| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |
Matej
3,1 — 4,16
Prve
dve glave Mateja izlažu nam Isusove ljudske i božanske “preporuke” i
predstavljaju tri moguća načina reagovanja na Njega. One takođe
pokazuju da će fokusna, žižna tačka Isusovog dela biti da “izbavi
svoj narod od greha njihovih” (1,21).
Sledeće
dve glave pokreću priču o božansko/ljudskom Mesiji i Caru, nakon što
je dostigao godine zrelosti i postao spreman da otpočne svoju javnu
službu. U 3. glavi se upoznajemo s Jovanom Krstiteljem i čitamo o Isusovom
krštenju. Prvih šesnaest stihova 4. glave nas vode kroz Isusova kušanja i dalje
sve do početka njegove službe propovedanja i pozivanja prvih učenika.
Tekst
iz Mateja 3,1 do 4,16 na taj način čini ključni most između priča o detetu i
Caru Isusu, iz 1. i 2. glave i početka Njegove javne službe u 4,17-25 i
proglašavanja načela Njegovog carstva od 5. do 7. glave. O tekstu u Mateju 3,1 —
4,16 najbolje je misliti kao o završnim koracima u pripremi
za i pripremi samog Cara, pre
nego što otpočne svoju više nego važnu javnu službu.
l
Ulaženje u Reč
Matej,
3. glava
Pročitaj
3. glavu Mateja dva puta. Za vreme drugog čitanja počni da se boriš sa sledećim
pitanjima i problemima:
1.
Isusa
smo, u 2. glavi, ostavili kao dete. Njemu je u međuvremenu trideset godina. U
34. godini će umreti. Istraži drugu glavu Luke i pronađi jedini izveštaj koji je
sačuvao neko od pisaca Jevanđelja o “nepokrivenim” godinama Isusovog života.
Zašto je, po tvome mišljenju, Matej preskočio gotovo ceo Isusov zemaljski život?
U jednom kratkom pasusu objasni šta to, po tvom mišljenju, znači u odnosu na
razliku između Matejevog Jevanđelja (ili bilo kojeg drugog Jevanđelja) i neke
tradicionalnije biografije. Kako tu razliku povezati s razlikom u nameri između
jednog Jevanđelja i tradicionalnih biografija?
2.
Načini
spisak ličnih osobina Jovana Krstitelja. Kako bi okarakterisao Jovana kao
ličnost? Posluži se marginalnim napomenama uz 3. i 4. stih, radi otkrivanja
simboličnog značenja Jovanove odeće. Radi dobijanja pune dubine smisla tog
simbolizma, potraži reference o Iliji u Malahiji i Mateju u nekoj
konkordanciji.
3.
Služeći
se marginalnim podacima u Bibliji, nađi starozavetno mesto za citat u 3,3. Kakvu
je krupnu promenu učinio Matej, koja se odnosi na ličnost u poslednjem redu
marginalnog komentara? Kakav je dublji smisao te
promene?
4.
Nabroj
osnovne karakteristike Jovanove poruke u 3,2-12. Koje su, po tvom mišljenju, dve
najvažnije žižne tačke te poruke? Zbog čega si baš te dve izabrao za značajnije
od drugih aspekata njegove poruke?
5.
Razumevanje
određenih ključnih reči u 3. glavi pomoći će ti da bolje razumeš to poglavlje. U
biblijskom rečniku potraži značenje reči kao što su pokajati
se, nebesko carstvo, krštenje, farisej i sadukej [repent, kingdom of heaven, baptism, Pharisee,
Sadducee].
6.
Zašto
je Isusu bilo potrebno da se krsti? U jednom ili dva pasusa objasni na koji
način se Isusova potreba za krštenjem razlikuje od
naše.
7.
Navedi
glavne stvari koje su se dogodile prilikom Isusovog krštenja, u 16. i 17. stihu.
U nekoliko rečenica objasni značaj svakog od tih događaja za priču Jevanđelja i
plan spasenja.
l
Istraživanje Reči
“U
ono pak doba”, kaže tekst u Mateju 3,1, “dođe Jovan Krstitelj, i učaše.”
Izgovorivši tu kratku frazu, Matej preskače gotovo preko deset jedanaestina
Isusovog celog života. U potpunosti nedostaju bilo kakvi podaci o Njegovom
detinjstvu, mladosti i ranom periodu sazrevanja. Druga glava ga ostavlja kao
malo dete u Nazaretu, a treća prihvata pripovedanje u vreme kada ga je krstio
Jovan, kada mu je, kako kaže Luka, bilo “oko trideset godina” (Luka
3,23).
Jedini
izveštaj koji nam daje neki od jevanđelista o Isusu u međuperiodu od trideset
godina je Lukin prilog o događaju kada je Isus kao dečak bio u hramu i kada je
Josifu i svojoj majci izjavio da se odvojio od njih zato što mu je trebalo “u
onom biti što je Oca mojega” (Luka 2,49). Jedini preostali podatak koji u Novom
zavetu imamo o “nedostajućim” godinama Isusovog života je da On “napredovaše u
premudrosti i u rastu i u milosti kod Boga i kod ljudi” (Luka
2,52).
Potpuna
tišina na strani Mateja, Marka i Jovana i gotovo potpuna tišina na strani Luke o
najvećem delu Isusovog života poručuju nam nešto o karakteru Jevanđelja: ona su
“abnormalne biografije”. Matejevo Jevanđelje, kao i ostala tri Jevanđelja, nije
optimalno uravnotežen izveštaj o Isusovom životu. Naprotiv, reč je o izveštaju
“izvan ravnoteže” koji, kako ćemo videti, daje neproporcionalni prostor
događajima koji su vodili prema Isusovoj smrti i vaskrsenju. Dok “normalna”
biografija postavlja fokus na ukupan životni vek centralne ličnosti i verovatno
daje veoma mali broj strana izveštaja o smrti junaka, Matej i njegove “kolege”
stavljaju te proporcije “naglavačke”. Zašto, pitaćemo? Razlog je u tome što Isus
nije bio običan čovek i zato Njegova biografija ne može da bude obična
biografija. Naprotiv, biće to priča o Bogo-čoveku koji je došao na Zemlju da,
umiranjem za grehe sveta (26,28; 16,21), “izbavi svoj narod od greha njihovih”
(1,21). Ova disproporcija nastaje zbog toga što Isusova smrt i pobeda nad smrću
čine ključni deo priče. Bez njegove smrti i vaskrsenja nema potrebe za
iznošenjem ostatka priče.
Jevanđelje
se, od početka do kraja, usredsređuje na temu beznadežnosti u kojoj se nalaze
grešna ljudska bića i Božjeg rešenja za tu beznadežnost u Isusu. Tako imamo da
Matej materijal za svoje Jevanđelje bira na bazi njegovog doprinosa razumevanju Isusove
spasonosne otkupiteljske misije.
Jedan
od ključnih elemenata u tom razumevanju koncepcije je uloga Jovana Krstitelja
kao Isusovog preteče. Četiri stotine godina pre Isusovog rođenja je prorok
Malahija izložio ideju da će jedan preteča načiniti uvod u mesijansko doba.
Malahija je prorokovao da će preteča biti prorok Ilija (Malahij 4,5). Matej se
uključuje u tu aluziju o preteči, pišući o Jovanu koji je imao “haljinu od dlake
kamilje i pojas kožan oko sebe” (4. stih). Nije slučajnosti što 2. Carevima 1,8
daje isti opis Ilijine odeće. Praktično, Matej identifikuje Jovana, opisujući
njegovu odeću, kao proročki predskazanog preteču mesijanskog carstva i njegovog
Cara. Na tu temu Matej će se vratiti u 11,14.
Matej
u međuvremenu spaja simboliku Ilije s drugom aluzijom na preteču, koju je izvadio iz
Starog zaveta. Matej u 3. stihu citira Isaiju 40,3 i predstavlja taj citat kao
proročanstvo po kojem će Jovan doći
kao “glas onoga što viče u pustinji: pripravite put Gospodu, i poravnite staze
Njegove”. Maštovito prikazivanje Isaijine slike crtane rečima je priprema puteva
u očekivanju posete cara. To je, po Matejevim rečima, Jovanov posao. On priprema
put.
Ono
što želimo da naglasimo u vezi s načinom kako Matej koristi tekst iz Isaije 40,3
jeste da on vrši krupnu zamenu u značenju prorokovih reči. Dok Isaija kaže da
treba poravniti staze za “Boga”, Matej reč “Bog” zamenjuje za “Njega” — odnosno,
Isusa. Matejevi čitaoci na ovaj način dobijaju novu dozu poučavanja koje je on
započeo u 1,23 — da je Isus, prozvani Hristos, stvarno “nama Bog”. Na
jednostavan, a ipak vešt način, naš pisac će neprestano usađivati u naše misli
glavne teme svog Jevanđelja.
Matejeva
ukupna slika Jovanove odeće i onoga čime se hranio odiše jednostavnošću. Njegov
način života je u velikoj saglasnosti s njegovim propovedanjem i porukom o
pokajanju.
Iako
je Krstiteljev način života verovatno bio jednostavan, njegova vest je
istovremeno i složena i duboka. U njoj je sadržano najmanje šest elemenata. Na
prvom mestu i pre svega Jovanova vest je poziv na pokajanje (2. stih). Baš taj poziv
ponovo postavlja Jovana u liniju s prorokom Ilijom, čija se služba koncentrisala
oko njegovog sukoba s Ahavom, Jezaveljom i otpalim sveštenstvom, kada je pozivao
i Izrailj i njegove vođe da se pokaju od onoga što rade.
Grčka
reč za pokajanje može se prevesti u
smislu “predomisliti se” ili “promeniti svoj način razmišljanja”. Međutim, u
Jovanovim mislima, kao i u celom Novom zavetu generalno, pokajanje podrazumeva
ne samo promenu misli nego i promenu života. Zahvaljujući tome, Jovan od svojih
slušalaca traži da “rode rod dostojan pokajanja” (8. stih). Mentalna osvedočenja
o tome šta je pravo nisu dovoljna. Jovan poziva na promenu u usmerenju
celokupnih života svojih slušalaca, usmerenju koje se odražava u životima koji
će se živeti u skladu s Božjim načelima.
Drugi
element u Krstiteljevom propovedanju je izjava da “se približi carstvo nebesko”
(2. stih). Ta najava podrazumeva da je ispunjenje proročanstva na pragu, da će
se Bog još jednom otkriti kao Car Izrailja, kako su to predskazali proroci
(vidi, na primer, Mihej 4,7; Zaharija 14,9). U tom trenutku je došao kraj jedne
ere, jednog doba, a druga će uskoro početi. Nebesko carstvo će uskoro probiti
zemaljske sfere; Narodi na Zemlji uskoro će biti suočeni s Božjim spasenjem i
sudom.
Ovakvi
pojmovi su u jevrejskoj misli pre Jovana bili uobičajeni. Njegov doprinos temi
bila je blizina carstva.
Sama
po sebi, blizina ne bi bila tako zastrašujuća, ali bi, u jevrejskom
razmišljanju, dolazak carstva bio vreme suda, vreme kada Bog kažnjava zle, a
nagrađuje pravedne. Taj element suda čini treći i nezamenljivi aspekt vesti
Jovana Krstitelja. Rezultat toga je da on može da govori o “gnevu koji ide” (7.
stih), o sekiri koja već stoji “kod korena drvetu” (10. stih) i Onome koji će
doći da “skupi pšenicu svoju u žitnicu”, dok će plevu spaliti “ognjem večnim”
(12. stih).
U
svetlosti kako blizine, tako i veličine carstva koje dolazi, Jovan viče i traži
od svojih slušalaca da donesu pokajanje, kao i da dovedu “rod” (živote) u sklad
s tim pokajanjem.
Nažalost,
kako Jovan vidi — Jevreji i njihove vođe ne razumeju ni dubinu traženog
pokajanja niti značenje traženog roda. Oni su pogrešno shvatili uslove spasenja.
Ovo nas dovodi do četvrtog elementa u Jovanovoj zastrašujućoj vesti:
beskorisnost verskih rodoslova. Ubrajati se u decu Avramovu neće biti dovoljno
za prolazak kroz predstojeći sud (9). Za mnoge Jevreje je bilo nezamislivo da
potomci velikog patrijarha budu izuzeti od Božjih
blagoslova.
Jevreji
nisu jedini koji su primili tu misao. Mnogi hrišćani u svojim različitim
ograncima (npr. katolici, baptisti, adventisti itd.) bavili su se sličnim
mislima. Međutim, svako takvo razmišljanje je varljivo. Konačno, “može Bog i od
kamenja ovoga podignuti decu Avramu” (9. stih). Bog nije zavisio od Avramovih
potomaka po pitanju ostvarenja svojih namera u Jovanovo vreme, niti On u
dvadesetom veku zavisi od bilo koje određene grupe. Ono što je pred Bogom
vredno, je, po Jovanovim rečima, srce koje se kaje i život obeležen rađanjem
zdravog roda.
Tako
dolazimo do petog aspekta Jovanove vesti — priznavanja greha i krštenja (6.
stih). Narod se masovno odazivao njegovom propovedanju. I tako “izlažaše k njemu
Jerusalim i sva Judeja, i sva okolina Jordanska” (5. stih). Oni u Krstitelju
osećaju silu i osobine Ilije i drugih proroka. Osećaju originalnost Jovanove
ličnosti i njegove vesti. Čak su i verske vođe toga vremena (fariseji i
sadukeji) oduševljeni i dolaze, očekujući da Jovan nad njima izvrši obred, a od
svega toga im je ostala osuda koju im je Jovan uputio. Svoj deo govora o Avramu
Jovan drži tek posle njihovog dolaska. Očito je da su građanske i svešteničke
verske vođe jevrejske crkve bile posebno sklone da se oslanjaju na svoju versku
pripadnost.
Od
svih koji su dolazili Jovan je tražio priznanje greha i krštenje. Doduše, za
Jevreje krštenje nije bilo nikakva novost. Oni su redovno primenjivali obred
krštenja kad bi primali neznabošce u judaizam. Ali Jovan je u tom delu učinio
divovski korak napred kad je pozvao na krštenje one koji su bili Jevreji po
rođenju. To je bio sablažnjujući, uvredljiv deo njegovog rada. Nikada do tada
viđeno krštavanje Jevreja nesumnjivo je učinilo Jovana na daleko poznatim, pa su
mnogi dolazili da ga slušaju.
On
je praktično govorio da nije dovoljno biti samo rođen kao Avramov potomak. I
Jevreji moraju da priznaju svoje grehe i da se operu od svoje prošlosti
očišćujućom vodom krštenja. Tako je on mnoge “kršćavao u Jordanu” (6.
stih).
Priznavanje
greha i krštavanje u ovom kontekstu moralo se ubrajati u “rod dostojan
pokajanja” (8. stih). U svetlosti brzog približavanja carstva, Jovan poziva
izrailjske vernike da se odvrate od svojih starih načina razmišljanja i da čine
korake ka novom načinu života.
Predmet
krštenja nas dovodi do kulminacije Jovanovih tema — do Isusa. Prema Jovanovim
rečima, njegovo vodeno krštenje je samo simbolički nagoveštaj jednog važnijeg
krštenja koje će voditi Onaj koji dolazi za njim. Taj koji dolazi neće krštavati
samo vodom nego “Duhom Svetim i ognjem” (11. stih). Iako nije sasvim jasno kako
će Isus krštavati Svetim duhom i ognjem, najpribližnija ideja je da “će On
iskreno pokajane krštavati u blagodati Svetoga Duha, a nepokajane u ognju suda”
(Bruner 1:80). Ta sugestija se pouzdano uklapa kako u opšti kontekst 3. glave,
tako i u specifični kontekst 12. stiha koji prikazuje Isusa na poslednjem sudu
kako vitla oruđem za trebljenje i skuplja “pšenicu svoju u žitnicu [tj. nebo],
plevu (spaljuje) ognjem večnim (vidi takođe Otkrivenje
14,14-20).
Jedan
od događaja iz 3. glave koji najviše zapanjuje je podatak da Isus dolazi da ga
Jovan krsti. Konačno, zar Jovan već nije javno predstavio Isusa kao Onoga koji
će krštavati krštenjem većim od njegovog (11 stih)? Ali ovom prilikom Isus
dolazi kao primalac obreda krštenja i to je Njegov prvi čin kao odrasle osobe u
priči Jevanđelja. Zaista, nije čudo što je Jovan zapanjen.
Razmotrimo,
zatim, značenje Jovanovog krštenja. To je krštenje pokajanja, za kojim sledi
priznanje greha, a sada ovde imamo Nekoga ko dolazi da se krsti, a kome nisu
potrebni ni pokajanje ni priznanje greha. Imajući to u vidu, ne treba da nas
čudi što se Jovan raspravlja s Isusom i protestuje, tvrdeći da Njemu nije
potrebno da ga on [Jovan] krsti, nego da treba da se dogodi obrnuto (14. stih).
Isus
ne prihvata odbijanje i kaže Jovanu, “ostavi sad”, misleći da će se njihov
odnos promeniti u budućnosti kada Isusov status, kao Gospoda, postane
vidljiviji. U međuvremenu, kaže Isus Krstitelju: “jer tako nam treba ispuniti
svaku pravdu” (15. stih). Ove reči, koje je među piscima Jevanđelja ostavio samo
Matej, pokrenule su mnoge diskusije po pitanju njihovog pravog značenja.
Značenje
ovih Isusovih reči treba da posmatramo u kontekstu celokupne poruke Jovana
Krstitelja u 3. glavi Mateja. Tako se stiče utisak da se Isusova upotreba reči
pravda odnosi na kvalitet života
kakav je Jovan zahtevao od svojih kandidata za krštenje. “Dolazeći i
pokoravajući se obredu krštenja”, kaže autor Majkl Grin, “Isus prihvata okolnost
da Bog od Njega, kao i od ostalih, zahteva potpuno posvećenje života i svetost
karaktera” (M. Green, 61).
Jovanovo
krštenje je simbol tog apsolutnog predanja. Pod takvim okolnostima Jovan
“pristaje” da krsti Onoga za koga je javno priznao da je veći od
njega.
Za
Isusovo krštenje su nesumnjivo postojali i drugi razlozi. Jedan od njih je bio
što će On pred kraj svoje službe tražiti krštenje od svojih sledbenika (28,19).
Iz te perspektive posmatrano, Hristovo krštenje se može gledati kao davanje
primera drugima za oponašanje. Zbog toga je i Elen Vajt mogla da kaže da “Isus
nije prihvatio obred krštenja u kontekstu priznanja krivice koja bi Njemu mogla
biti pripisana. On se identifikovao sa grešnicima, preduzimao korake koje mi
treba da preduzmemo i radio posao koji mi treba da radimo” (EGV, DA
111).
Ne
treba nikada da zaboravimo da se, iako je sâm bio bez greha, Isus tokom celog
svog života poistovećivao s grešnicima. Ne samo što je svoju službu završio na
krstu između dvojice razbojnika, nego je i svoj javni rad otpočeo u reci, među
grešnicima koji su se kajali. Matej dosledno odslikava Isusa kao Onoga koji je
“s nama Bog”.
Isusovo
krštenje treba razumeti i kao javno obznanjivanje dolaska Mesije i početka
Njegove službe. Ne samo što je Jovanu ovim pružena prilika da javno predstavi
Isusa kao Mesiju i Spasitelja (Jovan 1,29-34), nego je i Bogu Ocu pružena
prilika za javno opravomoćenje, iako je nemoguće proceniti koliko među
prisutnima bilo onih koji su razumeli šta se dogodilo neposredno posle Isusovog
krštenja.
Najmanje
što možemo prihvatiti je okolnost da su bar Jovan i Isus uočili značaj zbivanja
u tekstu Mateja 3,16.17, dok nam je jedino moguće da nagađamo i pretpostavljamo
da su oni koji su, duhovno, bili u dodiru s Bogom morali naslutiti ponešto od
tajanstvenosti koje su nastale kad je Isus izašao iz vode. I razume se, do
trenutka kad su Jevanđelja nastala u pisanom obliku, Bog je za sledeće
generacije već otkrio važnost i smisao događaja posle ovog krštenja.
Tih
događaja je, kako je izloženo u Mateju, bilo tri. Prvi, otvaranje neba,
simbolički je pokazivao da je ponovo uspostavljena komunikcija između neba i
Zemlje (uporedi Jezekilj 1,1). Od vremena kad su umrli trojica poslednjih
jevrejskih proroka (Agej, Zaharija i Malahija), pre oko četiri stotine godina, u
Izrailju nije bilo direktnih vizija od Svetoga Duha. Otvaranjem neba
simbolizovan je završetak perioda proročke praznine.
Izvan
toga, otvaranje neba je pripremilo put za drugi događaj posle krštenja — “i Duha
Božjega gde silazi kao golub i dođe na Njega” (16. stih). Taj događaj ne treba
shvatiti tako da Isus nije imao Svetoga Duha pre krštenja. Konačno, On je bio
Marijin Sin “od Duha Svetoga” (1,18). Ne, ovo “označava prekretnicu u istoriji
spasenja, jer tek kada Duh dođe, počinje Mesijina služba” (uporedi Dela 10,38),
a Isusa postavlja u red s određenim narodnim vođama u Starom zavetu — Gedeonom
(Sudije 6,34), Samsonom (15,14), Saulom (1. Samuilova 10,6) — na koje je došao
Sveti Duh, i sa prorocima” (Davies and Allison, 1:335). Uvek iznova imamo
primere kako su pojedinci svoj rad za Boga započinjali nakon
što bi Sveti Duh počinuo na njima.
Tako je bilo i s Isusom (vidi takođe Isaija 11,1.2).
Treći
događaj posle krštenja bio je glas s neba koji je rekao: “Ovo je Sin moj
ljubazni [ljubljeni] koji je po mojoj volji” (17. stih). Te reči su pokazale da
je nebo i stvarno bilo otvoreno.
Ali
sadržaj poruke je zapanjio ljude više nego sâm događaj. Reči s neba bile su
spoj, fuzija dvaju starozavetnih stihova — Psalam 2,7 i Isaija 42,1. Svi Jevreji
su prihvatali 2. psalam kao opis Mesije, Cara od Boga, koga su očekivali. Citat
iz Isaije, 42. glave (“koji je po mojoj volji” [3,17]) početak je teksta o sluzi
Gospodnjem kome je određeno da trpi zlostavljanje i protivljenje. S tim
činjenicama na umu Vilijem Barkli zaključuje da je “u krštenju Isus bio suočen s
dve izvesnosti — jednom da je zaista On bio taj izabrani od Boga i izvesnošću da
je put koji je bio pred njim bio put krsta. U tom trenutku je znao da je izabran
za Cara, a znao je i to da Njegov presto mora da bude — krst” (Barclay,
1:53).
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u Mateju 4,1-16 pročitaj najmanje dva puta. Prilikom poslednjeg čitanja počni da
tražiš odgovore na sledeća pitanja i probleme.
1. Navedi
zajedničke elemente između 3,16.17 i 4,1.2. Kako ti zajednički elementi pokazuju
vezu između priče o krštenju iz 3. glave i priče o kušanju iz 4.
glave?
2. Navedi
zajedničke elemente u tri iskušenja. U istom proučavanju, uoči razlike u načinu
kako se đavo obraća Isusu u trećem iskušenju, za razliku od obraćanja u prva
dva. U jednom ili dva pasusa napiši svoja razmišljanja o značenju zajedničkih
elemenata. Na sličan način, napiši i svoja razmišljanja o razlici pristupa u
trećem iskušenju.
3. Da
li nalaziš neke elemente progresije u tri iskušenja? Ako je odgovor potvrdan,
koji su to elementi?
4. Kakav
je opšti značaj priče o kušanju u odnosu na razvijanje Matejeve priče? Uoči šta
je po tvome mišljenju suština ili središni dublji smisao svakog kušanja. Da li
Sveti Duh ikada nekoga vodi u iskušenje?
l
Istraživanje Reči
Sva
tri sinoptička Jevanđelja stavljaju Isusovo kušanje, hronološki neposredno posle
Njegovog krštenja i božanske manifestacije Njegovog statusa Božjeg Sina. Isus je
u ovom trenutku spreman da otpočne svoj javni rad propovedanja Božjeg carstva
ljudima. Ključno pitanje s kojim se On suočio je kako treba da izvrši taj svoj zadatak. S
krštenja je, kako smo videli u prethodnom odseku, otišao, a u ušima su mu
odzvanjali delovi teksta iz Psalma 2,7 (“ovo je Sin moj”) i Isaije 42,1 (“koji
je po mojoj volji”) (3,17). Prvi od tih tekstova upućuje na moguću ulogu
Cara-osvajača, a drugi na ulogu Sluge koji pati. Najvažniji izbor s kojim se
suočavao Hristos u početku svoje službe je sama priroda te službe. Da li će
prihvatiti stazu Cara-osvajača ili Sluge koji pati? Da li će se odlučiti za
presto ili za krst? Iskušenja kojima je ovom prilikom Isus bio izložen moramo
posmatrati u kontekstu njihovog mesijanskog značenja.
Veliko
Hristovo iskušenje tokom celog Njegovog zemaljskog života bilo je da izbegne
krst namenjen Sluzi koji pati. To iskušenje je suština 4. glave Mateja. Osim
toga, kako Matej objašnjava, to iskušenje će i dalje ostati vidljivo u velikim
kriznim momentima Hristovog života, sve do Getsimanije, u kojoj se On bori s
odlukom da izvrši Božju volju (vidi, na primer, 16,21-24;
26,36-44).
U
4. glavi nam Matej predstavlja Hristovog glavnog neprijatelja u velikoj borbi
između dobra i zla. U 1. stihu je njemu ime “đavo”, a u 3. “kušač”, da bi ga u
10. stihu Hristos nazvao sotonom (neprijatelj) — koje je njegovo ime od pada u
greh naovamo. Vremenski pre 4. glave đavo je bio aktivan iza kulisa, kao na
primer s Irodom, dok sada dolazi u prvi plan.
Dobro
je da napomenemo da ni Bog ni Sveti Duh ne igraju aktivnu ulogu u Hristovom
kušanju. Matej je posebno pažljiv prilikom formulacije svog teksta: “Tada Isusa
odvede Duh u pustinju da ga đavo
kuša” (1. stih). Jakov nam jasno govori da Bog ne kuša nikoga (Jakov 1,13). Ali
Bog ipak dopušta kušanje svojih sledbenika radi izgrađivanja njihovih karaktera.
Kada dođu na teška mesta, hrišćani ne treba da misle da više nisu u skladu s
Bogom. Konačno, Hristovo kušanje je nastupilo odmah posle Njegovog duhovnog
vrhunca prilikom krštenja. Božji sledbenici nisu izuzeti od pritisaka u svetu.
Naprotiv, oni dobijaju snagu da se suprotstave tim pritiscima (1. Korinćanima
10,13). Tako je bilo i u Isusovom slučaju. On je bio suočen sa uobičajenim
iskušenjima koja poznaje ljudski rod, ali je pobedio (Jevrejima
4,15).
Đavo
pristupa Isusu najpre na tački Njegove najveće neposredne potrebe — na hrani. Po
tradiciji Mojsija (2. Mojsijeva 34,28) i Ilije (1. Carevima 19,8) Hristos je bio
bez hrane četrdeset dana. Po onome kako kaže Matej, On “ogladne” (2. stih).
Onako kako radi sa svima nama, sotona se hvata na Isusovu neposrednu, goruću
potrebu, kao moguću tačku hvatanja, ulaska u tvrđavu Njegove
duše.
Ovde
vidimo jednu istinsku potrebu, koju Isus može da zadovolji ako tako odluči.
Imajući to na umu, đavo uzima baš one reči koje je Otac uputio Hristu prilikom
krštenja. “Ovo je Sin moj”, rekao je Bog potvrđujući činjenicu (3,17). Sotona u
ove reči unosi svoje lično iskrivljenje: “Ako si Sin Božji”, glasi izazov, “reci
da kamenje ovo hlebovi postanu” (3. stih). Kao i u slučaju Eve u Edemskom vrtu,
prva tačka neprijateljevog napada je izazivanje sumnje i nepoverenja u Boga i u
pouzdanost Njegove reči (1. Mojsijeva 3,1). Zato i imamo izraz, “ako si…”
Treba
već na početku istaći da je iskušenje da od kamenja načini hleb — mesijansko
iskušenje, precizno usmereno na Onoga koji ne samo što ima moć da to učini, nego
je i svestan da je ima.
Iskušenje
da od kamenja načinimo hleb, za tebe i mene uopšte i nije iskušenje. Mogli bismo
provesti i sledeće tri godine na nekom kamenitom prostoru i tamo zapovedati
kamenju da postane hleb, pa da nikada ne dobijemo nijednu veknu. Ali — u ovome
je poenta —kao autor svega što je stvoreno (Jovan 1,3), Isus je mogao da načini
hleb od kamenja, ili čak iz ničega.
Neki
hrišćani ulaze u beskrajne diskusije o tome šta je značilo što je Isus bio “u
svačemu iskušan kao i mi, osim greha” (Jevrejima 4,15). Na osnovu jednostavnog
čitanja Biblije izgleda da je, bez obzira na konstituciju svoje ljudske prirode,
Isus bio kušan daleko izvan granice onoga u čemu bilo koji čovek ikada može biti
kušan. Većina Njegovih iskušenja za nas čak i nisu iskušenja, zato što nemamo
sposobnost da im se uspešno odupremo.
Iako
je Isus nesumnjivo bio gladan i, mada je predlog da od kamenja načini hleb morao
biti privlačan, mi promašujemo poentu ako prvo iskušenje posmatramo samo kao
iskušenje radi zadovoljenja Njegovog apetita. U suštini je to za Isusa bilo
iskušenje da radi zadovoljenja sopstvenih potreba iskoristi svoju božansku moć.
Da je tako učinio, značilo bi da se opredelio da ne živi kao svaki drugi Adamov
potomak. Takav postupak bi bio poguban za plan spasenja, pošto bi u takvom
trenutku Isus odustao od svog plana da dođe na Zemlju i živi kao ljudsko biće.
Da je upotrebio svoju silu da pomogne sebi, značilo bi da je odlučio da postane
politički Car, a ne Božji Sluga koji pati i strada.
Još
veću specifičnu težinu od iskušenja s hlebom imala je iz toga nastala
implikacija izbegavanja sveobuhvatno važnog — krsta. Stvaranjem hleba od kamenja
Isus bi mogao istog trenutka da uspostavi ekonomsko/političko carstvo, pa bi
Jevreji vrlo rado pošli za Njim. To je jasno uočljivo iz teksta u Jovanovoj 6.
glavi, kad je Isus nahranio pet hiljada ljudi. Jevreji su u tom čudu videli
obećanog proroka koji će biti kao Mojsije (4. Mojsijeva 18,18). Konačno, nije li
Isus učinio čudo koje se poredi s čudom dobijanja mŕne? Jovan o tome piše: “A
ljudi videvši čudo koje učini Isus govorahu: ovo je zaista onaj prorok koji
treba da dođe na svet.” Njihov plan je bio “da ga uhvate i da ga učine carem”
(Jovan 6,14.15). Čak su i učenici dozvolili da u tom trenutku budu uključeni u
akciju promovisanja Isusa u političkog Mesiju (Matej 14,22).
U
srži iskušenja s hlebom nalazilo se iskušenje da Isus svoje carstvo osnuje bez
krsta; iskušenje da postane političko/ekonomsko/vojni Mesija, kakvog su Jevreji
očekivali. Odgovarajući sotoni, Isus odbija put slave, da bi umesto njega uzeo
put krsta. On se ipak opredeljuje da postane Božji Sluga koji pati i strada,
koji može da bude Bogu po volji.
Treba
napomenuti da je u sva tri iskušenja Isus odgovorio đavolu rečima iz Biblije.
“Pisano je”, bio je Njegov dosledni odgovor. Njegova tri odgovora potiču iz 5.
Mojsijeve 8,3; 6,16 i 6,13. Isus je
izučavao svete spise.
Uprkos
razlikama među njima, drugo i treće iskušenje treba posmatrati u istom svetlu
kao prvo. Ako je prvo iskušenje došlo u trenutku Isusove najveće neposredne
slabosti (glad), u drugom je na meti bila najistaknutija tačka Njegove snage —
Njegova bliskost s Biblijom i Božjim obećanjima. Citirajući iz Psalma 91,11.12,
sotona Isusu predlaže da skoči, “da se pokaže” (stihovi od 5-7). Pošto je Isusa
odveo na vrh jerusalimskog hrama, citirajući Bibliju sotona nagovara Isusa da
svoju božansku prirodu dokaže skakanjem u zgusnuto mnoštvo dole u
podnožju.
Ma
kako nam to izgledalo apsurdno, ovo nije bila loša ideja. Konačno, zar Jevreji
nisu uvek tražili da vide “znak” (12,38; 1. Korinćanima 1,22) po kojem će
prepoznati Mesiju kada dođe? I ovde imamo savršen znak. Skok s vrha hrama, koji
se uzdizao preko 120 m nad dolinom “sinova Enomovih” bio bi zaista impresivan!
Malahija je prorekao da “Gospod, kojega vi tražite”, “iznenada će doći u crkvu
svoju” (Malahija 3,1), pa su određeni rabini prorekli da “kad se pojavi car
Mesija, biće to stojeći na krovu hrama” (Pesikta
Rabbati, 36).
U
očima Jevreja ništa nije imalo takvu težinu kao ispunjavanje biblijskog
proročanstva. Ljudi bi se lako “postrojili” iza takvog Mesije. Želeli su da
Mesija koji dođe bude spektakularan. Skok s nacionalnog hrama je bio iskušenje
upravo zato što bi bilo popularnije i bezbolnije na taj način okupiti sledbenike
nego putem raspeća. Osim toga, rezultati bi bili odmah
prisutni.
Međutim,
Isus sotoni ponovo odgovara Pismom. Ovom prilikom On biblijske reči
suprotstavlja drugim biblijskim rečima (“ali i to stoji napisano” — 7. stih),
što je posebno umesno u ovoj situaciji, pošto je sotona zloupotrebio reči iz 91.
psalma. Upućujući sotoni svoj odgovor, Isus nas poučava da nije dovoljno samo
citirati iz nadahnutih spisa. Takve citate moramo precizno istumačiti radi
njihovog značenja unutar njihovog specifičnog konteksta i unutar sveobuhvatnog
konteksta Božjeg karaktera. Korišćenje citata odlaženjem izvan njihovog
konteksta može od čoveka da načini fanatika; takva aktivnost ljude ne može da
načini sledbenicima Isusa kakvog nam predstavlja Matej.
Treće
iskušenje je upereno protiv samog razloga i svrhe Isusovog dolaska na Zemlju. On
može da postane vladar sveta (pa u okviru toga verovatno i da izbavi svoj narod
od njihovih greha [1,21]) ako
samo padne i pokloni se sotoni (9. stih). Suština trećeg iskušenja je u tome što
su Jevreji s pravom videli vladavinu svetom kao nešto što pripada Mesiji (Isaija
2,2; Jeremija 3,17). Izrailjski narod je bio spreman za političkog Mesiju koji
će zbaciti omraženi rimski jaram.
Međutim,
Isus neće ni na koji način da se “petlja” sa đavolom ili njegovim metodima. U
pustinju kušanja je došao tako što su mu u ušima još odzvanjale tenzije između
opcija Cara-osvajača i Sluge koji pati i strada. Iz ovog svog iskustva izaći će
s potpuno definisanim planom i namerom. Ići će Božjim putem Sluge koji pati i
strada, putem koji će ga na kraju dovesti i do mrskog krsta. Ukupno posmatrano,
to je jedini pravi, legitimni put ka cilju Cara-osvajača (vidi Otkrivenje
19).
Iskušenja
su završena. Isus se opredelio za Božji put, umesto za stazu udobnosti i manjeg
otpora. Odlučio se za put krsta — krsta koji će biti kulminacija Matejevog
Jevanđelja.
Matej
nas obaveštava da, u tom trenutku, “ostavi ga đavo, i gle, anđeli pristupiše i
služahu mu” (11. stih). Isus je položio ispit i sada je spreman za početak svoje
javne službe.
l
Primena Reči
Matej
3,1 — 4,16
1.
Kakve
implikacije za svoj lični život nalazim u pozivu na pokajanje koji je uputio
Jovan Krstitelj naočigled skorog dolaska Božjeg carstva? Na koje sve načine moj
život donosi “rod dostojan pokajanja”?
2.
Da
li je moj primarni odnos okrenut mojoj crkvi ili Bogu? U kojoj meri se oslanjam
na svoje versko poreklo, svoj verski “pedigre”? Jesam li i ja, kao nekada
Jevreji, došao do zaključka da Bog, da bi me mogao pozvati u carstvo, na
određeni način zavisi od moje veroispovesti? Kakav je dublji smisao moje
pozicije, one koju ja vidim kao poziciju svoje
veroispovesti?
3.
Čemu
treba da se naučim od poniznosti Jovana Krstitelja? (Uporedi način kako Matej
govori o Krstitelju, s tekstom u Jovanu 3,30.)
4.
Koliko
dobro poznajem Bibliju? Mogu li i ja, kao Isus, da odgovorim sotoni preciznim citatom, “Pisano je”? Šta mogu
da učinim da bih unapredio svoje poznavanje Božje reči i način na koji je treba
razumeti?
5.
Kakve
pouke iz Hristovih iskušenja mogu izvući za svoj život? Da li moj svakodnevni
život pokazuje da se trudim da se ugledam na carski put ili na put krsta? Kako
to činim?
l
Istraživanje Reči
1.
Potraži
u konkordanciji reč krstiti [baptize]
i njoj srodne reči (npr. krštenje i
krštavanje). Prouči svaki citat i
načini spisak tekstova koji ti olakšavaju razumevanje (1) značenja novozavetnog
krštenja, (2) metoda biblijskog krštenja, (3) uslova za krštenje.
Posle temeljitog proučavanja teme samo u
Bibliji, možda ćeš zaključiti da je korisno da temu proučiš iz perspektive
biblijskog rečnika ili nekog sličnog priručnika.
2.
Jovan
Krstitelj nam u 3,2 kaže da se “približi carstvo nebesko”. Upotrebi
konkordanciju (najadekvatnije za ovu svrhu su Strongova, Jangova ili NIV
Exhaustive) i otkrij privremenu prirodu carstva. Da li je carstvo došlo prilikom
Hristovog prvog dolaska, ili će doći prilikom drugog? Načini spisak svojih
dokaza. Šta je drugačije u tvojim zaključcima? Šta je to nebesko carstvo?
Uporedi svoje nalaze s onima u biblijskom rečniku.
l
Dalje proučavanje Reči
Radi dobijanja opšte slike, pogledaj tekst Elen Vajt u DA, 97-131, orig.
| < 1. Poglavlje | Sadržaj | 3. Poglavlje > |