| < 8. Poglavlje | Sadržaj | 10. Poglavlje > |
Matej
18,1 — 20,34
U
16. glavi smo našli Isusovu prvu eksplicitnu najavu svoje predstojeće
smrti i vaskrsenja i reakciju učenika na tu najavu. Sedamnaesta glava je
prikazala Preobraženje i kao garanciju i predukus konačne pobede, uz dva
mala osvrta na nepripremljenost učenika.
Ta
nepripremljenost nam daje scenu za deo teksta od 18,1 do 20,34, u kojem Isus
najvećim delom upućuje svojim učenicima značajne pouke o
poniznosti, praštanju (18,1-35), razvodu (19,1-12), neprimerenosti
samouverenosti (19,16-27), “nepravednoj” prirodi blagodati (19,28 — 20,16) i
činjenici da neki ljudi još ne shvataju prirodu carstva (20,17-34).
Različite tačke nauke u 18,1 — 20,34 mogu se rezimirati kao
preduslovi za građanstvo u carstvu ili, kao življenje životom krsta.
U
19,1 nastaje jedna značajna promena u narativi Jevanđelja, kada
saznajemo da Isus odlazi iz Galileje, na svom putu za Judeju. Taj put će
imati samo jedan smer. Otuda i značaj nauke koju Isus želi da ostavi
svojim učenicima, u 18,1 — 20,34 (obrađeno u ovoj glavi) i u 21,1 —
25,46 (obrađeno u sledeće dve glave).
Isus
je znao njihovu nespremnost za nešto što će se pokazati kao najbolniji
događaj u njihovim životima. On zato treba da učini sve što je
moguće da ih pripremi i za taj događaj i za odgovornosti koje će
doći potom. Konačno, za nekoliko kratkih sedmica učenici će
već biti vođe Njegove crkve.
l
Ulaženje u Reč
Pročitaj
deo teksta od 18,1 do 19,15, najmanje dva puta. Potom u beležnici za Mateja
obradi sledeće probleme i pitanja.
1.
Načini
pregled 18. glave. Potom u kratkim pasusima rezimiraj osnovno učenje u svakom
odseku. Objasni teme koje povezuju ove dve glave.
2.
Objasni
vezu između Petrovog pitanja u 18,21 i priče koja počinje u 18,23. Koliko bi
puta trebalo da oprostimo? Uporedi više prevoda Biblije u odnosu na tu misao.
Šta znači, prema 18. glavi, naš odgovor na pitanje koliko smo spremni da
praštamo? Koristeći konkordanciju, potraži druge Isusove savete i uputstva u
Mateju koji govore o praštanju. Kako se ta uputstva uklapaju s našim sadašnjim
tekstom?
3.
Rezimiraj
osnovne postavke, u 19,1-12 koje Isus čini u svom govoru o razvodu. Uz pomoć
informacija u marginama pronađi i pročitaj drugo mesto u Mateju u kojem Isus
govori o predmetu iz 19,3. Kakve starozavetne reference imamo za aluzije u
19,4.5? U čemu se sastoji dublji smisao završnih reči u 5. stihu (“biće dvoje
jedno telo”) u odnosu na predmetnu temu? Kakve su implikacije tog izraza za
prilično zbunjujuće učenje Biblije o poligamiji?
l
Istraživanje Reči
Otvarajući
18. glavu, dolazimo na četvrtu od Hristovih nastavnih propovedi u prvom
Jevanđelju. Ona pokriva predmet ličnih odnosa u carstvu i značajno doprinosi
našem razumevanju hrišćanske etike.
Znajući
da se 10. glava (propoved o učeništvu) bavila spoljašnjom (misionarskom)
orijentacijom carstva, 18. glava je zbirka učenja okrenutih unutrašnjim odnosima
— odnosima među vernicima, zbog kojih su crkve uspešne ili neuspešne. Isusovo
učenje o razvodu braka (19,1-12) ima svoje mesto u poglavlju, zato što se ujedno
bavi i unutrašnjim etičkim odnosima u carstvu. Ceo ovaj sektor Mateja, koji ide
od 18,1 do 19,12 može se posmatrati u kontekstu hrišćanskog življenja u
svetlosti krsta.
Osamnaesta
glava počinje načinom postupanja s decom. Stihovi od 1-5 govore o veličini,
stihovi od 6-9 o sablažnjavanju, verbalnom vređanju, a 10. do 14. stiha o
izgubljenoj ovci. Tih četrnaest stihova su međusobno povezani kao odsek dvema
grčkim rečima, koje označavaju decu, “male”, s finim prelazom od dece doslovce
na “beznačajne” vernike (“male”), u 6. stihu.
Tekst
počinje pitanjem koje veoma uznemirava učenike: “Ko je … najveći u carstvu
nebeskome?” Jevanđelista Marko nam govori da su se pre postavljanja pitanja u
18,1 učenici “raspravljali” putem oko toga ko je najveći (Marko 9,33.34). Može
biti da je stimulus za ovu raspravu bilo Isusovo blagosiljanje Petra u 16,17,
ali na jednom dubljem nivou pitanje počiva u središtu grešnog ljudskog srca.
Čežnja za egocentričnom veličinom napaja zapanjujuća ostvarenja sveta i njegove
velike grehe. Želja da se ističem, da budem superioran, da se nađem u situaciji
u kojoj ljudi gledaju u mene i dive mi se, deo je velike pobune ljudskih bića
protiv Boga. Ona je ujedno bila i koren Luciferovog greha na nebu. On je rekao u
srcu: “Izaći ću na nebo, više zvezda Božjih podignuću presto svoj … izjednačiću
se s Višnjim” (Isaija 14,13.14). Kad smo obrađivali tekst iz Mateja 16,24,
videli smo da želja da “budem bog svog života” čini temelj greha. Isto tako smo
napomenuli da je jedino rešenje tog problema — krst — odnosno, smrt našega “ja”
i iskustvo novorođenja u Hristu.
Isus
u stihovima od 2 do 5 saopštava učenicima da će najveći u carstvu biti kao mala
deca. Potrebno je da shvatimo da se u staro vreme deci posvećivalo veoma malo
pažnje. Isus okreće “naglavačke” mudrost sveta i tvrdi da se prava veličina ne
nalazi u ostvarenjima i svetovnoj kultiviranosti, nego u dečijoj poniznosti i
jednostavnosti koja se upoređuje s providnošću. Ta poniznost je značajan
preduslov za ulazak u carstvo.
Nažalost,
poput brojnih drugih Isusovih pouka, ni ova se do ovog trenutka nije zadržala u
mislima učenika. U Mateju 20,20-28 vidimo Jovana i Jakova sa svojom majkom, kako
se još angažuju ne bi li dobili najbolja mesta u carstvu. Luka nam govori da su
se učenici, čak, na putu prema krstu raspravljali o tome ko je od njih najveći
(Luka 22,24). Eto, kako duboko se nalazi koren greha i ljudske nespremnosti da
žrtvuje ono najvažnije — svoje “ja”.
Ton
i tema teksta menja se u 6. stihu. Ton se menja od obećanja ka upozorenju, dok
se tema menja od poniznosti ka ozbiljnosti situacije u kojoj “sablažnjavamo”,
odnosno, činimo da “beznačajni” (“mali”) vernici posrnu na svom hrišćanskom
putovanju. Ton upozorenja je zadržan u 8. i 9. stihu, ali se ovoga puta odnosi
na “samo-sablažnjavanje”.
Ukupna
poruka dela teksta od 6. do 9. stiha je da je bolje imati vodenični kamen o
vratu i potonuti, nego slabog hrišćanina odvesti na stranputicu. Na sličan način
je za hrišćanina bolje da odseče nogu, nego da dopusti ga da ona odvede u
greh.
Iako
su upozorenja jasna, mi treba da shvatimo da je ovo jezik simboličnog, a ne
doslovnog karaktera. Nažalost, neki hrišćani proteklih vekova su to primenjivali
doslovno. Origen (oko 185— oko 254. n.e.), na primer, kastrirao je sebe zbog
doslovne poslušnosti tim stihovima (kao i 19,12), želeći da demonstrira koliko
ozbiljno odbacuje bludne misli. Bilo kako bilo, ipak svrha Isusovih reči nije
samosakaćenje, nego ideja da hrišćani moraju svim silama da odbace greh od sebe,
odbacujući i razmišljanje o stvarima koje ih navode u greh. Logična krajnost
literalističkog, doslovnog tumačenja bilo bi — samoubistvo radi nebeskog
carstva. Konačno, mrtvi ljudi uopšte ne greše!
Bog
traži smrt, ali to je smrt samovoljne grešne prirode. Srećom, Božja blagodat
koja daje snagu pomaže Njegovoj deci da pobede istrajnošću. U međuvremenu,
simbolični jezik privlači našu pažnju i pomaže nam da uvidimo karakter grešnih
postupaka i aktivnosti.
U
stihovima od 10 do 14 nalazimo novu promenu tona i teme. Ovom prilikom ton nema
kvalitet ni obećanja ni upozorenja, nego zabrinutosti. Ta zabrinutost se odnosi
na sve vernike, naročito na one “beznačajne” ili slabe i na decu. Ne samo što se
Otac brine za svakoga od svoje zemaljske dece, nego i svako od njih ima svog
posebnog anđela koji brine za njega. (Jedan savremeniji engleski prevod tog anđela opisuje kao anđela-čuvara, ali takvog dodatka nema u
grčkom, iako bi se on mogao podrazumevati.) Prirodni zaključak za stihove od 10
do 14 je da mi kao vernici crkve treba da se brinemo za druge ljude u istoj meri
u kojoj se o njima brinu Bog i Njegovi anđeli. U svetlosti krsta će svi naši
odnosi sadržavati više brige [brižnosti], naročito kada mi hrišćani uvidimo
veličinu u smislu ponizne službe drugima, umesto dominacije nad
njima.
U
Luki, 15. glavi imamo sličan tekst o izgubljenoj ovci, ali je tamo svrha priče
evanđeoska (spasavanje izgubljenih duša), dok je ovde pastoralna (pomaganje
vernicima da ostanu verni). O
pastoralnoj brizi se govori i u stihovima od 15 do 17.
Ponizan
hrišćanin koji se brine i stara o drugima (stihovi od 1-14), istovremeno će biti
i voljan da prašta (stihovi od 15-35). Matejeva obrada predmeta praštanja u ovom
poglavlju ima tri odseka. Prvi (stihovi od 15-20) opisuje način rada s drugim
hrišćaninom koji je zgrešio. Drugi (stihovi 21, 22) poziva na neograničeno
praštanje, a treći odsek (stihovi od 23-35) je priča koja pokazuje da hrišćanin
kome je oprošteno mora primljeni blagoslov da prenosi na druge, opraštajući
drugim ljudima.
Stihovi
od 15 do 20 postavljaju pravila za ponašanje u slučaju problema između dvoje
hrišćana. Kada bi se ta pravila češće primenjivala, nema sumnje da bi crkva bila
srećnija i zdravija. Prvo, kaže Isus, pokušaj da problem rešiš lično, “među
sobom i njim samim” [samo među vama dvoma]. Nikada neće biti koristi ako se greh
iznese javno, ako se problem može rešiti u ličnom kontaktu, u poverljivosti.
Takođe nema koristi ni od sedenja i gunđanja sebi ili drugima o drugoj strani.
Zapazimo da Isus oštećenoj strani zapoveda, “idi”. To je zapovest da budeš kao
Bog koji je poslao svog jedinog Sina da obezbedi pomirenje s Njegovim [Božjim]
neprijateljima (vidi 1. Mojsijeva 3,8.9; Luka 15,4.8.20.28; Rimljanima
5,6.8).
Ako
ta lična poseta ne reši problem, oštećena, povređena osoba treba da povede sa
sobom jednog ili dvoje hrišćana da bi bilo svedoka, kako za razloge s obeju
strana problema, tako i za iskrenost pokazanu u želji da se izleči rana (16.
stih).
Ako
taj trud ne razreši problem, predmet se mora izneti crkvi, u kontekstu njene
uloge svezivanja i razrešivanja (stihovi 17, 18). Kako smo videli u 16,19, ta
uloga se odnosi na postavljanje merila i određivanje ponašanja. U ovom
konkretnom slučaju, crkva mora da zaključi da li je postupak koji je povredio
jednu stranu — dopustiv ili nedopušten. Od obe strane se očekuje da prihvate
odluku crkve, shvatajući da će pravedna odluka učinjena pod vođstvom Svetoga
Duha ujedno biti potvrđena i na nebu (18. stih). Ali ako krivac odbaci pravednu
odluku, njegova ili njena grešna aktivnost i nepokajnički ostav isključuju osobu
iz zajednice vernih (17. stih).
Drugi
segment o praštanju (stihovi 21, 22) prikazuje Petra koji pita, koliko bi puta
trebalo da oprosti svom bližnjem. Iako formulisan kao pitanje, Petar je svoj
predlog o sedam puta verovatno smatrao vrlo velikodušnim stavom. Konačno,
oprostiti čoveku sedam puta je veliki broj praštanja, naročito ako se ima u vidu
učenje rabina da čovek ne mora da oprosti više od tri
puta.
Tako
je rabin Hoze ben Hanina (Jose) tvrdio da “neko ko svog bližnjeg moli za
oproštenje, to ne sme da učini više od tri puta”, dok je rabin Hoze ben Jehuda
rekao: “Ako čovek jednom učini neki prestup, praštaju mu; ako učini neki prestup
drugi put, praštaju mu; ako učini neki prestup treći put, praštaju mu; četvrti
put ne praštaju” (vidi Barclay, 2:213).
Biblijski
osnov za takvo formiranje pravila nađen je u prvim poglavljima Amosa, gde su
rabini na osnovu često ponovljenog izraza “za tri zla” raznih naroda “i za
četiri”, zaključili da je granica Božjeg praštanja bila tri puta. Tako ovom
prilikom Petar, u činu izuzetne velikodušnosti, udvostručava prihvaćenu
jevrejsku kvotu i, za “dobru meru”, dodaje još jedan. Nema sumnje da očekuje
toplu pohvalu za svoju plemenitost. Podsećanje na blagoslov koji je primio u
Ćesariji Filipovoj (16,17-19) pred svim ostalim učenicima još greje njegovo
srce. Konačno, uprkos Isusovom nedavnom govoru o temi poniznosti, Petar sebe još
zamišlja kao prvog kandidata za epitet najvećeg u carstvu. On nesumnjivo smatra
da je njegov velikodušni odgovor dodatna demonstracija te veličine.
Isus
Petru odgovara u dva dela. Prvo, kaže mu, pravi broj nije sedam, nego “sedam
puta sedamdeset”, ili 490 puta. Moramo priznati, ovo je mnogo praštanja (čak i
ako je reč o samo sedamdeset sedam puta, kako stoji u NIV) — toliko, da će čovek
prestati da broji još pre nego što dođe do broja 491 (ili čak i 78) u
prestupima. Štaviše, Isus ne drži čas aritmetike praštanja, nego poručuje da
praštanju nema granice.
To
nije odgovor koji Petar očekuje, pošto je Petar, poput i nas ostalih, istinski
više zainteresovan za granicu hrišćanske ljubavi i trpljenja, nego za njihov
domet. Konačno, umirujuće deluje kada znam na kojoj tački, s dobrom savešću,
mogu prestati da volim svog bližnjeg, znati trenutak kada sam ispunio svoju
moralnu kvotu ljubavi i praštanja, tako da sa čistom savešću mogu ljude pustiti
da dobiju ono što zaslužuju. Izrazito ljudsko pitanje u osnovu Petrovog pitanja
je: “Kada mogu da dam sebi oduška? Kada stičem pravo da
eksplodiram?”
Isusov
frustrirajući odgovor glasi: Nikada. Za hrišćanina nema granice trpljenja i
praštanja.
Drugi
deo Isusovog odgovora dat je u priči o nemilostivom sluzi (stihovi od 23-35). Ta
priča ima tri glavne ličnosti: cara (Boga), slugu kome je oprošten neshvatljivo
veliki dug (ja) i sluga (moj bližnji) koji prvom sluzi (meni) duguje relativno
beznačajnu sumu novca.
Priča
ima tri scene. U prvoj sceni, prvi sluga se nalazi u carevoj dvorani za prijeme,
gde mu se oprašta ogroman dug. Druga scena prikazuje slugu kome je nedavno
oprošteno, kako se nalazi na ulici u kojoj sreće komšiju koji njemu duguje
relativno malu sumu i kome on odbija da oprosti. U trećoj sceni nemilostivi
sluga biva bačen u tamnicu (pakao) dok ne plati svoj ogromni, nemogući dug (34.
stih).
Moralna
pouka priče: Drugim ljudima treba da praštamo isto onoliko koliko je Bog praštao
nama (33. stih). Treba da naučimo kako se prašta drugima od srca (35. stih).
Istu pouku smo našli ranije u Propovedi na gori, kad je Isus rekao: “Ako li ne
opraštate ljudima greha njihovih, ni Otac vaš neće oprostiti vama greha
vaših”(6,15).
Mnogo
je pokušaja učinjeno da se ublaži parabola i da se objasni zašto njene oštre
suprotnosti ne mogu biti stvarne. Ali upravo te suprotnosti nam pomažu da
razumemo ne samo širinu Božje milosti, nego i milost koju On očekuje od nas kao
hrišćana.
Dug
od deset hiljada talanata (24. stih) je bio neverovatno veliki. Jedan talanat je
bio ekvivalent od šest hiljada tamošnjih dinara, ili šest hiljada dnevnica
(20,2). U uslovima zamišljene najniže satnice od 4,25 dinara, kalkulisano na
bazi osmočasovnog dnevnog radnog vremena, jedan talanat bio imao vrednost od
204.000 dinara, a deset hiljada talanata bi dalo neverovatnu sumu od
2,040,000.000 dinara. Poređenja radi, dug od stotinu tamošnjih dinara odgovarao
bi vrednosti stotinu dnevnica, ili 3,400 dinara. Ako bismo ovaj predmet izrazili
drugačije, bilo bi potrebno stotinu dana da se odradi dug od stotinu dinara, ali
(sa sedam dana u sedmici), za deset hiljada talanata bi trebalo 164.384 godine.
Iako onaj manji dug nije beznačajan, veći je neverovatno veliki. Konačno,
godišnji budžet za provinciju Galileju iznosio je samo tri stotine talanata.
Autor
Vilijem Barkli vrlo lepo rezimira značenje kontrasta i piše da je “suština u
tome da se ništa od onoga što ljudi mogu da učine nama ni na koji način ne može
porediti s onim što smo mi učinili Bogu. Pa ako je Bog nama oprostio ono što
Njemu dugujemo, mi svojim bližnjima moramo oprostiti ono što oni nama duguju”
(Barclay, 2:214). Na ovaj način nama ne ostaje mesta za izgovor ako propustimo
da pokažemo praštanje koje je Bog tako milostivo pokazao
nama.
Iako
se, na mnogo načina, Isusovo učenje o pitanju razvoda braka, u 19,3-12, ne
uklapa u govor iz 18. glave, na druge načine su ova dva odeljka nesumnjivo
povezana. Na primer, oba odseka se bave odnosima među ljudima; razvod braka i
ponovno stupanje u brak svakako treba posmatrati u kontekstu Božjeg
neograničenog praštanja. Hrišćanski pristup pitanju razvoda i ponovnog stupanja
u brak se mora posmatrati u
svetlosti krsta.
U
19,1 nalazimo značajan podatak da je Isus stigao u Judeju radi nečega što će se
ispostaviti da je poslednje veliko putovanje u Njegovoj službi. Isus u Judeji ne
nalazi samo uobičajena ljudska mnoštva, nego i svoje neprijatelje među
farisejima. Kao i obično, oni se trude da mu pronađu grešku, ovom prilikom u
oblasti razvoda braka.
Svojim
pitanjem: “Može li čovek pustiti ženu svoju za svaku krivicu” (3. stih),
fariseji pokušavaju da Isusa uvuku u aktuelnu jevrejsku raspravu o razvodu
braka. Rasprave se vode oko pravilnog tumačenje teksta iz 5. Mojsijeve 24,1,
teksta u kojem je čoveku dopušteno da se razvede od žene ako “nađe na njojzi
štogod ružno”. Škola Šamai je taj izraz tumačila u značenju preljube, dok su
književnici koji su se držali Hilela ovo opisivali kao mnoštvo manje ozbiljnih
stvari. Najmanje čemu se fariseji nadaju je da nateraju Isusa da zauzme stav u
raspravi i na taj način okrene protiv sebe deo mnoštva koje ga
sledi.
Ali
Isus i ovom prilikom izbegava zamku. On u celosti zaobilazi jevrejsku diskusiju
i koristi se rabinskim metodom rasprave koji se gradio na premisi “što
originalnije, to značajnije”. Isus vraća težište rasprave natrag u 1. Mojsijevu,
napominjući da je ono što se dogodilo u vreme stvaranja značajnije od onoga što
je Mojsije uveo u zakon znatno kasnije. Iako ovakvo zaključivanje i obrazloženje
nisu ukidali uredbe koje je dao Mojsije, ono je značilo da se Mojsije mora
tumačiti u svetlosti jednog ranijeg iskaza.
Autor
Majkl Grin (181, 182) navodi da je, odgovarajući farisejima, Isus izneo šest
snažnih tačaka o pitanju braka. Prvo, brak je ustanovio Bog. To je obredna
ustanova data od Boga, a ne samo običan socijalni kontakt.
Drugo,
brak je obredna ustanova među polovima. Bog “muško i žensko stvori ih”. Božji
plan nije bio svet jednog pola, ili uniseks. Evo, kako to formuliše Grin:
“Razlika među polovima i komplementarnost su određeni od Boga. To je tako očito
da je tek potrebno istaći i iskazati u ovom poznom delu dvadesetog veka, kada je
došlo do toga da se homoseksualnost smatra ravnopravno važećom alternativom
braku.”
Treće,
brak je predviđen da ima trajni karakter: “… biće dvoje jedno telo.” Nikada nije
postojala namera da se bračni odnos ikada pokida bilo kakvom nedostojnošću, bilo
čime što je “ružno”, bilo da taj izraz tumači Šamai, Hilel ili bilo ko drugi.
Svaka devijacija od “neprekidnosti” braka jeste udaljavanje od
ideala.
Četvrto,
brak je ekskluzivnost. Jedno telo treba da budu dvoje — ne troje, četvoro ili
petoro. Jedan čovek i jedna žena treba da se spoje u jedno. Taj ideal isključuje
opciju prakse ljubavnih “izleta” ogromnog broja savremenih ljudi i poligamije iz
starih vremena. Očigledno je, kad je u Starom zavetu Bog dopuštao poligamiju, to
bio ustupak na nivou “manje od idealnog”, zbog jednog čvrsto ukorenjenog običaja
i ljudske slabosti. Osim toga, to je davalo sigurnost pripadnicama ženskog pola
u kulturama u kojima su one, kao nezavisni građani, bile bez ikakvih prava i u
kojima nije bilo dovoljno muškaraca.
Peto,
brak znači čvrsto porodično jedinstvo. On znači istovremeno i napuštanje
roditelja i stvaranje zajednice s bračnim partnerom. Na taj način brak postaje
najsnažniji i najvažniji od svih ljudskih odnosa.
Šesto,
brak nije za svakoga. To se vidi u tekstu stihova od 10 do 12. Učenici su
šokirani neumoljivošću Isusovog izlaganja prirode braka. On je bio
“neumoljiviji” čak i od Šamai-škole. I zato oni izražavaju svoj zaključak i
kažu, ako je već nemoguće izaći iz braka, onda je možda bolje u njega se uopšte
i ne upuštati.
Iako
direktno ne negira tu misao, Isus kaže da to ne može svako da prihvati. Posle
toga On dodaje da će se neki odreći svog prava na brak, “carstva radi nebeskoga”
(12. stih). Takav je bio status samog Isusa, Jovana Krstitelja i očigledno Pavla
u njegovim zrelim godinama.
Isusove
reči ne ostavljaju mesta sumnji po pitanju razvoda, kao čina kojim se ne poštuje
Božji ideal. Tako se Isus slaže sa Starim zavetom, u onome što je Bog rekao “da
mrzi na puštanje” (Malahija 2,15).
Međutim,
razvodi se događaju u svetu koji je nesavršen, a događaju se i ponovna stupanja
u brak. Međutim, druga, odnosno, kasnije bračne zajednice, po Isusovim rečima,
svakako su ispod Božjeg ideala, bez obzira na okolnosti. On o njima govori kao o
činu preljube, budući da gaze Božji ideal o jednom čoveku i jednoj ženi. Jedini
izuzetak od preljubničkog stupanja u brak navodi se u Mateju u 19. glavi, ako je
taj ideal već razbio jedan od bračnih drugova (9. stih).
Ovo
nije srećna misao za one koji su učinili sve što su mogli da spasu promašen
brak, a ipak osećaju od Boga dati nagon da žive u bračnoj zajednici. Na sreću,
razvod i ponovno stupanje u brak nisu neoprostivi gresi, iako se neki “sveti” svim silama upinju da ih učine
takvima. Mi nikada ne smemo zaboraviti da na isti način kao što Isusovo učenje o
razvodu i ponovnom sklapanju braka, iz stihova od 1 do 12, stoji u senci
Njegovog učenja o praštanju iz 18. glave, i ljudi i žene koji su se uhvatili u
beznadežnu mrežu razvoda i ponovnog stupanja u brak, stoje u svetlosti krsta.
Razvod i ponovno stupanje u brak, poput bilo kojeg drugog greha (izuzimajući
greh protiv Svetoga Duha [12,30-32]), može se oprostiti. Ali da bi došlo do
takvog opraštanja, ljudi i žene u takvim okolnostima moraju priznati da su
izneverili Božji ideal i izraziti svoju potrebu za Njegovom blagodaću očišćenja.
Takvim osobama se može oprostiti i oprostiće se.
Osobama
uhvaćenim u problemu razvoda i ponovnog stupanja u brak, bez obzira na razlog,
potrebni su sažaljenje crkve, uz istovremenu Božju blagodat praštanja.
Osamnaesta glava Mateja izlaže ne samo Božje praštanje takvim osobama nego i
dužnost ljudi da oproste. Tako, izvan
praštanja, tekst u Mateju 18,10-14 nalaže sažaljenje prema takvim ranjenim
osobama, koje se kaju. Oni koji preteruju u kritikovanju svoje braće i sestara
koji se iskreno kaju, zaboravili su praštanje koje je Bog darovao njima. Takvi
kritičari su kandidati za platu nepravednog sluge iz teksta u 18,32-34 i platu
vodeničnog kamena iz teksta u 18,6. Pouka krsta poručuje da treba vazda da imamo
na umu Božje razumevanje i milost koje je On ukazao nama i da onda, Njegovim
milosrđem, i sami treba tu istu milost da “produženom rukom” odnesemo
drugima.
l
Ulaženje u Reč
Tekst
u 19,16 — 20,34 pročitaj dva puta. Potom prouči sledeća pitanja i
probleme.
1.
Uporedi
tekstove u drugim Jevanđeljima koji su paralela tekstu u 19,16-27 i pronađi neke
dodatne činjenice o identitetu čoveka koji u tim stihovima razgovara s Isusom.
Napiši svoj prvi utisak o njegovom pitanju iz 19,16. Pažljivo pročitaj Isusov
spisak zapovesti u 18. i 19. stihu. Šta je tim zapovestima zajedničko? Šta si
zapazio u vezi s redosledom na tom spisku? Kakvih vrsta zapovesti nema na tom
spisku? Uzimajući 18. do 22. stiha kao grupu, opiši osnovni problem čoveka iz
priče. Rezimiraj značenje stihova od od 23. do 26.
2.
Tekst
u Mateju 19,27-30 nalazi se između priče o bogatom mladiću i parabole o
vinogradu. Kako te stihove dovodimo u vezu s pričom iz 19,16-26? Kako ih
dovodimo u vezu s pričom iz 20,1-16? Na koji način deo teksta u stihovima od 27
do 30 vezuje parabolu i priču ujedno? Zašto je, po tvom mišljenju, tekst u 19,30
ponovljen u 20,16? U svetlosti teksta u 19,26-30 rezimiraj značenje parabole o
vinogradu.
3.
U
Mateju 20,29-34 čitamo kako je Isus podario vid slepom čoveku. Uporedi to čudo s
paralelnim tekstovima u Marku 10,46-52 i Luki 18,35-43. Kakve značajne razlike
vidiš među tim izveštajima? Kako bi ti objasnio postojeći raskorak? Odgovore
upiši u beležnicu za Mateja.
l
Istraživanje Reči
U
19,16 imamo čoveka koji prilazi Isusu s jednim pitanjem. Matej napominje da je
to mlad (20. stih) i bogat čovek (stihovi 22, 23), dok Luka za njega kaže da je
knez (Luka 18,18). Marko nam informaciju dopunjuje tvrdnjom o čoveku koji
pritrčava Isusu i pada pred Njim na kolena, na taj način dajući na znanje da je
istovremeno i žustar i duboko ozbiljan (Marko 10,17). U pitanju bogatog mladog
kneza je njegova nedoumica šta treba da čini da bi dobio večni
život.
Ovaj
čovek očigledno smatra da se spasenje može postići energičnim postupcima i
ponašanjem. Iz onoga što sledi u tekstu vidimo da je on do tada već “oštro”
radio na svojoj religiji, ali da nesumnjivo zaključuje da njegovi napori nisu
bili dovoljno spektakularni. U tom trenutku verovatno očekuje da mu Isus kaže
kako je potrebno da učini neko spektakularno delo.
Isus
mladiću odgovara na svoj način. “Ako želiš ući u život”, kaže mu Isus, “drži
zapovesti”. Na mladićevo pitanje — koje zapovesti — Isus pominje nekoliko
zapovesti iz Dekaloga.
Dok
govorimo o ovom spisku zapovesti, bilo bi dobro da napomenemo bar nekoliko
stvari. Sve zapovesti koje su tom prilikom izgovorene potiču s druge ploče
zakona i bave se načinom na koji ljudi postupaju jedni s drugima. To nam
nagoveštava šta bi moglo biti čovekov problem.
Drugo,
Isus navodi zapovesti po sledećem redu: šesta, sedma, osma i deveta, a onda, na
naše iznenađenje, posle devete dodaje i petu zapovest! Zašto? Nesumnjivo zato
što na nju hoće da skrene pažnju. Bogati mladi knez je možda bio iz grupe ljudi
koje je Isus ukorio u tekstu u 15,1-6 što su koristili ljudske običaje da bi
izbegli staranje za svoje roditelje i dužno poštovanje prema njima.
Treće
što treba da zapazimo iz Isusovog spiska je da deseta zapovest (bavi se
pohlepom) uopšte nije pomenuta. Međutim, ubrzo će postati jasno da taj problem
stoji u samom centru duhovnog problema toga čoveka (stihovi 22,
23).
Konačno,
zapovestima koje treba poštovati Isus dodaje jedan citat iz 3. Mojsijeve 19,18
(“ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga”). I još jednom, Isus koristi jedan od
tekstova značajnih u judaizmu, blizak srži problema ovog
mladića.
Poveravajući
se, ovaj mladić odgovara kako je držao sve te zapovesti. On očito nije zbunjen
onim što Isus traži od njega. On i stvarno odaje utisak čoveka koji je blistav
primer određenog tipa moralne osobe. Ipak, ubrzo će shvatiti da puka moralnost
nije dovoljna da omogući ulazak u nebesko carstvo. Isus sondira malo dublje i
pokazuje da je poslušnost ovog čoveka spoljašnjeg i legalističkog karaktera, a
ne unutrašnja i duhovna.
Isus
u 21. stihu zatim ispušta svoju “bombu”: “Ako hoćeš savršen da budeš”, kaže mu,
“idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za
mnom.” Ovim rečima Isus useca u samu srž problema ovog bogatog mladića. Matej
nam kaže, kad je mladić čuo Isusove reči, “otide žalostan; jer bejaše vrlo
bogat” (22. stih). Više je voleo stvari i novac nego ljude. Na taj način je
prestupao desetu zapovest. Njegova reakcija je ujedno pokazala i da je stvari
više voleo od Boga i na taj način prestupao i prvu zapovest
Dekaloga.
Ovde
imamo čoveka koji odbija da se pokori krstu. Odbija da se odrekne svega što ima,
čime bi mogao da zadobije večni život za kojim je čeznuo (16,24-26). Njegova
poslušnost se oslanjala na spolja vidljivu poslušnost, a ne na obraćenje
—legalističku poslušnost slovu zakona, a ne na smrt svog starog čoveka i
vaskrsenje u novi način života u Isusu (vidi Rimljanima 6,1-10; Jovan 3,3.5). On
je zavisio od usklađenosti s očekivanjima sebi ravnih, a ne od preobraženja
kakvo zahteva jevanđelje (Rimljanima 12,2).
Isus
ga poziva, “hajde za mnom” (21. stih). Isti poziv Isus je uputio i ribarima koji
su bili sa svojim mrežama u 4,19 i Mateju koji je bio na svom radnom mestu, u
9,9. Ti učenici su se odrekli svega i pošli za Isusom. Međutim, ovaj očito
ugledni mladić odbija da sledi put krsta.
Važno
je razumeti da problem nije bilo njegovo bogatstvo, nego, naprotiv, njegova ljubav prema tom bogatstvu. Drugi bogati
ljudi (kao što su bili Zakhej, Josif iz Arimateje i Nikodim) u jednom trenutku
su pošli za Isusom, iako im Isus nije rekao da treba da se odreknu svega što su
posedovali. Svaki čovek ima nešto u svom životu što ga kuša da se uzdrži od
potpunog predanja. Za neke to moži biti bogatstvo, za druge oholost zbog
sopstvene lepote ili veštine propovedanja. Ipak, bez obzira kako se zove naš
idol, on mora da bude uklonjen. Konačno, zapovest je još na mestu: Ne smemo
imati drugih bogova uz našeg živog Boga (2. Mojsijeva 20,3). Put krsta je jedini
put večnog života.
Nakon
što mladić odbija krst, Isus se okreće svojim učenicima i govori im kako će
bogatima biti teško da uđu u carstvo (23. stih). U nastavku im objašnjava da to
neće biti samo teško, nego i nemoguće — onako kako bi jednoj kamili (najvećoj
životinji u Palestini) bilo nemoguće da se provuče kroz iglene uši (24.
stih).
Ove
reči zatiču učenike potpuno nespremne. Kao i drugi Jevreji, oni na bogate
gledaju kao na blagoslovene od Boga. Ko onda, pitaju se, može da se spase, ako
ne mogu blagosloveni bogataši (25. stih)?
“Ljudima
je”, odgovara Isus, “ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće” (26. stih). S ovim
rečima Isus nam pravi uvod za svoju veliku priču o milosti (o radnicima u
vinogradu) u 20. glavi.
Petar
je, najblaže rečeno, šokiran Isusovim odgovorom povodom govora o “nemogućnosti”
bogatih da uđu u carstvo, pa na to reaguje jednim vrlo “ljudskim” pitanjem.
Napominjući da su, za razliku od bogatog mladića, on i ostali učenici ostavili
sve i pošli za Njim, on pita:
“Šta ćemo mi dobiti za te svoje žrtve?”
Isusu
bi bilo više nego lako da odgovori Petru nestrpljivim ukorom. Mogao je da kaže
Petru kako njegovo pitanje nema duhovni karakter i da mu napomene da on i ostali
učenici staju iza egocentričnih pitanja kao — Ko je najveći? I — Šta ćemo
dobiti? Ipak, Isus ne ide tim inače vrlo prirodnim putem. Ne, On odgovara Petru
i pažljivo i s poštovanjem — konačno, učenici se zaista jesu odrekli
svega.
Isusov
odgovor dolazi u dva dela. Prvi od njih je direktan odgovor koji Petra susreće
na “njegovom terenu”, dok je drugi zapravo parabola sa donekle prikrivenim
ukorom.
U
“direktnom”, neuvijenom delu svog odgovora, Isus saopštava Petru i ostalim
učenicima da će svakako biti nagrađeni za svoju vernost. Prilikom Drugog
dolaska, oni će “sesti na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena
Izrailjevih” (28. stih). Takvo suđenje verovatno ne znači izricanje suda, nego,
kao u Starom zavetu, uzimanje učešća u vlasti. (Starozavetne sudije su bili
vladari.) Na osnovu ovog teksta je nemoguće definisati preciznu prirodu nagrade
namenjene učenicima i na koji način će se njihova nagrada razlikovati od nagrada
drugih hrišćana, ali nam Isus skreće pažnju da su učenici išli za Hristom i da
će za to primiti nagradu.
Pre
nego što ostavimo taj stih, napomenućemo nešto protiv pokušaja da se biblijski
iskazi učine tako doslovnima, da svaka jota i titla postanu dokaz za određeno
teološko mišljenje. Trebalo bi da bude jasno vidljivo da dvanaestorica učenika
neće sedeti kao vladari na dvanaest prestola. Pre svega, među njima neće biti
Jude. Pouka iz ovog teksta za nas je da kada čitamo Bibliju, u svakom tekstu
treba da tražimo glavnu misao, a ne da pokušavamo da nadahnute tekstove
definišemo kao doslovno nepogrešive. Čitajući, tragajmo za centralnom mišlju, a
ne za nekom uzbudljivom “novom istinom” između redova. Ogroman deo hrišćana ide
ovim drugim putem, uz rezultate koji nisu “baš posvećeni”.
U
29. stihu Isus okreće temu ka svim hrišćanima. Ne samo učenici, nego i svi koji
su pošli za Njim primiće svoju nagradu. I ovoga puta se moramo truditi da ne
razmišljamo preterano bukvalno. Konačno, nemoguće je imati stotinu očeva! Poenta
na koju Isus upućuje je da će nagrada biti znatno veća od
žrtve.
Poćev
od 19,30 pa sve do 20,16 nalazimo drugi deo Isusovog odgovora Petru: parabola o
vinogradu. Priča počinje i završava se izjavom da će “mnogi prvi biti poslednji
i poslednji prvi” (19,30), izuzev što je to u 20,16 izraženo obrnutim redom.
Ponavljanje i obrtanje reda su Isusova fino dozirani, blago prikriveni opomena i
ukor Petru i njegovim drugovima.
Parabola
govori o domaćinu (Bogu) koji izlazi da angažuje najamnike za svoj vinograd. (O
Izrailju se često govori kao o Božjem vinogradu — vidi Isaija 5,1-7.) Na početku
dvanaestočasovnog radnog dana vlasnik vinograda utanačuje formalni dogovor s
raspoloživim radnicima, da će im platiti po jedan groš [tadašnji i tamošnji]
dinar za celodnevni rad.
Međutim,
vlasnik vinograda je uznemiren, jer kada sazri, grožđe se mora odmah obrati,
inače će se veliki deo pokvariti. Tako domaćin u više navrata odlazi da bi
angažovao još radnika. Njegov poslednji odlazak pada u jedanaesti sat, u vreme
kad je radni dan gotovo prošao. Smisao je da ti kasnije angažovani radnici
verovatno nisu naročito vredni ljudi, ili su to možda ljudi koji su pre toga
radili na nekom drugom mestu. Ipak, i oni moraju da jedu, pa zato ipak dolaze na
posao. Međutim, gospodar je samo prvim radnicima rekao tačnu sumu koju će
platiti za celodnevni rad.
Priča
postaje naročito zanimljiva u 20,8 kada, na kraju dana, gospodar najamnike
postavlja u red obrnut od onoga kako ih je angažovao i isplaćuje ih. Tako biva
da su poslednji bili isplaćeni prvi. I tako, nimalo skriveno od drugih, on ove
radnike od samo jednog sata rada plaća sumom od jednog dinara — platom za
celodnevni rad (9. stih).
Šta
misliš sada, šta se odigrava u mislima onih koji su radili celoga dana? Počeli
su da računaju i množe (20,10). Svako ko je nekada radio na voćnim plantažama
ili na građevinskim poslovima, zna kako funkcioniše mozak radnika: “Ako su ti
momci dobili celu dnevnicu za jedan sat rada”, vodi ih njihova logika, “mi
zaslužujemo isplatu za dvanaest dana — odnosno, zaradu za dve sedmice rada, ako
oduzmemo subote. I konačno”, već se raduju, “pronašli smo gazdu koji će nam
omogućiti da napredujemo!” Ono što njih obuzima je, drugim rečima, Petrovo
pitanje iz 19,27 — “Šta ćemo mi dobiti” (šta će … biti
nama)?
A
onda — bolno otrežnjenje. Svako dobija potpuno istu sumu novca! I nije čudo što
gunđaju (11. stih). Kad sam prvi put čitao tekst u 20. glavi Mateja, bio sam
mladi građevinac, pa sam gunđao zajedno s njima. Za mene je to bilo karikatura,
izrugivanje pravde.
U
stihovima od 13 do 15 razvija se centralna pouka priče. Gospodarev postupak je
bio besprekorno pošten. Onima koji su radili celoga dana on je do sumu koju su s
njime ugovorili, dok je drugima dao više nego što su zaslužili. Kada ljudima
dajemo više dobara nego što zaslužuju, to je čin dobrote. Tako se radnici koji
su prvi pozvani u stvarnosti žale na Božju dobrotu. Oni su uznemireni zbog toga
što je gospodar velikodušan (15. stih).
Isus
zatim, u 16. stihu, obrnutim redom ponavlja iskaz kojim je započeo parabolu:
“Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji.” Izrazito prisutan dublji smisao
prabole je u tome što prvi uopšte neće doći u carstvo ako ne pobede svoje
gunđanje zbog Božje dobrote i ne distanciraju se od preteranog bavljenja
sopstvenom nagradom. Važno je shvatiti da ljudska ljubav daje ljudima ono što zaslužuju, dok im Bog u svojoj dobroti,
blagodati daje ono što im je potrebno. Isus želi da Njegovi
sledbenici izgrade u srcima taj isti stav dobrote. U međuvremenu, dok se krećemo
ka tom cilju, treba da budemo zahvalni Bogu što nam ne daje ono što
zaslužujemo.
Pre
nego što napustimo Isusove reči o “prvima koji će biti poslednji”, dobro je da
pitamo na koga se to odnosi. Na um nam svakako dolaze Petar i ostali učenici,
iako je Isusu Petrovo pitanje bilo neposredni povod da ispriča svoju parabolu.
Učenici su u opasnosti da prihvate stav prvih najamnika. Potom neki biblijski
komentatori, sa svoje strane, u paraboli vide aluziju na jevrejski narod koji
posmatra neznabošce kako dolaze u carstvo. U naše savremeno doba to bi se moglo
primeniti na one koji su služili Isusu celog života, u odnosu na one koji su
prihvatili Hrista u svojim poznim godinama, ili na dugogodišnje vernike jedne
mesne crkve koji su svojim sredstvima pomogli finansiranje i gradnju mesne
crkve, prema kasnije pridošlim vernicima, koji su možda vrlo brzo dospeli na
položaje vodećih ličnosti u crkvi.
U
stvarnosti, poruku ove priče treba da shvatimo kao primenjivu na sve. Niko od
nas nije toliko dobar i toliko svet da bi mogao da gunđa na Božju dobrotu prema
drugima. Ako tako postupamo, možemo se naći u nezavidnom položaju onih koji će
biti poslednji, bez obzira što smo počeli prvi. I tako, ako bismo ovo
“iznenađenje” uporedili s neki drugim Hristovim pričama koje se bave
iznenađenjima Božjeg suda, “biti poslednji” moglo bi se uporediti s primanjem
nečega što je drugo od večnog života (vidi npr., 25,46).
U
Mateju 19,1 čitamo da “Isus dođe u okoline judejske”. U 20,17 On je spreman da
pođe “u Jerusalim”, što mu daje novu priliku da svojim učenicima skrene pažnju
na svoju smrt i vaskrsenje (vidi takođe 16,21; 17,9.12.22.23). Imajući na umu
taj događaj, Isus ovom prilikom dodaje nekoliko detalja koji nisu pominjani
ranije. Saopštava svojim učenicima da će ga jevrejske vođe, nakon što ga osude
na smrt, predati “neznabošcima”. Drugi detalji koje čitamo prvi put su — kako će
Isus stradati — ruganje i batinanje — i način Njegove smrti — raspeće
(20,18.19). “Cilj ovoga je”, piše
autor R.T. Frans, “da se naglasi ne samo sveopšti, ukupni karakter odbacivanja
(jevrejske vođe i neznabošci), nego i ponižavanje i bol koji razdire. To neće
biti nikakvo slavno mučeništvo, nego ružno, svirepo klanje. Zbog toga je utoliko
veće iznenađenje što ovde ponovo čitamo da će On
u treći dan ustati” (France, Gospel
According to Matthew, 291).
Jedno
od čuda u Jevanđeljima je što su učenici zatečeni potpuno nespremni na misao o
Isusovoj smrti, uprkos Njegovim brojnim upozorenjima na ono što predstoji.
Sudeći po kontekstu, verovatno objašnjenje njihovog slepila je u tome što su
bili preterano obuzeti svojim nagradama i sopstvenom veličinom u budućem
carstvu, da bi mogli da se koncentrišu na ono što On s tako dubokom ozbiljnošću
pokušava da im kaže. Isus je učinio sve što je mogao da ih upozori, ali će ih
događaji koji će se ubrzo odigrati ipak zateći nespremne.
Drugi
znak njihove nespremnosti i neshvatanja nalazimo u stihovima od 20 do 23. U tom
tekstu nalazimo majku Jakova i Jovana kako traži da se dva prva mesta u carstvu
daju njenim sinovima. Isus u 19,28 kaže učenicima da će dobiti dvanaest
prestola. Tako majka braće Zevedejevih iznosi zahtev da Jakov i Jovan dobiju dva
mesta najbliža Isusu — prestole koji će biti prvi uz Njegovu desnu i levu
stranu. Tako se i vraćamo na poznati nam problem — ko će biti
najveći.
Ne
treba da nas iznenadi što Jakov i Jovan teže prvenstvu u ovom trenutku. Konačno,
ova dva brata su, zajedno s Petrom, činila onaj privilegovani unutrašnji krug
prilikom događaja Preobraženja. Dalje, zar Petar nije bio nedvosmisleno ukoren u
16,23? Osim toga, nije li primio ublaženi ukor u 19,30? Sada se pokazuje njihova
šansa i zato dolaze sa svojom majkom, koja izražava njihov
zahtev.
Ona
je verovatno imala odlične razloge za očekivanje da se udovoljni njenom zahtevu.
Kada uporedimo tekst u 27,56 s onim u Marku 15,40, vidimo da joj je ime
Solomija, a Jovanov izveštaj s istog događaja pruža dokaz o njoj da je bila
sestra Isusove majke (Jovan 19,25). To bi Jakova i Jovana predstavilo kao
Isusovu braću od tetke i objašnjava zašto je Isus na krstu svoju majku poverio
Jovanovoj brizi (Jovan 19,26.27). Ove identifikacije se ne mogu dokazati van
svakog domena sumnje, ali su vrlo verovatne. One svakako služe objašnjenju
Solomijinog prilično agresivnog zahteva, ako je to porodična stvar. Ali, bez
obzira da li je porodica važna ili ne, Isus odbija da udovolji (20,23).
Međutim,
igra oko moći podiže čitavu pobunu među ostalom desetoricom učenika (24. stih).
Nesrećna je okolnost što ta pobuna ne nastaje zato što su ova desetorica na neki
način uvidela neopravdanost zahteva Zevedejevih sinova, nego zato što svaki od
desetorice hoće baš za sebe najviše mesto u carstvu. Budući da su takve misli
“operisale” u njihovim umovima, nije čudo što ne mogu da shvate Isusove
višestruke pokušaje da im govori o svojoj smrti i vaskrsenju. Oni su do te mere
obuzeti brigom oko svojih ličnih prestola da ne mogu da vidi (ili ne žele da
vide) Njegov krst.
Imajući
na umu njihovo krajnje neshvatanje stvari, Isus ih okuplja da bi im još jednom
pomogao da razumeju da su načela nebeskog carstva, koja se trudio da im usadi u
misli još od Propovedi na gori, dijametralno suprotna od principa carstava ovoga
sveta.
U
stihovima od 25 do 28 Isus vrši veliki frontalni udar na njihov sistem
vrednosti. Za razliku od sveta u kojem najveći vladaju, u nebeskom carstvu, “veliki” (govoreći o upravo izrečenom
zahtevu Zevedejevih) su sluge (diakonos), a “prvi” (govoreći o priči o
vinogradu) biće sluge (doulos). Isus
zaključuje i kaže da On sâm nije došao da mu služe nego da služi. Ne samo što je
došao u ulozi sluge, nego će i uskoro dati “dušu svoju u otkup za mnoge” (28.
stih).
Isus
zaista nije mogao jasnije da prikaže definiciju slugâ koji su vođe. Kako je
tužno što unazad kroz istoriju crkvene vođe i hrišćani uopšte nisu ništa više
osetili vrednost te ideje nego i sami učenici. Razlog je jednostavan. Model sluge koji je
vođa suprotstavlja se ljudskoj prirodi. Njegovo uspešno
sprovođenje zahteva i obraćenje i preobraženje.
Dvadeseta
glava se završava poslednjim događajem u Matejevom izveštaju o Isusovoj
putujućoj službi. Isceljujući dvojicu prezrenih slepih ljudi (stihovi od 29-34)
On demonstrira ulogu poniznog sluge, kakvu je upravo opisao svojim učenicima.
Čak i na samom putu prema krstu, kada bi Njegov um razumljivo mogao biti obuzet
Njegovim ličnim patnjama i nevoljama, On je motivisan sažaljenjem (34. stih).
Takav je bio Sluga Mesija. Istovremeno, takvi treba da budu i sledbenici jednog
ovakvog Sluge.
l
Primena Reči
1.
Kako
shvatam veličinu? Da li je to shvatanje “operativno” u mom svakodnevnom životu?
Na koji poseban način mogu da upotpunim i poboljšam to svoje
shvatanje?
2.
Kako
sam tokom protekle sedmice pokazao primer milosti prema deci i “malima” u svojoj
crkvi i susedstvu? Kakve posebne postupke bih mogao navesti koji bi poboljšali
moje služenje u toj oblasti?
3.
Kada
imam problem sa svojim susedom i svojim savernikom, poštujem li uputstvo iz
18,15-17, ili se uzdam u ogovaranje, iznalaženje tuđih grešaka i “duhovno
ubistvo”, u rešavanju svojih problema? Kakve dokaze mogu da pružim za svoje
odgovore?
4.
Na
koje načine sam pokazao da me praštanje u podjednakoj meri oduševljava kao i
okolnost da meni neko prašta?
5.
Kako
izgleda moj pan-dan, ekvivalent za problem bogatog mladog kneza? Šta bi s time u
vezi trebalo da učinim? Kada?
l
Istraživanje Reči
1.
U
Mateju 18,10 nam je skrenuta pažnja na misao o anđelima-čuvarima. Koristeći
konkordanciju, otkrij što možeš o delu i službi anđela u oba zaveta. Navedi
njihove različite službe u odnosu na ljude, Boga itd. Posle završetka svog
proučavanja u Bibliji, biće korisno ako bi ono što si našao uporedio s tekstom o
anđelima u biblijskom rečniku.
2.
U
Mateju 20,28, u opisu Isusove smrti, koristi se reč otkup [ransom]. Uz pomoć konkordancije
prouči nekoliko drugih primena te reči. Potom ispitaj šta se o toj reči može
naći u SDA Bible Commentary za tekst
u 20,28, kao i u biblijskom rečniku. U kom smislu je “otkup” metafora koja
olakšava razumevanje Isusovog dela? U kom slučaju ona u tome ne
uspeva?
l
Za dalje proučavanje Reči
1.
Radi
opšteg uvida u materiju, vidi EGV, DA, 432-442, 511-523, 547-551; EGV, COL, 390-404.
2.
Radi
informativnog pregleda materije o razvodu braka u Jevanđeljima, vidi J.B. Green
and S. McKnight, eds., Dictionary of Jesus and the Gospels, 192-199.
3. Radi bolje obrade parabole o vinogradu, vidi L. Morris, The Gospel According to Matthew, 498-505.