| < 10. Poglavlje | Sadržaj | 12. Poglavlje > |
Matej,
24. i 25. glava
Dvadeset
prvo i 23. poglavlje Mateja obradila su Isusov trijumfalni ulazak u Jerusalim i
kulminaciju Njegove verbalne bitke s jevrejskim vođama. Poglavlja od 26 do 28
nastavljaju narativu i govore o izdaji, smrti i vaskrsenju Isusa Hrista.
“Udenut” među ova dva narativna odseka nalazi se Isusov peti i završni
“nastavni” govor u 24. i 25. glavi. Ta poglavlja se koncentrišu na Njegov drugi
dolazak i sud.
Iako
je nebesko carstvo, u određenom smislu, došlo u vreme Isusovog prvog dolaska,
ono u to vreme nije bilo ostvareno do kraja, u svojoj punini. Punina carstva
očekuje Drugi dolazak na kraju istorije Zemlje. Zato je Isus i učio svoje
učenike kako da se mole: “Da dođe carstvo Tvoje” (6,10). Ono je došlo, ali još
ne u svojoj punini.
U
međuvremenu su hrišćani postali građani dva carstva. Oni pripadaju i jednom od
carstava ovoga sveta i nebeskom carstvu; pripadaju i u sadašnje doba i u ono
buduće, koje dolazi. Ali ovo sadašnje doba i sadašnji svet nisu njihov krajnji
cilj. Hrišćani očekuju kraj sadašnjeg sveta i sadašnjeg doba. U 24. i 25. glavi
Mateja izloženo je Isusovo najopširnije učenje o temi
posletka.
Dvadeset
četvrta glava se bavi Isusovim odgovorom na pitanje učenika u vezi s razorenjem
Jerusalima i posletkom vremena (3. stih). Zatim sledi pet priča koje se bave
pripremljenošću za carstvo. Priče iz 25. glave — o devojkama, talantima i ovcama
i jarcima — ubrajaju se među Isusove najpoznatije priče.
l
Ulaženje u Reč
Pročitaj
odjednom 24. i 25. glavu, kako bi osetio jedinstvenost celine Isusovog govora o
Drugom dolasku. Posle toga dva puta pročitaj tekst iz 24,1-41 i prouči sledeća
pitanja i vežbe. Beležnicu za Mateja drži pored sebe, da u nju možeš da upišeš
neku misao.
1.
Kakva
precizna pitanja postavljaju učenici u 24,3? Navedi ih u svojoj beležnici za
Mateja. Na koji način se ovo njihovo interesovanje dovodi u vezu s 23.
glavom?
2.
Možeš
li jasno da prepoznaš Isusove odgovore na različita pitanja? Koji znaci ukazuju
na pad Jerusalima? Koji upućuju na Drugi dolazak? Koji od njih se odnose na oba
događaja? Smatraš li da su odgovori na ta pitanja nedovoljno jasni? Ako je
odgovor potvrdan, objasni zašto bi, po tvom mišljenju, Isus dao nedovoljno jasan
odgovor.
3.
Da
li je Isus govorio da je posledak sveta blizu, na pragu, u odnosu na svoje vreme
ili na neko udaljenije vreme u budućnosti? Načini spisak tekstova za oba stava.
(Priče u 24,42 — 25,46 takođe pružaju informacije za davanje odgovora na ovo
pitanje.)
4.
Navedi
sve “znake” vremena koje nalaziš u ovoj glavi. Šta znače stihovi 6 i 8 u
kontekstu znakova? Jesu li većina znakova jedinstveni događaji u istoriji, ili
se ponovo događaju u svakoj generaciji? Ako se ponovo događaju, kako se mogu
smatrati znacima? Izgleda da postoje dva ili tri znaka koji mogu biti događaji
koji se zbivaju samo jednom. Navedi ih zajedno s citatima u marginama koji se
odnose na njih.
5.
Pogledaj
i načini poređenje poruka iz 24,32.33 i 24,36-41. Mogu li se usaglasiti značenja
ta dva teksta? Ako mogu, kako?
6.
Navedi
pouke u vezi s Drugim dolaskom koje možemo steći iz dela teksta u
24,1-41.
l
Istraživanje Reči
U
24,1 vidimo Isusa kako poslednji put odlazi iz hrama. U 23,38 On je jevrejskim
vođama rekao da će im se ostaviti njihova kuća pusta, a u 24,2 On zaprepašćuje
učenike kada im krajnje snažnim rečima saopštava
da
će ogromni hram, jedno od arhitektonskih čuda starog sveta, biti potpuno
uništen.
Učenici
kasnije traže od Isusa da šire objasni ono što je rekao. U 3. stihu postavljaju
tri pitanja: (1) Kada će hram biti razoren? (2) Kakav će biti znak Njegovog
ponovnog dolaska i (3) Kakav će biti znak posletka veka?
Očito
je da su učenici o razorenju hrama, posletku veka i Drugom dolasku razmišljali
kao o jednom jedinom događaju. Za njih je hram bio središte zemaljskog
postojanja. Oni nisu bili u stanju da razmišljaju o svetu u kojem nema velikog
jerusalimskog hrama. Vreme je u svakom slučaju demantovalo njihovo shvatanje da
će se svi ti događaji zbiti u isto vreme, ali to njima u to vreme nije bilo
razumljivo.
Međutim,
Isus ne smatra da treba da ispravi njihovo pogrešno shvatanje stvari. U Njegovom
odgovoru se ta dva događaja i znaci koji ih najavljuju do te mere mešaju, da je
praktično nemoguće sve to razmrsiti i razdvojiti. Proizvod toga je poglavlje za
koje se pokazalo da ga je veoma teško tumačiti, bar koliko se tiče njegovih
pojedinosti. Autor D. A. Karson je istakao da je “malo poglavlja Biblije koja su
izazvala toliko neslaganja među interpretatorima, kao 24. glava Mateja” (Carson,
488). Problemi tumačenja imaju dublji koren nego što su samo neslaganja oko
teologija Drugog dolaska. Oni kao da su ugrađeni u samu strukturu poglavlja,
odnosno, kao da su hotimičnog karaktera. I, razume se, ta misao nas vodi u
pitanje — zašto bi nam Isus, najveći Učitelj, izneo jednu ovakvu “iskrivljenu
pouku”.
Izgleda
da za ovu Njegovu strategiju postoje odlični razlozi. Najistaknutiji među njima
je da se u tom govoru Isus toliko ne trudi da nam saopšti kada će doći posledak, koliko da
trgne, prene svoje slušaoce mišlju da — nadajući se kraju — moraju
da žive u stanju permanentnog iščekivanja. Taj cilj postaje jasniji kako se 24. glava približava svom
završetku i prelazi u deo saveta o straženju i spremnosti. Veličanstvene
parabole iz 25. glave nastavljaju da nam utiskuju u srce pouke vernog čekanja i
odgovornosti rada dok, kao Hristovi sledbenici, očekujemo kraj vremena.
Drugi
razlog za ovakvu Isusovu ne sasvim preciznu strategiju poučavanja je u tome što
samo odsustvo preciznosti navodi čitaoce da uvek iznova razmišljaju o Njegovoj
nauci o Drugom dolasku, nastojeći da proniknu u ono što On ima na umu. Ta
Njegova tehnika poučavanja je u nekim aspektima slična načinu na koji je
koristio priče u 13. glavi. Tamo je izrazio da radije uči u pričama nego
direktnim govorom, pošto je takvo poučavanje navelo one koji su istinski
zainteresovani da se muče s konačnim značenjem onoga što je On rekao, boreći se
da to prihvate i usvoje kao svoje mišljenje (stihovi od 10-15). Tako se,
izgleda, događa i u 24. glavi. Odsustvo preciznosti u nekima od Njegovih iskaza
navelo je čitaoce da se bore sa značenjem sadržaja teme. Posledica toga je
nastanak trajne svesti o Drugom dolasku i neprekinuto interesovanje za Drugi
dolazak. Takva tehnika je pomogla ljudima da se identifikuju u centralnoj misli
poglavlja — stražiti i biti spreman, zato što zaista ne znaju čas ponovnog
dolaska svoga Učitelja.
U
Mateju se često iznosi zahtev da Isus učini neki čudotvoran znak. U prethodnim
poglavljima zahtev su uvek upućivale jevrejske vođe (12,38.39; 16,1.4), ali je
Isus odbio da učini ijedan od njih, s izuzetkom znaka proroka Jone, koji je, pre
svog “vaskrsenja”, proveo tri dana sahranjen u ribi (12,39;
16,4).
Međutim,
u 24. glavi učenici konačno traže od Isusa znak. Hoće da znaju znak razorenja
Jerusalima, Drugog dolaska i posletka sveta (3. stih). Isus im tom prilikom daje
dug spisak znakova, koji počinje u 5. stihu. Njegovim spiskom obuhvaćeni su
lažni hristosi, ratovi i glasovi o ratovima, ustajanje naroda na narod, gladi,
pomori i zemljotresi (stihovi od 5-8).
Ovi
znaci nam, nažalost, ne daju mnogo specifičnih informacija o posletku sveta.
Konačno, uvek je bilo lažnih mesija, zemljotresa, gladi i ratova. Kako da
shvatimo te znake, posebno u svetlu često previđanog iskaza u stihovima 6 i 8?
Šesti stih kaže da takvi znakovi ne treba da nas uplaše. Oni spadaju u prirodne
pojave, “ali nije još tada posledak”. Drugim rečima, ti znaci poručuju da se
kraj približava, ali oni nisu stvarni, konkretni znaci samog kraja. Ta misao je potkrepljena u
8. stihu, koji kaže da su “svi ti [znaci] — početak stradanja [porođajnih
bolova]”.
Izgleda
nam prema tome, da su svi ti znaci, kao i većina drugih u ovoj glavi, slični
znaku duge, koji je Bog dao Noju kao podsećanje na Njegov zavet posle Potopa.
Tako bi se Noje, svakom prilikom kada vidi dugu, setio vernosti Boga koji je
obećao da Zemlju nikada neće ponovo uništiti potopom. Bio je to znak da je Bog
veran svom obećanju (1. Mojsijeva 9,12-16).
Tako
možemo gledati i na ratove, gladi i zemljotrese. Svaki od njih je podsećanje na
činjenicu da je planeta Zemlja bolesna, znak da verni Bog, koji drži svoj zavet,
još nije završio plan spasenja. Svaki od tih znakova je obećanje da će Hristos
ponovo doći da bi završio delo spasavanja “svog naroda od greha njihovih”
(1,21). Isto se može reći i za većinu drugih znakova iz 24. glave — progonstvo,
lažni proroci, izdaje, hlađenje ljubavi (stihovi od 9-13), pomračenje Meseca i
Sunca (mračni dani) i padanje zvezda (29. stih). Svaka zvezda koja padne, svako
pomračenje, svaka izdaja poverenja — znak su da će Hristos ponovo doći, zato što
Njegovo delo još nije gotovo.
Međutim,
pažljivim čitanjem teksta, vidimo da je najmanje tri znaka iz 24. glave znatno
preciznije u svojoj vezi s Drugim dolaskom. Prvi se nalazi u 14. stihu, gde
stoji: “I propovediće se ovo jevanđelje o carstvu po svemu svetu za svedočanstvo
svim narodima. I tada će doći posledak.” Ovo je nekolicini Galilejaca, koji su
to prvi put čuli, moralo da zazvuči kao nemoguć izazov. Ipak, hrišćanska crkva
se brzo širila po celom Rimskom carstvu i izvan njega. Zatim, posle nastanka
modernih misija pre dve stotine godina, hrišćanstvo je od svih vera postalo ona
s najizraženijom orijentacijom na širenje. Ono je zahvatilo i najudaljenije
krajeve Zemlje. Pa, ipak misionarski zadatak hrišćanstva još nije završen. Autor
R.H. Mauns je izgleda u pravu kada kaže da “tek kada crkva završi svoju misiju
evangeliziranja celoga sveta, paruzija [Drugi dolazak] se više neće odlagati”
(Mounce, 231).
Drugi
konkretni znak posletka nalazimo u 27. stihu: “Jer kao što munja izlazi od
istoka i pokazuje se do zapada, takav će biti dolazak Sina čovečjega.” Taj znak,
razume se, neće značiti da je posledak blizu, nego će to biti znak da je
posledak — u toku.
Jedini
znak koji se i stvarno naziva znakom u 24. glavi nalazi se u 30. i 31. stihu —
“znak Sina čovečjega” na nebu. Ni ovom prilikom to nije znak blizine Isusovog
dolaska, zato što će se dogoditi onda kada Isus dođe na oblacima “sa silom i
slavom velikom”, praćen anđelima “s velikim glasom trubnim”, vaskrsenjem mrtvih
i vaznesenjem živih vernika (vidi takođe 1. Solunjanima 4,16.17; 1. Korinćanima
15,51-54).
Tako
imamo da je zamisao 24. glave, očito, da stvarni znaci nisu znaci blizine, nego
znaci dolaska. Manje precizni znaci treba da ohrabre vernike da straže, čekaju i
rade.
Napomenućemo
da se u 24. glavi nalazi još jedan znak velike preciznosti — znak razorenja
Jerusalima i hrama, nad kojim će sud biti predslika suda nad svetom i razorenja
sveta prilikom Drugog dolaska.
Isus
je prorekao da će razorenje hrama biti potpuno — “neće ostati ovde ni kamen na
kamenu” (2. stih). Josif Flavije, jevrejski istoričar koji je živeo u vreme
razorenja Jerusalima, opisuje gotovo nezamislive nevolje tokom poslednjih šest
meseci opsade grada. Ne samo što piše da je tada umrlo više od jednog miliona
Jevreja, nego da je i zarobljeno gotovo sto hiljada više ljudi. Glad je bila
tako strašna, da je zapisano da je jedna majka ubila, ispekla i pojela sopstveno
dete (Josephus, Wars, 6,3.4; vidi
takođe Matej 24,21). Rimski vojskovođa Tit je na kraju zapovedio da se celi grad
potpuno sravni sa zemljom, uključujući i hramski kompleks, čime je došlo do
ispunjenja Hristovog proročanstva iz 2. stiha.
Međutim,
vernici-hrišćani nisu podneli istu sudbinu kao Jevreji koji su odbacili Isusa
kao Mesiju. Hrišćani su imali Hristova uputstva koja danas nalazimo u 24. glavi
Mateja. Tekst u stihovima od 15 do 22 je, kako vidimo, posebno okrenut padu
Jerusalima i daje uputstva hrišćanima šta treba da rade kad bude trebalo da
beže.
Hrišćani
u Jerusalimu ne samo što su, opštim znakom ratova i glasova o ratovima, bili
upozoreni na predstojeće nevolje u okviru razorenja Jerusalima, nego su imali i
posebna uputstva da, kada vide da “mrzost opušćenja [koja uzrokuje pustošenje]”,
o kojoj govori prorok Danilo [9,27], “… stoji na mestu svetome … tada koji budu
u Judeji neka beže u gore” (stihovi 15, 16). Lukina verzija ovog teksta čini da
nam značenje postane jasnije: “Kad vidite da Jerusalim opkoli vojska onda znajte
da se približilo vreme da opusti. Tada koji budu u Judeji neka beže u gore, i
koji budu u gradu neka izlaze napolje; i koji su na polju neka ne ulaze u njega:
jer su ovo dani osvete, da se izvrši sve što je napisano” (Luka 21,20-22).
Tok
događaja omogućio je hrišćanima da poslušaju Isusove opomene. Avgusta 66. godine
n.e. Jerusalim je napao Cestijus (rimski legat u Siriji), da bi se zatim povukao
iz nepoznatog razloga, iako mu je pobeda bila nadohvat ruke. Potom je, 67. i 68.
godine Vespazijan pokorio Galileju i Judeju, ali je opsadu Jerusalima odlagao
zbog smrti imperatora Nerona. Jerusalim je stavljen pod opsadu tek u proleće i
leto 70. godine n.e. i razoren pod zapovedništvom Vespazijanovog sina Tita.
Negde u intervalu između nevolje iz 66. godine i razorenja iz 70. godine n.e.,
kaže nam Euzebije (263-339. godine n.e.) da je “vernicima jerusalimske crkve,
tajnom porukom jednog proroka, prenetom tamošnjim poverljivim ličnostima, bilo
zapoveđeno da napuste grad pre nego što su počele ozbiljne ratne operacije i da
se smeste u gradu Pela u pokrajini Pereji. Oni koji su verovali u Hrista iselili
su se iz Jerusalima u Pelu” (Eusebius, Ecclesiastical
History,
3.5.3).
Tako
su hrišćani, poštujući Hristovo upozorenje iz 24. glave i upozorenje
neimenovanog proroka koga pominje Euzebije, izbegli iz grada i bili pošteđeni
nevolja razaranja. I to razaranje i izbavljenje hrišćana od te katastrofe bili
su znaci od velikog značaja, kada imamo u vidu Drugi Isusov dolazak i posledak
sveta. Oni u kontekstu 24. glave imaju ulogu garanta konačnog uništenja grešnog
sveta i konačnog spasenja onih koji veruju u Isusa. Elen Vajt to veoma lepo
rezimira, pišući da će “Spasiteljevo proročanstvo o pohođenju sudova na
Jerusalim imati i drugo ispunjenje, kojega je to strašno opustošenje bilo samo
bleda senka. U sudbini izabranoga grada možemo da posmatramo sudbinu sveta koji
je odbacio Božju milost. … Ali toga dana će, kao i u vreme razorenja Jerusalima,
biti izbavljen Božji narod” (EGV, GC, 36, 37).
U
stihovima od 32 do 36 Isus nam daje dve velike istine o tome kako će ljudi znati
za Drugi dolazak. Prva je pouka o smokvi — jednom od malobrojnih vrsta drveta u
Palestini prvog veka koja su tokom zime ostajala bez lišća. Na isti način kao
što pojavljivanje mladog lišća na smokvi nagoveštava blizinu proleća, i pažljivi
hrišćani mogu da kažu kada je Hristov dolazak “blizu kod vrata“ (33. stih). S
druge strane, oni nikada neće znati tačno vreme tog dolaska (36.
stih).
Isus
zatim daje primer Noja. Ljudi “jeđahu i pijahu, ženjahu se i udavahu do onoga
dana kad Noje uđe u kovčeg”. Slično će se dogoditi prilikom dolaska Sina
čovečjeg (stihovi od 37-39). Većina tumačenja tog teksta podrazumeva da će znak
Noja biti velika zloća u svetu, ali to možda nije tačno.
Tumačenje
koje pominje veliko bezakonje vraća nas na tekst u 1. Mojsijevoj 6,5, koji kaže
da je u Nojevo vreme Gospod video “da je nevaljalstvo ljudsko veliko na Zemlji,
i da su sve misli srca njihova svagda samo zle”. Međutim, treba da zapazimo da
reči iz 1. Mojsijeve 6,5 nastaju iz Božje perspektive. Tekst u Mateju 24,37-39
može se čitati i s ljudskog ugla posmatranja. Gledano s te tačke, tekst
jednostavno kaže da će se život pred kraj vremena odvijati na uobičajen način u
očima većine ljudi. Konačno, jedenje, pijenje i stupanje u brak jesu normalne
aktivnosti. Neoubičajenima ih čine jedino preterivanja iz Nojevog vremena i ona
koja se podrazumevaju neposredno pred Drugi dolazak. Ali većina ljudi,
uključujući ljude u crkvama, nesumnjivo će misliti na to kako je život normalan,
neposredno pre Drugog dolaska, a ne na njegovu abnormalnost. Ljudima će
izgledati da se život odvija kao što je uobičajeno, sve do velikog iznenađenja u
trenutku Drugog Hristovog dolaska.
To
tumačenje se lepo povezuje s tekstovima koji Drugi dolazak upoređuju s dolaskom
lupeža (vidi, na primer, 1. Solunjanima 5,2). Ono je ujedno u skladu sa
stihovima 40 i 41, koji upućuju na iznenadni karakter razdvajanja spasenih i
izgubljenih.
Podlogu
za svoje učenje o tajnom vaznesenju u susret Hristu neki nalaze u stihovima 40 i
41, ali kontekst ne upućuje ni na šta što bi bilo tajnog karaktera. Hristov
dolazak će videti i čuti svi, kada se budu spustili On i Njegovi anđeli, koji će
trubiti u trube (stihovi 30, 31, 27). U to vreme će sveti biti uzeti na susret
Hristu u atmosferi (1. Solunjanima 4,16.17), dok će zli biti uništeni svetlošću
Njegovog dolaska (2. Solunjanima 2,8). Podizanje na susret s Hristom dogodiće
se, ali ono neće biti tajno.
Poruka
teksta u 24,37-41 je apsolutna sigurnost i iznenadni karakter Drugog dolaska. Ni
sveti ni zli grešnici ne mogu da predskažu tačan trenutak toga događaja. I jedni
i drugi su do određenog stepena iznenađeni vremenom događanja dolaska, ali je
kod pravih vernika bar povišen stepen svesnosti o dolasku zahvaljući Isusovim
poukama o znacima. Međutim, njihova stalna potreba je straženje i spremnost. To
je poruka pet priča koje nalazimo od 24,42 do 25,46.
Pre
nego što se okrenemo tim pričama, trebalo bi da rezimiramo pouke koje se mogu
izvući iz dela teksta u stihovima od 1 do 41. Autor Majkl Grin (232, 233) je
rezimirao pouke iz 24. glave na vrlo koristan način. Kako on napominje, prvo je, da će Hristov ponovni dolazak
biti koliko ličan toliko i siguran.
Drugo
istorija se kreće jednim sigurnim pravcem. Ona nije besmislena, nasumična, ne
bavi se onim što je samo spolja, niti predstavlja neki beskrajni ciklus. “Biće
to stvaran kraj, na isti način kao što je bio i stvaran početak. Na kraju ćemo
sresti nikoga drugoga, do Isusa Hrista.”
Treće,
Hristov ponovni dolazak upućuje na pobedu dobra nad zlom; pobedu Božje namere i
plana nad ljudskom i kosmičkom pobunom.
Četvrto,
povratak znači obnavljanje. Nastaće novo stvaranje, “novo nebo i nova Zemlja,
gde pravda živi” (vidi 2. Petrova 3,11-13; Otkrivenje
21,1-5).
Peto,
Isusov ponovni dolazak upućuje na sud i razdvajanje. Neki će biti uzeti, a neki
ostavljeni (stihovi 40, 41). To će biti trenutak kada će tajne misli srca i
najskriveniji karakter postati poznati svima.
Šesto,
Hristov ponovni dolazak će imati karakter odluke. Označavajući kraj sveta, on će
značiti početak punine carstva. Vreme pokajanja i menjanja zauvek će pripasti
prošlosti.
Sedmo,
ponovni dolazak će, kao munja na nebu, biti iznenadan i neočekivan (27. stih).
“Doći će iz vedra neba na svet koji ništa ne sluti.”
Poslednje,
Isusov ponovni dolazak će se dogoditi u vreme koje će znati samo Bog Otac (36.
stih). To vreme ne znaju propovednici, a nisu ga znali ni učenici. Čak ni Isus,
u svom utelovljenom stanju nije znao to vreme. Bog u svojoj mudrosti zna kada će
biti najbolji trenutak za završetak zemaljske istorije. U međuvremenu, hrišćani
treba da budu verni uprkos nevoljama (13. stih); treba da straže, u očekivanju
ponovnog dolaska svoga Spasitelja (42. stih).
Prelazimo
na temu straženja. Kako treba da žive hrišćani u svetlosti Isusovog sigurnog
ponovnog dolaska?
l
Istraživanje Reči
Tekst
od 24,42 do 25,46 pročitaj dva puta. Potom uradi sledeće
vežbe.
1. Ovaj
odsek se sastoji od pet priča. Prvu nalazimo u 24,42-44. Pouku, odnosno, pouke u
toj priči rezimiraj u nekoliko rečenica. Potom opiši odnos priče prema tekstu u
24,1-42.
2. U
stihovima od 45 do 51 nalazimo drugu priču. Slična je prvoj, ali dodaje nekoliko
detalja za bolje razumevanje. Navedi nove elemente koje dodaje ova
priča.
3. Treća
priča je priča o deset devojaka (25,1-13). Nabroj pouke koje se mogu naučiti iz
nje.
4. Četvrta
je priča o talantima (25,14-30). U iznošenju ove priče dodaje se nekoliko
elemenata kojih nema u priči o devojkama. Navedi te elemente i objasni kako nam
oni pomažu da znamo kako se treba ponašati u očekivanju Isusovog
dolaska.
5. Priča
o ovcama i jarcima (25,31-46) na mnogo načina se može prikazati kao kulminacija
celokupnog niza događaja u tekstu iz 24. i 25. glave. U kom smislu je ona
kulminacija? Čime ona doprinosi našem razumevanju započetog u prve četiri priče?
Kakav je temelj suda u toj priči? Kakva je veza tog temelja s verom i spasenjem
samo milosrđem, blagodaću?
l
Ulaženje u Reč
Sa
24. stihom dolazimo na praktični ishod onoga što se događalo pre 24. glave. Ako,
osim Oca, niko ne zna čas dolaska (36. stih), onda je dužnost hrišćana da
“straže”, zato što ne znaju u koji će čas doći njihov Gospod (42.
stih).
U
43. stihu, zatim, Isus iznosi kratku priču i traži od svojih sledbenika da budu
u neprekidnom stanju iščekivanja. Treba da budu u iščekivanju kao domaćin koji
očekuje da mu neko provali u kuću. Poruka ove kratke priče je da moramo
neprekidno stražiti i biti spremni za ponovni dolazak Gospoda. Konačno, “u koji
čas ne mislite; doći će Sin čovečji” (44. stih). Uzimajući u obzir istoriju,
vreme kada se Hristov dolazak najmanje očekuje je danas.
Barkli
priča priču o tri đavola-“početnika” koji su dolazili na Zemlju da završe svoje
školovanje. Svako od njih je sotoni izneo svoj plan za nanošenje propasti
čovečanstvu. Prvi je predložio da treba reći ljudima da Bog ne postoji. Sotona
je odgovorio da to neće prevariti mnogo ljudi, pošto većina imaju sveprožimajuće
osećanje da On postoji. Drugi je rekao da će objaviti da nema pakla. Sotona je
odbacio i tu taktiku, pošto većina ljudi osećaju da će greh i grešnici primiti
ono što im pravedno pripada. “Treći je rekao: ’Reći ću ljudima da ne treba da se
žure.’ ’Idi’, rekao je sotona, ’pa ćeš ih upropastiti na hiljade’” (Barclay,
2:350, 351).
Najopasnija
zabluda je da će vreme teći unedogled. Reč sutra može biti opasna. Isus nas u prvoj
od svojih pet priča o straženju i spremnosti upozorava baš protiv takvog
stava.
Druga
priča (stihovi od 45-51) nastavlja temu neodložnosti i straženja, ali uz
nekoliko dodatih nijansi. Ta priča iznosi ideju o hrišćanima koji imaju dužnosti
i etičke odgovornosti u vreme dok čekaju i straže. Oni ne treba da čekaju u
lenjosti. Osim toga, povratak domaćina se odlaže iz razloga o kojima sluge ništa
ne znaju.
Nažalost,
odlaganje može da povede u ružno ponašanje. Pošto su sluge prepuštene sebi, u
nedefinisanoj situaciji, jedan od njih dopušta da mu se u prvi plan probiju niže
strasti. Počinje da “bije svoje drugare” i da živi razuzdanim životom,
smatrajući da ima mnogo vremena na raspolaganju.
Međutim,
na ovom mestu dolazi do ponavljanja pouke iz prve priče: “Doći će gospodar toga
sluge u dan kad se ne nada, i u čas kad ne misli” (50. stih). Isus potom daje
dodatnu pouku — kakva će ponovo završiti zaključkom četvrte i pete priče
(25,30.46). Neverne sluge će izgubiti svoju nebesku nagradu i, umesto nje,
primiti istu platu kao i neverni Jevreji (8,12), zli ljudi uopšte (13,42.50) i
književnici i fariseji (23,13.15.23.25.27.29). Tako imamo da je koncept vernosti
i vernog straženja utisnut u misli na potpuniji način nego u prvoj
priči.
Treća
priča (25,1-13) nosi u sebi temu čekanja u iščekivanju sa bdenjem, započetu u
prve dve priče, ali se, ponovo, pojačava kompleksnost poruke. Scena priče je
palestinska svadba — ceremonija koja je, kako je bilo karakteristično, bila
razvučen događaj, koji je trajao sedmicu ili više dana. U njoj je učestvovalo
celo mesto, a, za razliku od običaja u zapadnom svetu, novovenčani par nije
odlazio na svadbeno putovanje, nego su ostajali kod kuće i držali otvorenu
kuću.
Iako
je kulisa parabole o deset devojaka palestinska svadbena svečanost, da bismo
izvukli sve glavne pouke iz priče, nije neophodno razumeti sve drevne svadbene
običaje. Međutim, od ključnog značaja je detalj da je Isus — Ženik, kao i u
9,15. Samo po sebi je to hrabra tvrdnja, pošto Stari zavet Boga (a ne Mesiju)
često opisuje kao Ženika, a Izrailja kao nevestu (vidi, na primer, Isaija
54,4.5; Jeremija 2,2; Osija 1-3).
Izvan
dolaska Ženika, fokus priče je postavljen na deset devojaka i njihove žiške (2.
stih). U stvari, primarni fokus priče je zapravo na podeli među devojkama. Pet
su opisane kao mudre, a pet kao “lude”. Razlika među tim dvema grupama
definisana je pripremama koje su one obavile za dolazak Ženika. Sve imaju žiške,
ali samo polovina devojaka ima dovoljno ulja.
Zapazimo
da su svih deset spolja hrišćanke, jer svih deset očekuju dolazak Ženika. Takođe
treba da zapazimo da svih deset polako savladava san i da su zaspale (5. stih).
Prema tome, u ovoj priči govorimo o vernicima i nevernicima, iako sve govore da
su vernici.
Glavna
poenta u priči je “da ženik odocni”
(5. stih). To je razlog što sve devojke spavaju. Zemaljske potrebe su i dalje
aktivne i žive, i u vreme dok Hristovi sledbenici čekaju Njegov ponovni dolazak.
Niko ne može da živi u neprekidnom stanju visoke opreznosti. Tema o “odocnelom”
Hristovom ponovnom dolasku već je pomenuta u 24,48, a pojaviće se i treći put, u
25,19. Kašnjenje je, nema sumnje, već postajalo problem za neke vernike kad je
Matej pisao svoje Jevanđelje u, po proceni, trećoj deceniji posle Isusovog
vaznesenja.
Razlika
između mudrih i “ludih” vernika, kako smo gore napomenuli, nije u tome da li
spavaju. Svi oni spavaju. Ipak, nisu svi spremni za poziv. Neki su svoju
pripremu ostavili za poslednji minut, kada je već prekasno. Isus kaže da oni
teško plaćaju za svoj propust. “Zatvoriše se vrata” (25,10) i vreme njihove
probe je bilo završeno (vidi takođe Otkrivenje 22,10.11) i oni propuštaju veliku
“večeru svadbe Jagnjetove”, koja se održava prilikom Drugog dolaska (stihovi 11,
12; vidi takođe Otkrivenje 19,9).
Moralnu
pouku priče nalazimo u 13. stihu: “Stražite dakle, jer ne znate dana ni časa u
koji će Sin čovečji doći.” Ta pouka je, razume se, ujedno bila i temeljni
princip prve dve priče u ovoj grupi priča. Ali ova priča dodaje da će pre
Paruzije (Drugog dolaska) biti “dugo” odlaganje i da niko neće moći da se osloni
na pripremljenost druge osobe. Na Božjem sudu svako od nas stoji kao
pojedinac.
Treba
da istaknemo da priča o devojkama ne govori o tome kako treba da se pripremimo
za dolazak Ženika. To će biti tema poslednje dve priče u ovoj
grupi.
Priča
o talantima (stihovi od 14-30), što joj je zajedničko s tri prethodne priče,
nastavlja stavljanje naglaska na spremnosti za Učiteljev ponovni dolazak. Ipak,
ona pokušava da odgovori na pitanje koje je još otvoreno: Šta znači biti
spreman?
Značenje
spremnosti je doprinos priče o talantima. Tok priče je sasvim jednostavan. Čovek
(Hristos) odlazi na put i svakome od svojih slugu daje talante. Jednome daje
pet, drugome dva, a poslednjem jedan talant.
Prva
dvojica ulažu svoje talante u posao i uvećavaju ulog svog gospodara, dok treći
samo zakopava svoj talant u zemlju, da bi ga sačuvao. Treba napomenuti da u
svetu starog doba zakopavanje novca nije bilo loša ideja, ako je neko želeo samo
sigurnost. Jasno je, trebalo je da takav čovek zapamti gde je zakopao. Običaj
zakopavanja vrednosti poslužio je kao običaj za priču o sakrivenom blagu iz
13,44.
Međutim,
gospodar je od onoga što je uložio želeo više od sigurnosti: očekivao je da se
talanti upotrebe za dobit. To postaje jasno kada se, “po dugom
vremenu” (zapazimo sličnost u ovom
pogledu sa prethodne dve priče — 24,48; 25,5), gospodar vraća i zahteva obračun
da bi utvrdio vernost svojih slugu u svom odsustvu (19. stih).
U
prizoru suda koji sledi on nagrađuje dvojicu slugu koji su u vreme njegovog
odsustvovanja bili savesni u izvršavanju onoga za šta su bili odgovorni, a
kažnjava onog koji nije učinio ništa, iako je bio svestan da se od njega
očekivalo da postupi prema svojoj odgovornosti (24. stih). Neodgovorni sluga ne
samo što nije primio nagradu, nego mu je oduzeto i ono što je imao. Po mišljenju
njegovog gospodara, on nije ispunio uslove za ulazak u carstsvo (stihovi od
28-30).
Pouka
je jasna. Biti spreman za Hristov ponovni dolazak ne znači pasivno čekati na taj
događaj. Naprotiv, spremnost podrazumeva odgovornu aktivnost koja donosi
rezultate za nebesko carstvo — rezultate koji se mogu videti i koje Učitelj može
da pohvali.
Od
ove priče možemo da razumemo i to da Bog ne očekuje od svakoga iste rezultate.
Hrišćani se nalaze na različitim nivoima odgovornosti (15. stih). Međutim, na
sudu se ne meri količina nečije odgovornosti, nego okolnost da li je on (ili
ona) upotrebio pun spektar sposobnosti koje mu je Bog dao. Ljudi nisu jednaki po
sposobnostima, ali mogu biti jednaki u angažovanju u svom poslu. Bog očekuje
dobar profit od svog ulaganja u svakoga od nas.
Druga
pouka iz priče o talantima je što se verni ljudi “ne nagrađuju odličnom
penzijom, nego još većom odgovornošću” (Schweizer, 471). Veličina utemeljena na
službi (20,26-28) produžiće se i u večnosti. Ona je večni princip nebeskog
carstva. Elen Vajt veoma lepo opisuje tu misao, govoreći da istinsko vaspitanje
“priprema učenika za radost službe u ovom svetu i za uzvišeniju radost šire
službe u svetu večnosti” (EGV, Ed, 13).
Priča
o ovcama i jarcima (koja je, tehnički, više apokaliptički sud nego priča) dovodi
do kulminacije scenu suda, započetu u 23. glavi. Osim toga, ona čini završetak
Isusovog postepeno razrađivanog učenja o spremnosti. Dok su prve tri priče u
sadašnjoj sekvenci naglašavale straženje (24,42 — 25,13), a četvrta naglasila
rad u okviru straženja (25,14-30), ova priča (25,31-46) je izričita po pitanju
suštinske prirode takvog rada.
Priča
o ovcama i jarcima vrlo je živa slika u rečima o konačnom odvajanju koje će se
dogoditi kada Isus dođe na nebeskim oblacima. Reč je o slici koja ne dopušta
ideju srednjeg puta ili druge prilike. Čovek pojedinac je ili ovca (standardni
starozavetni simbol za Božji narod) ili — jarac. Čovek pojedinac ili
je upućen desno (simbol naklonosti) ili levo (simbol nemilosti). Nema
srednjeg rešenja. Na odluku suda takođe nema žalbe. Prizor je prizor konačnog.
Osobe koje su propustile da vreme čekanja i straženja adekvatno upotrebe pre
Drugog dolaska, zauvek su izgubljene za carstvo (46. stih).
Ključni
element u priči je iznenađenje. I ovce i jarci su iznenađeni carevom presudom u
svojim konkretnim slučajevima. Obe grupe osporavaju presudu (stihovi od
37-39.44).
Razlog
za iznenađenje potiče od lažnog tumačenja prave religije (vidi takođe Jakov
1,27; Rimljanima 13,8-10), koje zastupa većina ljudi. Za prosečnog čoveka je
suština, srž prave religije verovanje u prave doktrine ili primena određenih
ritualnih, ceremonijalnih i dužnosti u svakodnevnom
životu.
Međutim,
to nije biblijski stav. U jednom od slavnih starozavetnih tekstova Bog preko
Miheja kaže da ono što se traži od Njegove dece nije spolja vidljivo ponašanje
ili ritualna poslušnost, nego “da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da
hodiš smerno s Bogom svojim” (Mihej 6,6-8). Isus je taj tekst citirao već tri
puta, u Mateju (9,13; 12,7; 23,23), svakom prilikom u kontekstu stihova koji se
bave pogrešnim shvatanjem prave religije. Tako se i preostali deo Novog zaveta
bavi tom istom temom. Zato i Jakov piše: “Jer vera čista i bez mane pred Bogom i
Ocem jest ova: obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama i držati sebe
neopoganjena od sveta” (Jakov 1,27). Tako i Pavle može da piše da “koji ljubi
drugoga, zakon ispuni” (Rimljanima 13,8-10; vidi takođe Galatima
5,14).
Isto
tako, ni prvo Jevanđelje nije ćutalo o temi prave religije i nagradi za nju.
Isus to maksimalno jasno izražava kada kaže da “ako ko napoji jednoga od ovih
malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata
propasti” (10,42). I ponovo, Isus napominje da se dve najveće zapovesti mogu
sažeti kao ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem; savršenstvo je definisao
okolnošću u kojoj je neko milostiv prema svojim neprijateljima (5,43-48; Luka
6,36), da bi vrlo izričito rekao bogatom mladom knezu, koji je bio usmeren na
spolja vidljivo ponašanje, da ako hoće savršen da bude, da treba da proda “sve
što ima i poda siromasima”. Nagrada za to bilo bi blago na nebu
(19,21).
Ta
učenja dostižu tačku kulminacije u tekstu u 25,31-46. Ovde je merilo suda
izraženo jasnoćom kojoj nema premca. Ljudima se ne postavlja pitanje o tome šta
veruju ili da li su svetkovali subotu, davali desetak ili dobro brinuli o svome
zdravlju. Iako je sve to važno, čovek može sve to da primenjuje rigorozno, a da
ipak bude potpuno izgubljen (23,23). Stvarna ideja suda je da li su ljudi kao
pojedinci pokazivali opipljivu ljubav prema svojim
bližnjima.
Iako
je ta misao kristalno jasna u prvom Jevanđelju, Elen Vajt je veoma lepo
rezimira. Dajući komentar na tekst u 25,31-46, ona piše da je Isus “odslikao
svojim učenicima prizor velikog dana suda. Odluku tog suda je prikazao kao
usredsređivanje na samo jednu tačku. Kada se pred njim sakupe narodi, postojaće
samo dve klase ljudi čija će večna sudbina biti odlučena po onome što su učinili
ili zanemarili da učine za Njega u ličnosti siromašnog i napaćenog” (EGV, DA, 637).
Neki
su smatrali da deo teksta u stihovima od 31 do 46 naučava spasenje delima, ali
to nije tačno.
Tekst govori o merilu poslednjeg suda, a ne o tome kako se čovek spasava. Temelj
celog prvog Jevanđelja je pretpostavka da je Hristos platio kaznu za greh u
svojoj velikoj misiji spasavanja svog naroda od njihovih greha (20,28; 1,21).
Osnovna misao u stihovima od 31 do 46 je opipljiv, jasan dokaz o tome da li je
određena osoba spasena. Ako su ljudi spaseni, njihovi životi će pružiti dokaz da
su svojom spremnošću da Njegove darove prenesu dalje drugim ljudima, potpuno
usvojili kvalitete Božjeg milosrđa i ljubavi. Tako autor Joakim Jeremias može da
piše da “će prilikom poslednjeg Suda Bog tražiti veru pokazanu u životu”
(Jeremias, 209). Na sličan način, autor Leon Moris nam poručuje da “moramo imati
na umu da je za celokupnu sliku Biblije normalno da se spasavamo blagodaću,
milosrđem, dok nam se sudi po delima. … Dela koja činimo su dokaz ili Božjeg
milosrđa na delu u nama ili našeg odbijanja tog milosrđa” (Morris, Matthew, 634).
Značajna
pouka iz priče o ovcama i jarcima je da su dela koja se stvarno uzimaju u obzir
— jednostavna i bez računice. Ona su jednostavna kao hranjenje siromašnih ili
odlaženje u posetu bolesnima. Ona su bez računice u smislu da oni koji ih čine
to ne čine da bi gomilali zasluge, nego zato što Božja ljubav stanuje u njihovim
srcima i na prirodan način se preliva ka drugim ljudima. Spremnost na pomoć i
milost za njih su postali prirodne osobine. Oni su intimno usvojili Božju
ljubav, koja se demonstrira u njihovim svakodnevnim životima, iako oni te vrline
nisu svesni.
S
druge strane, celokupni stav onih koji su ocenjeni kao jarci jeste, da su znali
da su bolesni i siromašni značajne osobe, bili bi prvi da im pruže pomoć.
Njihove oči su bile usmerene ka prestižu, dobiti i priznanjima; propustili su da
intimno usvoje Božju ljubav. Na taj način su u religiji ispustili ono što je
stvarno bitno. U stvarnosti je njihova religija samo jedan oblik maskirane
sebičnosti.
Isus
kaže svim takvim sledbenicima: “Ne poznajem vas” (12. stih). “Neće svaki koji mi
govori: Gospode! Gospode! ući u carstsvo nebesko; no koji čini po volji Oca mojega koji je na
nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! nismo li u ime Tvoje
prorokovali, i Tvojim imenom đavole izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga
tvorili? I tada ću im ja kazati: nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite
bezakonje” (7,21-23).
Upravo
je nesvesno usvajanje Božje ljubavi i njen izraz u svakodnevnom životu taj bitni
preduslov za nebesko carstvo. Takvi ljudi su počeli da oživotvoravaju princip
služenja i veličine, koji se uvek iznova pojavljivao u Matejevom Jevanđelju.
Takve ljude je “bezbedno” spasti za večnost, zato što su srcem usvojili princip
ljubavi, princip carstva. Takvi ljudi
su milošću razvili tu “pravdu [koja nadilazi pravdu] književnika i fariseja”.
Tako biva da su oni spremni da uđu “u carstvo nebesko”
(5,20).
l
Primena Reči
1.
Vrlo
često je bio stav nekih propovednika i evanđelista da svojim uzbudljivim
propovedima o znacima vremena dovedu ljude u crkvu. Da li je taj stav i zaista
istinski odraz Isusove nauke iz Mateja 24. i 25. glave? Čime mogu da doprinesem,
u svojoj crkvi, da se stvori zdravija atmosfera, koja će se većom merom
temeljiti na pouzdanoj veri nego na iskonstruisanom
senzacionalizmu?
2.
Da
li je blizina Drugog dolaska za mene postala samo besmislen kliše? Kakve dokaze
mogu da pružim za svoj odgovor? Kakve konkretne korake mogu da učinim da bih
ponovo oživeo svoju veru u Drugi Hristov dolazak i svoju želju za
njim?
3.
Kakve
mi je sposobnosti i odgovornosti (talante) Bog dao? Na koji način mogu bolje da
ih iskoristim, dok živim u očekivanju svog Gospoda?
4.
Kada
ispitujem svoju religiju, kakav dokaz mogu da pružim da je moje iskustvo
ispunjeno smislom? Kakav dokaz mogu da pružim o tome jesam li ovca ili jarac u
svojoj porodici, na svome poslu, u svojoj crkvi i u sredini u kojoj
živim?
l
Istraživanje Reči
1.
Paralele
Hristovom govoru o Drugom dolasku možemo naći u Marku u 13. glavi i Luki
21,5-36. Na čistom listu hartije načini tri stupca, a onda napravi prikaz za
svako od tri jevanđelja. Na kraju, uporedi tri dobijena prikaza. U čemu se
podudaraju? U čemu se razlikuju? U čemu se sastoji jedinstveni doprinos svake od
njih posebno?
2. Uz pomoć konkordancije ispitaj sve biblijske tekstove koji govore o poslednjem sudu. Ono što si pronašao podeli po njihovim prirodnim kategorijama i napiši kratak sastav o svojim zaključcima.