| < 7. Poglavlje | Sadržaj | 9. Poglavlje > |
Matej
16,21 — 17,27
Tekst
u Mateju 16,21 označava jednu od velikih prekretnica u prvom Jevanđelju. “Od
tada”, stoji u tekstu, “poče Isus kazivati učenicima svojim da Njemu valja ići u
Jerusalim, i mnogo postradati.” Prvih nekoliko reči stiha podsećaju na 4,17, gde
kaže, “Od tada poče Isus učiti [propovedati]”.
Autor
je na izrazito svestan način istakao velike prekretnice u svom Jevanđelju. Dva
teksta koji počinju sa “Od tada” dele Matejevo Jevanđelje na tri velika odseka:
prvi (1,1 — 4,16) koji se bavi ličnošću Cara, drugi (4,17 — 16,20) koji se bavi
proklamovanjem Cara i treći (16,21 — 28,20) koji govori o patnji, smrti i
vaskrsenju Cara. Tako, počinjući Isusovom najavom sopstvenog stradanja, smrti i
vaskrsenja u 16,21, preostali deo prvog Jevanđelja neumoljivo pomera Isusa i
Njegove učenike ka krstu i njegovim velikim posledicama. Razume se, Isusovo
pomeranje ka krstu i pomeranje ka Jerusalimu jesu jedno te isto. To pomeranje
nas priprema za kulminaciju Jevanđelja.
Tekst
koji proučavamo u ovoj glavi (16,21 — 17,27) ističe predukus budućnosti u tri
žive rečima crtane slike. Prva je zapanjujući nagoveštaj krstova za Hrista i za
nas (16,21-28); druga ugodan pogled na buduće carstvo slave (17,1-13) i treći se
sastoji od dva poražavajuća pogleda na nepripremljenost učenika
(17,14-27).
l
Ulaženje u Reč
Pročitaj
deo teksta u 16,21 — 17,27 dva puta, a zatim napiši nekoliko rečenica u svoju
beležnicu o temi i odgovori na sledeća pitanja:
1.
Tekst
u Mateju 16,21 je prvo od tri Isusova proročanstva u Mateju o sopstvenoj smrti i
vaskrsenju. Uz pomoć marginalnih citata i konkordancije pronađi ostala dva.
Uporedi sva tri proročanstva. Navedi posebne tačke koje Hristos pominje u 16,21,
u vezi sa stradanjima koja mu predstoje. Potom navedi tačke informacije pomenute
u druge dve reference.
2.
Na
osnovu onoga što znaš o judejskom konceptu Mesije i ljudske psihologije, i kako
se to odnosi na Petra i druge učenike, napiši jedan ili dva pasusa o razlozima
Petrove reakcije na Isusovu najavu u 16,22. Potom objasni zašto je Isus tako
žestoko reagovao u 16,23. Uz pomoć marginalnih referenci (ili konkordancije),
otkrij na kom je drugom mestu u Mateju Isus dao sličnu izjavu, koja sadrži reč
“sotona”. Kakav dublji smisao ima taj drugi tekst u odnosu na
16,23?
3.
Šta
je bio — krst? Kakva je bila njegova svrha? Načini rezime značenja teksta u
16,24 u svetlosti te svrhe, kao i u svetlosti stihova koji slede. Pronađi
paralelni tekst u Luki na tekst u 16,21-28. Šta Luka dodaje našem razumevanju
teksta u 16,24?
4.
Daj
najbolje od sebe da tekst u 16,28 objasniš tako kao da je reč o izolovanom
tekstu (bez konteksta). Potom pokušaj da ga objasniš u svetlosti teksta u 16,27.
Isto tako, objasni ga i u svetlosti teksta u 17,1-13. I sada, proučivši
kontekstualne implikacije, napiši rezime onoga šta tekst, to tvome mišljenju,
znači u svom kontekstu.
5.
Navedi
osnovne elemente sadržane u Preobraženju. Kakvo je značenje tog događaja za
Isusa? Za učenike? Zašto je, po tvom mišljenju, Isus sa sobom poveo samo trojicu
učenika?
6.
U
nekoliko rečenica rezimiraj centralnu misao ili pouku u delu teksta u 17,14-21.
Kako se ta pouka uklapa u tok Matejevog Jevanđelja, kako se Isus i učenici kreću
u pravcu krsta?
l
Istraživanje Reči
Teško
je uopšte prenaglasiti značaj teksta u 16,21. Do 16. glave postalo je očito da
Izrailj kao telo, kao celina, nije nameravao da prihvati Isusa kao Mesiju. Time
je Isusu ostalo da ostvari dva zadatka u ovoj veoma važnoj glavi. Prvo, trebalo
je da osnuje novu zajednicu — crkvu — i da joj pruži potrebna uputstva. S time
je počeo u 16,13-20. Drugo, trebalo je da počne da priprema svoje učenike za
svoju smrt.
Tekst
u 16,21 je prva izričita najava koja se odnosi na drugi zadatak. Prema tome,
potrebno je da budemo svesni svakog elementa u tekstu. Po onome što je Isus
rekao, Njemu
“valja
ići
u Jerusalim”
“mnogo
postradati” od jevrejskih
vođa
“da
će ga ubiti”
“i
treći dan da će ustati”.
Zanimljivo
je da je za većinu od ovih elemenata u Mateju već postojao nagoveštaj:
protivljenje od jevrejskih vođa do stepena da su nameravali da ubiju Isusa
(2,1-6; 9,34; 12,1-8.14); Isusova samoshvaćena uloga Sluge koji pati i strada
(12,15-21); Njegova rešenost da umre kako bi izbavio svoj narod (1,21; 9,15) i
Njegova pobeda nad smrću (12,40; 16,4). Sve ovo je izložio jevanđelista Matej.
Ipak, izgleda da niko nije slušao — bar ne vrlo pažljivo. Tako Isus u 16,21
stavlja na sto svoje karte na tako izričit, nedvosmislen način da se njihovo
značenje više neće moći ignorisati. On je dostigao jednu prelomnu tačku u svojoj
službi. Njegovi učenici ga konačno priznaju za Mesiju. On sada mora početi da im
prenosi šta znači biti Mesija.
Zapazimo
da Isus kaže da mu “valja” [da mora]
ići u Jerusalim da strada i umre. Taj put nije bio neobavezni deo, opcija
Njegove službe. Otići i umreti za Njega je bila neophodnost. Zapravo, bila je to sama
svrha Njegovog dolaska na Zemlju. On nije došao samo da živi dobrim životom,
nego da “dâ dušu svoju u otkup za mnoge” (20,28). “Jer je ovo krv moja novoga
zaveta”, rekao je Isus svojim učenicima prilikom Poslednje večere, “koja će se
proliti za mnoge radi otpuštenja greha” (26,28). Hristova
smrt nije bila neobavezni, opcionalni deo plana spasenja. Bez te zameničke
smrti ne bi bilo plana spasenja.
Ali
ta tačka nije bila i intuitivno očigledna za učenike. Oni su rasli sa shvatanjem
koje je bilo opšte shvatanje među Jevrejima, da će Mesija biti car-osvajač koji
će pokoriti neprijatelje nacije. Osim toga, učenici su se nadali da će mnogo
dobiti od jednog takvog Mesije, pošto su oni formirali Isusov “kabinet”. Oni bi
bili dvanaest najviših zvaničnika u carstvu koje je uskoro trebalo da
nastane.
Imajući
te podatke na umu, ne bi trebalo da budemo posebno iznenađeni videći da čovek
koji je kratko pre toga (16,16-19) za sebe zaključio da je imenovan za
“premijera” novog carstva ili “prvog potpredsednika”, prilično burno reaguje na
Isusovu najavu. “Bože sačuvaj! to [nikada] neće biti od Tebe” (22. stih).
Petar ovo zaista nije mogao snažnije da izrazi.
Međutim,
Isusov odgovor Petru je još snažniji. “Idi od mene sotono; ti si mi sablazan;
jer ne misliš što je Božje nego ljudsko (23. stih). Teško je poverovati da se
Isus obraća istom čoveku koga je samo kratko pre toga blagoslovio (stihovi od
17-19). Isus je ranije rekao da je Petar pod nadahnućem Oca, dok je sada vođen
ili pod uticajem đavola. To moraju biti apsolutno suprotne pozicije u borbi
između dobra i zla.
I
prirodno, sada nastaje pitanje, otkud tako žestoka Isusova reakcija? Odgovor je
u činjenici da je Isusu pomisao na sopstvenu smrt još odbojnija nego Petru. Isus
je na svojim putovanjima viđao raspeća i zato, kao svako normalno ljudsko biće,
ne želi da napusti svet tako groznom i teškom smrću na krstu. Verovatno je
zaključivao da je mnogo lakše postati politički Mesija kakvog su želeli Jevreji
(uključujući i učenike). Osim toga, Isus nije želeo da ponese kaznu sveta tako
što bi postao greh za celo čovečanstvo u velikoj žrtvi na Golgoti (Jovan
12,31-33; 2. Korinćanima 5,21). Pomisao na odvojenost od Oca u vreme dok bude
nosio grehe sveta na krst bila mu je izuzetno odbojna.
Iskušenje
da učini sopstvenu volju bežanjem od krsta bilo je veliko
iskušenje Isusovog života. Ono
će svoj vrhunac dostići u Getsimaniji, gde će se Isus u više navrata moliti
Bogu: “Ako me ne može ova čaša mimoići da je ne pijem, neka bude volja Tvoja”
(26,42).
Kao
što smo videli u 4. glavi, srž iskušenja u pustinji bila je uspostavljanje
Njegovog carstva bez krsta. Na završetku tog iskustva Gospod je viknuo: “Idi od
mene, sotono!” (10. stih). Vrlo slično izražavanje ponovo nalazimo u 16. glavi,
ali su to ovom prilikom reči upućene Petru: “Idi od mene, sotono!” U Novom
zavetu nema snažnijeg ukora! Ali pogledajmo šta se dogodilo. Petar, vodeći
apostol, zauzeo je identičan položaj kao sotona u pustinji. Silina kojom je
izražen ukor upućuje na stepen važnosti krsta u Isusovoj službi. Autor J.C.
Rajl, zaključujući na osnovu snage izražavanja upotrebljenog u ukoravanju Petra,
kaže da “nijedna doktrina Biblije nema tako duboku važnost kao dokrina Hristove
pomirničke smrti” (vidi Morris, Matthew, 430, n. 48). Petar je tako
postao “sablazan”, kamen spoticanja ili zamka za Isusa, pošto Petar ima na umu,
ili “misli … što je ljudsko”, a ne “što je Božje” (23.
stih).
Na
nesreću, Hristov krst neće biti jedini krst. On dalje kaže da će svaki Njegov
sledbenik imati sopstveni krst. “Ako ko hoće za mnom ići”, rekao je Isus svojim
učenicima, “neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom” (24.
stih).
Da
bismo ovu misao u potpunosti razumeli potrebno je da se stavimo na mesto
učenika. Misao da neko bude razapet ne utiče mnogo na maštu čoveka dvadesetog
veka. Mi nikada nismo videli raspeće. Raspeće je za nas — mrtva reč. Ali to se
nije odnosilo na učenike. Kada bi videli grupu rimskih vojnika kako prate kroz
grad čoveka koji nosi ili vuče deo od krsta, znali su da je to put samo u jednom
pravcu. Znali su da je smrt na krstu najokrutnija i smrt koja donosi najveće
poniženje. Za Isusa i učenike je krst bio simbol samo smrti i ničega drugog.
Međutim,
šta je u učenicima trebalo da umre? Odgovor nalazimo u 16,24-26. Trebalo je da
se odreknu svoga “ja”. To je značilo, da treba da se odreknu svog samovoljnog
načina života kako bi mogli da zadobiju večni život. Trebalo je da Isus bude
razapet na fizičkom krstu, ali pre nego što je dospeo na drvo toga krsta,
trebalo je da svoju volju preda Ocu. Niko nije mogao da ga natera da ide na krst
(ili da, zapravo, na njemu ostane). Borba u Getsimaniji u stvari je bila borba
predavanja svoje volje Ocu, oko spremnosti, voljnosti da učini Očevu
volju.
Tako
je isto i sa svakim od Njegovih sledbenika. Većina od nas neće nikada morati da
podnesu fizički krst, ali će svako morati da razapne svoju prirodu koja iznad
svega hoće da učini ono što njoj odgovara.
Da
bismo razumeli šta Isus misli u 24. stihu, potrebno je da imamo na umu da, u
svom najosnovnijem smislu, greh znači postaviti u središte svog života sebe i
svoju volju, a ne Boga i Njegovu volju.
Greh je pobuna protiv Boga u smislu odluke da postanemo vladari
sopstvenih života. Greh je odbijanje Boga i svesrdno prihvatanje — sebe, svoga
“ja”.
Ovde
mora da umre egocentrični princip života, itekako prirođen ljudskim stvorenjima.
Tako je autor Bonhefer govorio o suštini onoga šta znači biti hrišćanin, pišući
da “kada Hristos poziva čoveka, On ga poziva da dođe i umre” (Bonhoeffer,
99).
Isus
je upro prstom na suštinski ljudski problem, rekavši da “niko ne može dva
gospodara služiti” (6,24). Konačni ishod je: Koga ću postaviti na presto svog
života? Svoje “ja”, ili Boga? Svoju, ili Božju volju? Ne mogu služiti oboma u
isto vreme. Kada se direktno suočim s Hristovim
zahtevima, tada ili moram da razapnem Njega ili da dopustim da On razapne mene.
Srednji put ne postoji.
Tamo
vidimo da — krst — nije neko malo apstiniranje u životu hrišćanina ili
muž-zanovetalo ili neverna žena. Krst je put smrti egocentričnog života. Ali
srećom, posle krsta u čovekovom životu dolazi novorođenje u Hristu (Jovan 3,3.5;
Rimljanima 6,1-11). Tamo imamo paradoks — raspećem, razapinjanjem života “sebi”,
mi zadobijamo stvaran život ovde i večni život u budućnosti (16,25.26). I slično
kao što je veliko iskušenje Hristovog života bilo pokušaj da izbegne krst, tako
će ono biti i u našem životu.
Nažalost,
život krsta nije nešto što se doživi u jednom trenutku. Paralelni tekst iz Luke
kaže da hrišćani moraju da uzimaju svoje krstove “svakoga dana” (Luka 9,23).
Ipak, ta borba neće biti bez prednosti. Isus ne samo što poručuje da je
samoodricanje — put u život, nego kada On ponovo dođe “u slavi Oca svojega s
anđelima svojim … tada će vratiti svakome po delima njegovim”
(16,27).
Pouka
o Isusovoj smrti bila je pouka koju je učenicima bilo najteže da shvate. Još dva
puta u prvom Jevanđelju će On izneti učenje o svojoj smrti i vaskrsenju
(17,22.23; 20,18.19) i još jednom, posebno, govoriti o svom vaskrsenju (17,9) i
svom raspeću (26,2). Međutim, s obzirom na na ono što je dominiralo njihovim
umovima, učenici za ta dva događaja nisu bili spremni. Eto, kakva je moć
proteklih iskustava i sila željenih ishoda. Oni mogu da zaslepe um čak i za reči
izražene najjasnijim jezikom.
Petar
i ostali učenici su bili tako zaprepašćeni Isusovim predskazivanjem svoje smrti
na krstu, da su u potpunosti prevideli proročanstvo da će “treći dan … ustati”
(16,21). Katastrofa koja je predstojala toliko ih je dezorijentisala, da uopšte
nisu bili svesni izrečenog obećanja. Grob za Hrista neće biti kraj. On će ponovo
ustati i uzneti se Ocu. Njegova smrt će biti granična linija između uloge Mesije
kao Sluge koji pati i strada i Mesije-Vladara.
Učenici
nisu bili baš u potpunoj zabludi u svojim očekivanjima carstva, ali, kao i drugi
Jevreji, nisu shvatili da je carstvo trebalo da nastane u fazama. S druge
strane, da su pažljivo slušali sve što im je Isus govorio u 16. glavi, stekli bi
bolje razumevanje progresije, postepenosti nastajanja
carstva.
I
Isus ne samo što im proriče svoje varksenje, nego im u 27. stihu jasno govori o
svom drugom dolasku. Tom prilikom neće doći kao beba u prljavoj štalici u
Vitlejemu, nego “u slavi Oca svojega s anđelima svojim”. I zaista, Mesija treba
da postane slavni Car-osvajač, ali tek nakon što umre kao Sluga koji pati. Slika
o Caru-Mesiji najbolje je prikazana u Otkrivenju 19,11-21, gde je prilikom svog
drugog dolaska Hristos prikazan kao osvajač koji jaše na belom
konju.
Posle
Hristovog obećanja o svom drugom dolasku, sledi jedna od izjava koja je dovodila
u zabunu čitaoce, i prisiljavala ih da se bore s njenim značenjem. “Zaista vam
kažem”, kaže Isus, “imaju neki među ovim što stoje ovde koji neće okusiti smrti
dok ne vide Sina čovečjega gde ide u carstvu svojemu”
(16,28).
Za
ovaj tekst je bilo mnogo objašnjenja, a dva objašnjenje daje nam neposredni
kontekst. Jedan od njih se odnosi na Preobraženje, o čemu se govori u narednih
trinaest stihova. Drugi se odnosi na Drugi dolazak, pomenut u 16,27. Međutim,
ovo potonje objašnjenje prisiljava čitaoca da 28. stih posmatra kao promašeno
proročanstvo. I tako, od dva kontekstualna objašnjenja, najviše zadovoljava
Preobraženje, kao predslika carstva slave.
Iako
je objašnjenje u vezi s Preobraženjem korisno, ono možda ne otkriva potpuno
značenje proročanstva. Autor Herman Riderbos nam daje oštroumnu napomenu da
proroštvo “često različite faze budućnosti sabija u jedno jedinstvo” (Ridderbos,
314.315). Već smo videli tu tendenciju u Jovanovom (3,2) i Isusovom (4,17)
propovedanju o blizini nebeskog carstva. Nijedno od njih nije prikazalo
progresivnu prirodu carstva tako što bi objasnilo da će carstvo blagodati kao
aspekt prethoditi aspektu carstva slave za najmanje 2.000 godina. Na sličan
način imamo situaciju da nije bilo diferencijacije aspekata Hristovog
proslavljanja u delu narative Jevanđelja pre vaskrsenja.
Tek
nakon Isusovog vaskrsenja učenici počinju da shvataju da će se Njegovo
proslavljanje odigrati u fazama i oni će zaista doživeti da vide početne prizore
Njegovog dolaska u slavi u Njegovom vaskrsenju i vaznesenju, ali neće doživeti
da vide one kasnije faze, kao što je Drugi dolazak. Tako stičemo utisak da
kombinacija Riderbosovog “sabijanja” ili “kompresije”, sa idejom Preobraženja,
kao predukusa carstva slave nudi najbolje rešenje značenju stiha
16,28.
Prvo
što nam pada u oči dok čitamo o Preobraženju u 17,1-13 je podatak da je Petar
prisutan — isti onaj Petar koji je tek kratko pre toga bio ukoren i oslovljen
kao sotona. Slično kao u slučaju Davida i zaista mnogih ne sasvim savršenih
biblijskih junaka, Petrova prisutnost na gori preobraženja je zapanjujući
podatak o Božjem milosrđu praštanja i sažaljenja.
Isusovo
preobraženje (17,1-8) nalazimo u sva tri sinoptička Jevanđelja odmah posle
Petrovog priznavanja Isusa i Isusove najave sopstvene smrti i vaskrsenja.
Šesnaesta glava je učenike prenela od visina nadanja u Petrovom priznanju, do
dubina očajanja u Hristovoj najavi. Moglo se očekivati da će učenici biti
uznemireni. Ko je taj Isus koga slede? Oni misle da znaju, ali On kao da se ne
uklapa u njihova očekivanja.
Preobraženje
je odgovor na njihovo pitanje. Izvan toga, ono je i samom Isusu poslužilo kao
nova sigurnost. Tačno “šest dana” posle događaja iz 16. glave, On trojicu svojih
najbližih učenika vodi sobom u goru. Treba zapaziti da je ovakvo precizno
označavanje vremena neuobičajena pojava u sinoptičkim jevanđeljima. Autor Dejl
Bruner tvrdi da je vremenski podatak o šest dana značajan, pošto se “šest dana
smatralo brojem dana neophodnih za pripremu za neki od svetih praznika u
Izrailju: na primer, priprema za ustanovu dana odmora u okviru stvaranja,
trajala je šest dana (1. Mojsijeva 1. glava); Mojsije je na Sinaju čekao šest
dana na slavu Gospodnju (2. Mojsijeva 24,16). A sada, posle još jednog perioda
od šest dana, Božji narod dobija nešto izuzetno” (Bruner, 2:600). Ovakav
simbolizam bi se posebno odnosio na Mateja koji je pisao imajući na umu
jevrejsku publiku. (U Marku 9,2 takođe nailazimo na šest dana, dok Luka 9,28
navodi “osam dana”.)
Taj
posebni događaj je Isusovo proslavljanje, pojavljivanje Mojsija i Ilije, kada se
s Neba čuo glas koji je rekao: “Ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji;
Njega poslušajte!” (17,2-5).
Preobraženje
igra značajnu ulogu u Matejevom Jevanđelju. Prvo, Isusovo proslavljanje, kojom
prilikom “zasja se lice Njegovo kao Sunce a haljine Njegove postadoše bele kao
sneg”, vraća misli učenika unazad u 2. Mojsijevu 34,29-35, na slavu koja je
blistala na Mojsijevom licu kada je na gori Sinaj imao susret s Bogom (vidi
takođe 2. Korinćanima 3,7). Na ovaj način Isusovo iskustvo postaje paralela
iskustvu Mojsija, velikog vođe Božjeg naroda u starozavetnom vremenu; čoveka
koga je Bog upotrebio da osnuje carstvo u jevrejskoj
istoriji.
Drugo,
na tom mestu se pojavljuju Mojsije i Ilija. Te dve ličnosti su značajne iz više
razloga. Jedan od njih je što su ih Jevreji prepoznali kao najviše predstavnike
zakona (Mojsije) i proroka (Ilija). Tako ih ovde vidimo u razgovoru s Isusom,
koji je došao da izvrši ono o čemu su govorili zakon i proroci (5,17). Drugi
razlog što se oni smatraju važnima je što su u jevrejskoj misli obojica bili
dovođeni u vezu s posletkom vremena. Ilija je trebalo da se pojavi pre “nego
dođe veliki i strašni dan Gospodnji” (Malahija 4,5), dok je ceo Izrailj očekivao
ponovno pojavljivanje Mojsija u nekom obliku (5. Mojsijeva 18,15). Međutim,
najznačajniji podatak o Mojsiju i Iliji je što je Mojsije bio podignut iz mrtvih
(Juda 9), dok je Ilija bio prenesen na nebo i ne okusivši smrti (2. Carevima
2,11.12). Na taj način Mojsije i Ilija služe kao simboli onih koji će biti
vaskrsnuti i uzeti kada Isus dođe drugi put, da osnuje svoje carstvo slave (1.
Solunjanima 4,16.17), dok je samo Preobraženje simbol, predslika tog slavnog
carstva. Ono je, u minijaturi, predslika budućeg carstva.
Treći
značajni aspekt Preobraženja je glas koji se čuo s neba (17,5). Taj glas
označava da Isus nije samo ravan velikim junacima iz jevrejske Biblije, nego da
je On njihov Gospod. Prema tome su i Isusovo otkrivenje i ličnost veći od
otkrivenja i ličnosti Mojsija i Ilije, od zakona i proroka. Ovde nemamo samo
jednog proroka više, nego samog Božjeg Sina. Međutim, pored toga što je Isusa
predstavio kao Božjeg Sina, glas ga predstavlja i kao Mesiju. Ova poslednja
misao potiče od poslednje tri reči u 17,5. “Njega slušajte” je citat iz 5.
Mojsijeva 18,15, koji Mesiju opisuje kao proroka koji je “kao Mojsije” i završava rečima,
“Njega slušajte”.
Preobraženje
čini i neposredni i trajni utisak na trojicu učenika. Neposredni utisak je
indikovan u 17,6 podatkom da učenici “padoše ničice, i uplašiše se vrlo”. Više
godina kasnije Petar je izrazio svoj trajni utisak, pišući: “Jer vam ne
pokazasmo sile i dolaska Gospoda našega Isusa Hrista po pripovetkama mudro
izmišljenjim, nego smo sami videli slavu Njegovu. Jer On primi od Boga Oca čast
i slavu kad dođe k Njemu takav glas: ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj
volji. I ovaj glas mi čusmo gde siđe s neba kad bejasmo s Njim na svetoj gori”
(2. Petrova 1,16-18).
Tako
su, u činu Preobraženja, trojica učenika dobili uveravanje, sigurnost da nisu
vođeni pogrešnim putem. Za jedno kratko vreme oni imaju mogućnost da vide preko
faze Sluge koji pati iz 16,21-23 do Cara koji će doći iz
16,27.
Ali
ubrzo su morali da se vrate dole niz goru, ka tadašnjoj stvarnosti i ta
stvarnost će za njih biti zaista turobna. Ipak, bez obzira koliko stvarnost može
da bude teška, Hristos u 17,9 daje uveravanje o konačnoj pobedi, u prilici kada
im ponavlja da će “iz mrtvih … [da] ustane”. Preobraženje ovde ima funkciju
garancije te nade u vaskrsenje.
Međutim,
u vremenu između doživljenog na vrhu gore i Hristovog vaskrsenja, učenici ne
smeju nikome da govore šta su videli. Sve to će im biti razumljivo tek posle
vaskrsenja. Posle vaskrsenja će moći da propovedaju o Hristovoj pobedi nad
grehom i smrću, opremljeni znanjem i oduševljenjem. Njegovo vaskrsenje će se s
Preobraženjem spojiti u jednu garanciju budućeg carstva i vaskrsenja (Mojsije)
ili odlaska bez smrti u slavu (Ilija) svih onih koji su verovali u Njegovo
ime.
Međutim,
ceo događaj na gori preobraženja je u mislima učenika pokrenuo jedno krupno
pitanje. Kako Isus može da bude Mesija za poslednje vreme, kad Ilija nije došao
da “uredi sve” (stihovi 10, 11)? Isusov odgovor izlaže dve istine. Prvo, Jovan
Krstitelj je bio u ulozi Ilije u smislu ispunjenja proročanstva iz Malahije 4,5.
Drugo, sâm Isus će “postradati od njih” na način sličan onome kako je stradao
Jovan. Prema tome, za one koji pažljivo slušaju, obećanju o svom vaskrsenju Isus
u 9. stihu dodaje još jedno upozorenje na svoju predstojeću smrt (stihovi 12,
13).
Sedamnaesta
glava se završava s dve priče koje ilustruju nespremnost učenika za zadatak koji
je pred njima. Prva od ovih priča počinje s učenicima koji su bili neuspešni u
pokušaju da izleče dečaka opsednutog demonima, dok se Isus nalazio na gori
preobraženja (stihovi od 14-21).
Tek
što su se Isus i Njegova tri učenika spustili s gore, On je suočen s radoznalim
mnoštvom, bolesnim dečakom, razočaranim ocem i, nesumnjivo, devet učenika
crvenih od stida. Nakon što je ukorio mnoštvo, Isus leči dečaka. Ovo isceljenje
daje centralnu misao za Lukino pripovedanje priče. Luka u svom Jevanđelju za
mnoštvo kaže da se “svi … divljahu veličini Božjoj” (Luka
9,43).
Ali
Matej — jedan od devet zbunjenih učenika — dobija od tog događaja drugačiju
pouku. Stvarna pouka u njegovim očima je da su učenici zatajili zato što nisu
imali vere (17,20). To je besumnje bilo vrlo blizu krajnjeg razočaranja za
Isusa. Konačno, dok je On bio na gori, devetorici učenika se pružila prilika da
nastave Njegovo delo bez Njega. Rezultat: neuspeh, najdublji
neuspeh!
Taj
neuspeh se, kako je to Isus video, dogodio kratko vreme pre dana kada će im
Njegova lična prisutnost biti trajno uskraćena. Značenje priče je u tome što
učenici još nisu spremni da nastave delo bez Isusa. Zato se ne treba čuditi što
će Isus veliki deo vremena koje mu je preostalo na Zemlji provesti u poučavanju
svojih učenika. Njima će biti potrebna snažnija vera ako žele uspeh posle
Njegovog vaznesenja. Bez vere oni će biti bez sile uspeha u službi. Ali — sa
verom — moći će da “premeštaju gore” (20. stih).
Na
ovom mestu će neko možda pitati — Ko bi to uopšte poželeo da premešta goru? Bilo
bi to besumnje beskoristan senzacionalistički posao, koji bi bio izvan uzora
Isusove službe. Odgovor koji se nameće je da je Isus govorio metaforički u
skladu s frazom koja je bila uobičajena među rabinima. Po rečima autora Majkla
Grina, “’Podići’ i ’premeštati’ gore, planine, bio je jedan od načina da se kaže
’ukloniti teškoće’” (M. Green, 166). Tako je vera u Boga bila ključ, koji ne
samo što je mogao da učini da učenici postanu uspešni u svojoj službi, nego je
mogao i da im pomogne da se suoče i/ili razreše teškoće koje su im se činile
prevelikima. Isto zadržava svoju aktuelnost i u dvadesetom veku. Služba ili
svedočenje bez vere su lišeni sile.
Priči
o neuspešnom pokušaju učenika da izleče dečaka dodaje se misao da je molitva
istovremeno i ključni element za uspešan hrišćanski rad (Marko 9,29; ista ideja,
uporedo s postom, nalazi se i u nekim drevnim rukopisima Mateja — vidi
marginalne napomene za 17,21). Pouka od pisaca Jevanđelja je da se uspešna
služba gradi istovremeno i na veri i na molitvi. To dvoje je, razume se,
integralno povezano. Iskrena molitva je ona koja se temelji na istinskoj veri, a
istinska vera će nepogrešivo voditi u život održavan, nadahnjivan molitvom. I
tadašnjim i sadašnjim Isusovim učenicima je potrebno neprekidno upoznavanje s
neophodnošću molitve i provođenja vremena s Bogom — pouka koju Jevanđelja često
ističu kada govore o Isusu koji odlazi nasamo da se moli
Bogu.
Drugi
tekst koji pokazuje nepripremljenost učenika je priča o Isusu i hramskom porezu
(stihovi od 24-27). Taj događaj se pretvara u pokušaj jevrejskih vođa da uhvate
Isusa u klopku, pripremivši situaciju u kojoj bilo koji odgovor na njihovo
pitanje može da mu stvori probleme s vlastima.
Pitanje
je upućeno Petru: “Zar vaš učitelj neće dati didrahme?” Negativni odgovor bi
stvorio izgovor da se Isus optuži da kvari službu u hramu. Želeći da izbegne
bezizlaznu situaciju, Petar brzo odgovora da će Isus platiti
porez.
Ali
taj njegov brzopleti odgovor, Petra (i Isusa) samo premešta u drugu bezizlaznu
situaciju. Konačno su sveštenici, a očigledno i drugi koji su zaposleni samo u
službi hrama (uključujući proroke), mogli da traže da budu izuzeti od plaćanja
hramskog poreza (vidi Morris, Matthew, 452). Tako, kada, ne
konsultujući se s Isusom, Petar tvrdi da će Isus platiti porez, on praktično
negira Isusovu ulogu proroka i učitelja u Izrailju. Tako vidimo da isti apostol,
koji je Isusa kratko pre toga predstavio kao Božjeg Sina i Mesiju (16,16), sada
čini nepotrebnu grešku i podržava upravo definiciju koju o Isusu daju jevrejske
vođe.
Isus
čini sve da smiri situaciju. Saopštivši Petru da je, zbog statusa Sina, izuzet
od poreza za dom “Oca svojega” (Luka 2,49), on svom prvom učeniku daje zadatak
da ode do jezera, baci udicu i novac za porez izvadi iz prve ribe koju uhvati i
da tim novcem plati porez (17,27).
Na
prvi pogled, ovo čudo kao da je izvan saglasja s onim što čitamo u biblijskim
Jevanđeljima. Ono je više u skladu s nekim od priča u apokrifnim jevanđeljima u
kojima je Isus predstavljen kako čini neka egzotična i fantastična čuda. Ali
trenutak razmišljanja pokazuje da se čudo o ribi s novčićem u ustima uklapa s
neposrednom Isusovom potrebom u tom trenutku. Ovo pre svega služi Petru koji se
kolebao kao definitivni dokaz da je Isus prorok, pošto On zna u kojoj ribi će
biti novčić, kao i vrednost novčića. Drugo, gotovo je nemoguće da bi Petar, čak
i pred sakupljačem poreza, mogao držati zatvorena usta o tome kako je došao do
novca. Na taj način je čudo uklonilo obe bezizlazne situacije. Treće, može se
napomenuti da, iako se Isus spolja gledano složio sa zahtevom, novac kojim je porez plaćen
tehnički nije bio Njegov.
Dalje,
ne treba da zanemarimo pouku da je Isus, kad god je bilo moguće, izbegavao
nepotrebne konfrontacije. Mnogi današnji hrišćani se mogu poučiti od te
očigledne pouke. “Ima vreme” konfrontaciji (vidi, npr. Matej, 23. glava), ali u
propovedanju jevanđelja konfrontacije su najvećim delom vremena i nepotrebne i
štetne.
Rezimirajući,
u drugoj polovini 17. glave nalazimo dve priče koje ilustruju nepripremljenost
učenika da od Isusa preuzmu posao. Prva priča govori o njihovom nedostatku vere,
dok druga govori o njihovom nedostatku praktične mudrosti.
Znajući
za ove njihove nedostatke, ne treba da se čudimo što Isus provodi toliko vremena
sa svojim učenicima posle svog puta u Ćesariju Filipovu, dajući im uputstva.
Među tim uputstvima nije bilo ni pomena o nekom ponavljanju predskazivanja o
Njegovoj smrti i vaskrsenju. Drugo kompletno predskazivanje tih događaja nalazimo “udenuto” između
dve priče o nepripremljenosti učenika (17,22.23).
l
Primena Reči
1.
Kako
stoji s krstom u mome životu? Jesam li ja razapeo Hrista, ili sam dopustio da On
razapne mene? Jesam li zaista hrišćanin, ili samo “glumim hrišćanstvo”? Kakvim
dokazom bih mogao da potkrepim svoje odgovore?
2.
Ako
sam stvarno pošten prema sebi, za šta bih dao svoj život? Kakve nagrade istinski
cenim u životu? Da li su među njima čast, prestiž, novac, položaj i drugi
“povodi za šepurenje” u mojoj svakodnevici, ili su one u neposrednijoj vezi s
Božjim carstvom? Kako mogu da kažem šta cenim? Na koje konkretne načine mogu
moje vrednosti da postanu zdravije i u većoj meri
hrišćanske?
3.
U
17. glavi zatičemo učenike kojima treba i više vere i više mudrosti. Kako
održavam potrebnu količinu tih “artikala”? Na koji način oni utiču na moj
svakodnevni život? Kako mogu da rastem, napredujem i u veri i u
mudrosti?
l
Istraživanje Reči
1.
Uporedi
tekstove u Mateju, Marku i Luki koji govore o lečenju dečaka opsednutog demonom.
Na praznom listu u beležnici načini tri stupca i na prilično detaljan način
prikaži pregled svakog Jevanđelja, a onda u dnu lista načini rezime. Počni s
navođenjem svega čime Matej doprinosi našem razumevanju priče. A onda rezimiraj
s podacima šta su Marko i Luka dodali onome što je izneo Matej. Možeš li da
nađeš neko logično objašnjenje različitosti u
pristupima?
2.
Koristeći
dobru konkordanciju, prouči primere u kojima Matej koristi reči krst,
smrt, podignut [iz
mrtvih], vaskrsenje
[cross, death, raised, resurrection] i druge ekvivalentne izraze u onome kako
se odnose na Isusa i Njegove sledbenike. Kakvu složenu sliku dobijaš na kraju?
Šta se može naučiti od te složene slike?
l
Za dalje proučavanje Reči
1. Radi generalnog uvida u materiju, vidi EGV, DA, 410-434.