< 11. Poglavlje

Sadržaj

13. Poglavlje >

DVANAESTO POGLAVLJE

ODBACIVANJE CARA

Matej 26,1 — 27,44

Počev od teksta u 16,21, Matej nas je vodio prema krstu, velikoj kulminaciji Jevanđelja. Narativa o Isusovoj smrti nije epilog ili dodatak narativi o Hristovom životu. Naprotiv, Njegovom životu upravo smrt daje smisao. Konačno, Isus je došao na ovu Zemlju kako bi mogao da “dâ dušu svoju u otkup za mnoge” (20,28). Njegova krv “će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha” (26,28). Upravo svojom smrću i vaskrsenjem On će “izbaviti svoj narod od greha njihovih” (1,21). Smrt cara je žižna tačka prvog Jevanđelja. Tako definicija četiri Jevanđelja iz pera teologa Martina Kelera, kao “narative o pasiji, s opširnim uvodima” stavlja naglasak na pravo mesto, iako u tome postoji mala doza preterivanja.

Dvadesetšesta i 27. glava Mateja dovodi nas do kraja zemaljskog života Cara Isusa, dok nas 28. glava vodi u vaskrsenje, u kojem je iz pohlepnih ruku poraza istrgnuta pobeda. Na taj način jedan kraj postaje — početak.

Deo teksta od 26,1 do 27,44 odslikava Isusa čija je služba poučavanja najvećim delom završena. Iz Njegovih usta, izvan govora prilikom Poslednje večere i Njegove molitve u Getsimaniji, nalazimo veoma malo reči. Umesto toga, posmatrači smo drame u kojoj Jevreji, uz pomoć svojih rimskih neprijatelja, razapinju svog Mesiju na krst. Izvan toga, ova poglavlja osvetljavaju ljudsku odgovornost naočigled krsta, kada su ljudi pojedinačno dovedeni pred odluke za i protiv Hrista. Tema reagovanja na Isusa počela je u 2. glavi i čini jednu od niti koje se provlače kroz celu fabulu prvog Jevanđelja. Dimenzija odgovornosti u ljudskom izboru dolazi u ovim stihovima do svog vrhunca, ne samo u slučaju različitih učenika, Jevreja i Rimljana, nego i za samog Isusa koji se suočava s krstom.

l Ulaženje u Reč

Matej 26,1-56

Deo teksta u 26,1-56 pročitaj u celosti dva puta, a onda se pozabavi sledećim vežbama.

1.                     Navedi izjave (i njihove citate) koje pokazuju da je Isus vladao događajima koji su vodili na krst. U tu vežbu uključi i stihove od 57 do 68. Napiši nekoliko rečenica kojima ćeš obrazložiti dublji smisao tog vladanja događajima u odnosu na značenje krsta.

2.                     Do tog vremena je u priči prvog Jevanđelja Juda bio samo sporedni igrač. Međutim, on u 14. stihu dolazi na centralnu scenu. Nabroj šta možemo naučiti o Judi od 1. do 56. stiha i u 27,1-10. Kakve dodatne činjenice se mogu prepoznati iz paralelnih tekstova u Marku 14. glavi, Luki 22. i Jovanu 13. glavi? Kakve veze, ako ih ima, postoje između teksta u 26,14-16 i 26,6-12? Kakvi zaključci se mogu izvući iz informacija koje si sakupio o Judi?

3.                     Načini prikaz događaja u Getsimaniji. U jednom ili dva pasusa objasni suštinu iskušenja s kojim se borio Isus. Vidiš li neku vezu između te borbe, ključnog iskušenja iz 4,1-10 i problema iz teksta u 16,21-26? Ako vidiš, u čemu se sastoji?

4.                     Načini prikaz Petrovog iskustva u stihovima od 1 do 56 i od 57 do 75. Navedi njegove vrhunce i najniže tačke. Kakav profil karaktera možeš da skiciraš o Petru iz ovih poglavlja? Oceni Petrovo iskustvo u 21. glavi u svetlosti 26. glave. Posmatrano s tog aspekta, šta nas 21. glava uči o Isusu (i Bogu)? O Petru?

l Istraživanje Reči

Reakcije na Cara Isusa

Tekst u Mateju 26,1-16 osvetljava polarizaciju koja se događa kada se ljudi suočavaju s Hristovim zahtevima. S jedne strane nalazimo jevrejske vođe i Judu Iskariotskog. Na drugoj strani je žena sa alabasterskom “sklenicom”. Tema Matejevog Jevanđelja su bile vrlo raznovrsne reakcije na Isusa. Tako je bilo u vreme Njegovog rođenja (2. glava), a tako se i nastavlja i sve do dana Njegove smrti. Kako se u ljudskim umovima kristališe dublji smisao Hristove vesti, ljudi se postavljaju ili protiv Njega ili za Njega (vidi, na primer, 12,30). Sredine nema, nakon što ljudi shvate dublji smisao Isusa i Njegove vesti. Kada se čovek pojedinac susretne oči u oči s Isusom, on je prinuđen da se opredeli ili za Isusa i krst samopožrtvovanja ili protiv njih; ili za principe nebeskog carstva ili za principe carstva ovoga sveta.

Ali pre nego što istražimo primere polarizacije u ovom tekstu, značajno je napomenuti da Matej ne prikazuje Isusa koji se suočava s krstom kao zalogom događaja koje ne drži u svojoj vlasti. Naprotiv, Isus u potpunosti vlada zbivanjima.

Njegova vlast nad događajima vidljiva je od teksta u 26,2 i dalje. U tom stihu vidimo da je svestan da će ga “predati da se razapne”. On uvek iznova naglašava da zna svoju budućnost (9,15; 16,21-24; 17,9-12.22.23; 20,22.28; 21,33-45). Isus ne ide slepo u klopku. On može da bira i potpuno je upoznat s događajima koji neposredno predstoje. On zna da će ga jedan od dvanaestorice izdati (21. stih) i zna ko će to biti (stihovi od 23-25). Zna da će ga se ostali učenici odreći već te noći (31. stih), a zna i da će ga se Petar odreći (34. stih). Međutim, Isus zna i to da će, svojim vaskrsenjem, biti pobednik nad smrću (32. stih), da će sesti Bogu s desne strane i da će jednom ponovo doći na nebeskim oblacima da spase svoje sledbenike (64. stih).

Daleko od toga da bude pion slepe sudbine, Isus zna da bi, ako bi odlučio da se brani, mogao da pozove svog Oca, koji bi mu u istom trenutku stavio na raspolaganje dvanaest legiona anđela (sedamdeset i dve hiljade) (53. stih). To je jedna od najvažnijih misli u 26. glavi. Iako vlada događajima i može da izbegne krst, On odlučuje da to ne učini “kako bi se ispunilo što stoji u Pismu da ovo treba da bude” — da se dogodi na način krsta (54. stih).

Matejeva slika Isusa koji vlada događajima u skladu je sa slikom koju opisuje Jovan, u čijem Jevanđelju Isus kaže: “Ja dušu svoju polažem da je opet uzmem. Niko je ne otima od mene, nego je ja sâm od sebe polažem” (Jovan 10,17.18; vidi takođe Jovan 15,13).

Ali samo zato što Isus vlada događajima i zna šta se odigrava, ne znači da druge sile ne vrše svoje manevre kako bi postigle sopstveni cilj. Predvodnici tih sila su poglavar sveštenika judaizma (Kajafa) druge vodeće ličnosti sveštenstva i starešine iz naroda (laici na značajnim položajima). Matej, najmanje, govori o moćnom pododboru Sinedriona — najvišem sudskom telu Jevreja. Matej kaže da je “zvanični” judaizam odbacio Isusa i da želi Njegovu smrt (stihovi 3, 4).

Međutim, ove vođe su suočene s više ozbiljnih problema. Prvo, ne usuđuju se na otvorenu akciju protiv Isusa, zato što su mu ljudske mase naklonjene (5. stih). Pa ipak, nalaze se u vremenskom tesnacu. Konačno, ako svoju akciju odlože do posle Pashe, Isus će verovatno napustiti grad i time im izmaći iz ruku.

Pomoć za ovaj njihov poduhvat dolazi im od najmanje očekivanog izvora — izvor gotovo neverovatan: prebeg jednog od dvanaestorice Isusovih učenika. Juda Iskariotski se slaže da posluži kao izdajnik za trideset srebrnih novčića, za cenu jednog roba (2. Mojsijeva 21,32; vidi takođe Zaharija 11,12). Juda se ponudio da ugovori zgodno vreme kada bi jevrejske vođe uhvatile Isusa (stihovi od 14-16).

Sva Jevanđelja govore o Judinoj izdaji, ali nijedno ne navodi povod za taj čin, iako su izloženi mnogi razlozi. Neki izučavaoci Biblije su izneli pretpostavku da je Juda hteo da dovede Isusa u položaj u kojem bi bio prinuđen da upotrebi svoje neobične sposobnosti i moći, kako bi uništio opoziciju i ustanovio carstvo koje je očekivalo tako mnogo Jevreja. Drugo shvatanje govori o Judi koji je bio razočaran u Isusa. U skladu s ovim razmišljanjem, ta raspršenost iluzija dolazila je od okolnosti da je Juda otkrio da je Isus Čovek mira, a ne militantni Mesija, koji će zbaciti rimski jaram. Zbog toga je izdaja bila čin s ciljem oslobađanja od Isusa. Treće shvatanje kaže da je Juda Isusa video kao promašaj i zato ga je izdao, da bi spasao sebe.

Jedini motiv koji se pominje u Novom zavetu za Judino izdajstvo je novac. Nije slučajno što priču o ženi koja skupim mirisom pomazuje Isusove noge (stihovi od 6-13) Matej stavlja između priče o frustriranoj zaveri Kajafe i jevrejskih vođa (stihovi od 3-5) i priče o Judi koji se nudi da im pomogne (stihovi od 14-16).

Ovde nam pomaže četvrto Jevanđelje. U njemu čitamo da se Juda posebno uznemirio zbog pomazanja, zbog “bačene” vrednosti mirisa (tri stotine dinara, ili gotovo iznosa zbira nadnica za godinu dana) i da je Juda iz kovčežića koji je nosio uza se krao novac svih učenika (Jovan 12,4-6). Zato je on u pomazanju video lični gubitak.

Međutim, sama sebičnost nam ne pruža dovoljno uverljivo objašnjenje za Judinu totalnu promenu smera, naročito kada znamo da on još očekuje zemaljsko mesijansko carstvo, u kojem će on biti prvi (i verovatno veoma bogat) vođa. Zato stičemo utisak da je za Judino izdajstvo najbolje objašnjenje to da je “bačeni” novac od pomazanja mirom poslužio samo kao stimulus za stavljanje u pokret njegovog plana da prisili Isusa da ustane protiv Jevreja i Rimljana. Time će, iz Judine perspektive, “spori” Isus biti prinuđen na korake u uspostavljanju svog carstva. Od svih mogućih tumačenja Judinog izdajstva, ovo najbolje odgovara činjenicama. Osim toga, ono objašnjava i zašto je Juda izvršio samoubistvo kad su njegovi planovi propali (27,1-5).

Stiče se utisak da je priču o miropomazanju Matej namerno postavio između Kajafine i Judine zavere, iako je taj događaj, da bi to učinio, morao da izdvoji iz njegovog hronološkog okruženja. (Vidi Jovan 12,1-12, tekst po kojem je vreme događanja pomazanja “pre Pashe na šest dana”, a trijumfalni ulazak u Jerusalim “sutradan”.)

Priča, ipak, nije uvrštena u tekst prvog Jevanđelja samo zato da bi se lakše objasnilo Judino ponašanje. Naprotiv, pomazanje koje je učinila Marija ima svoju sopstvenu poruku. To je poruka neograničenog predanja, kao simbola Marijine zahvalnosti Isusu. Čineći oštru suprotnost prema reakcijama jevrejskih vođa i Jude na Isusa u neposrednom kontekstu priče, Marija demonstrira svoju ljubav prema Onome koji je učinio tako mnogo za nju lično i koji je njenog brata (Lazara) vratio u život (Jovan 11,1-44). Marijina reakcija na Isusa je bila pozitivna.

Pomazanje je, izvan ovoga, bogato simbolikom. Konačno, osnovno značenje reči Mesija je “pomazani”. Kao što su u Starom zavetu carevi bili pomazivani (vidi, na primer, 2. Carevima 9,6), tako i Marija pomazuje Isusa.

Deo priče o pomazanju koji možda i najviše iznenađuje je Isusovo objašnjenje u 12. stihu da je Marijino delo učinjeno da Njega pripremi za pogreb. Ta Njegova izjava još jednom napominje da Isus vlada onim što se s Njime događa. Konačno, kako je tada bio običaj, tela se nisu pomazivala za pogreb pre smrti. Pomazivanje se tradicionalno obavljalo na leševima, a ne na živim ljudima, izuzev u slučaju zločinaca. I zato Isusovo objašnjenje za Marijin postupak kao da pretpostavlja (ispravno) da će On umreti smrću zločinca, čije će se telo sahraniti bez odgovarajućeg obreda.

Novo značenje jednog starog simbola

U Mateju 26,17-30 govori se o Isusovoj poslednjoj večeri sa svojim učenicima. Iako je reč o pashalnom obedu, Isus i učenici jedu obed uveče uoči uobičajenog pashalnog obeda (vidi Jovan 13,1; 18,28; 19,14). Tako, iako se te godine redovni pashalni obed održavao u petak uveče, Isus i Njegovi učenici ga proslavljaju u četvrtak uveče. U Isusovom slučaju to je bilo nužno, pošto je svestan da će do petka uveče već biti mrtav.

Ovaj ranije proslavljeni pashalni obed objašnjenje je zašto se prilikom Poslednje večere ne pominje jagnje, iako su svi drugi delovi obroka na mestu. Pashalna jagnjad su se klala u hramu u petak uveče, upravo u vreme u koje je i Isus umro. To tempiranje vremena je važno pošto je, kako Pavle kaže, Isus “pashalno Jagnje koje je prineto za nas”[1] I samo jevrejsko predanje napominje da je nad Isusom smrtna kazna izvršena “u veče uoči Pashe” (Sanhedrin, 43a). Znajući da će umreti pre uobičajenog termina za obed, Isus obezbeđuje poseban obed dan ranije.

Tog četvrtka uveče Isus prvi put pominje da će ga izdati jedan između onih koji su mu najbliži (21. stih). Pre tog obeda je nagovestio da će umreti, ali nijednom nije jednog od svojih učenika doveo u vezu s tim događajem.

Dejstvo ovih reči na dvanaestoricu je traumatično. U 22. stihu stoji: “… i zabrinuvši se vrlo” (Karadžić), “i ožalošćeni vrlo” (D. Stefanović), “postadoše vrlo žalosni” (Bakotić). Bez obzira kako je grčki tekst preveden, on upućuje na žestoke emocije, pa čak i na šok.

Ta izjava je učenike uzdrmala čak do tačke da su počeli sami u sebe da sumnjaju. Svako od njih, zauzvrat, pita: “Da nisam ja, Gospode?” Zapazimo da sâm način kako oni formulišu pitanje, “Sigurno nisam ja, Gospode?” [KJV], pokazuje da očekuju negativan odgovor (22. stih).

Zanimljivo je napomenuti da je Juda nesumnjivo vrlo brižljivo prikrivao svoje tragove. Na kraju, niko nije postavio pitanje: “Da li je to Juda?”

Ipak, Juda zna. Zatečen, on se neće odmah pridružiti ostalim učenicima u pitanju da to nije on. Ali on ubrzo dolazi sebi, svestan da ako im se ne pridruži u pitanju,  biće identifikovan kao krivac i zato i sâm kaže: “Da nisam ja, Ravi?” (25. stih). Juda se Isusu ne obraća sa “Gospode”, kao ostali učenici, nego sa “Ravi” — način oslovljavanja koji je primeren za svakog jevrejskog učitelja i oblik oslovljavanja koji ostali učenici uopšte nisu koristili u tekstu prvog Jevanđelja (vidi 26,49, drugi primer u kojem Juda koristi taj izraz).

Isus ne reaguje na pitanja drugih učenika, ali Judi skreće pažnju da zna da će on zaista biti izdajnik (25. stih). U tom trenutku Judi je jasno da je otkriven. Takođe zna i da će morati brzo da deluje, ako hoće da uspešno izvede svoj plan. Otprilike u to vreme, kako nam kaže Jovan, “uđe u njega sotona”. Isus mu kaže da ono što treba da učini treba da čini “brže” i tada Juda “odmah iziđe” da izvrši svoj plan (Jovan 13,27-30).

U nastavku, Matej piše kako je Isus uspostavio novo značenje jednog starog simbola. Staro značenje pashalnog obeda bilo je usredsređeno na Božje izbavljenje svog narod iz egipatskog ropstva (2. Mojsijeva 12,1-30). Novo značenje će se odnositi na Božje izbavljenje od greha putem Hristove žrtve. Na taj način ovaj novi obed simboliše jedno još veće izbavljenje nego stari.

Prelamajući  hleb i dodajući ga svojim učenicima, Isus kaže: “Uzmite, jedite; ovo je telo moje” (26,26). Njemu je bilo lako da doda “koje se za vas lomi”, ne remeteći svoju nameru (vidi Luka 22,19; 1. Korinćanima 11,24). Isus posle toga uzima čašu i izjavljuje da je ona “krv moja novoga zaveta koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha” (stihovi 27, 28). Na isti način kao što su starozavetni zaveti bili overavani krvlju, tako će biti i s novim zavetom, prema proročanstvu iz Jeremije 31,31-34.

Isus će umreti “za mnoge”. Time će se Njegova smrt shvatiti kao smrt zamenika. On je nosio naše grehe na krst i umro umesto nas. On je preuzeo presudu izrečenu nama, kako bi oni koji ga prime uživali život koji je Njegov (vidi 2. Korinćanima 5,21; 1. Petrova 2,22; Jevrejima 9,28; Galatima 3,13; Isaija 53,5.6.11). On će umreti kao naša zamena. Njegova krv će biti prolivena za “otpuštenje [naših] greha” (28. stih).

Ali na ovom mestu Isus ponovo napominje svojim učenicima da On drži događaje u vlasti. On zna da je Njegova smrt na pragu, ali zna i to da će ustati kao pobednik i da će ubuduće piti “od vina” zajedno sa svojim vernim učenicima “u carstvu Oca svojega” (29. stih). Te reči izražavaju sigurnost Njegove vere kako u vaskrsenje, tako i u svoj drugi dolazak, kojom prilikom će i Njegovi učenici vaskrsnuti (1. Solunjanima 4,16).

Hrišćani svih ubeđenja, iako se ne slažu po tačnoj simbolici značenja elemenata Poslednje večere, prihvatili su je kao najvažniji događaj u svojim bogoslužbenim aktivnostima, svom obožavanju Boga. Večera zajedništva, Večera Gospodnja je znak sećanja na njihovog Spasitelja, koji je umro za svakoga od njih (1. Korinćanima 11,25). Značenje tog obreda najbolje je shvatio Pavle, koji je pisao: “Kadgod jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznanjujete, dokle ne dođe” (1. Korinćanima 11,26). Tako imamo da simbolizam prve hrišćanske pashalne večere upućuje istovremeno u dva pravca: unazad na Hristovu smrt i unapred ka Njegovom ponovnom dolasku na nebeskim oblacima, kada će svoje carstvo dovesti do punine.

Na kraju te službe, kaže Matej, oni su pevali “hvalu” [himnu] i izašli na Maslinsku goru. Ta “hvala” verovatno su bili psalmi 115. do 118, koji su se tradicionalno pevali na kraju pashalnog obeda.

Borbe u Getsimaniji i Carev konačni izbor

Isus je nesumnjivo znao budućnost, ali to ne znači da nije imao alternativa u vezi s ostvarivanjem te budućnosti. Kao što su Kajafa i Juda morali da donesu odluke o ulogama koje će odigrati u završnim događajima Hristovog života, tako je i Isus morao da donese odluku. On je još mogao da se povuče. Krst nije bio neizbežan. I dalje je mogao da okrene leđa krstu i ode. Svoju konačnu odluku da prođe kroz najbolniji deo plana spasenja trebalo je tek da donese. U tome je značaj Njegove borbe u Getsimaniji.

Ali pre nego što stignemo do Isusove tako važne odluke, Matej nam pruža još jedan pogled na Njegovu “grupu podrške”, jedanaest preostalih učenika. Oni u svojoj podršci neće biti naročito korisni, što je nepovoljno i za Isusa i za učenike. U stvari, Isus predskazuje da će se “svi sablazniti” o Njega (31. stih). Oni će se sablazniti zbog Njegovih iskušenja. Apstrahujući svaki strah za ličnu sigurnost, njima tek predstoji da shvate samu svrhu Njegovih patnji. Oni mesijanstvo i dalje vide u obliku Cara-osvajača, a ne Sluge koji pati. Takvo pogrešno shvatanje vodi njihovoj dezorijentaciji u vreme tih najtežih časova.

Zatim, Isus ponovo napominje da se On prema krstu ne kreće slepo posrćući. On zna šta radi. On zna i to da će ponovo ustati, da bi potom u Galileji sreo svoje sledbenike (32. stih). Ovo proročanstvo se ponovo pominje u 28,6.7, kada jedan anđeo govori učenicima da će se vaskrsli Hristros sresti s njima u Galileji, a onda ponovo u 28,16-20, kada se jedanaestorica okupljaju da se poklone svom vaskrslom Gospodu i da od Njega prime evanđeoski nalog.

Petar, u međuvremenu, govori Isusu da se on nikada neće sablazniti, čak i ako bude trebalo da umre s Njim. Isto uveravanje izgovaraju i ostali učenici. Ipak, Isus zna stvarnu istinu i zna da oni u svom shvatanju i iskustvu još nisu dospeli do tačke kada mogu da se suprotstave veličini i užasu časova agonije koji će ga ubrzo obuzeti (stihovi od 33-35).

Ni sâm Isus nije potpuno spreman, iako nije opterećen pogrešnim shvatanjem uloge Mesije u srcima učenika. Njegova završna priprema odigraće se u Getsimaniji.

Očito je da je Getsimanski vrt (na padinama Maslinske gore) bio mesto na koje su Isus i učenici često odlazili. Konačno, Juda zna gde treba da ih nađe kada dođe da izvrši svoje izdajstvo.

Isus odlučuje da svoje poslednje sate na slobodi provede na tom dobro poznatom mestu. Ostavljajući većinu učenika prilično daleko od sebe, Matej nam kaže da je Isus “žalosne duše do smrti”, uzeo sa sobom Petra i sinove Zevedejeve da ga krepe dok se bude molio (stihovi od 36-38). Isus od njih očekuje da se i sami mole, ali njih uvek iznova svladava san (stihovi 40, 43, 45). Taj neuspeh je samo predukus njihovog većeg neuspeha i slabosti koji će tek nastati te noći kada ga se budu odrekli (56. stih).

Otišavši malo dalje od svoja tri učenika, Isus “pade na lice svoje moleći se i govoreći: Oče moj! ako je moguće da me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako Ti” (39. stih). Dva puta se vraćajući svojim usnulim učenicima, Isus ponovo odlazi, da bi oba puta ponovio u suštini istu molitvu (stihovi 42, 44).

Iz ovog događaja jasno je jedno: Isus se grozi svoje “čaše” patnje. Mnogi pisci su uočili oštru suprotnost između Hristovog straha od smrti na krstu koja se nadvijala nad Njim i reakcije drugih poznatih mučenika kroz istoriju.

Ne samo što su poznate ličnosti starog vremena, kao što je bio Sokrat, smatrajući da u smrti nema ničega čega bi trebalo da se boje, smireno dočekali kraj svojih života, nego su se i hrišćanski mučenici takođe smireno suočili sa smrću, a ponekad čak i sa zanosom religioznog oduševljenja. Na primer, kad se Polikarp (oko 69-155 n.e.), smiranski crkveni starešina iz drugog veka, suočio s prokonzulom koji će ga ubrzo zatim lišiti života, on je svom mučitelju rekao da uradi svoj posao. U jednom pismu koje je bilo napisano ubrzo posle njegove mučeničke smrti godine 155. ili 156. n.e., saznajemo da je, suočen sa smrću, “bio nadahnut hrabrošću i radošću, a njegovo lice obasjano smirenošću, tako da ne samo što se nije srušio od straha zbog onoga što mu je bilo rečeno”, nego je izrazio reakciju radosti (The Martyrdom of Polycarp, 12). Takvo je bilo iskustvo mnogih mučenika tokom istorije. Svesni da su pomireni s Bogom, nisu se bojali smrti.

Uz tako mnogo spokojnih smrti u istoriji, prinuđeni smo da pitamo zašto je Isus s toliko straha očekivao smrt. Da li je previše voleo svet? Da li mu je nedostajalo vere? Ili se samo, prosto, bojao bolova koje će trpeti?

Izgleda da se odgovor nalazi na drugoj strani. Reč je o karakteru “čaše” koju je trebalo da popije. “Čaša” u Starom zavetu ima asocijacije s Božjim gnevom (ili sudom) (Isaija 51,17; Jezekilj 23,33.34). Kako ističe autor Džon Stot, Hristova čaša “ne simboliše ni fizički bol bičevanja i raspeća, niti mentalnu patnju zbog prezira i odbacivanja …, nego duhovnu agoniju nošenja greha sveta; drugim rečima, podnošenja božanskog suda koji su ti gresi zaslužili” (Stott, The Cross of Christ, 76). Isusov strah u iščekivanju krsta nastao je zbog činjenice da će na njemu On, u ime čovečanstva, piti čašu Božjeg gneva [suda] protiv greha.

Isusov veliki strah u Getsimaniji dolazi od Njegovog shvatanja koliko Bog mrzi greh. Njemu je gotovo nepodnošljiva pomisao da mora da postane “za nas kletva” i “greh” u Božjim očima (Galatima 3,13; 2. Korinćanima 5,21). “On je to osećao da je zbog greha”, pisala je Elen Vajt, “bio u stanju odvojenosti od svog Oca. Provalija je bila tako široka, tako crna, tako duboka, da se, gledajući u nju, Njegov duh zgrozio. Nije smeo da iskoristi božansku moć da izbegne tu agoniju. Morao je, kao čovek, da podnese posledice čovekovog greha. Morao je, kao čovek, da podnese Božji gnev protiv bezakonja” (EGV, DA, 686).

Tamo u Getsimaniji, nastupio je trenutak odluke. Isus je morao ili da krene ka krstu ili da se odrekne svoje misije. Kušač je, razume se, i dalje pored Njega i naglašava mu kako Njegovi najbliži prijatelji čak ne mogu ni da ostanu budni da ga ohrabre (stihovi 40, 43, 45), dok je jedan od Njegovih učenika baš u tom trenutku bio na zadatku da ga izda (stihovi od 14-16, 46) i da će ga uskoro nezahvalni ljudi za koje će umreti, ubrzo razapeti (27,32-44).

Boreći se sa iskušenjem koje ga je podsticalo da postupi po sopstvenoj volji i ustukne pred krstom, Isus u Getsimaniji trpi torturu pritiska kakav mi možemo samo nejasno da nazremo. U velikoj agoniji i užasnom strahu, On konačno donosi odluku: “Oče moj! ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja Tvoja” (stihovi 42, 44).

Odluka je konačno doneta. Isus se sada, odajući smirenost koja mu je nedostajala tokom celog Njegovog doživljaja u Getsimaniji, vraća svojim učenicima. Doneo je neopozivu odluku da krene putem krsta. Budi učenike i objavljuje im da “evo se približi čas, i Sin čovečji predaje se u ruke grešnika. Ustanite da idemo; evo se približi izdajnik moj” (stihovi 45, 46).

U tom trenutku pristiže Juda s velikom naoružanom četom, poslatom od  jevrejskih vođa. Isus i ovom prilikom demonstrira da vlada situacijom, isceljujući uho koje je Petar odsekao jednom od grubijana poslatih da ga uhvate i svežu (Luka 22,51; Jovan 18,10). Isus tada kaže Petru, ako bi zatražio, Njegov Otac bi mu poslao sedamdeset dve hiljade anđele da ga spasu. Potom nastavlja i kaže Petru da želi da ispuni Pismo “što stoji … da ovo treba da bude?” (stihovi 53, 54). Ili, kako kaže Jovan, “Čašu koju mi dade Otac zar da je ne pijem?” (Jovan 18,11). Odgovor je očit. Isus je u Getsimaniji doneo svoju odluku.

Poslednji čin Isusovog hvatanja je bežanje “svih” učenika, kako je On predskazao (stihovi 56, 31). Uprkos njihovom protestu, kojim su govorili suprotno, nijedan učenik nije voljan da strada s Isusom. Šok je, jednostavno, bio preveliki, pa i Judino iznenadno saučesništvo u tome teško da je uopšte umanjilo šok koji su oni pretrpeli. Čak ni Isus, koji je mogao da upotrebi svoju silu da pobegne ili savlada svoje neprijatelje, ne preduzima ništa, nego stoji i diskutuje s njima (stihovi 55, 56). Ovako nagomilani događaji bili su previše za krhku veru učenika. Svi učenici beže.

l Ulaženje u Reč

Matej 26,57 — 27,44

Pročitaj tekst od 26,57 do 27,44 odjednom, najmanje dva puta. Potom pređi na obradu sledećih pitanja i vežbi.

1.                    U Mateju 26,57-67 čitamo o suđenju Isusu pred Sinedrionom. Načini prikaz redosleda događaja na tom suđenju, kako je prikazao Matej. Napiši jedan pasus o svom opštem utisku o suđenju.

2.                    U 26,69-75 nalazimo progresivnu seriju Petrovih odricanja. Navedi progresivni element u svakom odricanju, zajedno s dubljim značenjem svakog odricanja.

3.                    Matej 27,11-26 govori o suđenju Isusu pred Pilatom. Navedi tekstove i ideje koji omogućavaju uvid u Pilatovu sliku Isusa. Prouči paralelne tekstove o rimskom suđenju Isusu u drugim Jevanđeljima. Zašto je Pilat na kraju popustio pred željama jevrejskih vođa? Pročitaj članak o Pilatu u nekom biblijskom rečniku. Kakva saznanja si stekao iz tog čitanja koja su osvetlila Matejev prikaz njegove ličnosti?

4.                    Tekst u 27,32-34 nam govori o Isusovom raspeću. Pročitaj odrednice pod krst i raspeće [cross, crucifixion] u nekom biblijskom rečniku. Napiši kratak rezime o tome kako ti je dobijena informacija pomogla da bolje razumeš Isusovo raspeće.

5.                    U tekstu u 27,32 čitamo o Simonu iz Kirine koji je nosio krst. Uz pomoć biblijskih geografskih karti pronađi gde se nalazi Kirina. Šta je Jevrejin iz tako udaljenog mesta tražio u Jerusalimu? U traženju mogućih odgovora vidi 5. Mojsijevu 16,16, Dela 6,9 i članak o dijaspori [diaspora] ili “rasipanje”, u nekom biblijskom rečniku. Tekst u Marku 15,21 pominje Simonova dva sina. Šta to podrazumeva o Simonu?

6.                    Načini spisak svih uvreda upućenih Isusu dok je visio na krstu (27,32-44). Tom spisku potom dodaj uvrede upućene Njemu od 26,57 do 27,31. Kakav su uticaj, po tvom mišljenju, imale te kombinovane uvrede na Isusa, dok se kretao prema krstu  i visio na njemu?

l Istraživanje Reči

Pet novih reakcija na Cara

Tekst u Mateju od 26,57 do 27,31 možemo gledati kao pet reakcija na Isusa kao Mesiju. Prva reakcija dolazi od Sinedriona i ona je u znaku unapred određene krivice. Suđenje Isusu pred vrhovnim jevrejskim sudom teško da se može smatrati suđenjem u opštem smislu te reči, pošto su ga vođe i većina članova Sinedriona proglasili krivim još pre nego što je počelo ispitivanje (26,3.4.59).

Zadatak Sinedriona je složen, pošto to telo hoće da izdejstvuje smrtnu kaznu, ali nema pravo i da je izrekne. Iako su, kada god je bilo moguće, u pokorenim provincijama koristili lokalne organe uprave, Rimljani su konačnu odluku o kazni držali u svojim rukama.

Tako su jevrejske vođe suočene s vrlo složenim problemom. Hoće da Isus bude osuđen na smrt zbog svojih mesijanskih tvrdnji, dok je za Rimljane hula neprihvatljiva kao težak zločin. Zbog toga vođe Sinedriona imaju pred sobom dvostruki zadatak. Prvo, među svojim članovima moraju da izdejstvuju sporazum o neophodnosti da se Isus pogubi zbog hule — predmet iz jevrejskog zakona. Drugo, moraju da razviju odgovarajuću strategiju kojom bi naveli rimskog namesnika da na osnovu rimskog zakona izrekne smrtnu kaznu.

Posle nekoliko ne baš uspešnih manevarskih poteza, jevrejske vođe konačno utvrđuju optužbu protiv Isusa, temeljeći je na pogrešnoj interpretaciji o, kako je On sâm prorekao, tri dana u grobu pre vaskrsavanja hrama svog tela (26,61; Jovan 2,19-21). Ali to nije dovoljno i zato Kajafa direktno pita Isusa da li je On “Hristos [Mesija] Sin Božji”. Isus ne samo što odgovara potvrdno, nego ide i dalje, rekavši da će ubuduće članovi Sinedriona videti Njega “gde sedi s desne strane sile i ide na oblacima nebeskim” (26,63.64; vidi takođe Otkrivenje 1,7).

Taj odgovor je Kajafi bio potpuno dovoljan. “Hula!”, viknuo je. Hula je u Starom zavetu bila greh koji se kažnjavao smrću kamenovanjem (65. stih; 3. Mojsijeva 24, 10-23). U tehničkom smislu, razume se, Isus nije ništa hulio, pošto nije izgovorio Božje ime (Sanhedrin, 7:5); ali jevrejskih vrhovni sud je više zainteresovan za dobijanje priznanja nego za tačnost svojih optužbi.

Na taj način su Kajafa i njegove pristalice obavili svoj prvi zadatak. Sledeći je da tu jevrejsku optužbu pretvore u neku rupu u rimskom zakonu koja bi bila dovoljno ozbiljna da se otvori mogućnost traženja smrtne kazne. Ovaj zadatak počinje da se realizuje u 27,11. Ali pre nego što dospemo do rimskog suđenja, potrebno je da se pozabavimo i dvojicom učenika.

Druga reakcija na Hrista u 26,57-27,31 je Petrova. Kako je Isus predskazao, način Petrovog reagovanja će biti odricanje od Njega.

Ono što možda najviše zadivljuje u vezi s ovom Petrovom reakcijom je okolnost da je Petar imao hrabrosti da se nađe bilo gde u blizini dvorišta, “dvora” prvosveštenika (58. stih). Konačno, on je tek kratko pre toga pobegao s drugim učenicima (56. stih). Trebalo je imati hrabrosti i pojaviti se na sceni suđenja. Nažalost, Petrova hrabrost nije dovoljna da podnese veći pritisak. Te noći se on tri puta odriče svog Gospoda.

Teško je propustiti da uočimo suprotnost između Hrista i Petra u stihovima od 64 do 75. Pred najvišim državnim zvaničnicima Isus je smelo priznao za sebe ko je, dok Petar pred grupom slugu negira čak i da zna ko je Isus.

Takođe vredna pomena je i progresivna linija Petrovih odricanja. On s početka samo tvrdi kako ne zna o čemu govori devojka-sluškinja, koja za njega tvrdi da je bio s Isusom (stihovi 69, 70). Ali kako pritisak postaje snažniji, Petar se (nasuprot Isusovim uputstvima iz 5,34-37) odriče s kletvom i otvoreno laže, rečima: “Ne znam tog čoveka” (stihovi 71, 72). Kada ni to ne zadovoljava, on se postavlja na distancu od Isusa kletvama i preklinjanjima i ponovo se krivo kune, negirajući da poznaje Isusa (stihovi 73, 74). Već je do tog trenutka Petar izvršio vrlo obimno odricanje od Isusa. Ubrzo zatim čuje kukurikanje petla, podseća se Isusovog predskazanja i gorko plače (stihovi 75, 34).

Vrlo značajan momenat u vezi s ovim Petrovim iskustvom je podatak da je ono uopšte zapisano u Bibliji. Konačno, u vreme kad su pisana Jevanđelja, Petar se smatrao vodećim apostolom. Samo prisustvo ove priče implicira tri zaključka. Prvi se odnosi na bezgranično Božje milosrđe kad je Petra vratio u službu (Jovan 21,15-19). Drugi je Petrova transformacija, pošto je, nema sumnje, o svom velikom neuspehu govorio s piscima Jevanđelja. Treći je očigledan pošteni stav Biblije koja, za razliku od brojnih biografija “crkvenog stila”, ne skriva mane svojih heroja, niti otkupiteljsko milosrđe koja leči te mane.

Treća reakcija na Isusa u našem tekstu je Judina. Nju  obeležava dimenzija krajnje frustriranosti. Ne samo što mu se izjalovio plan da prisili Isusa da upotrebi svoju silu protiv Rimljana i uspostavi svoje carstvo, nego je proigrao i samo svoje mesto u carstvu. U stanju najdubljeg očajanja Juda baca u hram novac koji je dobio za izdaju i odlazi da se obesi (27,3-5).

U međuvremenu vođe Sinedriona privode Isusa Pilatu, rimskom namesniku (27,1.2). To nas dovodi do četvrte, Pilatove, reakcija na Isusa. Rimski namesnik, guverner nastoji da opere ruke od Isusa i svoje uloge u Njegovom raspeću (27,24), ali takvom taktikom ne uspeva da se oslobodi krivice.

Matej jasno pokazuje da je ovde bilo veoma malo suđenja u propisanom obliku. Ali to i nije bilo striktna neophodnost, pošto su rimski guverneri raspolagali velikom merom ovlašćenja u takvim predmetima i mogli su da vode pravosuđe na gotovo bilo koji od načina koje bi smatrali najboljima.

S obzirom na svoju gotovo apsolutnu vlast u takvim slučajevima, Pilat je bio ključni igrač u planu jevrejskih vođa. Za njih je, međutim, bila nesrećna okolnost što vanbiblijski izvori napominju da je Pilat prezirao i same Jevreje i njihove običaje. Izvan toga, Pilata i Filoa (oko 20. godine pre Hrista do 50. godine n.e.) i Josif Flavije (37-oko 95. n.e.) opisuju kao pohlepnog, nepopustljivog, okrutnog; čoveka koji je pribegavao pljačkama i tlačenju (vidi Green and McKnight, 615). Protiv takvog čoveka su Jevreji morali da nastupe mudro i pažljivo. Zaista nisu imali lak zadatak.

Stiče se utisak da je Pilat prozreo manevre jevrejskih vođa i uopšte nije sklon da im ide na ruku. Štaviše, pokušava da oslobodi Isusa, primenjujući običaj puštanja jednog zatvorenika povodom praznika Pashe. Međutim, taj pokušaj propada kada jevrejske vođe utiču na mnoštvo da, umesto Isusa (27,15-18.21), zatraži oslobađanje Varave (buntovnika “koji je učinio krv” [počinio ubistvo] [Marko 15,7]).

Pilatova namera da deluje Isusu u prilog pojačana je porukom koju mu šalje njegova žena, povodom sna, da je Isus nevin. Ni sâm Pilat kod Isusa ne vidi zločin koji bi zaslužio smrtnu kaznu (stihovi 19, 23). Ali jevrejske vođe pojačavaju pritisak, huškajući i podbadajući ljudsko mnoštvo. To mnoštvo, treba napomenuti, najverovatnije nije ono mnoštvo koje je Isusu izrazilo dobrodošlicu u Jerusalimu samo nekoliko dana ranije, prilikom Njegovog trijumfalnog ulaska. Sasvim je verovatno da su se jevrejske vođe postarale da obezbede da mnošto u toj prilici podrži njihove zahteve.

Ne samo što je mnoštvo proključalo, nego Jevreji, po Jovanovom pisanju, počinju da insinuiraju da će, ako Isusa ne osudi na smrt, optužiti Pilata pred imperatorom Tiberijem da štiti čoveka koji tvrdi da je car (Jovan 19,12). Tim svojim potezom jevrejske vođe pogađaju Pilata u najslabiju tačku. Konačno, ne može se od jednog imperatora očekivati da bude milostiv prema namesniku koji dopušta izdaju naočigled mnogih svedoka. Osim toga, jevrejske vođe su svojim optužbama premostile jaz između jevrejskog i rimskog zakona. Sada Pilat ima izgovor za izdavanje naloga za smrtnu kaznu, što on i čini, iako je lako prozreo slabo prikrivenu jevrejsku zaveru. Svestan da su jevrejske vođe iznudile njegov pristanak, Pilat teška srca daje nalog za raspeće (27,26).

Peta reakcija na Isusa u 26,57 do 27,31 je reakcija rimskih vojnika. Oni to pokazuju svojim surovim uvredama. Pošto su Isusa obukli u odeću koja je izgledala kao carska, “kleknuvši na kolena pred Njim rugahu mu se govoreći: zdravo, care Judejski!” Posle tih okrutnih igara, pljuju ga, tuku po glavi i ponovo mu oblače Njegovu odeću i vode ga da ga razapnu (27.27-31).

Poslednja kontradikcija: raspeti Mesija

Raspeće! Sama ta misao je bila dovoljna da izazove jezu i među najtvrđe stanovnike rimskog sveta. Kao okrutni vid egzekucije, raspeće je bilo kombinacija javne sramote i sporog fizičkog mučenja do smrti.

Javno izlaganje sramoti sastojalo se od vučenja poprečne grede krsta ulicama do mesta javnog smaknuća. U jednom dobu bez TV-programa i filmova, koji bi zadovoljavali nisku stranu ljudske želje za nasiljem, raspeća su često predstavljala “najbolju predstavu” u gradu za radoznale i one koji su se dosađivali. Žrtvama su svlačili svu odeću i fiksirali ih na krst na način koji im je onemogućavao zadovoljavanje fizičkih potreba ili zaklanjanje svoje golotinje od uvreda i ponižavanja od  posmatrača.

Fizičko mučenje u okviru raspeća išlo je od klinova koji su bili zakivani kroz šake (ili zglobove) i stopala pa do neizbežne vreline palestinskog sunca. Žrtvi su bili onemogućeni pokreti i zato nije mogla da se odbrani od vrućine, hladnoće ili insekata. Budući da razapinjanjem nije dotaknut nijedan vitalni organ, smrt je obično nastupala polako — od iscrpljenosti, grča mišića, gladi i žeđi, često tek posle više dana.

Prema odredbama rimskog zakona, raspeća su bila odvojena za kažnjavanje robova i stranaca koji su bili smatrani zločincima. Ono se često koristilo kao javna demonstracija bezumlja pobune protiv imperije. Tako je, razume se, i Isus bio osuđen pred Pilatom kao politički buntovnik.

Po jevrejskom shvatanju je svako ko je bio ubijen raspećem bio odbačen od svog naroda, proklet od Božjeg zakona i isključen od Božjeg zaveta s jevrejskim narodom (Galatima 3,13; 5. Mojsijeva 21,23). I kao kruna svega, Jevreji su od svog Mesije očekivali da bude moćni car-osvajač, a ne zločinac izložen mukama. Nije, zato, čudo što je, govoreći o Hristovom krstu, Pavle spomenuo “Jevrejima … sablazan a Grcima [neznabošcima] bezumlje” (1. Korinćanima 1,23).

“U očima učenika koji su išli za Isusom u Jerusalim”, piše Jirgen Moltman, “Njegova sramna smrt nije bila ispunjenje, završni akt Njegove poslušnosti Bogu niti demonstracija mučeništva za svoju istinu, nego odricanje od sopstvenog prava. Ona nije potvrdila njihove nade u Njega, nego … ih uništila” (Moltmann, 132).

Učenici nisu jedini koji vide kontradikciju raspetog Mesije. Pa ipak, za razliku od učenika, drugi ne ćute o tome. Naprotiv, oni upućuju gomile uvreda napaćenom Isusu. Matej pominje tri izdvojene grupe koje to rade.

Prvi su prolaznici. “Ako si Sin Božji”, viču ovi (kao odjek istovetnih sotoninih reči iz prva dva iskušenja u pustinji [4,3.6]), “siđi s krsta” i “pomozi sâm sebi” (stihovi 39, 40). Drugi su sveštenički prvaci i književnici koji mu se rugaju, obraćajući se jedni drugima, i kažu: “Drugima pomože, a sebi ne može pomoći! Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo ga verovati” (stihovi 42, 43). Konačno, čak i zločinci koji su bili razapeti Njemu s desna i s leva, “rugahu mu se” (stihovi 44, 38).

Kako bi, na Hristovom mestu, ti odgovorio na takvo ponašanje ljudi za čije spasenje umireš? Većina od nas bismo, verovatno, sišli s krsta, dozvali vatru s neba da im pokažemo ko smo mi u stvari i iskoristili pomoć dvanaest legiona anđela, za koje je Isus rekao da bi Bog bio voljan da mu stavi na raspolaganje, da bismo se osvetili tim nezahvalnicima.

Upravo s takvim iskušenjem je Isus morao da se bori. Njegovo veliko iskušenje je, tokom cele Njegove službe, bilo ideja da izbegne krst. Sada ga je mučilo iskušenje da siđe s krsta — veoma stvarna mogućnost, pošto On u svakom trenutku može da upotrebi svoje božanske moći ako tako odluči. Ali kada bi tako učinio, srušio bi plan spasenja. Ceo svemir je bio za večnost zahvalan i srećan što se Isus suprotstavio tom velikom iskušenju. Ostajući na krstu, On je demonstrirao činjenicu da ne može da spase sebe ako hoće da spase ljude. Tako su poglavari sveštenički i književnici izgovorili jednu svečanu i duboku istinu, iako toga nisu bili svesni (42. stih). Upravo je smrt na krstu omogućila Isusu da “izbavi svoj narod od greha njihovih” (1,21).

Neki od prvih koji će biti spaseni bili su svedoci samog tog događaja. Na njih je ogroman utisak ostavio način kako se Isus ponašao naočigled uvreda i fizičkog mučenja. Dobili su uveravanje od Svetoga Duha da je Isus zaista Spasitelj sveta.

Među prvima koji su pronikli u tu istinu je jedan od dvojice zločinaca koji su bili razapeti zajedno s Njim. Isus pokajanom zločincu poručuje da će sasvim sigurno biti u večnom carstvu (Luka 23,40-43). Očigledno je da je drugi obraćenik kod krsta bio Simon iz Kirine, koga su vojnici naterali da na jednom delu puta ponese Isusov krst. Dokaz Simonovog obraćenja nalazimo u Marku 15,21, gde ga autor navodi kao “oca Aleksandrova i Rufova”. Poznavanje njihovih imena je vrlo sugestivan podatak, jer upućuje na to da su članovi porodice postali Isusovi sledbenici. Treći očigledni obraćenik kraj krsta je kapetan, centurion (a možda i neki od njegovih vojnika) koji je bio zadužen za raspeće i koji je na kraju uzviknuo: “Zaista ovaj bejaše Sin Božji!” (54. stih).

Razapeti Mesija, iako poslednja kontradikcija, dokazao je da je jedna od najvećih sila u istoriji sveta. Osvedočavajuća sila krsta bila je odlučujuća tačka u životima ljudi i žena od tog strašnog dana i sve do sadašnjosti. Isusova pobeda toga dana još je spasavanje “svog naroda od greha njihovih” (1,21).

l Primena Reči

Matej 26,1 — 27,44

1.                   Jesam li stvarno ozbiljno razmislio o značenju Večere Gospodnje? Na koje konkretne načine mogu tom iskustvu da dam veće značenje za sebe samog i za one s kojima zajedno služim Bogu?

2.                   Postoji jedan smisao u kojem svako od nas doživljava iskustvo Getsimanije, koje nas nagoni da se borimo s Gospodom oko pokoravanja svoje volje. Šta mogu da shvatim u vezi s Isusovim iskustvom, a što će moje pokoravanje Božjoj volji učiniti potpunijim i kompletnijim?

3.                   U životu postoje dva velika iskušenja. Prvo je ne ići na svoj krst. Drugo je sići s krsta i dati ljudima ono što zaslužuju. Da li je krst čvrsto usađen u mome životu? Ako nije, šta bi trebalo da učinim s tim u vezi? Koja iskustva me nagone da siđem sa svog krsta i da se ponašam slično onome kako sam se ponašao pre nego što sam doživeo obraćenje? Na koji način možemo Bog i ja da sarađujemo ka pobedi u svakoj od tih situacija?

l Istraživanje Reči

1.                    Pažljivo prouči temu Poslednje večere u svakom od sinoptičkih jevanđelja i u 1. Korinćanima, u 11. glavi. Potom prouči važne tekstove u Jovanu 13. i 6. glavi. Pojedinačno navedi tačke kojima nam je Matej olakšao razumevanje ove teme. Potom načini spisak dodatnih informacija koje si dobio iz drugih tekstova.

2.                    Petar je jedan od najzanimljivijih karaktera u Novom zavetu. Uz pomoć analitičke konkordancije prouči Petra u Jevanđeljima. (Imaj na umu da se o njemu ponekad govori kao o Simonu ili Kifi.) Razradi profil njegovog karaktera. Navedi i obrazloži njegove glavne osobine karaktera u Jevanđeljima. Istu takvu vežbu potom uradi i uzimajući u obzir preostali deo Novog zaveta. Možda će ti se svideti i da ono što si našao uporediš sa člankom o Petru u nekom od biblijskih rečnika, ali tek nakon što si završio biblijsko istraživanje o temi.

l Za dalje proučavanje Reči

1.                   Radi opšteg uvida u materiju, vidi EGV, DA, 557-568, 652-661, 685-757.

2.                   Radi korisne obrade teme Isusove poslednje sedmice pre Njegove smrti, vidi E. H. Kiehl, The Passion of Our Lord.

3.                   Za autoritativnu obradu teme raspeća, vidi M. Hengel, Crucifixion in the Ancient World.