz Davidove loze (1,49; 12,13.15; 18,33-39; 7,42) i Onaj ko je jednak s Ocem (1,1; 10,30).
Evo još jednog veoma zanimljivog detalja. U liturgiji drevnih jevrejskih sinagoga tekst iz Jezekilja 34. glave čitan je u subotu posle Praznika senica, u vreme približavanja Praznika obnovljenja [posvećenja]. U Jovanovom Jevanđelju propoved o Dobrom Pastiru dolazi neposredno posle Praznika Senica (7,1-11.14.37), a neposredno ispred teksta u kojem je opisan Isusov boravak na Prazniku obnovljenja (10,22). Na taj način, Isusova propoved o Dobrom Pastiru uklapa se u svoje očekivano mesto u Jevanđelju, kako je određeno njenim istorijskim kontekstom.
Detaljno istraživanje teksta
Zagonetka iz 10,1-5 naglašava odnos između pastira i ovaca. Pastir uvek dolazi na vrata, nikada drugim putem, kako bi mogao učiniti lupež (stihovi 1, 2). Ovce idu za njim, jer poznaju njegov glas, a on ih zove po imenu (stihovi 3, 4). One neće ići za strancem, jer ne prepoznaju njegov glas (5. stih).
Isus potom objašnjava analogiju ili zagonetku koju je upravo ispričao (6. stih). On je Vrata ovcama, a pre Njega su dolazili samo lupeži i hajduci (stihovi 7-10), koje prave ovce nisu poslušale (8. stih). Vrata su Vrata spasenja (9. stih). “Lupeži i hajduci“ koji su dolazili pre Njega možda upućuju na sadukeje i prvosveštenike, koji su sistemom hrama vladali još od ranog perioda vremena Makabejaca (152. pre Hrista). Zapravo, reč koja je u 10. stihu prevedena sa “ubije“, reč je koja se često koristi za žrtveno klanje u hramu. Iako su imali slobodu da drže verski sistem u svojim rukama, sadukeji i svešteničke vođe nikada nisu imali poverenja u prost narod u periodu ranog judaizma.
Nasuprot “lupežima i hajducima“ koji kradu, ubijaju i uništavaju, Isus daruje jedan život, izobilno bogatiji i puniji od onoga koji omogućava verski sistem koji mu se suprotstavlja (10. stih). Taj život ima sva svojstva večnog života, ali za one koji veruju u Isusa on počinje odmah (5,24.25).
Sledeće poređenje s Dobrim Pastirom je najamnik, koji nije vlasnik ovaca (stihovi 11, 12). Najamnik za ovce ničim nije lično zainteresovan. On ih nadgleda samo zato da bi zaradio za život. Kad vidi zver, on beži, da bi zaštitio ono što mu je jedino važno — samog sebe (stihovi 12, 13). Dobri Pastir, s druge strane, ne samo što stoji u prisnom odnosu s ovcama, nego je spreman da za njih položi i svoj život, pošto je njihovo dobro za Njega najvažnije (stihovi 14, 15).
One “druge ovce … koje nisu iz ovoga tora“ (16. stih), verovatno je opis dolaska neznabožaca, prvina o kojima se jasno govori u Jovanu 12,20-22. U stvari, dolazak neznabožaca koji žele da vide Isusa za Njega kao da je bio znak da je došlo vreme za Njegovu smrt (stihovi 23, 24) — vreme kada bi On trebalo da privuče sebi ne samo Jevreje, nego i sve ljude (32. stih). Svoju propoved Isus završava pominjanjem svoje dobrovoljne smrti i vaskrsenja, u poslušnosti zapovesti svoga Oca (10,17.18), što je misao koju ćemo obraditi u poglavlju o raspeću (Jovan, 19. glava). I ovom prilikom, verske vođe kao da su nesigurne da li je Isus opsednut demonima ili neko ko govori i radi za Boga (stihovi 19-21).
Glavne teme teksta
Isus je Vrata
Kada Isus opisuje sebe kao Vrata kroz koja ovce moraju da prođu da bi se spasle, Jevanđelje iznosi istu poruku kao i u Delima 4,12 (vidi takođe Jovan 14,6). Isus zamenjuje sve druge puteve [metode] spasenja. Nema drugog puta u tor, osim kroz Vrata.
Isus je Dobri Pastir
Kao Vrata spasenja, Isus je Onaj koji ljude dovodi Ocu. Kao Dobri Pastir, On se brine o onima koji su ušli u tor crkve. Njegove dve izrazite kvalifikacije za titulu Dobrog Pastira su spremnost da umre za ovce (stihovi 11-13, 17, 18) i činjenica da dobro poznaje svoje ovce (stihovi 3, 14-16). S ove dve osobine Isus je upoređen s farisejima, koji su predstavljeni kao najamnici. Fariseji se ne brinu za ovce. Oni ih čak i ne poznaju, niti su spremni da umru za njih.
Na drugoj strani imamo Isusa, koji je Dobri Pastir. Pod Njegovom brigom nijedna ovca ne biva izgubljena.
Ne samo što brine za one koje su njegove, nego svojima smatra i one koje su odbacile verske vođe (9,34-38).
“Priča o izgubljenim ovcama“ u 10. glavi deluje na dva nivoa. Na prvom, ona je u Isusovo vreme poslužila kao prekor jevrejskim verskim vođama koji su se onako grubo poneli prema rođenom slepcu, izdajući svoje pravo lice kao najamnika.
Na onom drugom, proširenom nivou, priča u Jovanovom Jevanđelju služi kao ohrabrenje pripadnicima druge generacije koji podnose tretman sličan tretmanu čoveka slepog od rođenja.
Priča o izgubljenoj ovci u Mateju, 18. glavi, služi na jedan drugačiji način. Kontekst priče je crkvena disciplina (Matej 18,15-17); vidi takođe stihove 10-14). Pravi pastir crkve ići će za Isusovim primerom i činiti sve što treba da nađe ovcu koja zalutala izvan crkve (stihovi 12, 13). Ali iako Bog ovim izgubljenim ovcama poklanja nežnu pažnju i brigu (14. stih), u crkvi se nalaze velike ovce “važne osobe“, koje se prema malima ne odnose onako kako to Bog čini (stihovi 5-7). Matejeva 18. glava upućena je tim “važnim osobama“, “velikim zverkama“ u crkvi koje vrlo rado osuđuju male u crkvi, koji se bore sa slabošću i posledicama nezrelosti. Oni koji sude drugima u crkvi trebalo bi da se zabrinu za svoje mesto, jer će jednoga dana sami biti pozvani na veći sud, na kojem će im se suditi (stihovi 7-9).
U Luki 15,3-7 imamo priču o ovci koja nije bila isterana, nego je sama odlutala. Ali, bez obzira na to, Dobri Pastir odlazi da je pronađe. Poruka 10. glave je — “neću dopustiti da moje ovce izginu“ (stihovi 28, 29), dok je poruka Lukine 15. glave — “čak i ako bi svesno odlučile da odu i izgube se, nikada od njih neću odustati, nego ću istrajati dok ih ne pronađem i dovedem natrag“. Blaženo obećanje iz ovih tekstova kaže da niko ko dolazi Ocu kroz Hrista nikada neće biti biti izbačen napolje (6,37). Može biti i da smo slabi u veri i da lutamo bez cilja, ali ako ostanemo u Isusu, kao što loza ostaje na čokotu (15,1-7), ne samo što ćemo biti sigurni, nego će doći i do postepenog rasta u milosti i napredovanja u karakteru. Naša uloga, dužnost je da verujemo i da donosimo odluke. Njegova je uloga da nas drži čvrsto u svojoj ruci (10,28.29).
l
Primena Reči
Jovan 9,1 - 10,21
1. Koji telesni nedostaci,
finansijske nesreće, problemi odnosa, bolesti ili druge teškoće ili
tuge su ti se na kraju pokazali kao veliki blagoslovi, duhovno ili na druge
načine? Kako se dogodilo da si u nekoj od ovih okolnosti prepoznao/
prepoznala Božju ruku?
2. Da li je u tvom životu bilo
slučajeva da su te, zbog tvojih verskih ubeđenja, udaljili iz neke
grupe? Da li se to “udaljenje“ na kraju pokazalo kao blagoslov, ili te ono,
možda, boli i danas? Kakve korake si mogao preduzeti da sprečiš to
“udaljenje“?
3. Da li si u svom životu
naučio da prepoznaš “Božji glas“, i izdvojiš ga od “drugih glasova“? Kakvi
strateški pristupi su ti pomogli da postaneš otvoreniji prema Božjem
vođenju u svom životu? Koji aspekti savremenog života ti posebno otežavaju
da osetiš, čuješ glas Dobrog Pastira? Da li se sećaš kada si
poslednji put znao/ znala da te Bog
vodi određenim pravcem?
l
Istraživanje Reči
1. Uz pomoć konkordancije
potraži sve slučajeve u kojima se, u Starom zavetu, pojavljuje reč
pastir. Od primera koji govore o dobrim pastirima i lošim pastirima
načini dva spiska — jedan na kojem će biti navedene sve osobine
dobrih pastira i drugi koji će sadržavati sve osobine loših pastira.
Uporedi ih s informacijama koje, u Isusovoj priči, imaš o dobrim i lošim
pastirima. Kakva dodatna duhovna saznanja si stekao iz dodatnih informacija iz
Starog zaveta?
2. Pročitaj prvih deset glava Jovanovog Jevanđelja il izdvoj sve izjave koje možeš da nađeš, koje se odnose na predmet Božje slobode delovanja — izjave kao “ja dođoh na svet da …“ Istovremeno potraži i izjave, reči koje ističu ljudsku odgovornost — reči kao “ako hoćeš Njegovou volju tvoriti …“ Posebno obrati pažnju na primere u kojima postoje uporedne konstatacije, u okviru jednog stiha, ili u okviru nekoliko vezanih stihova. Napiši nekoliko svojih pasusa, u kojima ćeš objasniti odnos između Božje volje i ljudske slobode delovanja, onako kako nalaziš u tim stihovima.
| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |