| < 12 Poglavlje | Sadržaj |
Matej
27,45 — 28,20
Sa
ovim poglavljem smo došli na kraj našeg putovanja kroz Matejevo Jevanđelje.
Autor nas je, polako ali sigurno, vodio do tri završna čina u svojoj drami:
Isusova smrt (27,45-56), Njegov pogreb i vaskrsenje (27,57 — 28,15) i Njegov
misionarski nalog učenicima (28,16-20). Prva dva čina pokazuju da je carstvo
osigurano, dok treći postavlja pravac za rad Crkve koja će izrasti iz
otkupiteljskog dela vaskrslog Isusa.
l
Ulaženje u Reč
Dva
puta pročitaj tekst u Mateju od 27,45 do 28,20, a onda obradi sledeća pitanja i
vežbe. Neka ti pri ruci bude beležnica za Mateja.
1.
Uporedi
četiri Jevanđelja u onome što govore o Isusovoj smrti. Na čistom listu hartije u
beležnici za Mateja načini četiri stupca. Navedi svaki element kojim Matej
doprinosi našim saznanjima o tom događaju. Potom u druga tri stupca unesi
informacije od drugih jevanđelista koje su dodatak Matejevom
izveštaju.
2.
Navedi
mere predostrožnosti koje su bile preduzete u vezi sa obezbeđenjem Isusovog
groba u 27,62-66. Potom navedi događaje koji su se zbili u jutro vaskrsenja u
28,1-15. U svetlu praznog groba objasni šta bi, po tvom mišljenju, mogao biti
stvaran učinak mera predostrožnosti na mišljenje različitih kategorija ljudi
koji su nešto znali o tim merama.
3.
Nabroj
elemente u 28,16-20 koji upućuju na Isusovu božansku prirodu. Takođe navedi i
različite elemente u Isusovom slavnom nalogu. Kakve su dublja značenja svakog od
elemenata? U jednom ili dva pasusa ukaži na odnos između događaja vaskrsenja i
velikog evanđeoskog naloga.
l
Istraživanje Reči
Matej
piše da je u vremenu između šestog i devetog sata na dan raspeća (od oko 12 u
podne do 15 sati) Zemlja bila pokrivena tamom (27,45). Ta tama se ne može
podvesti pod pomračenje Meseca, pošto je bio praznik Pashe i time, te večeri,
vreme za pun Mesec. Tama je očigledno bila natprirodna. Tama se, u Starom
zavetu, u više navrata dovodila u vezu sa sudom (vidi, na primer, Joilo 3,14.15;
Isaija 5,30; 13,10.11). Imajući to na umu, verovatno najbolji način da shvatimo
tamu iz 27,45, jeste da je posmatramo kao indikaciju Božjeg suda protiv greha
koje je Isus poneo na krst.
Ta
interpretacija se uklapa s onom koju je Isus, po svoj prilici podrazumevao
kratko pred svoju smrt, kad je zavapio: “Bože moj! Bože moj! zašto si me
ostavio?” Približavajući se času smrti, kao “otkup za mnoge” (20,28) i kao Onaj
koji nosi grehe sveta (2. Korinćanima 5,21), On je obuzet osećanjem da ga se čak
i Bog odrekao. Ali to osećanje odbačenosti nije i totalna beznadežnost. Konačno,
On svog Oca i dalje oslovljava sa “Bože moj”. Pa ipak, ne treba da minimiziramo
Isusovo očajanje. Konačno, On se nalazi u središtu pijenja “čaše” Božjeg gneva,
koje se tako bojao u Getsimaniji (26,39-44).
Matej
nam prenosi još samo jedan iskaz Isusa koji visi na krstu, ali nam čak ne kaže
ni šta je to Isus rekao — samo da, pre nego što je umro, “opet povika iza glasa”
(50. stih). Druga dva sinoptička Jevanđelja nam pružaju istu informaciju (Marko
15,37; Luka 23,46). Te reči nam daje jedino Jovan. Po Jovanovom pisanju,
neposredno pre nego što je umro, Isus je uzviknuo: “Svrši se!” (Jovan
19,30).
Ovo
je nesumnjivo najveća pojedinačna reč (jedna, kako je u grčkom) koja je ikada
izgovorena. “To je uzvik”, napominje Vilijam Barkli, “čoveka koji je završio
svoj zadatak; to je uzvik čoveka koji se borio i pobedio u borbi; to je uzvik
čoveka koji je iz mraka prešao u slavu svetlosti i koji je uzeo krunu. … Isus
je umro kao pobednik i osvajač, s uzvikom trijumfa na usnama” (Barclay, 2:408).
Isus
je završio delo spasenja radi kojeg je i došao. Živeo je savršenim životom i
sada svoj život predaje kao “otkup za mnoge” (20,28). Odmah zatim, Matej nam
kaže da Isus “ispusti dušu” ili da je umro (277,50). Ovo je trenutak u kojem je
zauvek zapečaćen, overen sotonin poraz. Bitka je dobijena.
Jedan
od velikih vidljivih simbola te pobede i novog poretka stvari je što “zaves
crkveni razdre se nadvoje od gornjega kraja do donjega” (51. stih). To cepanje
zavese koja je odvajala svetinju od svetinje nad svetinjama u zemaljskom hramu
označava dve stvari. Prvo, stari sistem ceremonija i žrtava koji je ukazivao
(Kološanima 2,17) na Isusovu žrtvu na krstu, sada pripada prošlosti. Sada, pošto
je stvarna žrtva prineta, ceremonijalni sistem je odslužio svoju svrhu. Cepanje zavese od
vrha do dna (pokazujući božansku intervenciju, pošto bi cepanje od čoveka bilo učinjeno od dna prema vrhu),
označava da čak ni Svetinja nad svetinjama u zemaljskom hramu više nije sveta.
Ovaj događaj je potom prenesen na Nebo, gde će Isus služiti kao Poglavar
sveštenički za one koji veruju u Njega (Jevrejima 8,1.2). Tako imamo drugo
značenje cepanja zavese — da će verni odsada imati direktan pristup Ocu preko
Isusove žrtve i Njegove službe na Nebu u vremenu posle vaskrsenja (Rimljanima
8,34; Jevrejima 4,15; 7,25; 10,19-22).
Cepanje
zavese u zemaljskom hramu takođe se može gledati i kao predslika znatno
ozbiljnijih događaja koji će nastupiti 70. godine n.e., kad će sâm hram biti
razoren, u sklopu razorenja Jerusalima (24,2). Božansko cepanje zavese je
početak ispunjenja Isusovih reči da se Jevrejima kuća zaista ostavlja pusta
(23,38).
Drugi
vidljiv simbol koji pokazuje da je sotonin poraz zapečaćen Isusovom smrću je
veliki zemljotres, koji otvara mnoge grobove starozavetnih vernika. Matej piše
da su, posle Isusovog vaskrsenja, i oni ustali u život i pokazali se mnogima u
Jerusalimu (27,53).
Neki
od posmatrača su snažno impresionirani načinom Isusove smrti i događajima oko
nje. U jednoj takvoj grupi bio je rimski kapetan i nekoliko njegovih vojnika,
koji ne samo što su se smrtno uplašili, nego su i uzviknuli: “Zaista ovaj bejaše
Sin Božji?” (54. stih). Tako imamo da je svedočanstvo neznabožaca, tako snažno u
2. glavi Mateja i na više drugih mesta u prvom Jevanđelju, vidljivo i pred sâm
njegov kraj. Za knjigu koja je pisana Jevrejima i za Jevreje, Matejevo
Jevanđelje nesumnjivo može da kaže mnogo dobroga o veri neznabožaca. Taj akcenat
će se ponovo oglasiti i u završnim stihovima ove knjige.
Autor
R.T. Frans (Matthew, 402) ističe da je tekst od 27,57 do 28,20 baziran na
kijastičkoj strukturi, u kojoj izveštaj o vaskrsenju ima ulogu dramatičnog
epicentra:
27,57-61 Isus
mrtav i sahranjen
27,62-66
postavljanje straže
28,1-10 prazan
grob i vaskrsli Gospod Isus
28,11-15
izveštaj stražara
28,16-20 Isus
živ i neprikosnoven u vlasti
U
kijastičkom književnom obliku (veoma uobičajenom u Bibliji), međusobno se
uklapaju prva i poslednja tačka, druga i pretposlednja i tako dalje, tako da
centralna tačka postaje središte. Tako i u našem tekstu, Isusovo vaskrsenje ima
najviši mogući značaj. Isto se odnosi i na ostatak Novog zaveta. Bez vaskrsenja
nema ni jevanđelja, ili radosne vesti. Vera Novoga zaveta se gradi na realnosti
Isusovog vaskrsenja iz mrtvih. Prema Pavlovim rečima, vest jevanđelja je da
“Hristos umre za grehe naše …, i da bi ukopan, i da usta treći dan” (1.
Korinćanima 15,3.4). Malo kasnije Pavle ističe da “ako Hristos ne usta, uzalud
dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša. … A ako Hristos ne usta, uzalud
vera vaša: još ste u gresima svojim” (1. Korinćanima 15,14.17). Kako je u
Matejevoj kijazmi, tako je i u ostatku Novoga zaveta: vaskrsenje je centralna,
središnja realnost, realnost na kojoj počiva sve ostalo.
Ipak,
te realnosti nema u razmišljanju učenika sve dok se ne dogodi, iako ju je Isus
predskazao pred njima u brojnim povodima tokom svoje službe (16,21; 17,23;
20,19; 12,40). Njihove misli su do te mere bile blokirane idejom Mesije koji
dolazi kao Car-osvajač, da su u potpunosti zatajili kada je trebalo shvatiti
Isusovu ulogu kao Sluge koji pati (vidi Psalam 22; Isaija 53). Stoga ih i
Isusova smrt nalazi totalno nepripremljene i baca u jamu očajanja. Sati koje je
Isus proveo u grobu Josifa iz Arimateje najmračniji su sati u životima učenika
(stihovi od 57-61). Oni su izgubili svaku nadu, jer su zatajili kada je trebalo
čuti i uhvatiti Isusovo obećanje da će vaskrsnuti trećeg
dana.
Ali,
zanimljivo je što nije svako zaboravio na predskazivanje vaskrsenja. Jevrejske
vođe pamte, iako ne veruju da će se stvarno i dogoditi. Naprotiv, boje se da će
učenici ukrasti telo i proglasiti
vaskrsenje (stihovi od 62-64). U tom slučaju bi laž učenika o Isusovom
vaskrsenju bila gora od Njegove laži, kojom je tvrdio da je Mesija (64. stih).
Jevrejske vođe su do te mere uznemirene zbog mogućnosti obnavljanja kriznih
okolnosti da preduzimaju korak bez presedana i krše sopstvene krute propise o
suboti i odlaze u pohode Pilatu (nečistom neznabošcu) na svoj sveti dan, da
traže postavljanje straže na Isusov grob (62. stih). Taj veliki prekršaj
njihovog ustaljenog običaja upućuje na dubinu njihovog straha od prevare koju bi
mogli da učine učenici.
Pilat,
verovatno već premoren od svih događanja oko Isusa, odmah pristaje na saradnju s
problematičnim vođama jer, kada ne bi sarađivao i telo nestane trećeg dana, problem nikada ne
bi bio rešen. Zato on jevrejskim vođama odobrava stražu da zapečati grob i da ga
čuva (stihovi 65, 66).
Preduzimajući
onakve mere predostrožnosti, ističe Leon Moris, jevrejske vođe su “učinile više
nego što su bile svesne. Osigurali su situaciju u kojoj neće biti besmislenih
priča kako su učenici ukrali telo, ako Isus u najavljeno vreme stvarno ustane iz
mrtvih. Predostrožnost Njegovih neprijatelja samo će naglasiti istinu o Njegovom
vaskrsenju” (Morris, Matthew,
732).
Tekst u Mateju
28,1-10 dovodi nas u sâm događaj vaskrsenja. Niko od novozavetnih pisaca na
opisuje stvarno događanje vaskrsenja. Naprotiv, iznose izveštaj o njegovom
učinku duž tri pravca: prazan grob, uplašena straža i Isusovo susretanje s nekim
od svojih sledbenika.
Posebno
je značajno što u Matejevom pripovedanju događaja vidimo kako se prvo anđeo (5.
stih), a kasnije i Isus, sreću najpre s dve žene. U prvom Jevanđelju su ove žene
prvi među ljudima koji su bili svedoci vaskrsenja. To je značajna misao, kada
razmišljamo o istorijskoj nepobitnosti izveštaja, pošto se u jevrejskom društvu
žene ne prihvataju kao svedoci. Da je Matej izmišljao priču (za šta su ga neki
optužili), teško da bi neko od njega očekivao da istakne svedočenje žena, ako je
želeo da uveri svoju publiku iz prvog veka.
Isticanje
žena takođe je zanimljivo jer time Matej ostaje veran prvoj glavi svog
Jevanđelja, u kojoj je učinio redak korak uključivanja žena u Isusovu
genealogiju. Na taj način žene u izveštaju o vaskrsenju potkrepljuju jednu od
Matejevih velikih tema: u narod koji je Isus došao da izbavi ubrajaju se i žene
i neznabošci i drugi predstavnici grupa odbačenih u jevrejskom društvu. Pojam
“svoj narod” iz 1,21 je znatno širi nego što je tradicionalni judaizam bio
voljan da prizna.
Žene
su igrale određenu ulogu u hrišćanskoj službi već od samih početaka crkve. Mi ih
u tekstu u 28,7-10 nalazimo kako dobijaju uputstvo da učenicima odnesu vest o
vaskrsenju.
Isusovo
vaskrsenje u nedelju i pojavljivanje anđela na različite načine deluju na
različite ljude. Rimski stražari “od straha Njegova uzdrhtaše se … i postadoše
kao mrtvi” (4. stih), dok se za žene stiče utisak da su u prvi mah bile
iznenađene. Kasnije ih vidimo “sa … radosti velikom” kako trče da jave učenicima
radosnu vest (8. stih).
Svaki
vernik koji shvata značaj vaskrsenja biće ispunjen radošću, zato što je to
Isusova pobeda nad smrću. Konačno, ona je nagoveštaj umiranja same smrti.
Vaskrsenje je slavna pobeda Boga Oca i Isusa nad sotonom i silama i moći smrti.
Vaskrsenje pokazuje da Bog zaista vlada događajima. Izvan svoje kosmičke
dimenzije, Isusovo vaskrsenje deluje kao garancija da će, prilikom Njegovog
drugog dolaska, vaskrsnuti svi oni koji su umrli verujući u Njega (vidi 1.
Korinćanima 15,20-23.51-55; 1. Solunjanima 4,16).
Isusovo
vaskrsenje je ključ razumevanja Novog zaveta u delu od Dela apostolskih do
Otkrivenja. Njegovu sramnu smrt učenici su shvatali kao sve drugo, samo ne kao
pobedu. Naprotiv, u njoj su videli javni poraz i odbacivanje onoga što je
tvrdio. Da Isus nije vaskrsao u život, hrišćanstvo bi završilo u onom
palestinskom grobu.
Bez
vaskrsenja hrišćanstvo ne bi imalo šta da ponudi svetu, osim nekoliko lepih
ideja. Ali s činjenicom vaskrsenja, učenici su postali preobraženi ljudi, koji
se više nisu bojali jevrejskih i rimskih vlasti. Naprotiv, postali su
neustrašivi “krstaši” koji će na sve strane nositi vest jevanđelja. Srž njihovog
propovedanja u knjizi Dela apostolska bila je: Vi ga … “prikovaste i ubiste.
Kojega Bog podiže, razdrešivši sveze smrtne” (Dela 2,23.24; vidi takođe 3,15;
4,10 itd.).
Upravo
tu slavnu istinu je, po onome kako su bile upućene, (iz teksta u 28,7-10)
trebalo da žene prenesu učenicima. Isus dodaje da žene učenicima takođe treba da
prenesu uputstvo da se nađu s Njime u Galileji (10. stih), kako je On prorekao u
26,32. S tim susretom Matej će završiti svoje Jevanđelje. Ali pre toga mora da
se pozabavi izveštajem stražara o poseti anđela i praznom
grobu.
Prazan
grob se pokazao kao problem kako za rimske stražare tako i za jevrejske vođe.
Prvi potez vojnika je slanje poslanika u Jerusalim da odnesu jevrejskim vođama
izveštaj o onome što se dogodilo. Paradoksalnost izveštaja je u tome, što upravo
oni ljudi koji su predviđali prevaru od
Isusovih sledbenika (27,63.64), ovom prilikom sami čine prevaru, ne bi li
nekako prikrili činjenicu o vaskrsenju. Još više zapanjuje podatak da oni
stražarima nalažu da ispričaju baš tu priču o krađi tela, o onome što su imali
zadatak da spreče (28,13). Jevrejske vođe su u očajanju bile spremne na svaki
potez, da idu bilo dokle, ne bi li prikrili neumitne
činjenice.
Vojnici
su takođe u velikoj neprilici. Njihov osnovni problem je što nemaju leš koji su,
po naređenju, morali da sačuvaju. Reći da su zaspali, ne bi mnogo poboljšalo
njihovu situaciju. Spavanje na straži se najoštrije kažnjavalo, možda čak i
smrću. Ali alternativa davanju izveštaja svojim pretpostavljenima o telu koje je
nestalo, ionako bi im donela teško kažnjavanje, pošto bi to značilo priznanje s
njihove strane da nisu uspeli da izvrše svoju dužnost. Svakako, mogli su i da
kažu istinu. Ipak, koji bi rimski oficir verovao u neprihvatljivu priču o
anđelima, zaslepljujućoj svetlosti i vaskrsenju?
Sve
u svemu, vojnicima je izgleda bilo najbolje rešenje da prihvate ono što su im
rekle jevrejske vođe i da na taj način izbegnu, ili bar odlože, kaznu. Potez u
tom pravcu oslađen im je mitom od “dovoljno novaca” [velike sume novca] (12.
stih) i obećanjem jevrejskih vođa da će “umiriti” Pilata (koji će ubrzo
napustiti grad i uputiti se u svoju rezidenciju u Ćesariji i time verovatno neće
ni čuti za problem) ako izveštaj dođe do njegovih ušiju (14.
stih).
Matej
piše da su se vojnici složili s ovom prevarom. I tako, beleži Matej, “razglasi
se ova reč po Jevrejima i do danas” (15. stih). Stvarna je činjenica da je priča
nastavila da kruži još dugo nakon smrti ovog apostola. Justin Martir (oko
100-165 n.e.) priča da su sredinom drugog veka Jevreji još tvrdili da su učenici
ukrali telo (Dialogue With Trypho,
108).
Razume
se, jevrejske vođe i nisu stvarno imale mnogo opcija na raspolaganju. Konačno,
ili će se držati laži, pokazati telo kao dokaz, ili verovati u Isusovo
vaskrsenje. Poslednja alternativa je bila neprihvatljiva. I tako, pošto nisu
mogli da pokažu telo, morali su da se posluže lažju.
Matejev
završni pasus (stihovi od 16-20) prikazuje vaskrslog Isusa koji se sreće sa
svojim učenicima u Galileji. Taj susret je bio jedan od po značaju
najdalekosežnijih događaja u istoriji hrišćanstva. O tome kaže Šerman Džonson:
“Rezultati ove kratke scene bili su neprocenjivi za život hrišćanske crkve.
Nijedan drugi deo Biblije, uz mogući izuzetak Poslanice Rimljanima, nije više
doprineo da hrišćani dobiju viziju crkve celoga sveta. Taj tekst ih je poslao
svim narodima, da nose vest spasenja u Hristu, koja za sebe vezuje odgovornost i
prednost poslušnosti Njegovim rečima” (Johnson, 7:620).
Zapazićemo
nekoliko stvari u Matejevom poslednjem pasusu. Prvo, jedanaest učenika se klanjaju
Isusu (17. stih), kao što su učinile žene u 9. stihu. Klanjanje je razumljiva
reakcija onih koji sada uviđaju da je Isus, s kojim su se družili tri i po
godine, pobedio samu smrt i sada ponovo živi. Oni sada potpunije shvataju šta
Njemu znači što je Božji Sin.
Drugo,
Isusu je data “svaka vlast na nebu i na Zemlji” (18. stih). Vlast, autoritet,
ili ovlašćenje bila je jedan od značajnih predmeta u celom Matejevom Jevanđelju
(7,29; 9,6.8; 21,23), dok je vladavina svetom bila tema trećeg iskušenja, kad je
sotona Isusu ponudio “sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu”, ako samo padne i
pokloni mu se (4,9.10). Međutim, Isus je izabrao put krsta, jedini pravi put ka
sveopštoj vladavini. Zahvaljujući svom pobedonosnom životu, smrti i vaskrsenju
On je dobio “svaku vlast na nebu i na Zemlji” (18. stih), za vlast nad “svim narodima” (19. stih) za sva vremena (“u sve dane”, 20. stih).
Isus je i zaista Gospod.
Treće,
Isus svoju vlast, svoje ovlašćenje, delegira svojim sledbenicima s izričitim
ciljem da ih osposobi da pođu po celome svetu, da učine učenicima sve narode i
da ih krštavaju. U prvom Jevanđelju učenik je istovremeno i učenik i sledbenik.
Time Isus ne samo što daje nalog svojim učenicima da poučavaju druge teoretskoj
istini o carstvu, nego i poslušnosti svemu što je On zapovedao (stihovi 19, 20).
Biti učenik u Mateju nikada nije značilo samo veru ili znanje. Ne, prvo
Jevanđelje je uvek iznova naglašavalo poslušnost Božjoj volji u stvarima
praktičnog života (vidi, na primer, 7,21; 25,31-46). Isus ne samo što upućuje
svoje učenike da poučavaju druge, nego od njih očekuje i da krštavaju u “ime”
(singular, što upućuje na osnovno jedinstvo Božanstva) Svetog Trojstva (19.
stih). Zapovest o krštavanju nalazimo aktiviranu, pretvorenu u praksu u
najranijim zapisima crkve posle Isusovog vaznesenja. Tako imamo Petra koji na
dan Pedesetnice usrdno poziva svoje slušaoce da se “pokaju” i da se “krste”
(Dela 2,37.38).
Četvrto,
Isus će svojom prisutnošću biti sa svojim sledbenicima uvek, “u sve dane do
svršetka veka” (20. stih). I tako se Matejevo Jevanđelje završava jednom od
slavnih tema iz prvog poglavlja — Isus je i dalje “s nama Bog”
(1,23).
Peto,
i druga tema iz Matejevog prvog poglavlja je internacionalni obim, domet
jevanđelja. Ograničenje postavljeno učenicima u 10,5.6, da propovedaju samo
Izrailju, sada je uklonjeno. Poruka vaskrslog Hrista treba da se propoveda “svim
narodima” (19. stih). Taj internacionalni element prvi put nalazimo u rodoslovu
prvog poglavlja i u izveštaju o obožavanju od mudraca u drugom
poglavlju.
Tako
vidimo da je Matejevo Jevanđelje jedinstvena knjiga, u kojoj se više tema
provlače kroz njegovih dvadeset i osam poglavlja. Došli smo na kraj, ali, jesmo
li? Ne baš. Isus čini da to zvuči ko početak. Iako je tačno da je Njegova lična
služba završena, tačno je i to da sveopšta služba Njegove crkve u poučavanju
ljudi ima svoj početak u tekstu u 28,16-20. Njegovi sledbenici imaju zadatak da
idu po celom svetu, da propovedaju vaskrslog Spasitelja, koji je došao da
“izbavi svoj narod od greha njihovih” (1,21). U Matejevom
Jevanđelju kraj je u stvari — početak.
l
Primena Reči
1.
Jesam
li u potpunosti iskoristio otvoreni put u Božju prestonu dvoranu, omogućen
Isusovom smrću i Njegovom službom kao mog ličnog Poglavara svešteničkog? Na koji
način sam maksimalno iskoristio tu svoju prednost? Na koji način bih mogao da
obogatim svoje iskustvo?
2.
Šta
meni znači Isusovo vaskrsenje? Na koji način ono informiše, snaži i usmerava moj
svakodnevni hrišćanski život i moju nadu u večnost?
3.
Isusove
poslednje reči u prvom Jevanđelju meni kao hrišćaninu-pojedincu nalaze se u
velikom evanđeoskom nalogu. Na koji način mogu različite zapovesti i obećanja
tog naloga da potpunije primenim u svom svakodnevnom iskustvu? Koje posebne
aktivnosti bi Bog želeo da pokrenem ili da u njima učestvujem, kao svoj odgovor
na Isusovu veliku žrtvu za mene?
l
Istraživanje Reči
1.
Uz
pomoć konkordancije istraži kako su učenici protumačili Hristovo vaskrsenje.
Potraži sve tekstove na tu temu u Novom zavetu. Napiši jedan pasus o tome šta je
ono značilo kako za njihovu teologiju, tako i za njihove lične živote. Tvoje
proučavanje će se obogatiti ako razmišljaš o kontrastu života učenika pre i
posle vaskrsenja, kako je izloženo u Jevanđeljima i u knjizi Dela apostolska.
Napiši jedan pasus o tom kontrastu. Svoje tvrdnje potkrepi konkretnim biblijskim
tekstovima.
2.
U
Mateju 28,1-10 čitamo da je Isus ustao prvog dana sedmice (naša nedelja). Neki
tvrde da je Njegovo vaskrsenje razlog za svetkovanje nedelje umesto biblijskog
dana odmora (naše subote). Uz pomoć konkordancije potraži svaki citat koji
govori o prvom danu sedmice u Novom zavetu. Upiši ih sve u svoju beležnicu za
Mateja. Uz svaki citat upiši po nekoliko rečenica o onome šta se na osnovu
teksta može saznati o prvom danu sedmice. Koliko od njih preporučuje svetkovanje
nedelje kao znak sećanja na vaskrsenje? Možeš li da se setiš novozavetnog
simbola koji je Bog dao kao znak sećanja na Isusovo vaskrsenje? U kontekstu ovog
poslednjeg pitanja možda bi bilo korisno da pročitaš tekst u Rimljanima 6,1-11.
Kakvu svetlost taj tekst baca na taj problem?
l
Za dalje proučavanje Reči
1.
Radi
opšteg uvida, vidi EGV, DA,
741-835.
2.
Radi
korisnog proučavanja teme Hristovog vaskrsenja, vidi M.C. Tenney, The
Reality of the Resurrection.
3. Radi značajnog uvida u dublji smisao velikog evanđeoskog naloga, vidi M. Warren, I Believe in the Great Commission.