UVOD
Jedan od načina proučavanja jedne biblijske
knjige je njeno čitanje od početka do kraja, s puno razmišljanja i molitve, u
što je moguće kraćem vremenu. Sledeće sugestije će ti pomoći da dobiješ najviše
od ozbiljnog čitanja Mateja.
Čitajući Matejevo Jevanđelje, upisuj na jednom listu beležnice za Mateja šta je, po tvom mišljenju, onovna misao ili ideja u svakoj glavi. Kako ta misao ili ideja doprinosi temi koja se u knjizi sve više razvija?
1.
Za
svaku glavu nabroj ili podvuci najmanje jednu ideju ili tekst sa posebnim
značajem, važnošću za tvoje duhovno putovanje. Zašto ti je ta misao tako
izuzetna ili dragocena?
Većina hrišćana ima svoje omiljeno
Jevanđelje. Neki se opredeljuju za Jovana zbog njegovog jednostavnog jezika i
dubokog duhovnog uvida u Isusov život i službu. Drugima najbolje odgovara velika
lakoća brzopoteznog Markovog pisanja, dok drugi daju prednost Luki, zato što
stavlja u središte interesovanja ono što je značajno za — čoveka.
Ipak, mnoge čitaoce privlači Matej zbog
izuzetnog izlaganja Hristove nauke. Takvi hrišćani bi čak mogli da se slože s
[teologom] Majklom Grinom, koji smatra da “je Jevanđelje po Mateju možda i
najznačajniji pojedinačni dokument u Novom zavetu, pošto u njemu imamo
najpotpuniji i najsistematičniji izveštaj o rođenju, životu, nauci, smrti i
vaskrsenju Mesije Isusa, osnivača hrišćanstva” (M. Green, 1).
Jedna od prvih stvari koje će čitalac
zapaziti u vezi sa četiri Jevanđelja je činjenica da su ona istovremeno i slična
i različita. Sličnost je najočiglednija u Jevanđeljima po Mateju, Marku i Luki.
Ta tri Jevanđelja, govoreći u širem smislu, izveštavaju o istovetnim događajima
u Isusovom životu. Osim toga, ona mahom koriste isti jezik i velikim delom
poštuju isti redosled događaja.
Matej, Marko i Luka su široko poznati kao
sinoptička Jevanđelja. Reč sinoptički dolazi
od dve grčke reči koja znače “videti zajedno”. Tako je nastao izraz sinoptička Jevanđelja — Jevanđelja koja
izlažu Isusov život i nauku iz zajedničke perspektive.
S druge strane, Jovanovo Jevanđelje,
predstavlja Hristov život s vidljivo drugačijeg ugla posmatranja. Ono dodaje
mnogo materijala koga nema u sinoptičkim Jevanđeljima. Osim toga, Jovanovo
Jevanđelje teži da zakopa dublje od drugih u istraživanju duhovnog značenja
Isusovih dela i reči.
Međutim, sinoptička Jevanđelja nisu verne
kopije jedni drugih. Svaki pisac ima sebi svojstvenu nameru i cilj. Zahvaljujući
tome, četiri Jevanđelja se međusobno dopunjuju u stvaranju celovitosti i
zaokruženosti Isusove slike. Svako Jevanđelje predstavlja po jednu sliku,
portret za sebe, dok udružena, ta Jevanđelja daju najpotpuniju i najcelovitiju
predstavu o Isusu.
Autor Frenk Kolkuhon nam pomaže da uočimo
unikatnost Matejevog doprinosa ovom jedinstvenom kolažu Jevanđelja o Isusu:
“U Mateju ga mi vidimo u njegovoj
mesijanskoj ulozi kao obećanog Cara, koji je ispunjenje onoga što je
prorečeno u jevrejskim spisima.
“U Marku ga vidimo u Njegovoj neumornoj
službi kao Gospodnjeg Sluge, koji poslušno gazi Njemu određenom
stazom stradanja i žrtve.
“U Luki ga vidimo u savršenstvu Njegove
muževne zrelosti kao Spasitelja sveta i prijatelja
grešnika.
“U Jovanu ga vidimo u Njegovom samoponiženju
kao večnog Sina nebeskog Oca, koji je za nas postao telo” (Kolkuhon, 82,
83).
Za razliku od drugih Jevanđelja, kako je gore
već rečeno, Matej je namenski pisan za jevrejsku zajednicu. Glavni Matejev cilj
je bio da predstavi Isusa iz Nazareta kao obećanog Mesiju Staroga zaveta. To je
jedan od razloga zašto prvo Jevanđelje opširno koristi starozavetne citate —
ukupno više od šezdeset. Izvan ovih citata, Matej sadrži bezbroj pojedinačnih
reči i aluzija koje su odjek Starog zaveta. Ovaj “jevrejizam” se vidi i u
Matejevom interesovanju za Hristov rodoslov: zakon, tradicije judaizma i
ispunjenje proročanstava.
Drugi Matejev cilj je bio prikazivanje
značajnih događaja u Isusovom životu od rođenja do smrti i vaskrsenja. Iako se
ne može predstaviti kao biografija u savremenom smislu, prvo Jevanđelje izlaže
najvažniji pregled Hristovog života u kontekstu sve snažnijeg antagonizma od
jevrejskih vođa i izgrađivanja vere u srcima učenika. Isusova nauka je ugrađena
u biografskoj narativi Njegovog života.
Treći cilj prvog Jevanđelja je bio priprema
udžbenika i priručnika za hrišćansku zajednicu. U toj ulozi je Matej bio prvi
koji je sistematizovao Isusovu nauku. To se pokazalo u njegovom izlaganju
Hristovog učenja o različitim temama u pet velikih blokova, prikazanih u okviru
odseka “Struktura” koji sledi.
Funkcija poučavanja u prvom Jevanđelju istaknuta
je i naglaskom na učenju u okviru velikog Gospodnjeg naloga, u kojem je deo
Isusove poslednje naredbe učenicima bio “idite i naučite sve narode, … učeći ih da sve drže” što im je
On zapovedio (28,19.20).
Želeći da pospeši realizaciju svog cilja poučavanja, Matej je svoje materijale
sredio na način da olakšaju učenje napamet. Tako, ne samo što je Isusovu nauku
izložio u blokovima predmeta poučavanja, nego ju je i složio u grupama od po
troje i sedmoro. Rodoslov koja čini početak Jevanđelja, sa svoje tri grupe od po
četrnaest imena dobar je primer Matejeve tehnike pisanja. Četrnaest je,
slučajno, numerčko značenje Davidovog imena u jevrejskom jeziku. Prvo Jevanđelje
pada u oči istovremeno po svojoj sistematizaciji i po primeni tehnika koje čine
da su učenje napamet i poučavanje postali lakši. To je bilo posebno važan
doprinos u jednoj kulturi koja je nauku prenosila uglavnom usmenim putem.
Iako je — kao i druga tri — prvo Jevanđelje
bez potpisa autora, anonimno, postoje interne aluzije, nagoveštaji koji kažu da
je Matej, uterivač poreza, koji je postao jedan od dvanaestorice, bio njegov
autor. Taj stav je zastupala rana crkva.
Postoje i indikacije po kojima je Matejevo
Jevanđelje dobilo svoj pisani oblik pre pada Jerusalima, 70. godine n.e. Jedna
od najsnažnijih od tih indikacija je to što, prema tekstu Jevanđelja, izgleda
potpuno očigledno da u vreme pisanja hram još nije bio razoren.
Mnogi stručnjaci za Bibliju su se divili
književnoj veštini prikazanoj u Matejevoj knjizi. Komponente koje upućuju na
Matejevu književnu veštinu su dramatično i kompleksno razvijanje priče o Isusu u
kontekstu Njegovog odnosa prema svojim učenicima i svojim neprijateljima među
Jevrejima; jasno označeni odseci Jevanđelja, korišćenje ponovljenih izraza
[formula] i grupisanje materijala na način u kojem jedna epizoda baca svetlo na
drugu.
Matejevo Jevanđelje, kao progresivna priča o
Isusu, deli se u tri odseka dva puta ponovljenom frazom “Od tada poče Isus …”
(4,17; 16,21). Sve do teksta u 4,16 Matejev fokus je ličnost Mesije Isusa.
Međutim, glavna promena u izlaganju
najavljena je stihom 4,17 — “Od tada poče Isus učiti i govoriti: pokajte se, jer
se približi carstvo nebesko.” Tako imamo da je žižna tačka drugog dela
Jevanđelja (4,17-16,20) objavljivanje Mesije Isusa.
Sledeća krupna promena u narativi je 16,21,
kada Matej piše: “Od tada poče Isus kazivati učenicima svojim da Njemu valja ići
u Jerusalim, i mnogo postradati … i da će ga ubiti, i treći dan da će ustati.”
Tako imamo da je naglasak u trećem delu Matejevog Jevanđelja (16,21-28,20)
stradanje, smrt i vaskrsenje Mesije Isusa. Kulminacija svakog od tri glavna dela
Jevanđelja je izjava da je Isus “Sin Božji” (3,17; 16,16; 27,54).
Druga upadljiva organizaciona stavka u Mateju
je ponavljanje izraza “I kad svrši Isus reči ove” (7,28; 11,1; 13,53; 19,1;
26,1). Taj izraz se, uz neznatne modifikacije, ponavlja na kraju svake od
Isusovih velikih propovedi. Svaka propoved je usredsređena na nebesko carstvo.
Propovedi se mogu nabrojati na sledeći način:
1.
Propoved na gori, načela carstva (5-7).
Dužnosti vodećih ličnosti carstva (10).
2.
Parabole, priče o carstvu (13).
3.
Veličina i praštanje u carstvu (18).
4.
Dolazak carstva (24, 25).
Svaka od ovih pet propovedi je postavljena
između pripovedačkih odseka koji opisuju Isusa “učeći …
propovedajući jevanđelje o carstvu, i
isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima” (4,23; vidi takođe 9,35;
11,1). Time su pet glavnih odseka u srcu Matejevog Jevanđelja jednaki u
strukturi, pri čemu svaki pripovedački odsek obrađuje Isusovu službu, da bi
zatim sledio poučni odsek kojim je izložena Njegova nauka.
Iako nijedna obrada strukture Matejevog
Jevanđelja ne može adekvatno da odgovori na sva pitanja koja s njome u vezi mogu
nastati, zapravo je već dovoljno rečeno da bismo razumeli da je prvo Jevanđelje
zapravo pažljivo načinjeno i sastavljeno književno delo. Prelazimo na Matejeve
glavne teme.
1. Jedna od najočiglednijih tema u Mateju je
tvrdnja da su Isus i Njegova služba ispunjenje
starozavetnih proročanstava. Iako svi pisci Jevanđelja toj
temi posvećuju određenu pažnju, Matej se izdvaja i predstavlja značajne događaje
Isusovog života kao ispunjenja proročanstva.
U tu kategoriju spadaju Njegovo rođenje
(1,23), mesto Njegovog rođenja (2,6), povratak s putovanja u Egipat (2,15),
ubijanje male dece u Vitlejemu (2,17.18), Njegov boravak u Nazaretu (2,23), delo
preteče (3,3), mesto obavljanja Njegovih najvažnijih aktivnosti (4,15.16),
Njegova služba lečenja (8,17), Njegovo držanje u ulozi Božjeg sluge (12,17-21),
neprihvatanje od Jevreja (13,14.15), Njegovo korišćenje priča u propovedanju
svoje nauke (13,35), način kako je ušao u Jerusalim (21,4.5), Njegovo hvatanje
(26,56) i cena Njegovog izdajstva (27,9).
Gornji tekstovi naglašavaju ispunjenje
proroštva, a deset od njih su upotrebili glagol ispuniti.
Za Mateja je Isus — kao
ispunjenje starozavetnog proroštva — bio obećani Mesija.
2. Druga tema u Mateju je sâm Hristos. Kako je
gore napomenuto, celo Jevanđelje usredsređuje pažnju čitaoca
na Hrista: najpre na Njegovu ličnost
(1,1-4,16), zatim na Njegovu javnu službu (4,17-16,20) i na kraju na Njegovu
smrt i vaskrsenje (16,21-28,20).
Matej govori o Isusu kao očekivanom Mesiji
(1,16.18). Izraz, doslovno, znači “pomazanik”. Činjenica da će Onaj koji treba
da dođe biti Sin Davidov tesno je povezana s idejom o Mesiji (1,1.16.17.20.25).
Međutim, taj naziv je Jevrejima značio samo poreklo od Davida, a ne i nebesko
biće (Jeremija 30,9; Jezekilj 34,23.24; 37,24; Osija 3,5). U judaizmu prvog veka
bilo je prisutno i veliko očekivanje budućeg Mesije kao izbavitelja, i
zbunjenost u pogledu precizne prirode Njegove misije.
Prema tome, od vrhunskog je značaja to što
Matej o Isusu govori kao o “Emanuilu … s nama Bog” (,123). Mesija nije samo sin
Avramov ili sin Davidov, nego božanski Sin Božji. Ta definicija će biti
dominantna u Matejevom izlaganju Jevanđelja. Sâm Isus je ispunjenje Božjih
obećanja. Tako je On pravi temelj svake vere u Boga.
Za Mateja je Isus ujedno i božanski Car. Od
samog početka svog Jevanđelja Matej govori o Isusu kao osobi carske loze
(1,1-17). Čak su i mudraci došli i tražili “cara judejskog” (2,2). Sâm Isus pred
Pilatom prihvata titulu Cara (27,11). Jevanđelje se završava situacijom u kojoj
Isus raspolaže božanskom carskom vlašću (28,18).
3. Blisko povezana s idejom božanskog
Mesije-Cara u Mateju se nalazi treća glavna tema — carstvo
nebesko. Središnji naglasak Jevanđelja
nalazi se u “jevanđelju o carstvu” (4,23; 9,35; 24,14).
Radosna vest je što je Božja vladavina u
istoriji došla u prisutnosti Hrista. Sve što nalazimo u Matejevom Jevanđelju se,
na ovaj ili onaj način, odnosi na temu “carstva nebeskog”.
Treba napomenuti da nebesko carstvo Matej
prikazuje istovremeno i kao sadašnje (12,28) i kao buduće (20,21; 24,1-25,46).
Tako Isus ne samo što može da vlada u ljudskim životima u sadašnjem vremenu,
nego će vladati na još potpuniji način u vreme svog Drugog dolaska.
4. Tako dobijamo da nam eshatologija, doktrina o Hristovom ponovnom
dolasku na svršetku vremena, u Mateju pruža četvrti teološki akcent. Njegovo
posebno interesovanje za eshatologiju može se videti na osnovu proširenja kojim
on obrađuje temu u 24. i 25. glavi i u tekstovima u 13,24-30.47-53; 20,1-16 i
22,1-14.
Veliki deo Matejevog bavljenja eshatologijom
odnosi se na ponašanje hrišćanina u svetlosti budućeg suda. Prema tome, kako to
iznosi Matej, eshatologija nije značajna samo za razumevanje nego i za dimenziju
sledbeništva.
5. Ovo nas dovodi do petog naglaska u Mateju —
etičke
implikacije nebeskog carstva. Matejevo Jevanđelje grčke reči
za učeništvo koristi u većoj meri nego druga Jevanđelja. Učeništvo, sledbeništvo
znači hodanje Isusovim stopama.
Matej jasno izražava da slediti Isusa znači
ujedno i odbaciti stari način života i ponašanja i prihvatiti zakon nebeskog
carstva. Ljubav i praštanje, koji su nekoga doveli u carstvo, on ili ona treba
da prenese dalje svom bližnjem (7,12; 18,21-35).
Matej govori da se jevanđelje i etika ne mogu
razdvojiti. Etika carstva je jasnim rečima izgovorena u Propovedi na gori
(5,1-7,29). Ako je Učitelj uzeo krst i postao Sluga, onda to moraju i Njegovi
sledbenici. Razapinjanje sebe i uloga sluge nalaze se u središtu etike carstva
(10,38.39; 16,24-26; 20,26.27; 23,11.12). Ljudi donose odluke o tome kako će
živeti svoj život (7,13.14.24-27).
6. Misao o donošenju odluka dovodi nas do šeste
teme u Mateju — realnost sukoba između nebeskog carstva i carstva
zloga (13,31-43). Sukob počinje pokušajem beskrupuloznog Iroda da ubije
Isusa, prelazi u kušanje u pustinji i kulminira u Getsimaniji i na Golgoti.
Matej iscrtava sukob duž tri glavne linije:
(1) sukob sa jevrejskim vođama koji su Isusa na kraju ubili; (2) sukob s
učenicima koji se bore s idejom da Isusa kao Gospoda mogu prihvatiti jedino
verom i (3) sukob samog Isusa, koji se borio da prihvati smrt na krstu. Sva tri
sukoba ulaze u razrešenje u Matejevim završnim poglavljima.
Svi Hristovi učenici moraju da se suoče s tim
borbama i sukobima u svakom periodu istorije. Svi učenici se suočavaju s
moralnim odlukama izloženim u Matejevom Jevanđelju. U sukobu između dobra i zla,
pred svakog čoveka se postavlja mogućnost biranja između građenja na steni ili
na pesku (7,24-27), između uskih i širokih vrata (7,13.14), između nebeskog
carstva i carstva zloga.
7. Sedma tema u Matejevom Jevanđelju je
zauzimanje za spasenje neznabožaca. Iako
je prvo Jevanđelje pisano uglavnom za Jevreje, ono od svoje prve do poslednje
glave izlaže osnov nade za sve ljude.
Mi tako u Isusovom rodoslovu u 1. glavi
nalazimo nekoliko neznabošaca ženskog roda, mudrace s Istoka kao “vernike” u 2.
glavi i Hristov veliki nalog o objavljivanju vesti jevanđelja celome svetu u
završnim stihovima knjige. Osim toga, protkani kroz celo Matejevo Jevanđelje
nalaze se stihovi koji pokazuju veru neznabožaca i neznabošce koji su pozvani u
carstvo (npr. 8,5-13; 15,21-28; 21,33-43; 22,1-10; 24,14).
8. Osma stavka koju pominjemo u vezi s Matejevim
Jevanđeljem je da je ono jedino u kojem se pojavljuje grčka reč za crkvu (16,18; 18,17). Izvan toga,
celokupno Jevanđelje je organizovano kao sredstvo podučavanja radi izgrađivanja hrišćanske
zajednice.
9. I poslednje, kao i u tri ostala
Jevanđelja, vrhunac Matejevog Jevanđelja je Isusova
smrt i vaskrsenje. Prvi nagoveštaj te teme dat je u
12,40, ali Isusova smrt i vaskrsenje dominiraju narativom posle Petrovog
priznanja u 16,16, da je Isus “Hristos, Sin Boga živoga”.
I.
Ličnost Cara (1,1 — 4,16)
A.
Careve ljudske i božanske preporuke
(1,1-25)
B.
Carevo detinjstvo (2,1-23)
C.
Carev preteča i pomazanje (3,1-17)
D.
Carev ispit (4,1-16)
II.
Proglašavanje Cara (4,17 — 16,20)
A.
Carev rani period službe (4,17-25)
B.
Načela carstva (5,1 — 7,29)
C.
Demonstracija Carevog autoriteta (8,1 —
9,38)
D.
Prenos Carevog autoriteta 10,1-42)
E.
Različiti odgovori Caru (11,1 — 12,50)
F.
Priče o carstvu (13,1-53)
G.
Različite reakcije na Carevu nauku i čuda i
Carevo povlačenje (13,54 — 16,20)
III.
Carevo stradanje, smrt i vaskrsenje (16,21 —
28,20)
A.
Prizori krsta i carstva (16,21 — 17,27)
B.
Kvalifikacije za pravo građanstva u carstvu
(18,1 — 20,34)
C.
Carev povratak u Jerusalim (21,1-22)
D.
Rasprave između Cara i jevrejskih vođa (21,23
— 23,39)
E.
Razorenje Jerusalima, povratak Cara i dolazak
carstva (24,1 — 25,46)
F.
Zarobljavanje Cara, suđenje, smrt i
vaskrsenje (26,1 — 28,15)
G. Careva poslednja zapovest (28,16-20)