| < 2. Poglavlje | Sadržaj | 4. Poglavlje > |
Matej 4,17 —
5,48
Prva četiri
Matejeva poglavlja provela su nas kroz ceo period od Isusovog rođenja do početka
Njegove službe u “Galileji neznabožačkoj” (4,15). U 4,17 imamo jedan od
najznačanijih stihova u prvom Jevanđelju. Izraz “od tada poče Isus” je književni
oblik koji Matej koristi ovde i u 16,21, kako bi Jevanđelje podelio na njegova
tri osnovna dela.
Prve četiri
glave su se bavile ličnošću Cara. Sledećih dvanaest govore o objavljivanju Cara.
U Mateju 4,17 Isus objavljuje carstvo; tekst u 4,18-25 bavi se početkom Hristove
službe i ranim razvijanjem carstva, a 5, 6. i 7. glava, u okviru impresivne
Propovedi na gori, iznose načela carstva.
Na osnovu
mesta na koje Matej postavlja propoved možemo da vidimo logiku. Isusova služba
je do toga trenutka brzo osvajala prostor, pa je bilo potrebno omogućiti ljudima
da saznaju od čega se sastoji Njegova misija — šta znači biti Isusov sledbenik.
Propoved na gori je objašnjenje za to. Propoved u kojoj Isus izlaže načela novog
doba, na način da svi mogu da vide i razumeju, Matej stavlja hronološki na sâm
početak Isusovog dela.
Isusova
propoved se pokazala kao jedan od najslavnijih dokumenata u svetskoj istoriji. U
njoj se On bavi hrišćanskim karakterom, uticajem, pravdom, pobožnošću, ciljevima
i prioritetima, odnosima i predanjem Bogu.
Propoved se
završava napomenom da Isus nije kao jevrejski učitelji, zato što je učio s
“vlašću” (7,29). Priroda te “vlasti” biće tema 8, 9. i 10 glave
Mateja.
l
Ulaženje u
Reč
Matej
4,16 — 5,12
Da bi mogao
steći osećaj za celu Propoved na gori i njen kontekst, pročitaj ceo tekst, od 4,17 do 7,29, jednom ili
dva puta.
1.
Zapazi
kako se materija razvija. Obrati pažnju i na glavne razlike u kontekstu između
5, 6. i 7. glave. U Bibliji obično imamo podnaslove za ovu Propoved. Oni su
korisni, ali pokušaj da načiniš pregled propovedi u svojoj beležnici za Mateja
na način koji će odslikati unutrašnju logiku.
2.
Nakon
što si proučio Propoved kao celinu, odvoj vreme za čitanje njenog konteksta u
4,17 do 5,1 i njenog prvog glavnog odseka u 5,2-12. Posle drugog čitanja počni
da obrađuješ sledeće tačke.
3.
Tekst
u Mateju 4,23 (vidi takođe 9,35) ističe tri aspekta Isusove službe. Navedi ih.
Koristeći biblijski rečnik ili komentar pronađi precizno značenje svakog od tih
aspekata. Kako se oni odnose jedan prema drugome u ukupnom kontekstu Hristove
službe?
4.
Počni
da analiziraš osam blaženstava (tekst u 5,10-12 računaj kao jedno dvostruko
blaženstvo), tako što ćeš na praznom listu hartije načiniti četiri stupca. U
prvom stupcu navedi ljudske osobine u svakom blaženstvu; u drugom, dublji smisao
svake od tih osobina; u trećem, blaženstvo i u četvrtom, kada se blaženstvo
daruje.
5.
Autor
Donald Krejbil je pre nekoliko godina napisao knjigu na osnovu načela iz teksta
u Mateju 5,3-12, s naslovom Carstvo postavljeno naglavačke. Gledajući u osam blaženstava, napiši za svako od
njih po jedan kratak pasus, pokazujući kako se načela Božjeg carstva razlikuju
od principa ovog sveta.
6.
Proučavajući
blaženstva, da li si pronašao način da ih kategoriziraš ili o njima načiniš
pregled? Da li u njima vidiš liniju razvijanja, ili je njihov redosled nevažan?
Svoja razmišljanja o tome i/ili pregled upiši u svoju beležnicu za
Mateja.
l
Istraživanje Reči
Verovatno
prvo što ćemo primetiti kada čitamo tekst od 4,17 do 5,2 jeste da je Isusova
vest identična s vešću Jovana Krstitelja: “Pokajte se, jer se približi carstvo
nebesko” (4,17; 3,2). Isusovu službu treba da posmatramo kao nastavak službe
Njegovog preteče. Kao i Jovan pre Njega, On poziva ljude da se odvrate od svojih
greha i okrenu Bogu, odnosno, da se pokaju, zato što “se približi” carstvo
nebesko. Važno je zapaziti da Isus ne poziva na pokajanje da
bi carstvo moglo da dođe, nego
zato što je blizu.
Međutim,
koliko blizu je blizu? Konačno, Isus i Jovan su svoje reči izgovarali pre gotovo
dve hiljade godina, a svet još očekuje Isusov drugi
dolazak.
Ova
misao nas dovodi do značenja nebeskog carstva. Izraz “carstvo nebesko” je izraz
koji naglašava jevanđelista Matej i koristi ga trideset i dva puta. Poređenja
radi, Luka i Marko radije govore o “carstvu Božjem”. U suštini ova dva izraza se
odnose na isto, da bi ih Matej poistovetio u 19,23.24. Ipak, postoji razlog
zašto Matej, govoreći o carstvu, generalno koristi nebesko, a ne Božje. Iz poštovanja prema Božjem imenu
Jevreji su izbegavali da ga izgovore. Matej, koji piše za Jevreje, respektuje
taj deo kulture i svesno koristi izraz “carstvo nebesko”, dok su Luka i Marko
slobodni u upotrebi izraza “carstvo Božje”, pišući za svoje čitaoce
neznabošce.
Ako
ostavimo terminologiju po strani, očito je da je temelj hitnosti u okviru
Jovanovog i Isusovog propovedanja — blizina carstva. Da li je Božje carstvo
sadašnjost ili budućnost, bila je tema rasprava još od Hristovog vremena.
Biblijski odgovor je, kako izgleda, da je ono — i jedno i drugo. Postoji smisao
u kojem je dolazak Cara Isusa na Zemlju ujedno i najava carstva, ali je tu i
drugi smisao u kojem je njegovo ispunjenje još u budućnosti. Zbog toga Isus može
da kaže da “od vremena … do
sad carstvo nebesko na silu se uzima”
(11,12) i da “je došlo k vama carstvo
nebesko” (12,28), iako od svojih učenika traži da se mole za [budući] dolazak
carstva (6,10). Punina carstva će doći prilikom Drugog Hristovog dolaska (24. i
25. glava).
Tako
se svečano proglašenje carstva dogodilo prilikom prvog dolaska, ali ono ne
postoji u svojoj potpunosti sve do drugog dolaska. Prisutan je i smisao po kojem
je carstvo svuda gde Car vlada ili ima područje vladavine. Prema tome, i danas,
Car može da vlada u ljudskim srcima, iako Njegovo polaganje prava nad celom
Zemljom čeka svršetak sadašnje civilizacije.
Značajan
momenat na koji treba da obratimo pažnju na ovom mestu je da ljudi kao pojedinci
mogu da uđu u carstvo u trenutku kada prihvate da je Isus postao Gospodar
njihovih života. Sledećih nekoliko Matejevih stihova opisuju neke od prvih
građana Isusovog novog carstva. Prvo, Matej govori o pozivanju četvorice
najranijih učenika (4,18-22), a onda o tome kako je carstvo dobilo neke od
svojih prvih “običnih” građana (stihovi od 23-25).
Zagonetni
izveštaj o pozivanju Petra, Andrije, Jakova i Jovana ne treba da smatramo
potpunim izveštajem o pozivanju tih učenika, već pre jednim uzorkom izveštaja.
Osim toga, tekst ne isključuje mogućnost postojanja ranijeg kontakta s Isusom.
Pozitivni aspekti su ono što se naglašava u okviru dvostrukog pripovedanja u
principu iste priče. Tekst izdvaja dva momenta. Prvo, oba “para” braće okrenula
su se “taj čas” od svog dotadašnjeg načina života i ozbiljno primili Isusov
poziv. Ne samo što su ostavili svoje dotadašnje zanimanje, nego “za Njim
otidoše” (stihovi 20 i 22). Drugo, tada je trebalo da postanu “lovci ljudski”,
umesto ribari, ili ribolovci (19. stih).
Ovi
najraniji pozivi ilustracija su radikalne prirode hrišćanskog sledbeništva. Novi
zavet prikazuje hrišćanski život kao prekid s vrednostima i ciljevima starog
života, a ne kao postepeno napredovanje ili nastavljanje starim putevima. U
jednom drugom kontekstu Isus je to nazvao novorođenjem (Jovan 3,3.5), dok ulazak
u hrišćanski život (carstvo) Pavle opisuje kao smrt starom životu i vaskrsenje
novom načinu života (Rimljanima 6,1-11). Prvi učenici su dobar primer odvraćanja
od starih puteva, što je posebno jasno izraženo u osnovnoj poruci Jovana
Krstitelja i Isusa (3,2; 4,17).
S
pozivanjem prvih učenika mi imamo osnivanje crkve. Izvan toga, dat nam je prvi
nagoveštaj misionarskog karaktera te crkve. Konačno, trebalo je da njeni prvi
vernici postanu “lovci ljudi”.
Matej
brzo prelazi od pozivanja učenika na Isusov rani uspeh u narodu. U tom svome
radu Isus demonstrira trostroku metodologiju Cara — učenje, propovedanje i isceljivanje (4,23). Taj opis Isusovog dela ima tako važno mesto u Matejevim
mislima, da on to ponavlja u 9,35. Optimalno izbalansirana služba carstva
sastoji se od sve tri aktivnosti.
Grčka
reč upotrebljena za propovedanje
opisuje posao vesnika u nekom grčkom gradu. Ona upućuje na značajnu objavu od
zvaničnika koju treba saslušati. Isusova objava se opisuje kao “jevanđelje
[radosna vest] o carstvu” (4,23). Isus je objavljivao dolazak nebeskog
carstva.
“Učenje”
je aktivnost koja se uglavnom odvijala u jevrejskoj sinagogi. Ono je, u
određenom smislu, značilo tumačenje Božje volje. Isusovo učenje se nalazilo u
bliskoj vezi s Njegovim propovedanjem i daje odgovore na pitanja koja nastaju
Njegovim propovedanjem. Propoved na gori je primer Isusovog
učenja.
“Isceljivanje”
je ono što je pripremalo put Isusovom propovedanju i učenju. Tako u 4,24.25
čitamo da su ljudi predmet Isusovog sažaljenja il isceljenja, pre nego što će
slušati Njegove reči. On leči mnoštvo ljudi i zbog toga oni idu za Njim i rado
slušaju Njegove reči. Blagodat dolazi pre Isusovih zapovesti, a isceljivanje pre
Propovedi na gori.
U
Mateju 5,1 čitamo da se “naroda mnogo” (4,25), privučeno Isusovim sažaljenjem,
okupilo “na gori” da ga čuje. Mnogi naučnici su uočili paralelu između gore u
ovom tekstu i Sinaja u Starom zavetu. Tako, na primer, dvojica od njih W.D.
Dejvis i D.C. Elison shvataju tekst u Mateju od 1. do 5. glave kao materiju
formiranu na osnovu simbolike iz 2. Mojsijeve knjige. “Jevanđelje započinje”,
kažu oni, “događajima koji podsećaju na Mojsijevo rođenje i detinjstvo. Potom je
tu Isusovo krštenje, koje je paralela prelaženju Izrailja kroz vodu. Za tim
sledi kušanje u pustinji u kojem Isus ponovo “dočarava” iskušenja o kojima je
reč u 5. Mojsijevoj. Konačno, tu je i tekst u 4,23 – 5,2 kada Isus, kao nekada
Mojsije, sedi na gori otkrivenja. Drugim rečima, svi krupni događaji u delu
Jevanđelja od 1. do 5. glave, kako izgleda, imaju svoju kopiju u događajima oko
Izrailjevog izlaska iz Egipta. Štaviše, redosled događaja u Mateju — Isusovo
detinjstvo, kušanje, gora otkrivenja — poklapa se s hronološkim redosledom
događaja iz Mojsijevih knjiga — Mojsijevo detinjstvo, izlazak iz Egipta, ulazak
u pustinju, Sinaj. Simbolika na taj način postaje sveobuhvatna i nešto što je
dosledno promišljeno. Tako kada Isus odlazi gorom uzbrdo
radi držanja svoje Propovedi na gori, On govori kao Mesija iz Mojsijevog okvira
i izlaže mesijansku Toru” (Davies and Allison,
1:427).
Ovakva
paralelna simbolika, izložena u jednoj brižljivo pripremljenoj knjizi, neće
otići mimo jevrejskih čitalaca [i slušalaca] Matejevog Jevanđelja. Pošto je Bog
preko Mojsija na gori Sinaj izložio načela Staroga zaveta, On sada preko Isusa
izlaže načela novozavetnog carstva na neimenovanoj gori iz Mateja
5,1.
Svoja
načela carstva Isus izlaže u sedam odseka. Prvi od njih se bavi hrišćanskim
karakterom.
Blaženstva
iz Mateja 5,3-12 opis su idealnih karakteristika Hristovih sledbenika. Za
razliku od darova Duha, od kojih su neki dati jednoj osobi a drugi drugoj, svih
osam karakteristika moraju da budu obeležje svakog hrišćanina. To znači da
hrišćanin nije neko ko je ili krotak ili čistoga srca, nego neko ko je
i krotak i čistoga srca. Isto
se može reći i za ostalih šest karakteristika. Ovih osam karakteristika moraju
da formiraju moralni profil svakog Isusovog sledbenika. One su načela Njegovog
carstva, suštinski značajne karakteristike njegovih građana.
Razumljivo
je, naime, da načela za koje ljudi bivaju nagrađeni ili su zbog njih blaženi u
Hristovom carstvu nisu isti oni za koje se uglavnom nagrađuje u svetu uopšte. Na
primer, mudrost sadašnjeg svetskog poretka kaže da najviše zemlje poseduje
[“nasleđuje zemlju”] agresivan, a ne krotak čovek. Na sličan način carstva ovoga
sveta pripadaju oholima i bahatima, a ne onima koji su siromašni duhom. Slične
primedbe mogli bismo izreći i za preostala blaženstva. Poenta je u tome što su
načela Božjeg carstva suprotna principima ovoga sveta. Ona dva para suprotnih
principa stoje u suštini velike borbe između Hrista i
sotone.
Dalje,
tih osam karakteristika nisu karakteristike onoga što Biblija opisuje kao
telesnog čoveka. Naprotiv, one su rod Božjeg milosrđa, blagodati koja
preobražava čoveka i daje mu snagu. One su suprotnost idealu sveta za telesnog
čoveka. One su rod onih koji su se, zbog carstva, pokajali od svog starog načina
života (3,2; 4,17). One su deo “roda dostojnog pokajanja” (3,8). One
predstavljaju ideal onih koji su se odrekli starog života i “za Njim otidoše”
(4,22.25).
Svako
od Isusovih osam blaženstava (stihove od 10 do 12 treba posmatrati kao jedno
dvostruko blaženstvo) počinje grčkom reči makarios. Tu reč možemo prevesti na više
načina, uključujući “blažen” i “srećan” (vidi različite prevode Biblije).
Međutim, izgleda da bi bilo pogrešno tumačenje onoga što je Isus želeo da poruči
kad bismo makarios u Mateju 5,3-12
preveli sa “srećan”. Konačno, Isus ne govori o nekom subjektivnom stanju.
Naprotiv, On daje objektivnu ocenu o takvim ljudima. Oni su “blaženi”,
“blagosloveni” od Boga, ili “blago njima” — zbog onoga što jesu. To je beskrajno
daleko od pitanja — da li se osećaju srećnima.
Drugi
deo svakog blaženstva opisuje osam blagoslova. Tako, kao što osam osobina
hrišćana čine ideal za svakog vernika, tako i svih osam blagoslova pripadaju
svakom verniku. Slično samom carstvu — blagoslovi su jednim delom sadašnje
iskustvo, a drugim delom su budućnost. Sadašnji predukus dostići će svoj puni
obim, svoju puninu, s kulminacijom carstva, prilikom Hristovog drugog dolaska.
Tako, iako se hrišćanima koji su tužni i plaču pruža određena uteha u
sadašnjosti, u to vreme će biti potpuno utešeni, a tako će se potom
dalje nastaviti.
Najjednostavnija
podela blaženstava bila bi podela na isti način kao dve ploče zakona. Tako bismo
prvih četiri mogli gledati kao one koje opisuju hrišćaninov odnos s Bogom, dok
se drugih četiri bave čovekovim odnosom s drugim ljudima. Isto tako treba
napomenuti da su blaženstva složena u jednom progresivnom redu, tako da svaka od
osobina vodi u sledeću.
Na
samom početku Hristove klasifikacije hrišćanskih osobina je siromaštvo
duhom (3. stih). U
Starom zavetu je siromaštvo imalo duhovne prizvuke koji su bili poistovećivani s
poniznim oslanjanjem na Boga. Dok su bogati i samozadovoljni bili skloni
oslanjanju na sopstvenu snagu, siromašni su jedino mogli da, gledajući u Boga,
očekuju spasenje i pomoć u vreme nevolje. Bog je izbavljao one koji su bili
“skrušena srca i smerna duha” (Isaija 57,15; vidi takođe 41,17.18; Psalam 34,6).
Isus je bio poslat da propoveda jevanđelje o carstvu baš takvim “siromasima”
(Isaija 61,1.2; Luka 4,18; Matej 11,5).
Zajedno
s carinikom u Isusovoj priči stoje baš ovi “siromašni duhom” i vape ponizno:
“Bože! milostiv budi meni grešnome” (Luka 18,13). U grčkom tekstu ispred reči
“grešnome” u stvari stoji određeni član, a ne kako je to u nekim prevodima,
neodređeni [u našem, srpskom jeziku, neodređeni član se ne vidi][1]
. Carinik je osetio
nepodnošljivo siromaštvo onoga što je imao da dâ Bogu. Značajno je što Isus
napominje da je u carstvo ušao taj carinik, sakupljač poreza, čovek poniznog
duha, a ne farisej koji se onoliko hvalio svojim dobrim delima (Luka 18,9-14).
Kako kaže Džon Stot, carstvo u paraboli Jevanđelja su primili “carinici i
bludnice, izopštenici od ljudskog društva, koji su znali da su tako siromašni da
ne mogu ni nešto da ponude, niti bilo šta da postignu. Oni nisu mogli da učine
drugo nego da vape Bogu za milost i On je čuo njihov vapaj” (Stott, Christian
Counter-culture, 40). “Theirs
is the kingdom of heaven” (5:3).
Posle
uviđanja sopstvene bespomoćnosti i duhovnog siromaštva, sledeći korak je žalost
pokajanja (4. stih).
Jedno je priznati svoje duhovno siromaštvo, a drugo biti zbog njega žalostan.
“Plač o kojem je ovde reč”, kaže Elen Vajt, “je istinska žalost srca zbog greha”
(White, TMB, 9).
Prema
tome, hrišćanski život nije život stalne bezbrižne radosti i smeha, kako bi neki
želeli da nam sugerišu. Hrišćanin plače zbog svojih propusta, onih koji su
Hrista razapeli na krst.
Takvi
žalosni će, kaže nam Isus, biti utešeni. Biće utešeni jedinom utehom koja može
da olakša njihovu patnju — Božjim praštanjem.
Treći
kvalitet
na Hristovom progresivnom spisku je krotost (5. stih). Grčka reč za
krotak može se prevesti i sa “blag”,
“smeran”, “obziran” i “nezahtevan”. Oni koji su istinski siromašni duhom i plaču
zbog tog svog siromaštva, ujedno će biti i krotki i
ponizni.
Krotost
ne treba da brkamo sa slabošću. Krotki mogu da imaju veliki autoritet i snagu,
ali ih po sopstvenom izboru ne koriste za sebične svrhe. Snagu krotkih prati
poniznost i istinsko oslanjanje na Boga. Autor Leon Moris kaže da su “jaki koji
se pokažu vredni ovog blagoslova zapravo jaki koji se saginju da bi vladali”
(Morris, Matthew, 98). Isus, u Mateju
11,29, opisuje sebe kao krotkog. On je savršena ilustracija ove vrline. Iako je
imao svu vlast i silu, tiho je ušao u Jerusalim i tiho otišao na krst. Bila je
to suprotnost programu zelota, koji su očekivali da Mesija silom sruši Rimljane.
Bilo
da su jaki ili slabi, krotki ispoljavaju vrline poniznosti i blagosti. U slučaju
grešnih ljudskih bića krotost izvire iz njihovog osećanja bespomoćnosti i greha
u situaciji kada pokušavaju da žive odvojeni od Božje blagodati, Božjeg
milosrđa. Takvi ljudi će, a ne samouvereni mešetari moći, na kraju naslediti
Zemlju. U svakom slučaju, blagoslov trećeg blaženstva ima sasvim određen
eshatološki fokus. On za svoje ispunjenje — u većoj meri nego blagoslovi koji
prate druga blaženstva — očekuje Drugi Isusov dolazak.
Glad
i žeđ za pravdom je četvrta
osobina hrišćanskog karaktera koju Isus izdvaja. Na ovom mestu smo došli do
glavne prekretnice u blaženstvima. Prva dva blaženstva su ilustrovala odvraćanje
od naše ljudske slabosti i
greha, dok je treće izrazilo hrišćaninovu poniznost u svetlosti te slabosti.
Četvrto blaženstvo, s druge strane je, nasuprot njemu, okretanje prema
pozitivnom aspektu hrišćanstva. To je glad i žeđ za sličnošću
Bogu.
Tako
imamo da je hrišćanski život više od žaljenja za prošlim gresima — on je i glad
za pravdom koja je u budućnosti. On je želja da budemo sveti kao što je Bog
svet, da budemo kao Isus. Prema rečima autora Martina Lojd-Džonsa, glad i žeđ
pravde “znači da je nečija najviša životna želja da upozna Boga, da bude u
zajednici s Njime, da ’hodi’ s Bogom Ocem, Sinom i Svetim Duhom” (Lloyd-Jones,
1:79). Takve osobe neće biti razočarane, nego će biti u narastajućoj meri
ispunjene [Duhom].
Četvrto
blaženstvo čini prirodni most između prva četiri i druga četiri blaženstva.
Konačno, pravednost karaktera za kojom gladuju hrišćani povezuje ih s drugim
ljudima, njihovim bližnjima, kao i s Bogom. Tako ne treba da budemo iznenađeni
kada utvrdimo da se peto blaženstvo usredsređuje na milostive (7.
stih).
Milost
je sažaljenje prema ljudima u nevolji. Ona ima svoj koren u milosti koju je Bog
hrišćanima već ukazao, praštajući im grehe i vadeći ih iz jame beznađa. Jedno od
slavnih učenja iz Matejevog Jevanđelja je potreba da Božja deca prenesu drugim
ljudima milost koju je On pre toga ukazao njima. Petrova možda najveća
ilustracija ovog principa je priča o nemilosrdnom sluzi (18,21-35; vidi takođe
6,12.14).
Šesto
blaženstvo čistota srca
(8. stih). Prema grčkom originalu “čisto” srce je zaista čisto srce. To srce
bismo mogli zamisliti kao iskreno srce, srce koje je slobodno od laži i
lukavstva.
Kada
se u Bibliji pomene srce, misli se na celokupno unutrašnje stanje čovekovo.
Telesno (prirodno) srce je egocentrično i nečisto, dok Isus poziva na
preobražavanje srca. To preobraženje ima ključni značaj za hrišćanski život jer,
kako će nam On kasnije reći, “od srca izlaze zle misli, ubistva, preljube,
kurvarstva, krađe, lažna svedočanstva, hule na Boga” (15,19). Čistota srca je
suštinski bitna, budući da “iz srca izlazi život”. Oni koji su čistoga srca neće
samo videti Boga u većoj punini ovde na Zemlji, nego će se sresti s Njime licem
k licu u životu večnosti.
Sedmo
blaženstvo je mirotvorstvo
(9. stih). Graditi mir je prirodni proizvod čistog srca, budući da je najčešći
uzrok sukoba među ljudima — spletkarenje i sebičnost. Graditi mir je božansko
delo jer je to čin pomirenja. Hristos je veliki Mirotvorac. “Kroza Nj” je Bog
radio “da primiri sve sa sobom, umirivši krvlju krsta Njegova, kroza Nj sve,
bilo na Zemlji iil na nebu” (Kološanima 1,20; vidi takođe: Isaija
9,6).
Bog
je veliki Mirotvorac u Bibliji, dok je đavo veliki uzročnik zala i nevolja.
Nažalost je tako da hrišćanin koji gradi mir, s vremena na vreme mora da radi u
prilog miru u uslovima konfrontacije. Tako je bilo u Isusovom životu, a biće
tako i u našem. Cilj hrišćana nije po svaku cenu nego mir utemeljen na
hrišćanskim načelima. Ovakav mir je pokretačka sila u hrišćanskom
životu.
Nije
iznenađenje što su takvi ljudi blaženi kao “sinovi Božji” koji, konačno,
postupaju onako kako postupa njihov Otac.
Paradoksalno
je međutim što je osmo i
završno blaženstvo naoko u kontradikciji sa sedmim. Mirotvorci, “mirograditelji”
bivaju nagrađeni progonstvom
(stihovi od 10-12). Ovakve okolnosti nastaju zato što neki ljudi odbacuju mir.
Prirodno, telesno srce se protivi Božjim idealima i ustaje u pobunu protiv njih.
Prema tome, progonstvo u stihovima od 10-12 nije apstrakcija. Božja deca trpe
progonstvo “pravde radi” (10. stih) i “mene [Isusa] radi” (11.
stih).
Pravo
hrišćanstvo prihvata sukob između principa ovog sveta i principa nebeskog
carstva kao stvarnost. Dve grupe principa nalaze se na dijametralno suprotnim
pozicijama. Temelj jedne od njih je oholost i sebičnost, a temelj druge —
poniznost i služenje drugima. Velika borba između Hrista i sotone zbog ovih
osnovnih skupova principa je jedna od definitivnih stvarnosti, kako u Bibliji,
tako i u svakodnevnom životu.
Konačni
rezultat je u tome što će ponizni “mirograditelji”, mirotvorci, biti progonjeni
zbog svojih principa i vernosti. Međutim, nije sve izgubljeno. Svim takvima
Hristos kaže: “Velika je plata vaša na nebesima” (12. stih). To obećanje je
povod da hrišćani mogu da se “raduju i igraju” naočigled nevolja ovde na Zemlji
(Luka 6,23). Iako im nije obećana bezmerna sreća u ovom životu, oni dobijaju
uverenje u konačnu pobedu.
U
tih deset jednostavnih i jezgrovitih stihova Hristos izlaže profil karaktera
hrišćanina. U sledećem tekstu On se bavi uticajem
hrišćanina.
l
Ulaženje u Reč
Matej
5,13-48
Pročitaj
dva puta tekst u Mateju 5,13-48. Prilikom drugog čitanja počni da posvećuješ
pažnju sledećim tačkama:
1.
U
stihovima od 13-16 govori se o hrišćanima kao onima koji su so zemlji i svetlost
svetu. U kom smislu je to istina? Kako može so da izgubi ukus? Uporedi 5,14 sa
tekstom u Jovanu 8,12 i 9,5. Kako to da se i Hristos i hrišćani mogu nazvati
svetlošću svetu?
2.
Na
šta se, u 5,17, misli pod izrazom “zakon i proroci”? Možda ćeš zaključiti da
ovaj stih treba da uporediš s tekstom u Luki 24,44, razmišljajući o svom
odgovoru na pitanje. Na koji način je Isus “ispunio” zakon i proroke? Potraži
reč zakon [law] u biblijskom rečniku
i načini pregled njegovih brojnih novozavetnih upotreba. Navedi dokaze koje si
našao u 5,17-48 o tome da Isus nije “pokvario”, ili ukinuo zakon Deset
zapovesti.
3.
Fariseji
su ceo život provodili u nastojanju da savršeno drže zakon. Pa ipak, Isus u 5,20
kaže, ako pravda hrišćana ne bude veća od pravde fariseja, da “neće ući u
carstvo nebesko”. Pravda u Novom
zavetu ima više značenja. Upotrebom konkordancije potraži svako pominjanje
pravde u Mateju. Ispiši svoja razmišljanja o tome šta, po tebi, Matej misli kada
govori o pravdi u 5,20. Ispitaj deo teksta u 5,21-48 i načini spisak onoga što
si otkrio da nije u redu s farisejskom pravdom. Osim toga, načini spisak načina
na koje hrišćanska pravda mora da bude “veća” od pravde fariseja i književnika.
Da li Matej ovde možda govori o nekoj vrsti opravdanja delima? Ako ne, kakvu
ulogu u 5,21-48 ima blagodat?
4.
Jedan od tekstova iz Propovedi na gori o
kojima se najviše diskutuje nalazi se u 5,48, u kojem Isus poručuje hrišćanima
da budu savršeni, kao što je i Bog savršen. U jednom ili dva pasusa objasni šta
je Isus mislio tom zapovešću. Pre nego što odgovoriš, vodi računa da proučiš
neposredni kontekst (5,43-48) i paralelni tekst u Luki 6,32-36. Nabroj načine na
koje neposredni kontekst (5,43-48) osvetljava Božje postupke koje su hrišćani
pozvani da oponašaju. U kom smislu nam i Lukin paralelni tekst olakšava
razumevanje? Kako Hristova definicija najvažnije zapovesti u zakonu (22,37-40)
osvetljava moguće značenje teksta u 5,48, ako misliš da
osvetljava?
l
Istraživanje Reči
Isusovo
izlaganje o hrišćanskom uticaju, kada je koristio metafore o soli i videlu
(svetlosti) u stihovima od 13 do 16, vrlo je srodno Njegovom opisu hrišćanskog
karaktera u stihovima od 3 do 12. Konačno, uticaj hrišćanina ili hrišćanke
zavisi od njihovog karaktera. Bez “hrišćanskog” karaktera ne može biti
“hrišćanskog” uticaja. Da bi bila delotvorna, so mora biti slana, a videlo mora
da svetli.
So
ima mnogo funkcija. U civilizacijama bez hlađenja i frižidera ona se koristi kao
sredstvo za čuvanje hrane. Utrljava se u meso da spreči proces raspadanja. Druga
pozitivna uloga soli je davanje ukusa. Mnoge vrste hrane imaju bolji ukus ako im
se doda so. Međutim, da bi dostigla svoj cilj, so mora da prodre u hranu. So
ostavljena samo jedan centimetar do hrane neće moći da je očuva ni da joj
popravi ukus.
Isus
hrišćane opisuje kao “so zemlji” (13. stih). On nam nije zapovedio da postanemo so, nego je utvrdio činjenicu
— “vi (je)ste so”. Hrišćani deluju kao so kada se
mešaju sa svojom okolinom. Samo na taj način mogu da izvršavaju od Boga dobijeni
zadatak očuvanja i “davanja ukusa” društvu u kojem se kreću. Iako hrišćani često
nisu svesni toga, njihovi svakodnevni životi smiruju, ublažavaju ljude i društvo
oko njih, zato što u životu praktično isijavaju “blaženstva”. Njihovi
svakodnevni životi “daju ukus” društvu putem malih ljubaznosti koje pokazuju,
poniznosti koju ispoljavaju i tako dalje. Čak je i oholim i bezosećajnim ljudima
često teško da ne poštuju prave hrišćane, iako možda neće odlučiti da ih
oponašaju. Tako zaključujemo da je jedan od rezultata hrišćanskog uticaja —
usporavanje lične i društvene degeneracije, koju apostol Pavle u Rimljanima
1,18-32 tako uspešno opisuje.
Hrišćani
nemaju izbora o tome da li hoće ili neće da budu so. Ako su stvarno hrišćani,
oni će se mešati sa svetom tako da svet postane mesto u kome se bolje
živi.
Iako
hrišćani ne mogu da izbegnu da budu so, oni ipak mogu da odluče da ne deluju kao
so. Oni svoj kvalitet slanog ukusa mogu da zadrže tako što ga neće odavati.
Takve ljude Isus opisuje kao bljutavu so. On za njih praktično kaže da su
izgubili svoje — hrišćanstvo. Konačno, za so je nemoguće da ne bude slana. Takvo
hrišćanstvo “već neće biti nizašto, osim da se prospe napolje i da je ljudi
pogaze” (13. stih).
S
ovim poslednjim rečima daje nam se prvi nagoveštaj u Propovedi na gori o
božanskoj kazni namenjenoj nevernima. Tako 13. stih ne samo što ističe hrišćane
i njihovu misiju spasavanja sveta, nego i upućuje na moguću katastrofu koja
njima preti. “Kakvog li poniženja, kakvog pada”, usklikuje autor A. B. Brus, “od
uloge spasavalaca društva do okolnosti u kojoj si samo materijal po kojem se
gazi!” (A.B. Bruce, 102).
U
Mateju 5,14-16 imamo svetlost kao metaforu paralelnu sa solju. I ovom prilikom
Isus ističe svetsku misiju crkve, opisujući hrišćane kao “videlo svetu” (Jovan
8,12; 9,5; vidi takođe Matej 4,16). Hrišćani su slični Isusu kada dopuštaju da
njihova “dobra dela” (5,16) svetle ljudima kojima su okruženi. Ipak, oni to ne
čine za sopstvenu slavu (6,1), nego zato da bi ljudi mogli da slave njihovog
“Oca na nebesima”.
Kao
i u slučaju slanosti, hrišćani ne utiču na to da li će biti — videlo. Međutim,
oni mogu da odluče da ne upražnjavaju funkciju videla. Dublji smisao je isti kao
i u slučaju onih koji su “obljutavili”: na kraju će hrišćanima koji su odbili da
odaju svoju svetlost biti presuđeno da budu “udaljeni iz tora” (vidi takođe
10,32.33).
Rezimirajući,
Isus je dao dve ilustracije, želeći da nam olakša razumevanje hrišćanskog
uticaja. One su, kako smatra autor Helmut Tilike, slične utoliko što “se odaju i
troše — pa su na taj način suprotnost svakoj i svim vrstama egocentrične
religioznosti”. Pa ipak, razlikuju se po načinu svog delovanja. “So radi i troši
se tajno; ne možeš da je vidiš kada deluje. Pomišljaćemo na tihi, nenametljivi
uticaj hrišćanina na svoju okolinu, svoju porodicu, svoje prijatelje, koji on
širi samo time što je ono što jeste, što je prisutan — svojom molitvom i
ljubavlju. … Na drugoj strani, svetlost se može videti; ona deluje otvoreno i
vidljivo. Ovde mislimo na zadatak crkve da svedoči javno o istini jevanđelja i o
slanju saradnika u sve ogranke javnog života” (Thielicke,
33).
Na
taj način je, u slavnoj Propovedi, Isus govorio o hrišćaninovom karakteru i
uticaju. U ovom trenutku On prelazi na temu hrišćanske
pravde.
Hristos
je u blaženstvima govorio o hrišćanskom karakteru, a sada se na tu temu vraća u
preostalom delu 5. glave, ali ovom prilikom je obrađuje u kontekstu Starog
zaveta i jevrejskog zakonika, zakonskog kodeksa.
Isus
je želeo da Njegovi sledbenici potpuno razumeju Njegov odnos prema Starom zavetu
(jedinim svetim spisima toga vremena). On svojim slušaocima poručuje
najjednostavnijim rečima da stoji u saglasnosti s jevrejskim spisima (zakonom i
prorocima). On nije došao da promeni ili ukine bilo koji od njih, nego da ih
ispuni (stihovi 17, 18).
Reč
ispuniti shvaćena je na
najmanje tri načina: (1) Isus je zahteve Starog zaveta ispunio ili poslušnošću
prihvatio svojim poslušnim životom, (2) svojom naukom je istakao puno značenje
Pisma i (3) ispunio proročke elemente Starog zaveta, pošto su takvi bili
sastavni deo i proroštva i žrtvene službe.
U
izvesnom smislu Isus je ispunio Stari zavet na sva tri načina, ali drugi način
formira neposredni kontekst Njegovog učenja u 17. i 18. stihu. Isus u stihovima
od 21 do 48 izlaže puninu značenja ideja izraženih u Starom
zavetu.
Dok
17. i 18. stih govore o Isusovom odnosu prema zakonu, 19. i 20. stih se bave
pitanjem hrišćanina i zakona. Isus je nepokolebljiv kada kaže da hrišćani neće
samo biti lično verni Božjim zapovestima, nego će i druge učiti da postupaju na
sličan način.
Odmah
zatim On izražava jednu od najneočekivanijih misli u Matejevom Jevanđelju:
hrišćaninova pravda mora da bude veća od pravde fariseja i književnika
(“učitelja zakona”), ako žele da uđu u carstvo (20. stih). Ono što gornju misao
čini apslolutno zapanjujućom je okolnost da su književnici i fariseji ceo život
provodili u razmišljanju o zakonu i nastojanju da životom ispune njegove
zahteve. Bili su to totalno predani verski revnosnici. Ne samo što su u
Mojsijevim knjigama otkrili 613 zapovesti (248 pozitivnih i 365 negativnih),
nego su i razvili ogroman broj usmenih tradicija (ili usmenih zakona), da
posluže ovima kao podrška i potvrda. Primera radi, samo za svetkovanje subote
izradili su oko 1.521 pravilo! Njihova usmena tradicija je pokrivala sve aspekte
života. Da bi živeo životom jednog fariseja, čovek kao pojedinac je morao da
bude “revnosnički” iskrena osoba.
Nema
sumnje da su se Isusovi slušaoci čudili kako je moguće da neko bude pravedniji
od književnika i fariseja. Isto to je brinulo i mnoge hrišćane. Neki su čak
otišli tako daleko da su izjavili kako Isus nikako nije mogao da propoveda ideje
iz 20. stiha — odnosno, da je taj tekst morao biti nekakav pozniji dodatak nekog
“farisejskog” hrišćanina, koji je crkvi želeo da nametne neki novi
legalizam.
Šire
poznat način bežanja od dubljeg smisla 20. stiha bila je tvrdnja da pravda koja
se traži od hrišćana zapravo nije njihova sopstvena pravda, nego Hristova pravda
koja se prihvata verom. Jedno ovakvo tumačenje moglo bi biti vredno hvale kao
pokušaj da se jevanđelje besplatne blagodati sačuva kroz veru, ali ono u celini
pada kada uzmemo u obzir značenje Matejeve 5. glave kao celine. Dvadeseti stih
izričito kaže: “ Ako ne bude veća pravda vaša …”. Osim toga, tekst od 21. do 48.
stiha govori o tome kako pravda
hrišćanina može i nadmašiće farisejsku pravdu.
Najvažnije
je da Matejevo izlaganje Isusove nauke ne pobrkamo s Pavlovim izlaganjem
jevanđelja. Po ugledu na Jakova, Matej piše primarno za Jevreje i zato naglašava
njihovu okupiranost zakonom i delima. To ne znači da Matej (ili Jakov) veruje u
način spasenja koji se razlikuje od onoga o kojem piše Pavle, nego da Matej ima
sebi svojstven način pristupa istini spasenja u izlaganju Isusove nauke. Ako smo
strpljivi s Matejem i ne pokušavamo da ga prebrzo “krstimo” u Pavla, uvidećemo
da on propoveda jevanđelje. Na ovom mestu Matejev Isus nam usađuje jednu realnu
ličnu pravdu.” U nastavku svog teksta Bruner, zapravo, ističe da će akcenat
prvog Jevanđelja na “većoj” pravdi na kraju nagnati hrišćane da se mole za
božansku pomoć (Bruner 1:172).
U
tekstu od 21. do 48. stiha Isus slikovito govori kako hrišćanska pravda mora
biti veća od pravde fariseja. Njegov fokus nije na većem broju zapovesti i
zabrana, nego na pitanju kvaliteta.
U
nastojanju da poslušnost učine dostupnijom, književnici i fariseji su se igrali
zahtevima zakona. Tako imamo da su, kako ističe autor Džon Stot, ograničili
zapovesti i proširili dopuštenja zakona (Stott, Christian
Counter-Culture, 79, 80). Na primer, književnici i fariseji su biblijske
zabrane koje se odnose na ubijanje i preljubu očigledno suzili na akt ubistva i
akt preljube. Na drugoj strani, imamo Isusa, koji ih proširuje (ili ispunjava)
na način da njima obuhvata gnevne misli, uvredljive reči i požudne poglede
(stihovi od 21-30).
Ne
zadovoljavajući se smanjivanjem zakonskih ograničenja kako njima najbolje
odgovara, književnici i fariseji su istovremeno i proširili njegova dopuštenja.
Tako imamo da su neki od njih nastojali da dopuštenje za razvod braka prošire
izvan linije jednostavnog biblijskog razloga koji upućuje na “što on nađe na
njojzi štogod ružno” (5. Mojsijeva 24,1) na način da podrazumeva gotovo svaki
razlog za nezadovoljstvo kakav bi muškarac mogao naći na svojoj ženi. Isus se
usprotivio takvim proširenjima, napominjući da za razvod postoji samo jedan
razlog (Matej 5,31.32).
U
suštini, Isus ukida jevrejsku sklonost ka ograničavanju zahteva zapovesti i
proširivanju zakonskih dopuštenja. Držati zakon u skladu s Isusovim tumačenjem
bilo je beskrajno teže nego u uslovima “trivijalizacije”, obeznačajenja koje su
učinili Jevreji. Oni su naglašavali držanje određenih aspekata slova zakona, dok
je Isus rekao da se mora držati duh zakona.
Isus
nam, od 21. do 48. stiha daje šest ilustracija o dubini zakona. Upravo ta dubina
upućuje na pravdu srca, na potrebu za blagodaću, milosrđem praštanja kada se
zakon ne poštuje u duhu i na potrebu za blagodaću koja daje snagu, ako postoji
želja da se zakon zaista primeni u svakodnevnom životu. Ta pravda srca bila je
upravo pravda o kojoj je prorečeno za mesijansko doba. Jeremija je pisao:
“metnuću zavet [zakon] svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga” (Jeremija
31,33), a Jezekilj dodaje svojim perom: “I daću vam novo srce, i nov ću duh
metnuti u vas. … I Duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim
uredbama” (Jezekilj 36,26.27).
Dok
su fariseji učili da je spoljašnja prilagođenost zakonu dovoljan stepen pravde,
Isus poziva na dublju i puniju pravdu. On propoveda pravdu koja drži i duh i
slovo zakona, pravdu dublju i veću od pravde fariseja. Ovo duhovno držanje
zakona mogu ostvariti samo oni koji, budući rođeni odozgo od Duha koji daje
snagu, mogu Boga nazvati svojim “Ocem” (5,16.45.48; 6,9; Jovan 3,3.5). Na kraju,
iako je moguće izbeći sâm čin preljube i ljubiti, voleti svog bližnjeg jedan
deo vremena, da bi neko voleo
svoje neprijatelje sve vreme,
neophodan je čin Božje blagodati koja preobražava (stihovi od
43-48).
Isus
tako svojim slušaocima pruža šest primera kojima ilustruje duh zakona, koji
počiva na srži pravde veće od pravde književnika i fariseja (20. stih). U tom
kontekstu On sebe prikazuje kao autoritet kako se nijedan učitelj zakona ne bi
usudio da učini. “Jer vam [ja] zaista kažem” (18. stih) i “Čuli ste
kako je kazano … a ja vam
kažem” (stihovi 27.28). Bilo je to kako Isus radi. Zaista, On “ih učaše kao onaj
koji vlast ima, a ne kao književnici” (7,29). Želimo da naglasimo da u svojih
šest primera Isus nije stavljao na tapet Stari zavet nego ljudske tradicije koje
su obrasle oko starozavetnog zakona. Njegova namera nije bila da “pokvari” Stari
zavet, nego da ispuni, dovrši njegov smisao, njegovo značenje (17.
stih).
Pre
nego što napustimo stihove od 21 do 48, ukratko ćemo se osvrnuti na 48. stih:
“Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski.” Taj tekst treba
da dovedemo u vezu s 20. stihom, koji poziva na pravdu veću od pravde
književnika i fariseja. Ta dva teksta su rubni tekstovi unutar kojih se nalaze
šest primera koji govore o dubini zakona. Oni govore o Božjem idealu pre i posle
tih ilustracija.
Prema
tome, postoji smisao u kojem je — biti savršen kao Otac — poistovećeno s
držanjem duha zakona, nasuprot njegovom legalističkom slovu. O tome sledeće
ističu autori Dejvis i Elison: “Svih šest pasusa u odseku [stihovi od 21-48]
pozivaju na ’savršenstvo’, što znači, svaki od njih izražava jedan apsolutni
zahtev koji se ne može nadmašiti. Šta se više, na primer, može učiniti po
pitanju požude nego da se izbaci iz srca (5,27-30)? I koga još [ko je još ostao
koga] treba da voli neko ko voli svog neprijatelja (5,43-48)?” (Davies and
Allison, 1,560).
Ali
na jedan još specifičniji način 48. stih pripada pasusu koji počinje u 43.
stihu. To vidimo na osnovu poređenja 45. stiha sa 48. stihom. Oba stiha pozivaju
hrišćane da budu kao njihov Otac na nebu. U stihovima od 43 do 47 sasvim
izričito se objašnjava ta sličnost. Hristos se ovde ne bavi apstrakcijama. Biti
sličan Ocu znači voleti svoje neprijatelje, kao što Bog voli svoje neprijatelje.
Konačno, zar On ne obezbeđuje sunce i kišu za zle ljude na isti način kako to
čini za dobre? Svako može da voli svoje prijatelje, pa čak i sakupljač poreza.
Bog, međutim, zahteva natprirodnu ljubav prema svim ljudima. Kao što je Otac tako
ljubio svet da je dao svog Sina da umre za ljude koji su bili bezbožni i za
svoje neprijatelje (Jovan 3,16; Rimljanima 5,6-10), i hrišćani treba da vole čak
i one koji im se suprotstavljaju. To je konačna sličnost Bogu. Ideja koja u 48.
stihu traži od Njegove dece savršenu ljubav, ojačana je paralelnim tekstom u
Luki 6. glavi. Tamo u stihovima od 32 do 35, Isus govori o ljubavi prema
neprijatelju, u Lukinom ekvivalentu Propovedi na gori. Potom On u 36. stihu
poručuje hrišćanima “budite dakle milostivi kao i Otav vaš što je milostiv”.
Tako vidimo da Luka i Matej savršenu ljubav poistovećuju s pokazivanjem milosti.
Pokazati milost čak i prema svojim neprijateljima znači oponašati suštinu Božjeg
savršenog karaktera.
Tako
suština Božjeg karaktera kao karaktera ljubavi (1. Jovanova 4,8) dolazi u istu
ravan sa središtem zakona kako ga je Isus video — ljubavi prema Bogu i svom
bližnjem (Matej 22,37-40). Ali, važno je imati na umu da je Isus definisao
bližnjega tako da su obuhvaćeni i neprijatelji (Luka
10,29-37).
Tako
je središte karaktera sličnog Božjem, savršenog karaktera — dopustiti Bogu da
ispuni živote svojom ljubavlju, unutrašnjim prebivanjem Duha. Takvi ljudi
poštuju duh zakona. Oni poseduju kvalitet pravde koja je superiornija, veća od
pravde književnika i fariseja.
Ovaj
ideal je, otprilike, visok onoliko koliko ljudska misao može da zamisli.
Nedostizanje tog ideala će, nužno, naterati iskrenog hrišćanina na kolena, u
traženju Božje milosti praštanja. Isus je baš tu milost obećao u sledećem odseku
svoje propovedi kada nas, u molitvi Očenaš, poziva da se molimo za
oproštenje.
U
ovom trenutku smo došli do završetka Isusove rasprave o pravdi hrišćanina. U
prvoj polovini 6. glave Mateja On će objasniti predmet hrišćaninove
pobožnosti.
l
Primena Reči
Matej
4,17 — 5,48
1.
Na
koji način mi pokajanje omogućava ulazak u Božje carstvo (4,17)? Šta za mene
znači pokajanje u kontekstu mog [životnog] iskustva? U kom smislu sam drugačiji
kada se kajem nego kada se ne kajem? Da li je pokajanje za mene povremeni čin,
stav, ili je ono za mene način života? Šta podrazumeva svaka od ovih
ideja?
2.
Na
koji način moj život dostiže nivo svakog od prvih sedam blaženstava (5,3-9)? Za
koje od blaženstava mi je potrebno da u molitvi tražim dodatnu meru Božje
blagodati?
3.
Kako
sam tokom proteklih nekoliko meseci doživeo “progonstvo”? Gledajući unazad, mogu
li reći da se radujem zbog tih iskustava? Ako ne, kakve praktične korake mogu da
preduzmem danas da bih ispunio Isusovo obećanje vernima, da će se radovati i
veseliti u progonstvima?
4.
Na
koji način sam služio kao so (tiho prožimanje) i svetlost (otvoreno svedočenje)
svetu u poslednjih nekoliko dana? Na koji način bih u još većoj meri mogao biti
to? Šta u sledećih nekoliko dana mogu da učinim kako bih povećao svoju “slanost”
i svetlost za svet?
5.
Kada
razmišljam o svojim mislima i stavovima iz poslednjih nekoliko dana, mogu li
reći da sam držao zakon u maksimalno duhovnom smislu? Da li sam osećao mržnju,
požudu ili imao neki drugi duhovni
problem? Ako jesam, kada? Da li sam iskusio pobedu nad tim duhovnim
problemima? Ako jesam, kada? Kako sam ostvario tu pobedu? Šta mogu učiniti da
obezbedim pobede i u budućnosti?
6.
Koliko
sam “savršen” u oponašanju Isusove ljubavi u svojim odnosima sa svojim ljubaznim
i ne baš ljubaznim komšijama? Na koji način bih mogao da napredujem danas, uz blagodat od
Boga?
l
Istraživanje Reči
1. Koristeći
neku od studijskih konkordancija (Strong’s, Young’s ili NIV Exhaustive), pronađi
sva mesta u kojima se u Mateju 1. do 5. glave i Rimljanima 3. do 5. glave nalazi
reč pravda [righteousness]. (Isti
zadatak, ako nemaš konkordanciju, možeš obaviti čitanjem tih poglavlja.) Uporedi
kako su dva autora u svojim tekstovima koristila reč pravda. Zatim, uz pomoć konkordancije
potraži reči opravdati i opravdan [justify, justified] u
Rimljanima 3. do 5. glave. (Glagol za biti opravdan je u grčkom jeziku istog
korena kao reč za pravdu.) Kako način
na koji Pavle koristi reč opravdati
doprinosi tvome razumevanju razlika među naša dva autora u tekstu koji
obrađujemo? Da li reč za pravdu i opravdati Pavle uvek koristi na isti
način? Dok razmišljaš o poslednjem pitanju, koristi konkordanciju (ili čitaj u
Bibliji), kada razmatraš 2. glavu Poslanice Rimljanima (posebno obrati pažnju na
13. stih), kao i 6. glavu. Čemu te je ova vežba naučila u smislu automatske
primene značenja reči upotrebljene u jednom tekstu, na različite druge delove
Biblije, ili čak na druge delove iste knjige? Na koji način se mogu dovesti u
sklad Pavlova i Matejeva teologija? Možda ćeš, za dalje proučavanje, naći za
shodno da proučiš podatke iz Biblijskog rečnika o rečima o kojima si proučavao u
ovoj vežbi.
2. Uporedi
Matejevu Propoved na gori (5,1 — 7,27) s Lukinom Propovedi “na mestu ravnom”
(Luka 6,17-49). U dva stupca na listu hartije načini prikaz sadržaja obe
propovedi. U čemu su one slične? U čemu se razlikuju? Smatraš li da se ta dva
izveštaja odnose na odvojene propovedi ili na istu propoved održanu u dve
posebne prilike? Kakve razloge možeš dati za svoj
odgovor?
l
Dalje proučavanje Reči